Chan-Wook Park’s THE HANDMAIDEN (2016)

 *** 

 3- 

            Novi Čanvuk mi je prijao otprilike toliko kao i njegov prethodni, pomalo potcenjeni STOKER, ali zbog preteranog trajanja užitak je ovde malko razvodnjen. Ipak, ova njegova SLUŽAVKA je blago natprosečan film: delom period-drama, delom krimi-triler, delom lezbo-seksijada i fetiš-parti a sve zajedno, kako smo već od Parka i navikli, jedan veliki eye-candy.

            Radi se o zapletenom i ne baš mnogo pametnom/ubedljivom pokušaju da se jedna bogatunka liši svog nasledstva putem hohštaplerskog zavođenja a deo te igre postane i naša mlada služavka, „naivna“ džeparoškinja koja, ipak, iako se radi o J. Koreji u 1930-im, spremno uskače u gazdaričinu kadu i krevet kao da se radi o gay-friendly 21. veku!

            I tako, malo hopa-cupa u bogataškom krevetu (njoj se mili u svili!), malo zavođenje od strane služavkinog muškog kompanjona i inicijatora šeme, dvije žlice perverznog ujaka, a sve to u luksuznom ambijentu prenakićene vile građene delom u azijatskom a delom u zapadnjačkom stilu.

            Konotativno, film se dotiče tematike odnosa Koreje, s jedne strane prema okupatorsko-zlikovačkom Japanu, a s druge prema Zapadu (Amerika i Engleska - biće zemlja proleterska) ali to je više „window dressing“, iliti sipino mastilo za mućenje vode, negoli što je prava tema ili nešto što nudi ne znam kakve uvide i slojeve postojećoj priči. Barem meni izmiče neka dublja simbolika svega toga, ali rad sam čuti eventualne interpretacije koje će od ovog galimatijasa napraviti nekakvu parabolu o Koreji juče danas sutra...

            Pošto mu ovo dođe nešto kao retro-neo-noar (sic! upravo sam izmislio novi podžanr!), naravno da stvari ne idu glatko-slatko, da ima tu twistova i shouta, ali je putanja svega toga već od polovine prilično jasna – naročito onima koji su gledali BOUND i još uvek ga se sećaju (ja sam ga upola zaboravio, ali Aca R. me je podsetio).

            Sa trajanjem od 2,5 sata sve je to ipak predugačko, a nema ni tu dinamiku ni to ludilo i nepredvidivost i WTF iskakanja kakve ima ovogodišnji THE WAILING tako da čovek može da se, nakon nekog vremena, smori i overdozira svim tim baroknim preterivanjem. 

Moglo bi se reći da je, baš kao i Refn u na-net-upravo-procurelom NEON DEMONU, i Čanvuk napravio još jedan film koji je više o tapetama i zavesama i tepisima i baldahinima nego o ljudskim bićima.

            Zbog toga se može reći i da je ovo nešto kao Del Torov goth-barok CRIMSON PEAK ukršten sa BOUND-om, ali na način THIRSTA i STOKERA: ukratko, jedna prenakićena ekstravagancija koja je vrednija zbog svoje egzotične farbe i mirisa i ukusa, negoli zbog svoje supstance.

            Realno, ovo je kao da vam neko parčence mesa od 50 grama stavi na ogroman tanjir, pa ga nakiti raznim graškovima, pirinčima, peršunima, šargarepama, karijima, sosovima, kurcima i palcima metnutim samo radi dekora, ali na kraju obroka ipak kući odete polugladni. Daj mi, bato, radije 300 g suvih rebaraca na kajmaku a te tvoje ikebane i hrizanteme i hortikulture sačuvaj za baštu, a ne za moj gurmanski astal!

            Ili, koristeći jednu malo drugačiju metaforu, za SLUŽAVKU se može reći skoro isto što već rekoh za STOKERA: Čanvuk je u ovom slučaju upotrebio čitavu filharmoniju da bi odsvirao jednu prostu i čak tupavu vergl-melodiju jedva vrednu da se odzvižduće, a rezultat mu oscilira između prepotentne isprazne budalaštine i – nečega što prevazilazi reči i ipak se mora videti/čuti!

