****
4
Ah, kako divan dan! Hajp je, za promenu, bio opravdan: FURY ROAD je (skoro) sve što sam očekivao i želeo da bude!
Ali pre i iznad svega – orgazmični overload sumanuto preterane a opet uzemljene
akcije, u smislu da se ova vozila sudaraju, prevrću i kroz vazduh lete po
zakonima fizike a ne kompjuterske animacije. Oh, divote (uglavnom) praktičnih
efekata…
(Skoro) sve što je bilo dobro u
prethodna tri filma postoji i ovde, isto ili još bolje – uz neke izuzetke i
modifikacije. Pre svega – AKCIJA je spektakularna, i po zamisli i po izvedbi:
ako je neko mislio da je deda Miler zreo za penziju, ili da su ga otupeli i
prezasladili svi ti pingvini što igraju i prasići koja govore, kojima se bavio
prethodnih 15-ak godina, budite mirni i opušteni. Džordž Miler u 70-oj režira
kao mator! Pri čemu "kao mator" znači – kao nadrkani klinac kome je
neko dao 150 miliona da se neograničeno zajebava u pustinji sa
igračkama-kamionima, autima i motorima u prirodnoj veličini. I neka nam je živ
Miler-Pantelija još 100 godina, jer ovakvi se više ne prave.
Na neki način je možda i dobro što se na ovaj
projekat ovoliko čekalo, što je od poslednjeg MAKSA prošlo punih 30 (EJ,
TRIDESET!) godina, jer sadašnji rezultat izgleda kao da se u čiči puno toga
nakupljalo, gomilalo, tinjalo, ključalo, bućkalo i mućkalo, i sad je pred nama
izručeno u eksploziji i šikljanju koje se ne može opisati drugačije nego u
ejakularnim terminima. Zato i ovaj film dolazi ljubiteljima vrhunske akcije kao
okrepljujući mlaz vode koji moćnici na početku ovog filma puštaju presušenoj,
odrpanoj sirotinji iz velikih cevi. Ali zato, takođe, valja ozbiljno shvatiti
otprilike jedinu zaista memorabilnu repliku iz ovog filma: "Do not become addicted to water; it will take hold of you and you
will resent its absence."
Ovo je rečita rečenica i za nas, čiji nakaradno
bolesni Vođa samo iz najveće "milosti" narodu poklanja na kašičicu
ono što mu je prethodno na buljuke oteo: obećava "povećanje" plata i
penzija koje je prethodno smanjio, i šalje poruke preko one svoje
postapokaliptične nakaze zadužene za socijalu (!), koje se svode na:
"Nemojte da se naviknete da jedete 'leba baš svaki dan, jer boleće vas
stomak kad ga ne bude bilo baš za tri obroka dnevno!"
Ali, ova replika je takođe i Milerova sublimirana
poruka gledaocima: "Nemoj da
postanete adikti na akciju (koju vam ja dajem), jer kad posle FURY ROADa odete na neki drugi 'akcioni' film,
fizički će da vas zaboli odsustvo prave AKCIJE koju vam ja upravo (milostivo)
dadoh." I bez te poruke na
pamet mi ne bi palo da ovog leta idem da gledam JURASSIC WORLD ili SAN FERNANDO
(čije sam 3-D trejlere overio pre MAXA) i da jurcanje nacrtanih dinosaurusa i
rušenje kompjuterskih zgrada gutam kao surogat za akciju; ali posle ove
filmčine i poslednji zametak želje za time mi je zgažen u prašinu.
Dakle, ludačke zamisli u koreografiji akcionih
scena izvedene su režijski beskprekorno, sa smislom za ritam i saspens, ali –
što je još važnije – sa preglednošću i jasnoćom kakva nedostaje većini
današnjih "Hasan-seckati" montažera i reditelja. Iako se pominju neke
sumanute cifre o broju kadrova i rezova u filmu (oko 2.700 u filmu od 120
minuta), to je sve spakovano tačno kako treba i bez WHAM-BAM-BANG-BAM
preterivanja. Uostalom, Miler je pokazivao da zna znanje i odmerenost unutar
preterivanja još kad su mnogi današnji "reditelji" takozvane
"akcije" piškili u gaće, a na svu sreću, čiča ništa od toga nije
zaboravio i sad se razmahuje na još većem platnu, sa više boja i prostora i
ideja za razbacivanje.
