Prošle nedelje sam sa
drugom Maksom (nekadašnjim povremenim saučesnikom-saradnikom ovog bloga) otišao
u kraći izlet do obližnjih zaplanjskih sela (u moju nikad detaljno istraženu
tatkovinu), uključujući Krastavče i Dušnik
(Gornji i Donji).
Tom prilikom otkrio sam
podatak koji do tog dana nisam ni znao: da u Dušniku, na Kutinskoj reci,
postoji čak 17 vodenica u nizu, na vrlo malom razmaku! Većina njih je zapuštena
i ruševna (baš kako ih najviše volim!) a neke od njih su, kažu, stare 300
godina. To mu dođe još od pre vremena Save Savanovića!
Da li su i ove ovde vodenice
opsedali vampiri i druge ale i čudesa, to ne znam; za sada mi je bilo dovoljno
otkriće da uopšte ovako nešto postoji nadomak mog rodnog mesta.
Ovom prilikom, u relativnoj
žurbi, pošto nas je već sustizao prvi sumrak, obišli smo izvor Kutinske reke,
obližnji pastrmnjak (nažalost, tog dana nije bilo pastrmke za prodaju), crkvu
Sv. Nikole i, naravno – vodenice.
One najslikovitije smo fotografisali,
pa evo tih fotki (c) by Maxa, for The
Cult of Ghoul Inc.
Osim slika, prenosim i neke
podatke koje nađoh na netu a koji vas mogu dodatno zaintrigirati da posetite
ovo mesto i ovaj kraj ako jeste u blizini ili se zateknete ovuda.
ŽITELJI sela Donji Dušnik, 35 kilometara od
Niša, traže od države da zvanično zaštiti ovdašnjih 17 vodenica, starih 300
godina.
Reč je o jedinom sačuvanom nizu vodenica u
Srbiji. Nanizane su na potezu od svega dva kilometra, od vrelske do
prvokutinske rečice, i u njima su nekad mleli žito čak iz Leskovca, Lebana,
Niša i sa celog juga Srbije. Od 17 vodenica, koje su vekovima u vlasništvu
seoskih porodica, tri su potpuno propale, ali za 14 postoji nada da mogu da se
sačuvaju.
Da bi ovaj graditeljski raritet mogao da
postane prava turistička atrakcija nada se 950 žitelja sela koje se nalazi na
regionalnom putu Niš - Vlasina, dugom 75 kilometara. Uređenje vodenica, kažu,
zadržalo bi tranzitne turiste u ovom autentičnom zaplenjskom selu sigurno na
par dana. Kao adut pominju i već uređeno vrelo i savremen ribnjak.
Ali, pre svih planova neophodna je obnova
vodenica. Najstarije su građene od zemlje, blata i iscigovane tek toliko da ne
izgube konturu. U njima su još sačuvani starinski točak, mleveona, vaga za
merenje svežeg brašna. Tu su svojevremeno radile i pećnice za proju i kotao za
kačamak.
U Gornjem Dušniku s ponosom pričaju da je
nekada baš njihovo selo bilo centar Zaplanja. Javna kupatila, ukazom kralja
Milana Obrenovića, 1926. godine postojala su jedino u Beogradu, Nišu i u
Dušniku! Na tom mestu planiraju da otvore turistički centar i u svoju ponudu
uvrste vodenice.
- NE postoji nigde u Srbiji niz vodenica kao
dušnički - kaže za „Novosti“ Zoran Dimitrijević, direktor Turističke
organizacije u Gadžinom Hanu. Vodenice pripadaju porodicama (poput „Jankovske“)
ili čitavim selima, kao što je „Vrtopska“. Vodenica bi se podizala na „četiri
kamena“, što je značilo da ima četiri vlasnika.
Mnoge od dušničkih vodenica pravljene su od
blata i drveta, uz minimalnu upotrebu cigala. Starinski točak,
u svakoj, melje isto kao pre dva ili tri veka, ali nažalost,voda
najčešće u prazno protiče ispod vodenica. Nema ni pomeljara, a nema ni
žita. I sami meštani najčešće koriste kupovno brašno, a mnogi ni hleb ne mese
više, nego kupuju industrijski. Niko ne pali više ni vodeničke pećnice za
proju, niti se pristavlja kotao za kačamak.
Umesto vodenica koje će, ne učini li država
nešto da ih spase neminovno propasti, na ovom potezu nikla su dva moderna
ribnjaka u kojima se uzgaja pastrmka.
Donji Dušnik odavno nije centar Zaplanja. Davno
su mu bolnicu pretvorili u hotel, jedina fabrika Elid je u stečaju i čeka novog
kupca, a od nekadašnjeg niza kafana aktivne su samo dve. Njegove vodenice
su fantastičan turistički potencijal kojem se danas dive samo retki
posetioci i učesnici ovdašnje Likovne kolonije. Ako se ne zakasni sa obnovom,
možda će i buduće generacije moći da uživaju ne samo u prirodnim lepotama ovog
dela Zaplanja, već i da okuse hleb, proju i kačamak, od brašna mlevenog onako
kako se to činilo vekovima ranije. Baš kao i u brašnu iz vodenica u Marinoj
Kutini, još jednom zaplanjskom selu čije su obeležje.
Zaplanje, pasivan siromašan kraj na kojem Bog
nije štedeo jedino kada je lepota prirode i ljudi u pitanju, sve je
poznatiji kao stecište planinara iz čitave zemlje koji skoro tokom čitave
godine osvajaju njegove vrhove - Trem, najviši, na 1810 m, Sokolov
kamen- 1523m i najatraktivniji Mosor, za apliniste teško pristupačan, na
984 m nadmorske visine. Suva planina se nalazi na prostoru Catena Mundi- Verige
sveta i spada u najlepše srpske planine. Nije zalud nazvana Alpima juga
Srbije.
Više detalja – OVDE.
 |