            SLUŽAVKINA priča (sic), istina, nije ni blizu toliko napadno glupa kao ona u STOKERU, ali je svakako tanka i sekundarna: garnirung je ono što je ističe, a ne ona sama po sebi.

            Nekima će par prilično žestokih scena lezbo-seksa (uključujući i jedno snažno makazičenje) svakako biti “glavno jelo” u ovom obroku, ali ja moram priznati da mi je posmatranje obnaženih azijatskih aktera u seksualnim činovima napaljujuće otprilike koliko i da gledam kučiće kako se pare. Bez uvrede, ništa rasizam, samo govorim o erotsko-estetskim preferencijama. (Isto tako 'primamljiva' mi je i azijatska kuhinja, ako ćemo već tako...) Ima ko to voli, pa nek izvoli.

            Druga polovina filma sastoji se, dobrim delom, iz flešbek-varijacija na dešavanja viđena u prvom delu, ali iz druge (prilično drugačije) vizure: i to je, donekle, zabavno kao gimik, ali pošto nam „otkriva” stvari koje smo već slutili ili znali, sve se svodi na relativno mehaničko poigravanje tipa „aha, ona scena u kojoj se činilo da njih dvoje OVO, zapravo je, kad se vidi ucelo, ili s one strane, bilo ONO...“ 

Previše je toga. Ovaj film bi, kao i WAILING, dobio kad bi izgubio jedno pola sata. Možda i više od pola sata. Nema potrebe da ova 150-minutna (!) egzibicija traje duže od 100-ak minuta (BOUND, recimo, traje 108 min).

            Ili, ako se već išlo s ovim megalomanskim trajanjem, mogao je perverzni ujak da dobije više prostora (Aca ga zove proto-Vukmir, i sanja o side-projektu sa njim u glavnoj ulozi). 

Realno, ni on, ovakav, nije bio neophodan za ovu priču, ali kad već, takav, jeste tu, film bi bio znatno zabavniji i perverzniji da mu je dato da se još više razmahne. I on, i njegov veliki oktopod (koji ovde služi, avaj, samo za ukras!)...

            Sve u svemu, SLUŽAVKA je jedno prijatno, mada pomalo efemerno, zaboravljivo gledalačko iskustvo – odnosno, i likovi i zaplet ispariće vam iz svesti vrlo brzo; naročito snažne emocije teško da ćete osetiti tokom „melodrame“, a jedino ako vas pali žuta lezbo akcija bićete srećni tokom otprilike 5 minuta ukupnog trajanja toga, garniranih sa još 145 minuta u kojima te akcije nema nimalo.

            Ali što su tapete! Zavese! Baldahini! Haljine! Nameštaj! Drvenarija! Bašte! Sve je to baš onako (glasom Zorana Radmilovića) – leeeeepo.

2016 NON-HORROR (Pregled kod doktora)

Prošlo je već 2/3 ove godine a, ako se ne varam, još od zimus se nisam zbirno i masovno osvrtao na nehorore viđene nedavno, pa evo, da počnem, manje-više redom kojim sam ih gledao. Ukratko, jer malo je tu stvari vrednih detaljne analize. Ovi ispod ipak zaslužuju bar kratke komentare.

EMELIE

USA, 15

**(*)

3-

Bebisiterka iz pakla najavljuje vrlo wicked film, i on je umereno zabavan i obećavajući u prvoj polovini, kad se dešavaju (ili barem prete) neke gadne stvari toj dečici, ali onda to gubi i ritam i poentu i skreće u znatno nemaštovitiju i konvencionalniju i nezanimljiviju teritoriju prema kraju, što je šteta za potencijal kako premise tako i te glumice (Sarah Bolger) koja igra naslovnu psiho-Emeliju. Uprkos tome, ima ovde nagoveštaja nečeg prljavijeg i zločestijeg nego što inače dobijamo u generičkim trilerima, pa zbog svoje prve polovine ovo vredi overiti.

