**(*)
2+
Ista priča kao u ovde već
prikazanom CANNIBALU,
odnosno prema istom stvarnom događaju, samo finiji premaz – ali skoro isto
toliko uvida. Nešto se mislim, i pitam se: ČEMU uopšte pokušaj 'fine' verzije
jedne ovako extremno extremne premise? Ako već praviš film o ljudima koji
sanjaju da jedu druge ljude, tj. da sami budu pojedeni, onda bar idi do kraja.
GRIMM LOVE zapravo počinje
vrlo obećavajuće: ima nekih finih dijaloga i situacija koje su me čak navele na
brigu, jer su krenule u pravcu tematizacije nekih filozofskih aspekata mog
romana NAŽIVO; na žalost ili na sreću, ovi su ubrzo napušteni, i od njih do
kraja filma ništa bitnije nije učinjeno.
Glumci imaju nešto
filmičnije fizionomije i pojave nego u KANIBALU, ali i dalje nemaju LIKOVE,
nemaju šta da glume, pa je tako i Tomas Krečman ovde skoro nesnosno bled (ko
kreč!), bezličan, bljuzgavo suzdržan.
Ubacivanje američke
studentkinje koja post festum
proučava slučaj u početku obećava jedan novi ugao gledanja na inače hermetičku
subkulturu modernih kanibala… ali, avaj, i ona je zapostavljena kao lik, i sem
bezličnog svedoka ni na koji način ne doprinosi priči: čak ne saznajemo baš
NIŠTA o njoj, i o njenoj fascinaciji ovom konkretnom mračnom pričom.
Flešbekovi u detinjstvo
dvojice protagonista takođe su krajnje déjà
vu: znači, igrao se 'doktora' sa svojim vršnjakom, mama se samoubila zbog
toga, drugari ga zezali u školi i… voila!
čovek postao opsednut jedenjem ljudskog mesa. Aha. Dobro.
Reditelj Weisz čini šta
može da oživi sve to nekim egzibicijama koje ponegde jesu efikasne, ali počesto
bivaju i preterane ('isprana' faktura slike iz prošlosti, iskrzani film,
fleševi aparata i fleševi sećanja, itd.).
Krvi i grozote nema skoro
nimalo, a finalni akt, sa ždranjem prženog penisa ("Žilav je!", kaže
donator, "a toliko sam očekivao od ove večere…") i čerečenjem
njegovih polutki kao da je iz nekog made-for-TV filma iz '70-ih. Mislim, OK,
ona verzija koju sam kritikovao ranije otišla je u drugu krajnost i poslednjih
pola sata ugnjavila sa beskrajnim klanjem; ova, pak, pristupa sa 'less is more' pristupom priči koja je
sve samo ne prikladna tome.
Što je još gore, filmu
nedostaje i emotivni, idejni i svaki drugi punch: taj kraj je ravan i mlitav on
so many levels. ROHTENBURG ne pruža ni najmanji uvid u sopstvenu temu, i uprkos
nekih nagoveštaja, ostavlja utisak proračunate exploatacije poznatog slučaja
bez ozbiljnijih pretenzija, sem da se što šire i dalje proda.
Na nekom nivou ona
direktna, full-frontal mega-splatter verzija u CANNIBALU je bar bila poštenija,
i nije se ni pretvarala da je art (ili joj bar nije uspevalo u momentima u
kojima se zavaravala da bi nešto takva možda i bila). S druge strane, sve ovo
je dovoljno dinamično, gledljivo, i podnošljivo za najradoznalije i
najmorbidnije, ali… definitivna priča o ovom slučaju još se čeka…
Nešto se nosim mišlju, Herzog
bi bio savršen autor za DOKUMENTARAC o svemu ovome; njegova ljubav prema
doom'n'gloom temama, i razumevanje autsajdera, bili bi ključni aduti koje
dosadašnji odradeci nisu hteli ili umeli da iskoriste. Činjenica da je Nemac (pa
još hrvatskog porekla!) takođe nije za bacanje: njegovo poniranje u psihu
svojih zemljaka već je dobro dokumentovano…