Nego, dobro – ako smo apsolvirali da je akcija
furiozna (jes!), spektakularna, i u današnje vreme praktično nenadjebiva, i da
je ima MNOGO (otprilike kao u sva tri prethodna MAXA zajedno!), da se zagledamo
malo u druge aspekte filma i vidimo druge kvalitete (if any) – i nedostatke.
Zaplet je jednostavan, tačno kako i treba: ako neko
cvili da je previše klišea, da je sve jednodimenzionalno itd. pa jbm li ga koji
serijal su oni došli da gledaju i da li su skoro pogledali MM prethodnike, jer
ni oni ne pate od naročite složenosti ili slojevitosti. Neshvatljivo mi je da
neko ko, recimo, obožava ROAD WARRIORA može da nađe zamerku na zaplet, klišee itsl.
u FURY ROAD .
Da se razumemo, zaplet je
jednostavan i služi kao alibi za impresivne akcione set-pisove; sporadični
nagoveštaji društveno-svesnih ili gender aluzija su samo šlag na torti, ako ne i
na nivou ukrasa – ekvivalent onih kitnjastih čuda od ofarbanog šećera na
tortama koja izgledaju lepo za slikanje ali, iako strogo gledano jestiva, nisu
tu zbog ukusa, i koje ja, recimo, sklanjam u stranu kad takvu tortu jedem.
Znači, jeste: vlast u degenerisanom obliku svoje sluge pretvara u blede zombije
(koji se hrane tuđom krvlju) a podanike svodi na holivudski zapatetisani čopor
odrpanaca i bogalja kojima povremeno, ako ima baš tako ćune, udeli nešto malo
"života", na kašičicu: novčići; voda; korica hleba; šta god, za
minimalno preživljavanje, kako bi se koliko-toliko regenerisali resursi iz
kojih će se najjači vrbovati za podanike, ili barem za "vreće s
krvlju" koje će ovi gore da sisaju. I to mu je sve od socijalno angažovane
"poruke" ovog filma. Kome je to malo, neka gleda Žana Lika Glodara.
Možda ima nešto malo više o ženskim
pravima (pored jake Šarlize tu je i kasniji podzaplet sa preživelim
babama-ratnicama), ali to je samo radi trenda i uzgredne
"ukras-poruke": šta god baljezgali pojedini muškošovinistički moroni
o "feminizmu" u ovom filmu, nemojmo se zajebavati – ovo je ultimativni film za dečake: crash &
bang & burn egzibicija sa autićima i kamiončićima (a ne sa lutkama!), i to
što je jedna na ćelavo ošišana žena tu kamiondžija a što je u prikolici
nekoliko Barbika ništa suštinsko ne menja.
Film bi, čak, mogao da se tumači i
kao šovinistički, jer šta je njegova poruka? Moglo bi se reći ovako: Ako već
hoćeš da žene držiš za rasplod, onda ih čuvaj u spavaćoj sobi (i kuhinji),
nemoj im davati volan! Jebote, imaš oko sebe armiju kaskadera, a super-moćnu kamiončinu
nema ko drugi da ti vozi, nego mora njime da upravlja jednoruka žena?! Pa ubij
se, bekane, kad si hrkljuš!
Glavni junak filma, tj. junakinja, Furioza (Šarliz Teron) odlično je koncipirana:
jaka žena koja ume da parira i muškarcima, tj. da se bori i da vozi kao muško,
ali i da, suprajzingli, pusti suzu, onu žensku, najlakšu (i to taman kad se
uživimo u njenu "muškost")! Ukratko, Šarliz je ovde pružila maltene
bolju glumu nego što filmu treba. Maltene, kažem, ali ne baš: njen govor tela,
a naročito očiju, iskreno je dubok i dirljiv, i nosi dobar deo duše ovog filma
i za sada je najozbiljniji pretendent za Zlatnog Ghoula za žensku ulogu idućeg
januara.
Dobre glume, u tragovima, ima čak i
na neočekivanom mestu, kod Nika Houlta, koji na početku deluje kao goth-zombie
manekenčić (uloga kakvu je već igrao u onom zaboravljivom filmiću čiji mi
naslov trenutno izmiče, i to s razlogom) ali kako film odmiče i kako mu daje
veće zadatke, tako ovaj postaje nešto složenije i ljudskije.