I, Olga Hepnarova

CZ, 15

** 

2+

Devojka (preslatka Michalina Olszanska) sa nerešenim lezbo-sklonostima u soc-Češkoj krajem 1970-ih (što vidimo po tome što je film crno-beo; tad tamo još nije bilo kolora) odlepi u jednom trenutku, sedne u kamion i usklikne, zajedno s Radovanom III: „Da pobijem govna i gotova stvar!“ I tako ona pogazi gomilu slučajnih prolaznika koje pretežno čine neke tetke s cegerima s pijace, nekakvi dede i babe. Njena mržnja prema celom svetu je zabavna kao polazišna emocija, i neko vreme boravka u njenoj sjebanoj sociopatskoj mizantropskoj lezbo-samomrzećoj glavi može biti prijatno (ako je to prava reč) gledaocima sa sličnim emocijama i sklonostima, ali sve je to za moj groš previše eliptično, presporo, nejasno, nedokuvano, prevelika je distanca od te junakinje (inače, izvrsno i saživljeno, predano odglumljene) a film čini grubu grešku kada pred kraj (anti)junakinju koja je mogla simbolizovati neke univerzalne emocije i stanja razotkrije kao PACIJENTA, kao mentalno obolelu osobu sa poremećajima u percepciji stvarnosti, tako da se poništava njen autsajderski status i sve svodi na jedan patetični case study. Da, rađeno je po istinitom događaju. Sporo, dosadnjikavo, usiljeno arty i samo na vrlo kratke momente dirljivo ali mnogo češće – krajnje otuđujuće. Time ovaj film postaje sasvim nalik svojoj junakinji: vidite da ima problem, želite da mu pomognete, hoćete iz sve snage da ga volite, ali on vam to ne da, drži vas na distanci, ne trebate mu, dovoljan je samom sebi, frustrirajuće samodovoljan...

MOJAVE

USA, 16

**(*) 

3-

Umereno zabavna ali nedokuvana triler-drama-akcija o ne baš mnogo simpatičnom suicidalnom bogatunu koji ode u pustinju da se ubije, pa se predomisli, i tamo mu se nakači psiho nejasnih intencija i motivacija, sem da sjebe ovoga. Počinje igra mačora i... mačora. Nije loše dok traje, ali nakon kraja neće u pamćenju dugo da potraje.

PANAMA

SRB, 15

** 

2

Ovo je KLIP za fensere, sa boljim muškim i slabijim ženskim glumcima, bez folka, bez sirotinje (ovde imamo na nedelu dobrostojeću stoku) i bez kuraca, pravih ili lažnih, svejedno. Dakle, ova priča o „ljubavi“ među totalnim IDIOTIMA svoje predvidive i površne truizme nema ničim naročito zanimljivim da podvuče i ilustruje, sem natprosečno dobrom fotografijom. KLIP je bio znatno snažniji, hrabriji, maštovitiji, nekonvencionalniji film na sličnu temu – pored ostalog i zbog smele odluke da svoju antijunakinju (Isidora Simijonović) ne čini simpatičnom, ne brani je, nego je prikazuje bez šminke, kao šuplje, prazno Govno od lika. PANAMA, pak, pokazuje previše simpatije prema lepuškastom šmekeru (Slaven Došlo - najzad jedno muško lice u domaćem filmu koje, za promenu, NE izgleda rođeno da igra ratnog zločinca!) i njegovim imbecilnim prijateljima s kojima se takmiči u „udaranju recki“ toga koliko je, kojih i kakvih fufa namamio u krevet i na koje ih je sve radnje naveo... 

PS: Čak i scene sexa su ovde u svakom pogledu oskudnije nego u KLIPU.

