***
3
Uh,
dobro je! Novi Refn ipak nije grozno razočaranje kakvog sam se pribojavao, a
bojao sam se iz dva razloga: 1)
kritike su all over the place, od
potpune pljuvačine do (nešto ređih) dizanja u nebesa, i 2) njegov prethodni film, ONLY
GOD FORGIVES (2013) me je ne
samo ostavio (uglavnom) hladnim nego, mestimično, i ljutim.
Sad, ovo ipak ne znači ni da je Refn
povratio formu i vratio se na nivo nekadašnjih remeka, ali THE NEON DEMON je ipak korak-dva
u pravom smeru, i – najzad, posle dva isprazno-dosadna i smešna filma – nešto što
se može –I MORA!- s uživanjem pogledati, poželjno (gde ima/može) u bioskopu,
jer ovo je (ako to uopšte treba napominjati; fuck, pa o Refnu pričam sve
vreme!) zaista bioskopski film, i
zahteva bioskopski doživljaj. (Da, tu i tako sam ga i odgledao, svi vi
koji ste ovde samo biste pitali gde ima da se skine; nema, za sad, nigde! Idite
pa gledajte i slušajte ovo kako valja, u bioskopu! Platite kartu! Za ovo –
vredi dati!)
Zašto je ovo dobro?
Pre svega, umesto presmešnog Rajana
Gusana (iz prethodna mu dva filma), ovde Refn fetišizuje oku nadasve prijatnu
El Fening, obećavajuću njukamerku koja je ovde ostvarila sasvim solidnu rolu foto-modela
Džesi koja se, nasuprot površnom utisku, NE svodi samo na njen izgled i
manekenisanje; ima ona dosta i da odglumi ovde, i dobra je u tome; šteta samo
što je njen lik nedorečen, ali o tome malo niže.
Zatim, na svojoj trajektoriji
prilaženja što čistijem filmu (čemu
teži barem od VALHALE,
ako ne i pre), Refn je pronašao vizuelno atraktivniji ambijent, i prišao mu sa
više nadahnuća i (meni barem) zanimljivijim rezultatima nego u prethodna dva
filma. Istina je: Holivud, LA i okolina deo su standardne, višestruko slikane
američke mitologije, i nije Refn ovde otkrio Ameriku – odnosno, donekle (iz
svog ugla) i jeste; ali, za moj groš, dodao je dovoljno svoga ovoj varijaciji i
reimaginaciji Linčovog MALHOLEND
DRAJVA (sa dvije-tri žlice dodatka u vidu SHOWGIRLS) da bi to
bilo respektabilno gaženje delom utabanim a delom svojim stazama.
Treća stranica ovog trougla uticaja (uz
Linča i Ferhufena) bio bi Gaspar Noe, pre svega njegov ENTER THE VOID (iako
Refn u ovom filmu zapravo pozajmljuje njegovog glavnog kuronju iz
meni-negledljivog LOVE da igra Džesinog druga-fotografa-dečka). Postoje ovde
tripozne deonice u kojima Refn kao da kaže: “Plot? Koji plot? Šta plot? Koga
boli za plot! Pogledajte ove divne tapete! Zavese! Zidove! Ukrase! Idemo u
apstrakciju: crnilo – trouglovi – neon – pa onda, čisto belilo! A onda opet
malo farbe! A u pozadini svega toga – PREDIVNA (elektro) muzika! Enter. The.
Void. Enter. The. Movie. Under. The. Skin…”
Kao i kod Linča, i ovo je jedna
ambivalentna, mračna ljubavna razglednica Holivudu, s tim što kod Linča ipak
ima više ljubavi, a kod Refna više hladnoće, bezosećajnosti, ledenosti i mraka.
Kao i Malholend, i ovo se može – kad se očisti od detalja – svesti na priču o
naivnoj i čistoj (?) devojci koja dođe u Holivud da postane zvezda, ali se
njeni snovi sudaraju sa vrlo mračnom realnošću ispod sveg tog sjaja i neona,
što rezultuje košmarima i – da ne spojlujem.
Ali, priča je ovde sekundarna;
zaplet je tu kako bi se dešavale slike, nisu tu slike da bi ilustrovale zaplet.
Zaplet je ionako besmislen ako se doslovno shvata, naročito njegova
kanibalistička kulminacija – uostalom, kanibalizam je očigledna (za moj ukus i
previše očigledna) metafora, a čak i ako se ogoli na moralitet, priča je opet
tanka i praznjikava. Wow, baš su velika otkrovenja tipa “lepota je površinska”,
“Holivud je zlo i bezdušno mesto koje proždire svoju decu”, “lepi su najčešće
prazniji i zliji”, itsl.
