**(*)
2+
U čast Hasana Karcadaga,
gosta nedavno održanog,
jubilarnog, desetog FESTIVALA SRPSKOG FILMA FANTASTIKE, bio je prikazan njegov film Dabbe
6. Nažalost, ovom prilikom sam platio dug svojoj nepažnji. Elem,
potpuno mi je promakao detalj TRAJANJA filma, koji je bio uredno naveden u
programu.
A ja se još čudio zašto su tu stavku u programu nazvali NOĆ TURSKOG
HORORA kad ta „noć“ sadrži samo JEDAN jedini film. Otkud je pa jedan film –
noć?!
Ha ha, slepče – da si
pažljivo čitao program, video bi da taj film traje nehumanih 160 minuta! Da, djeco, preko dva i po sata! Pravi epik! Turska
serija u malom, takoreći! Noć koja je trajala vječnost! Sva sreća te sam imao dobro društvo uz sebe, inače...
Sad, nije to sasvim loše –
taj film, mislim. Ima tu OK materijala, i da je kraći za SAT VREMENA, svakako
bi bio značajno bolji i efektniji. Mogao bi da dobije 3- bez problema. Međutim, ovako kako je, to prečesto podseća više
na test izdržljivosti nego na film u normalnom smislu reči.
Hasan, očito, ni nakon 6
filmova, još nije naučio neke osnovne stvari o žanru horora za koji se opredelio:
recimo, da horor ima svoj osobeni ritam i principe storitelinga, da je potrebno
da publika malo i predahne, da se umiri, da se zavara tišinom, umesto da se 2,5
sata skoro bez prestanka bombarduje urlanjima, skakanjima, drekom, i drugim
horor čudesima.
Postoje, u dobrom hororu, i
stvari kao što su anticipacija, hintovi, saspens, gradacija, kulminacija... Ali ne, ovaj ne zna za gradaciju: on
kreće sa kulminacijom, i tako i nastavlja... iduća dva i po sata. Ovog ne
zanima ni predigra, ni peting, ni maženje... Hasan bi samo da naniže
cum-shotove!
Relativno je mali broj
horora koji su uopšte pokušali, a kamoli uspeli da postignu učinak neprekinutog
intenziteta tokom dužeg trajanja – a onda kada jesu, u pitanju su i dalje bili
filmovi a) kraći, b) daleko talentovanijih reditelja i c) sa harizmatičnijim
glumcima (npr. EVIL DEAD II). Hasanovo bombardovanje hororom je uspelo da
proizvede kontraefekat: zamor, a mestimično čak i smeh.
Recimo, ima jedna deonica u
filmu u kojoj se ono notorno i iritirajuće „it was all a dream“ sranje ponovi,
zaredom, scena za scenom, jedno četiri puta! Ne šalim se, iako ovo zvuči kao iz nekog SCARY MOVIE-a! Znači, ide neki kao horor, pa se
lik probudi u krevetu. Pa se nastavi nešto gadno. Pa se onda probudi njegova
žena. Znači ni ono prethodno nije bilo stvarno. Pa onda opet nešto ide kao
strašno – kad, suprajz: I TO JE BIO SAN, ali njene sestre! Pa onda Jovo nanovo, još jednom strava - za koju ispadne da je zajednički san muža i žene! Šalili
smo se! Znači, kad čovek nema mere...
Pored toga, Hasanovo
oslanjanje na skok-šokove je vulgarno preterano: ovde se na svakih 5 minuta
nečija faca sa crnim očima i krvavim ustima beči u krupnom planu i urla iz sve
snage. To je možda „strašno“ prva 3-4 puta, ali kad se ponovi 22. put u roku od
sat vremena, postane malko... redundantno. Ali Hasan (zvani Sledge Hammer)
očito smatra da je suptilnost precenjena (i prevaziđena) vrlina.
A to isto, verovatno, misli
i za originalnost: jer njegov film je u narativnom a još više u vizuelnom
smislu samo razuzdano nefokusiran bućkuriš nastao kad su u blender ubačeni REC,
RINGU, PARANORMAL ACTIVITY, THE EXORCIST i svi njegovi klovonovi uključujući i
recentne FFF varijacije tipa LAST EXORCISM, pa onda svi ti SINISTRI, INSIDIOUSI
i slična boranija- praktično, sve što je iole bilo uspešno u poslednjih 5-6
godina, u svetu, smućkano je ovde u ovom alva-hororu (ako Italijani imaju
špageti-horor, onda... nema druge!).
Ipak, moram priznati da je
uvodna scena filma – u kojoj žena dolazi kod zlog vrača da ovaj baci kletvu –
vanredno efektna, žestoka, jeziva i gadna, plus deluje autentično sa svim tim
bliskoistočnim folklornim detaljima, a i glumac koji igra tog vrača je creepy.
I dobro je režirano. I gadno je, i jezivo. Dakle, to svakako vredi pogledati.
Ništa u filmu ne može se
meriti sa ovim podužim uvodnim set-pisom, ali ima tu i kasnije solidno
efikasnih horor scena na nivou mikro-plana, detalja, poneke vizuelne dosetke...
iako se sve svodi na još jedno ubeskraj otegnuto bombastično recikliranje THE
EXORCISTA, sa islamskim temama i ikonografijom, sa đinom umesto đavola, itd. i
sa mnogo, mnogo brzomontažnog skakanja, iznenadnog urlanja, bečenja u ekran i
sličnih fazona za prepadanje naivnih.
U idejnom pogledu, na delu
imamo samo još jedno (predvidivo) demonizovanje
žrtve – tu staru boljku horora koju ni mnogo veći majstori nisu umeli da
izbegnu, pa kako bi onda ovaj Turčin? Znači, žena prema kojoj su drugi bili zli
ovde postaje zloduh i demon i krvavo se sveti... Kud svi Turci, tu i mali
Mujo...
