Moja priča "Inkubacija" objavljena je
nedavno u 2. broju almanaha Književna fantastika. Ovo zlodelo je
nešto netipično za moj opus; to je pre priča mračne fantastike negoli što je
žanrovski čistog horora. Istina, postoji tu veoma izražen element "body
horrora", telesne grozote i bolesti, ali naglasak nije na tome koliko na
atmosferi, ugođaju i idejnoj zapitanosti nad ljudskom telesnošću,
bolešljivošću, smrtnošću – i (eventualnom) transcendencijom toga.
Priča
govori o jednom hramu-lečilištu u čiji bazen "svete vode" dolaze
stotine bogalja, bolesnika i drugih kljakavih, leproznih i gukavih ne bi li se,
u Noći Presvete Device, izlečili...
Ovo
je moja rana proza, napisana pred kraj prošlog veka; neprimećeno je bila objavljena
u jednoj prastaroj Gradini, u vreme kad moje ime nije baš ništa značilo
potencijalnim čitaocima. Bilo je to čak i pre mog prvog romana, Naživo.
Verzija koja se sada čitaocima nudi je sistematski redigovana i upeglana. Živo
me zanima da li će i kako oni reagovati na nju.
Inspiracija za
"Inkubaciju" je u najmanjem trojaka. 1) Inicijalna kapisla bio je jedan kraći prozno-poetski zapis Artura Remboa pod zajedničkim nazivom "Jevanđelske
proze", ali naročito njegov finalni deo, "Bet-Saida", koji opisuje banju u kojoj je Isus (navodno)
izveo jedno do svojih prvih čuda izlečenja.
2) Po pitanju vizuelnosti, ali i atmosfere
podgrejano-tinjajućeg ludila, blaga inspiracija postoji i u bazenu "svete
krvi" u filmu A. Jodorovskog, Santa Sangre, koji je kod mene
uvećan do pompeznih razmera.
3) Najzad, definitivni podsticaj za ovo pisanje bilo je
saznanje o svetim izvorima i verovanjima vezanim za njih, a naročito jedan
srednjovekovni narodni običaj vezan za mrtvu, nekrštenu decu, o kojem sam čitao
u studiji Greh i strah (čini mi se; ili, možda, u Strahu na zapadu, istog
autora).
Kome sve ovo gore nije dovoljno, evo
kako priča počinje.
INKUBACIJA
© Dejan Ognjanović
Prvi bolesnici i bogalji počinju da
pristižu već ujutro.
Zubato
sunce nisko je na nebu, čini se da okleva stupiti u belu paru oblaka.
Plavetnilo kao da naslika neko bojom jako razvodnjenom, te se na podlozi takvoj
ni granice oblaka ni oblici njihovi ne raspoznaju. Hladan vetar leluja granje
drveća, a zemlja još nosi tragove nedavnih kiša. Godina se ka proleću okreće –
tako bar kalendar veli – ali pravih znakova njegovih još nema.
Dan
je Presvete Device, i njeni vernici već hrle u Hram.
Dan
uoči Inkubacije.
Pre
nego što padne noć Hram će biti pretesan za sve.
Niko
ne zna ko je i kada podigao Hram. To možda ne znaju ni njegovi Čuvari, ali u
tome sigurnosti ne može biti, jer sa vernicima oni ne komuniciraju, sem kroz
Knjigu.
Građevina
ova podignuta je oko bazena Svete Vode što leži u samom središtu njenog
prostora i smisla postojanja. Reklo bi se čak, mada te reči mogu bogohulno
zvučati, da Hram je tek ukrasna ograda oko Bazena i prihvatilište onih što
dolaze njegovim Vodama. Kao kruna što, ma koliko krupna i nakićena, svejedno
služi tek da istakne blistavi dragulj u svom središtu i naglasi njegov
sjaj.
Onaj
ko s planine silazi ka Hramu može spaziti da njegov je plan pravougaonog
oblika, dok bazen u središtu ima oblik kvadrata. Onaj ko uđe unutra može videti
pravilnost tog kvadrata narušenu stepeništima: na sredini svake od stranica po
jedno se u vodu spušta. Sam Bazen pod golim nebom leži, jer krov Hrama iznad
njega je otvoren. Hram nema zidova, no samo krov i masivne stubove što ga
podupiru duž spoljašnjih i unutrašnjih ivica. Stubovi su okrugli u preseku i
visoki bar deset čovekovih figura. Na njima nikakvih ukrasa nema – izviru,
prosto, iz kamenog postolja i uranjaju u osnovu krova. Teško je u poznatom
svetu naći građevinu s kojom bi se Hram uporediti mogao. On nije nalik ničemu
drugom za šta znamo. On prosto – jeste.
Niko
ne zna ko je i kada podigao Hram, ali njegova je starost svakome očigledna,
makar bila i nemerljiva. Ivice njegove odavno su zaobljene kišama i snegovima
što su ih grlili, suncem i vetrom koji su ih sušili, i vodama Bazena što su se
tu rađale i izdisale, u Nebo kroz eone isparavale. Ponegde, u nepravilnim
razmacima, sa ivice poneki odlomljen deo nedostaje. I kamen ima svoj vek.
Najjači utisak, ipak, ostavljaju stubovi. Retki su
među njima koji nemaju bar poneku naprslinu. Na mnogima su vrlo razgranate
pukotine, pa i pravi pravcati rascepi, tako da samo Božjim čudom u jednom
komadu stoje. Reklo bi se da je površina stubova nekada bila glatka, ali danas
je izbrazdana ne samo pukotinama već i hiljadama rupica, ogrebotina, zareza i
neravnina. Čak i kamen je smrtan...
Naročito na unutarnjim stubovima i podu videti se
mogu izrasline u vidu raznih vrsta mahovina, lišajeva i gljiva: svi oni oblici
poluživota kojima sunce nije neophodno. Kamenu oni daju žućkasto-zelenu boju
koja, zavisno od doba godine, prelazi čitav spektar nijansi. To ipak je uski
spektar, ograničeni raspon varijacija na neživot. I kamen svoju masku ima i sam
po sebi maska jeste. Ko ima oči neka vidi.
(...)
Ostatak čitajte u 2. broju almanaha Književna
fantastika.