Sad, voleo bih da mogu nešto lepo da
kažem i o "naslovnom" junaku, Maksu, ali moram priznati da je on ovde
najslabija karika. Ova reimaginacija tog lika deluje kao razvodnjena i
klišetizirana verzija ne samo ranijih njegovih inkarnacija nego i drugih,
sličnih likova kakve smo gledali posle njega: definisan je kliše-prošlošću
(doslovno ga gone duhovi dece koju nije spasao) i prolazi predvidiv
"luk", od sebične nezainteresovanosti do humanitarne posvećenosti
zaštite dobrih i potlačenih.
Ono što mu nedostaje jeste – LUDILO.
Hello! Ipak se ovo nekad davno zvalo (a u podnaslovu i dan-danas piše) – MAD
MAX! Od njegove "pobesnelosti" u ovoj verziji ostalo je nešto malo
životinjskog režanja na početku (što deluje komično-bezvezno), i to je sve.
Dajte da to spelujem da bude svima jasno: ovom filmu nedostaje MAKS.
Odnosno, još
preciznije, fali mu MEL GIBSON, sa svim onim što je on, i samo on, nosio – i
frajersku harizmu zavodljivo divljeg giliptera kakvu zamišljamo da samo jedan natural born
Australijanac može da ima, i dozu ludila kakva samo na tom suncu može da se
iskrčka, i koja mu je u kasnijim fazama ozbiljno narušila karijeru, ali je u
vintage danima, a naročito u australijskim, a posebno u prva dva MAXA, bila
nešto stvarno unikatno. Recimo, bez obzira na to što Maks ni u ROAD WARRIORU nema preterano veliku ulogu (a još manje dijaloga) – njegov pečat je
svuda po tom filmu. PS: Eh, da: Gibson nije rođen u Australiji, ali je kvintesencija Australijanca isto kao što je Zlatko Burić (inače Hrvat) u PUSHERIMA kvintesencija
srpstva!
Za Toma Hardija u ovom filmu
najbolje što mogu reći jeste – da nije ubi bože loš. On nije remeteći faktor;
ne oduzima mnogo filmu; ali, jbg, ni ne dodaje mu bogzna šta. Drži vodu,
uglavnom. Što bi reko naš narod, svira drugu violinu (plays the second fiddle) pravoj junakinji filma, Šarlizi. Ali
njegova pojava, njegov izgled, njegovo ponašanje – to je sve generičko. Mel
Gibson je bio hodajuća tempirana bomba; da se štrecneš kad ga vidiš! Neki
teglajnovi za MM2, čini mi se, kazivali su otprilike "(Zamislite kakvi su
nam zlikovci u filmu) A ovaj baja je na našoj
strani!" Tom Hardi je, naprosto, Medica Dobrica u nekom šminkerskom
kožnjaku čije mrštenje nikoga neće da uplaši, i koji bi isto tako mogao da igra
i u BEJB 4: SVINJA U PUSTINJI.
Pored odsustva pravog Maksa, ono što bih zamerio
ovom filmu jeste preterana upeglanost i zašećerenost na vizuelnom planu, koja
je praktično neizbežna kad se radi s tolikim parama. Draž prva dva filma bila
je u njihovom relativno niskom budžetu, u sirovosti kojom su odisali i tako
davali štimung fantazije ukorenjene u
realnosti:
te šklopocije, ti kostimi, ti ludaci sa svim svojim slikovitim detaljima, nisu
delovali mnogo udaljeni od izvornih manijaka u TEKSAŠKOM MASAKRU ili BRDA IMAJU
OČI, sa tribalnim motivima provučenim kroz pank i metal estetiku, i vrlo malo
pomerenim u (blisku) budućnost.
Ovde, u FJURI ROUDU, sve je
prenabudženo i fenserski nakićeno: sav "grandž" ovog filma je doveden
do videospotovskog nivoa – to je očigledno
našminkana "prljavština": kao u nekom video spotu Merilina Mensona,
ili filmu Markusa Nispela. Ta vozila su previše "veća od života": u
prva tri MM-a mogao si da poveruješ da su ona čudovišta sklepali neki
poremećeni likovi sa previše slobodnog vremena u svojim postapokaliptičnim
garažama. Ovo što se ovde vozi toliko je prenadrkano da sam, i protiv svoje
volje, počinjao da se pitam: gde li nalazite gume za ovo, odakle vam rezervni
delovi, odakle gorivo koje ovo čudovište mora da guta…?
