Deo odgovora na ovo vekovno
pitanje nalazi se u mom davnašnjem eseju "Horor – imenovanje neiskazivog"
koji je svojevremeno dobijao neke nagrade i bio objavljivan ovde i onde, a
napokon i u zbirci radova STUDIJA STRAVE (Mali Nemo, Pančevo, 2008).
Evo odlomka u kojem je srž
odgovora, ili barem skice za odgovor...
Horor je žanr posvećen istraživanju mračne i
zabranjene teritorije koja se obično naziva tabuom; u tome je njegov značaj i
njegovo prokletstvo, koren njegove neuništive popularnosti, i istovremene
prezrenosti. On se bavi onim ''prljavim'', odbačenim, potisnutim – neminovnim ''nesvarenim''
delom koji kultura kao takva ne može da u svoje okvire asimiluje, već ga potiskuje
na marginu. U Irskoj su nekada postojali tzv. ''jedači grehova'': bio je običaj
da se putnik-namernik pozove u kuću u kojoj je neko upravo umro, te da se
stranac bogato ugosti svim što poželi, i da tako, simbolično, ''pojede'' i
grehove umrlog (ili bolje reći, grižu savesti rodbine...). Današnji horor pisci
i režiseri imaju tu nezahvalnu, a opet i isplativu ulogu onih koji će preuzeti
naše ''grešne'' strasti, želje i potrebe. Oni su ti koji će posredno i
bezopasno biti ''ludi'' – umesto nas.
Čini se da se vajkadašnja popularnost
horor motiva može, još bolje nego univerzalnošću emocije straha, objasniti
sveprisutnošću tabua, koji su neizbežni deo svake kulture, bez obzira na njenu
''naprednost'', odnosno nivo razvoja. Činjenica je da kompleksnost ljudskog
iskustva sadrži i brojne iracionalne elemente koji se protive iskonskoj potrebi
za redom i smislom – oni, prosto, moraju otpasti kako bi oni drugi bili
uključeni u strukturu Velike Priče, koja će čoveku objasniti njegovo mesto i
ulogu u prirodi i kosmosu. A svaki ''smisao'', svaki mit, svaki religijski,
filozofski i drugi ideološki sistem nužno počiva na isključivanju. Koliko god nam bilo teško da se pomirimo s tim,
svemir u kome živimo i zakonitosti kojima smo u njemu podložni ipak nisu
sačinjeni po ljudskim merilima i željama, već su im najčešće i suprotstavljeni.
Stoga je svaki veliki mit, svaka religija i slični sistem u stvari svojevrsna
teodikeja: priča koja treba da objasni i opravda smisao bola, groznice, patnje,
suše, poplave, kuge, nasilja, rata, nesloge, smrti... ukratko, svega onoga što
se inače uopšteno i neodređeno naziva Zlom.
Zakon uzroka i posledice, linearnost
vremena i teleologija ljudske istorije proizvodi su čovekovog uma. Nastali su
kao odgovor na indiferentnu prirodu, koja ne zna za Greh i kaznu koliko ni za
Vrlinu i Nagradu; kojoj su strani pojmovi Pravde, Dobrote i Lepote isto kao i
Nepravde, Zla i Ružnoće. Nastali su kao plodovi biološki ugrađene nužnosti
opstanka. Da bismo išli dalje, neophodan nam je osećaj Smisla kakav donosi
jedino pripadnost nečem velikom, nekom Sistemu koji nas prevazilazi. U tome je
prvobitna uloga svake kulture, odnosno svih običaja, priča, umetničkih i
religioznih predstava, pa najzad i društvenih uređenja: da stado ovčica koje
uplašeno drhte na noćnom vetru okupi (i organizuje) unutar jednog tora, ogradi
ga od spoljašnje Tame i ubedi da poštovanje lokalnih pravila ima univerzalnu
vrednost, i moć da odagna Tminu onostran ograde tora. Međutim, unutar svakog
takvog sistema, pre ili kasnije, rađa se sumnja. Bliže ili dalje od površine
svesti, ona rovari: da li je sistem koji smo prihvatili, da li su hramovi koje
smo posvetili, da li su koncepti koje smo obogotvorili dovoljni da objasne,
opravdaju i zauzdaju Zlo, to sveprisutno, tako nadmoćno Zlo – da li su oni u
stanju da opravdaju nesreću, patnju, smrt?
Pokazuje se da nisu.
Konstantan je motiv u horor književnosti
i filmu da, u suočenju sa tzv. ''natprirodnim'' konvencionalno oružje i metodi
bivaju nemoćni, baš kao i institucije sistema: policija, vojska, nauka, crkva.
