***(*)
3+
Pogledao
sam najočekivaniji film ove godine, The Wailing, pre oko dva meseca,
zahvaljujući tome što pišem za RUE MORGUE magazin. Moj prikaz tog filma možete
čitati u julskom ili u avgustovskom broju (nisam siguran jer mi još nije stigao
julski). ALI, samo na ovom blogu, ekskluzivno, možete pročitati i više od toga –
ovo ispod je moja kritika iz RUE MORGUE koju sam, samo za kultiste, filovao
nekim dodacima i zapažanjima za koje nije bilo mesta u tom tekstu na engleskom.
Opušteno
čitajte, nema spojlera.
Ako nije dovoljno reći da
je ovo novi film reditelja masterpisa The
Chaser (2008), ako vam to samo po sebi ne budi apetit, kako vam
zvuči ako se kaže da je ovo Na Hong-jinov prvi izlet u natprirodni horor? The Chaser
je bio neverovatno napet debi, a i dalje se nalazi među najboljim
južnokorejskim trilerima na temu serijskih ubica koji su ikada napravljeni. Nakon
previše zamršene i uninvolving drame-splater-trilera The Yellow
Sea (2010) i šest godina duge pauze, Na Hong-jin se vratio u
formu sa The Wailing, instant hitom u Koreji i ljubimcem kritičara na
Kanskom festivalu.
Potonji su, istina, malko
preterali sa hvalospevima i stvorili hajp koji teško da bi ijedan stvarni film
koji nije režirao Kjubrik mogao da izdrži i opravda, pa tako i ovde – dobismo
vrlo, vrlo dobar film, ali ne remek-delo; zapravo, gledan čisto kao žanrovski
film, The Wailing ipak ne doseže čak ni do Chasera, mada nije veliki pad u odnosu na njega, a i to što nije
baš uspelo – rezultat je hvale vrednih ambicija i pokušaja da se bude
opskurniji i nekonvencionalniji nego što je zdravo.
The Wailing oličava sve kvalitete koje
volimo i tražimo od novog korejskog filma: to je hrabar, originalan, sumoran,
nasilan, duhovit, napet, nepredvidiv triler; to je višeslojna multi-žanrovska
zabava za odrasle; ukratko, to je sve ono što su holivudski žanrovski filmovi nekada
bili, ali više nisu. On spaja nisku komediju sa policijskim proceduralom, krimi
dramu sa splaterom, psiho-triler sa hororom o opsednutosti, a sve prožima
filozofskim pitanjima o prirodi Zla: naime, da li je ono potpuno od čoveka
(psiho-sociološko) ili je pod uticajem metafizičkih sfera odozgo i odozdo.
Zaplet
prati Jong-gua, trapavog policajca u nekakvoj slikovitoj, živopisnoj vukojebini
Južne Koreje čiji je posao da razreši niz nemotivisanih zločina u kojima ljudi
ubijaju svoje prijatelje i članove porodice na vrlo krvave načine, kao da su posednuti
ili barem zaraženi nečim što ih pretvara u ludake sa veoma lošom kožom.
Sve to,
čini se, nekako je povezano s nedavnim dolaskom tajanstvenog Japanca (Jun
Kunimura, Audition), ali naročito se komplikuje kada Jong-guova mala
ćerka postane Đavolja marioneta i on nema drugog izbora nego da pozove isteri...
ehm, šamana.
Spremite se za scenu
egzorcizma koja ne liči ni na jednu koju ste ikada videli. A ona čak nije ni
vrhunac filma; dolazi na sredini ovog podugačkog (dva i po sata!) ali nimalo
dosadnog filma, a do kraja ima još dosta preokreta sve do dvosmislenog
završetka koji će sigurno izazvati rasprave, nedoumice, kontroverze,
frustracije, razočarenja, a možda, ko zna, nekoga čak i oduševi.
Iako će se The Wailing verovatno na kraju ove
godine ubrajati među top-5 horora ove godine (za sada ima drugo mesto, odmah
posle The Witch!),
on svakako nije savršen: preteranom trajanju od 156-minuta godilo bi kad bi se
izbacilo 20-ak minuta blesave komedije, prepirki i besmislenih domaćih
porodičnih scena koji razbijaju kontemplativni ton i odvraćaju od zapleta i njegove
teme.
Neobjašnjiva je i prilično promašena odluka da se za glavnog „junaka“
uzme vrsta lika koji bi u normalnom filmu bio komično spadalo (comic sidekick) i prišipetlja uz nekog
malo sposobnijeg lika; ništa bitno se njime, ovakvim, ne dobija, a poprilično
se gubi. Takođe, pripovedanje je suviše eliptično za svoje dobro i zaključak
(ili nedostatak istog) mogu većini gledalaca izgledati kao konfuzno izvrdavanje.
Ipak, ovo je moćan film
prepun guste atmosfere sveprisutnog zla koja razbija svaku pretenziju
sigurnosti. Košmarni svet koji je ovde tako majstorski oživljen čini da je
pitanje porekla Zla u krajnjoj instanci nebitno: bilo da je sasvim ljudsko ili
ga izaziva Bog/Đavo, ono je tu, odmah iza ugla. Dođavola, ma evo ga u našim
srcima. Ajd' to egzorcirajte!
SLEDI SPOJLER: NE ČITAJ PRE GLEDANJA FILMA!
Ambicije
filma, koje jesu za pohvalu, prigušene su ne baš najboljim pripovedanjem koje
je i previše zakukuljeno i zamumuljeno u zapletu koji nije baš najspretnije
izgrađen da to smisleno predoči. Naime, lepo je to što je Na hteo da prikaže
kako SVAKO može da postane zao, i lepo je što se poigrava s našim očekivanjima
tako što nam stalno ubacuje preokrete, ali nije lepo što na kraju balade, kad
ispod svega podvučemo crtu, i dalje ostaje nejasno KO je ovde ŠTA radio i ZAŠTO.
Naime,
u filmu imamo najmanje tri onostrana entiteta (duhovi prirode? demoni? đavoli? kurci-palci? ne se znaje!), ali njihova priroda i međusobni odnosi
nisu ni skicirani. Najmanje dvojica su demonski i po ljude štetni (or so it seems?), ali ni ženska nije baš anđelija (po uobičajenom shvatanju). U ovoj konkretnoj utakmici ona, izgleda, igra protiv njih dvojice, ali kako to čini? I zašto? I da li to automatski znači da je "naša", na ljudskoj strani? Da li svaki od njih dela zasebno, da li dvoje
šuruju protiv trećeg, da li su sve troje demoni, ko je tu mastermajnd a ko potrčko, ko je tu žrtva a ko
zlikovac, ima li tu uopšte demona ili je sve u psihi...?
Popunite sami jer se
reditelj nije potrudio da vam da smernice u tom pravcu. Mada, ko zna, možda
nakon trećeg gledanja stvari počinju da bivaju jasnije? U svakom slučaju, film
je fascinantno uslikan i režiran, i sadrži obilje zabavnih set-pisova, pa
višestruko gledanje uopšte neće teško pasti.