Ali, budući da je ceo film zasnovan
na pristupu BIGGER IS BEAUTIFULLER (sic), i da to sve godi oku i gađa neku
klinačku fascinaciju automobilčićima (i njihovom kršenju, sudaranju, lomatanju)
– ne mogu puna srca ni da se žalim zbog nečeg što mi je, ipak, pružilo
uživanje!
Zatim: dijalozi su, istina, mogli
biti bolji i upamtljiviji: ovi ovde su tek funkcionalni, ali bez mračne poezije
koja je prosijavala kroz prva dva MM-a (srećom, i bez nakaradne kič-retard
"pojezije" o kojoj sam već pisao povodom Mad
Max Beyond Thunderdome!). Što je još gore, povremeno ti dijalozi ne zvuče
kao da su deo FILMA, nego da su rađeni direktno
za trejler. U tom smislu, naročito škripi uvodni, objašnjavački Maksov
monolog – doslovno kao za trejler pisan, on čak o sebi govori u trećem licu
(!), i samo sam čekao kad će da kaže nešto tipa "In a world gone mad, Max
is our only hope…" A nije mnogo bolji ni ključni dijalog između Maksa i
Furioze, u kojem ona priznaje da traga za "iskupljenjem"…
Najzad: film ima problematičnu
odskočnu dasku (koju donekle i mogu da progutam), i još problematičniji doskok
(sam kraj), koji mi je malo teže da primim. Što se prvog tiče – nejasno je kako
je Furioza mogla da obavi svoje bekstvo (zajedno sa nevestama) bez ozbiljne
pomoći iznutra, i da to izvede neprimećena od bilo kakvih njuškala – a ono
utvrđenje je prikazano kao tesno, a prenaseljeno. Išunjati odande pet
dragocenih (i valjda pomno čuvanih!) žena i sakriti ih u kamion nije baš lako
obaviti. A jednom kad ona skrene s puta, slabo je uverljiva preduga
pomirljivost i poslušnost njenih pratilaca na očigledno neizvršavanje jasne
naredbe, tj. destinacije…
Što se tiče kraja, tu mora doći
upozorenje na SPOJLER – ne čitaj pre
odgledanog filma!
Naprosto, kad se naši vrate u
"tvrđavu" u planini, previše lako i glatko to sve prođe: dovoljno je
da pokažu lešinu mrtvog "Besmrtnog Vođe", pa da ih ovi smesta prime
kao nove gazde. Hej, čekaj malo: pa ne postoji vlast na ovome i onome svetu gde
nema slojeva i nivoa, gde svaki Vođa ima svog "Prvi Do-Njega", i bez
obzira što je ovde i njegov sin (jedinac?) stradao, i što je masa glavešina
izginula u poteri, pa nisu valjda tu tvrđavu ostavili na čuvanje gomili
dečurlije? U svetu kojim vladaju brojne bezobrazne i drčne frakcije i plemena
koji jedva čekaju da nekoga opljačkaju – ovakvo blago se ostavi praktično
nebranjeno? Nema u toj tvrđavi nikoga ko bi, videvši mrtvog "Besmrtnog
Vođu" pomislio: "Oho, eto meni dugočekane i mnogosanjane prilike! Sad
ću ja malo da budem kalif umesto kalifa!!!"? Zar je onaj patuljasto-debeli
mutant jedini "autoritet" među tom žgadijom? A i ako jeste, zašto on
ne kaže: "A sad malo JA!" Umesto toga, svi krotko i poslušno spuste
onaj lift, i podignu sebi nove gazde (umesto da ove izrešetaju odozgo pa da
sami to budu)! E, PRC! Što reko Homer, "How convenient!"
No, dobro; niko nije savršen, pa ni
ovaj film; ali čak i sa svim navedenim zamerkama, ono što u njemu valja pružilo
mi je najveće bioskopsko zadovoljstvo još od filma GRAVITY a vidim već po nekim komentarima da će se i ovde, heh,
lomiti koplja između pljuvača i ejakulatora. Ja sam, uz gorenavedene ograde,
uglavom zadovoljan; i mada ovo nije antologijski film (zamalo!), tom statusu je
prišao bliže nego bilo šta što iole nalikuje akciji još od, recimo, VALHALLA
RISING. Malo li je?
Prema tome, svi u bioskop da
pogledate jedan, za promenu, zaista old school (with minor modern make-up) bioskopski
film!