Ako mu se uopšte može suprotstaviti, to će biti oružjem, metodama i znanjem
koji takođe spadaju u oblasti skrajnutog, odbačenog – oblasti ''paganstva'',
drugih kultura, parapsihologije, hipnoze, spiritizma, okultizma, ''sujeverja'',
narodne magije... Izopšteni protivnik zahteva alternativne metode odbrane.
Potreban je jedan Van Helsing – spoj istoričara, filozofa, sveštenika,
detektiva, doktora, naučnika i okultiste
– da bi se došlo glave jednom Drakuli. Isto tako, i za najpobožnijeg hrišćanina
utešno je znati da, ako zatreba, na obodu sela postoji vračara, vidovnjak ili
vidar sa svojim savetima, mastima i travama, da pomogne bolesnom detetu kome
''zvanični'' sveci ne pomažu...
Svaka kultura, dakle, neminovno u svojim
rubnim područjima sadrži i odbačeni deo od koga zazire, ali koji se posredno,
sa manjom ili većom očiglednošću, odražava i u prihvaćenim manifestacijama
kulture. Kako Julija Kristeva zapaža, ''ne čini nešto zazornim odsustvo čistoće
ili zdravlja, već ono što ne poštuje granice, mesta, pravila – što remeti identitet,
sistem, red.'' (Julija Kristeva, Moći
užasa, Naprijed, Zagreb, 1989, str. 10.) Zbog toga u ovoj zoni sumraka, ni
tamo ni ovamo, počivaju potencijalno subverzivne energije koje uzdrmavaju i u
pitanje dovode sistem iz koga su izopštene, preteći mu iz senke i stalno ga
držeći na oprezu. U njima je velika snaga, jer to su energije povezane sa osnovnim
ljudskim nagonima – negiranim, ograničenim ili donekle pripitomljenim, zavisno
od slučaja.
Antropologija nudi obilje svedočanstava
o načinima na koje su se pripadnici drugih kultura odnosili prema ovom
''prokletom udelu'', odnosno načinima na koje su davali oduška potencijalno
opasnim tenzijama i branili se od njihovog razornog, nekontrolisanog dejstva.
Smrt i seksualnost, kao dva osnovna područja sa kojih subverzija preti, ne samo
što su bili predmet kompleksnih, precizno razrađenih mitova i rituala, već su
postojali i ''ventili'' za one njihove aspekte koji nisu mogli biti obuhvaćeni
sistemom. Religiozna prostitucija, sveta opsednutost (t.j. šamanizam), te razni
oblici žrtvovanja i/ili orgijastičkih rituala, neki su od načina kontrolisanog
predavanja tim silama. Bitno je naglasiti da se odavanje njima dešavalo tokom
tačno određenih dana u godini, dakle sistematizovano, ugovoreno, u unapred
utvrđenom obliku, čime je postizana iluzija kontrole, te postizan traženi, oslobađajući
učinak katarze. Jedan iz niza mogućih primera vidljiv je u drevnoj keltskoj
svetkovini Samhain, prototipu današnje Noći Veštica (eng. Halloween), od hrišćanstva uzurpirana pod nazivom Noć Svih Svetih.
To je noć između 31. oktobra i 1. novembra po hrišćanskom kalendaru, koja je
obeležavala početak zime, vladavinu tame i hladnoće, dugih noći i sumornih
dana, i verovalo se da tokom nje duše mrtvih slobodno lutaju zemljom, tražeći
ponude od svojih živih srodnika. Te jedne noći u godini ljudi su imali priliku
da ižive svoj strah od mrtvaca (pohranjenih u adekvatne onostrane svetove –
ali, očigledno, nikada dovoljno onostrane)
i da eventualni osećaj griže savesti prema njima egzorciraju ostavljajući
ponude na vratima i prozorima. Dug bi bio ispunjen, strah od mrtvih iživljen, i
s te strane ljudi su bili nešto mirniji do idućeg Samhaina.
 |
Zapadna kultura je, pod uticajem
Hrišćanske crkve, dala sve od sebe da iskoreni svaki trag telesnog,
strastvenog, iracionalnog i orgijastičkog (ukratko: ''paganskog''), i uporno
insistirala na slepoj veri, a kasnije – kada je hrišćanstvo počelo da slabi,
naročito od doba Prosvetiteljstva, sredinom XVIII veka- i na razumu. Time je
uspela jedino da pojačanim pritiskom na područje ''neshvatljivih'' sila koje
čoveka prevazilaze, učini da ono, po zakonu povratne sprege, postane nabijeno
još intenzivnijim ključajućim potencijalima suprotno naelektrisane energije.
Ovaj protivprirodni proces je vremenom doveo do snažne tenzije koja je u osnovi
današnje neurotične Zapadne civilizacije i njenih nezadovoljstava. A upravo u
okviru nje strava i užas (prisutni na Istoku, i drugde, u mnogo manjoj meri)
uobličeni su u zaseban žanr i, vremenom, čitavu jednu industriju.
(...)