SMRT U SARAJEVU

BIH, 16

**(*)

2+

Još jedan bosanski plačipičkasti film (Oskarovac, Penis Tanović, prema dramici Bernarda-Henrija Levyja Hotel Evropa), ali ovog puta ne plaču protiv Srba – barem ne kao glavne mete, što ne znači da nema uzgrednih pljuckanja – nego protiv toga koliko im je „dobro“ sad kad su „nezavisni“, u raljama novog svetskog neoliberalnog kapitalističkog bezdušnog poretka. Ćekaj, ba, ne valja vam „nezavisnost“? A nije valjala ni Jugoslavija, ba? Pa, đe vam je, ba, Alija? Ne, nego je Gavrilo Princip opet kriv (pošto se deo filma vrti i oko 100-godišnjice početka I svetskog rata), a i jedan njegov današnji potomak je prikazan karikaturalno, tipična Srbenda (neobrijani impulsivni divljak), iako na kraju balade (too little, too late) on bude nešto kao pozitivan, pa čak ispadne i žrtva. Ipak, on je epizodna žrtva, a zna se ko su dežurne žrtve za exploataciju i silovanje ovde... OK, nije to sve baš tako crno, film je umereno gledljiv za nešto što dolazi s ovih prostora i bavi se ovim (jezivo prepoznatljivim) temama, ali ipak je to samo za hardkor fanove novog bosanskog filma (i za CHEX-radoznalce, poput mene).

ghost graduation

SPA, 16

**(*) 

3-

Dobra, duhovita i čak mestimično dirljiva ghost-komedija o profesoru koji u jednoj srednjoj školi ima da pomogne nekolicini problematičnih učenika da prođu završni ispit i pređu S One Strane. Eh, da, ti učenici su mrtvi, odnosno – duhovi, zatočeni su tu na tavanu, i samo žele da što pre odu odavde. Don’t we all? Stvari ne idu tako glatko, ali na kraju je sve ipak gorko-slatko. Solidni likovi i glumci i pošalice čine ovo simpatičnom razbibrigom.

SACRIFICE

SCO, 15

** 

2

Ova kliše pričica sa Radom Mičel se ponegde izdaje za horor, ali zapravo je mlaki triler o sekti koja vlada jednim škotskim ostrvom – što, zapravo, verovatno zvuči zabavnije nego što u praksi ova gomila predvidivih klišea jeste. THE WICKER MAN this ain’t! Više je neki generički movie of the week (or weak).

11 minut

POL, 16

**(*) 

2+

Stilska vežba odnosno egzibicija kojom se na silu ispreplete gomila slabo zanimljivih epizodica (sve se odviju tokom istih 11 minuta jednog popodneva) što sve kulminira u totalno preposterous nemreš bolivit završnici sasve klifhengerima i melodrama-akcija-pirotehnikom, ali sve je toliko mehanički, usiljeno i besmisleno da je prosto neverovatno da se jedan nekad ozbiljan reditelj (Jerži Skolimovski) zamlaćivao ovako nečim, odnosno filmom koji bi više priličio nekom mladom nadrkanom a šupljoglavom tarantinoidisanom „jooo, mama, vidi me kako montiram!“ FDU debitantu.

COSMOS

POL, 16

** 

2+

O pokojniku sve najbolje, ali testamentarni film dragog mi Zulavskog uopšte nije moja šolja kakaa (čaj ne pijem!) a otprilike je namenjen jedino njegovih najtvrdokornijim mrljama, odnosno fenovima. Ja verovatno nisam baš toliko tvrd jer me je hladnim i skoro ugnjavljenim ostavila ova „anything goes“ kvazifilozofijada, prelepo uslikana ali iritirajuća na svim pojmljivim nivoima, od scenarija i dijaloga pa do kastinga dvojice glavnih „junaka“ koji su bolni za oko; lepa argentinjanka (Victória Guerra) ublažava stvari ali nema je ni približno dovoljno često na ekranu dok ova dvojica mrsomude!

Hardcore Henry

RUS/UK, 16

**(*)

2+

Šta reći o ovome a ne upotrebiti otrcanu floskulu o posmatranju, preko nečijeg ramena, drugoga kako igra video-igricu (od „1st person shooter“ sorte)? Na formalnom planu nije to nezanimljivo posmatrati sa zapitanošću „Kako li su OVO snimili?“ i „Da li je ovde, i gde, bio CGI a odakle dokle je bio pravi kaskaderizam?“ Ali to je otprilike jedina intriga u ovoj savršeno uninvolving paradi besmislenog nasilja gde su i likovi i zaplet skroz naskroz otrcani i bezveznjački, odnosno prilagođeni ciljnoj grupi ovakvih igrica i filmova, što će reći, deci i infantilnima svih uzrasta.

    +++    

A ovo dole - mrzi me i da ih komentarišem! Muka mi je od same pomisli na ove filmove: zaobiđite ih!

NINA FOREVER

USA, 16

**              2

PRINS

HOLL, 15

**              2

Ava’s Possessions

USA, 16

**              2

Hail Ceaser

USA, 16

**(*)        2+

LES DEMONS

CAN, 16

**(*)         2+

SYMPTOMA

GRE, 16

**             2

L

GRE, 16

**(*)        2+

VICTOR FRANKENSTEIN

USA, 15

**(*)         2+

Kill Command

USA, 16

**              2

Observance

AUS, 16

*               1+

SON OF SAUL (SAUL FIA, 2015)

 **(*) 

 3- 

Naturalistički prikaz o tome kako su Jevreji patili u II sv. ratu – ovog puta „iz prvog lica“: ne baš bukvalno, kao u HARDKOR HENRIJU, ali fokalizovano tako da je pozicija i vizija glavnog lika privilegovana, pa ne vidimo mnogo više od onoga što je njemu u vidokrugu.

Vešto su snimateljski-rediteljski izbegnute eksplicitnosti zverstava, tako da se sav taj užas genocida u gasnim komorama i okolo predočava indirektno, kroz pripreme za to i posledice, kroz detalje, ovlaš spažene. I to je efektno, neko vreme.

Ali kad se film pretvori u saspens oko sakrivanja leša jednog dečaka kojeg je naš Savle rešio da sahrani po propisu, kako Knjige indžijele nalažu (dok desetine i stotine njegovih vršnjaka iz tog istog logora to neće dobiti nego će biti spaljeni ili bačeni u rupu bez obreda iz „svetih knjiga“), i kad se krene sa svim tim usiljenim situacijama, to priđe previše blizu nenamernoj grotesci.

Saživljavanje s tim likom i njegovom motivacijom skoro je nemoguće – barem meni – jer njegov „simbolički gest“ je, u datom kontekstu, toliko snažno obesmišljen razmerama i intenzitetom okružujućeg zločina da je „spas“ jednog tela/duše sasvim beznačajan. Da, u teoriji, jasno je on ne spasava dečakovu nego svoju dušu; ali u praksi, u predugačkom filmu koji nam ostavlja previše vremena da razmišljamo o tome šta gledamo, ja ne vidim čoveka u borbi za svoju dušu, nego patološki tvrdoglavu budalu koja besmisleno rizikuje ne samo svoj nego i živote mnogih drugih oko sebe radi jednog jalovog simboličnog gesta.

Uprkos tome, ima ovde zaista memorabilno odvratnih „less is more“ scena, sugestivno košmarnih i retko-viđeno klaustrofobičnih, a naročito oko gasnih komora, kao i nešto saspensa u tim ne baš mnogo verovatnim, skoro holivudski preteranim i “how convenient” preganjanjima sa Švabama i njihovim slugama u logoru… sve do kraja koji je besmislen kao i sve što je dotad naš Savle radio.

Time što demonstrira kako bez insistiranja na grozotama, kroz veštu sugestiju, prikazati zločin ovih razmera, ovaj film ukazuje i na jedan mogući način da se pristupi skoro  nerešivom zadatku, odnosno neizrecivoj i neopisivoj temi kakva je, recimo, Jasenovac (i Jastrebarsko). Kad/ako se iko ikada na ovim prostorima drzne da to filmuje... Za sada to nije niko. 

Pri kraju je, trenutno, postprodukcija neke jezive amaterštine made in Serbia o onom famoznom ustaškom koljaču koji naiđe na starca koji mu mirno kaže nešto kao "Samo ti, sinko, radi svoj pos'o..." - slike i tekstovi i najave toga smrde do neba. Za to vreme, u Hrvatskoj se sprema film o Dijani Budisavljević, koja je spasila grdnu decu iz ustaških logora i o kojoj je svojevremeno Kadijević trebalo da snima film, pa je to propalo (čitajte kako i zašto u knjizi KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU, jednog dana kad bude izašla...). 

OTVORENA (2016)

 **(*) 

 3- 

Prijao mi je ovaj nesvakidašnji domaći arty crno-beli film o čudnom odnosu između dve cure, drugarice od kojih je jedna zaljubljena u drugu a druga baš i nije u prvu. I drago mi je što tako nešto postoji kod nas. Gluma je znatno bolja nego što je delovalo u trejleru – istina, ponekad se učini da glumci recituju tekst umesto da ga oživljavaju (naročito sporedni), ali u ovako stilizovanom filmu čak i taj otuđujući učinak ima smisla, makar bio i nenameran.

Crno-bela fotografija je odlična, na momente i izuzetna, svetska. Slowburn ritam je uglavnom dobar, stilizacija sa „odsecanjem“ lica svih osim glavnih junakinja je dobra fora, a čak i ta Lakobrijina full-body kreatura na kraju solidno izgleda.

E, sad, što se tiče značenja i simbolike, tu već nisam siguran koliko to sve ispravno stoji. Nominalno, film kao da stoji na strani LGBT populacije, ali u stvari, kroz prikaz patološke „ljubavi“ (ako je ta opsesija prava reč za to), kao da demonizuje i nju, pa time i ostale. Pretpostavljam da reditelj nije ni mislio da pravi film o lezbijkama nego o ljubavi „uopšte“, ali svejedno je ovakvo čitanje prilično nametnuto ovom dramaturgijom. Takođe mi naprasno pristajanje i lezbizacija dotad nezainteresovane cure pred kraj deluje ničim izazvano, naglo.

A tek o „monstrumu“ ne znam šta da mislim: čitav taj kraj mi, i vizuelno i konotativno, oscilira između sublimnog i ridikuloznog. Slično važi i za kulminaciju sa novim dečkom (kojeg „igra“ sam reditelj, i to ne baš dobro), koja  deluje psihološki i motivacijski da dolazi niotkuda – a u spoju sa sublimno-ridikuloznom odjavnom pesmom sve to kao da svodi  na nivo otkačene privatne šale.

Takođe, stiče se utisak da je OTVORENA neopravdano razvučeni kratki film jer nema tu „mesa“ dovoljno za glavno jelo, tj. dugometražni film (iako to traje jedva nekih 70-ak minuta) i u smislu gledalačkog užitka moglo se tu pružiti više, dinamičnije, zanimljivije.

Uz sve zamerke na tretman teme i ideja, stilski je ovo zadivljujuće. Reditelj Momir Milošević u svojim dosadašnjim kratkim filmovima (a pre svega MRAK i MRKLI MRAK, ali i INTENZIVNI UDARAC U GLAVU) pokazao je sklonost ka hororu i mračnoj tematici, kao i hvale vrednu vizuelnu kulturu, ali - što je u njegovoj generaciji prilično retko, naročito među žanrovcima - i izrazite ambicije u pravcu građenja karaktera i istraživanja međuljudskih odnosa, uz manje ili više krvoliptanja. Od Momira imam umereno visoka očekivanja i sa pažnjom ću pratiti njegove naredne projekte.

OTVORENA u bioskope kreće 29. septembra: overite je tamo dok možete.

PS: OTVORENA je dobila spec. nagradu na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. To je lepo. Mada, kad pogledam koji su još „filmovi“ tu dobili glavne nagrade, ne znam baš koliku to sve težinu ima...

PPS: Zbog elemenata psiho-nadreal-horora ovo je naslov koji će dobiti detaljniju analizu u apdejtovanoj verziji moje knjige o srpskom (a sada i svekolikom ex-Yu) hororu, tako da je ovaj šturi rivju samo skica u tom pravcu. Tom prilikom ću i raščistiti s nekim stvarima oko kojih za sada, nakon jednog gledanja, nisam sasvim siguran.
PPPS: Ovde možete pogledati insert iz pomenutog kratkog filma INTENZIVNI UDARAC U GLAVU u kojem se načas javlja i Nenad Bekvalac, a u ubilačkoj ulozi je Dragan Mićanović:

Unseaming: Fourteen Tales of Horror - Mike Allen

            U okviru akcije “Pisao sam za Ru Morg, a sad čitajte i vi ekskluzivno na srpskom”, evo prikaza jedne knjige vredne pažnje.

Unseaming: Fourteen Tales of Horror

- Mike Allen

Antimatter Press, 2014

(c) Dejan Ognjanović

 

Jednostavno ne možete skrenuti pogled sa ove korice by Danielle Tunstall: šavovi kože se raskidaju i otkrivaju novo meso ispod ... Ova slika je savršen uvod u nezaboravni svet Majka Alena (Mike Allen), jednog od najoriginalnijih praktikanata body horror podžanra koji se pojavio na sceni još od Clive Barkerovih Books of Blood.

Artwork na korici je inspirisan pričom "The Button Bin" (2008 Nebula Award Finalist for Best Short Story) i njenim nastavkom, noveletom "The Quiltmaker". Priča uvodi ideju o ljudima koji su u stanju da "rasparaju" nečiju kožu i uđu osobu, gutajući je celu. "Vertikalni šav na nadlanici iznenada se razjapio, poput otvaranja novog oka (...) Prestanite! kažeš, ali on raskopčava ručni zglob, koža se razdvaja kao manžetna, nešto svetlo i svetlucava i živo otkriveno je ispod." Ono što je otkriveno je više nego "samo" razigrani način da se izvrne fiziologija: opisani koncept se koristi kao moćno metafora za izopačene identitete, maske normalnosti i tajne skrivene odmah ispod kože.

"The Quiltmaker" je razrada istog koncepta do veličine novele, sa širim opsegom koji obuhvata ceo komšiluk kroz niz neverovatno filmskih, polu-apokaliptičnih set-pisova (zamislite: Brian Yuzna's Society meets Shinya Tsukamoto's Tetsuo trilogy).

Već samo ove dve priče vrede cene knjige, ali srećom postoje takođe i drugi dragulji ovde, kao što je "Her Acres of Pastoral Playground", sumorna priča o pokušajima jednog farmera da odloži invaziju Velikih Starih kroz mutirano telo njegove supruge; "The Hiker’s Tale" o mladiću zalutalom i zaglavljenom u kolibi starog nemačkog para koja se nalazi u blizini mesta opterećenog brojnim planinarskim "nesrećama"; "The Music of Bremen Farm" je prijatno staromodna priča o vešticinoj originalnoj osveti svojim neprijateljima, i još mnogo toga.

Ovo je sigurno jedna od najboljih zbirki horor priča u 2014. godini, i dobar pokazatelj moći pisca koga Laird Barron u svom uvodu, svrstava na čelo "novog novog talasa" moderne horor proze. Njegova sposobnost da prikaže stvarnost kao nestabilnu a tela / identitete kao plastično-promenljive sigurno ga čini dostojnim praktičarem savremenog horora i imenom koje ubuduće valja pratiti.

*

A u međuvremenu izašla je i njegova nova zbirka, SPIDER TAPESTRIES, čiji jedan extra primerak imam ponuditi prvoj zainteresovanoj osobi koja mi se javi na mejl.

 

“Mike Allen will infect your subconscious with hallucinatory and alarming delight. This book is a must-read for fans of weird fiction and dark fantasy.”

—Helen Marshall, World Fantasy Award-winning author

“Surrender yourself to The Spider Tapestries and let these tales rewire your mind.”

—Scott Nicolay, World Fantasy Award-winning author

The Spider Tapestries, Mike Allen’s sophomore short story collection, takes a wrecking ball to genre boundaries, showcasing seven stories that mix transhuman noir, Lovecraftian horror, and surrealistic sorcery in an exploration of the further reaches of the Weird. Readers who savored the disorienting strangeness in Allen’s debut collection Unseaming, a Shirley Jackson Award finalist and Amazon.com horror fiction bestseller, will find The Spider Tapestries begins whereUnseaming left off.

Mike Allen

TABLE OF CONTENTS

Introduction by Nicole Kornher-Stace

-The Spider Tapestries

-Sleepless, Burning Life

-Twa Sisters

-Silent in Her Nest

-She Who Runs

-Stolen Souls

-Still Life With Skull

Paperback, 140 pages