Ono što je zanimljivo jeste način na
koji Refn vizuelno demonstrira bezdušnost i košmarnost tog mesta opsednutog
lepotom (tačnije, jednim, uskim, čak nakaznim, skoro fašističkim poimanjem lepote), kako povezuje mesto za
audiciju (sa izloženim skoro skroz ogoljenim ženskim mesom koje teži
“savršenstvu” pomenutog fašističkog ideala žgoljave savršeno simetrične površno
lepe ali prazne i neupečatljive generičke manekenske lutkaste “lepote”) sa
klanicom, a onda i sa mrtvačnicom, kako povezuje klub i klozet, trećerazredni
motel i prvorazrednu bogatunsku vilu, kako ogoljava sadizam i voajerizam i
vampirizam fotografije (pa, implicitno, i filma), a najzad, i kako ogoljava
suštinsku pedofiliju i nekrofiliju tog mesta…
 |
| THE MALE GAZE |
I da, većina ovoga su opšta mesta,
ništa revolucionarno; ali ove Refnove VARIJACIJE su mi, ponavljam, uglavnom
godile, naročito u deonicama kada ode što dalje u apstrakciju, u stilizaciju, u
nerealnost i nadrealnost, u san-košmar-viziju, kad me hipnotiše kako slikama
tako i –ponavljam i naglašavam: odličnom – muzikom, kad me zavede, kad me ubaci
u slike – pa makar to neko nazvao videospotizacijom (a ima i toga, ili se bar
prilazi vrlo blizu), ali ovo nije Toni-Skotovska maligna videospotizacija koja
je sinonim za reklamu, koja hoće nešto da ti proda, da ti uvali uobičajena
govna, konzumerizam, ideologiju (TOP
GUN, idemo!)
– ne, ovo je benigna, dobra, fina videospotizacija koja
te delom izbacuje iz narativa (fuck the plot!), a delom mu, ipak, služi (ali ne
ropski) jer ti implicira snove – vizije – slutnje – potencijalne košmare tog
nevinog curetka koji je zaglavio, i sve dublje tone, u pakao fašizma bezdušne,
isprazne “lepote”.
I u vizuelizaciji tog ne-sveta, tog
ne-mesta, tog graničnog područja snova/košmara/-stvarnosti, i prelaza između
njih, i kontrasta, i varijacija, Refn ima niz nadahnutih audiovizuelnih rešenja
koja je zabavno gledati, naročito ako imate strpljenje i trpeljivost (ako baš
ne i sklonost) ka larpurlartizmu, iliti narodski rečeno “style over substance”
pristupu. U
ponečemu je on, recimo, mnogo bliži Robu Zombiju nego Kjubriku i Linču (na koje
bi hteo da liči)...
On je, rekoh već, taj pristup rabio
i u prethodnom filmu – u kojem eye-candy
nije sporan – ali meni je uživanje u ONLY GOD FORGIVES ometao taj presmešni
Gusan (bolje je gledati ga kao komičara, u The Nice Guys, što mu mnogo bolje stoji, nego kao nenamernog
komičara) i ta nekonsekventna parodija (or is it? And if it is – WHY?) osvetničkog
filma koja mi naprosto nije bila dovoljno zanimljiva ni vizuelno ni narativno
ni bilo kako.
Ovde, za promenu, čovek ima na čemu oko da odmori, i ne samo
odmori, nego i da ga zaokupi, da izbeči oko, pa i da kaže WOW, WTF did I just see?! A to je uvek lepo kad se u filmu desi,
tim pre što se dešava sve ređe, a Refn je jedan od manjine preostalih koji to
umeju, bar povremeno, da proizvedu. I to treba poštovati.
Da
budem jasan: Refn je reditelj koji igra na ivici. Druga faza njegovog opusa,
počev od VALHALE, sastoji se od ludački smelih-budalastih ekvilibrisanja na
tankoj žici između sublimnog i
ridikuloznog. To važi za sve što je uradio od VALHALE do danas. Nekad mu
trik uspe skoro u potpunosti, pa dobijemo VALHALU. Nekad sklizne i ljosne na
patos, to smo videli u FORGIVES. Nekad mu skliznu noge s obe strane, pa mudima
padne na žicu, kao u DRIVE. A nekad se, eto, ne baš sasvim graciozno, ali ipak
respektabilno, i bez većih teturanja, prošeta po toj žici, kao u THE NEON
DEMON, pa smo srećni što je barem ostao na svojim nogama.
Film
nije savršen. Deonice koje bi se mogle nazvati „realističkim“ umeju da smore,
da budu predugačke (Džesi sa dečkom; preganjanja sa neljubaznim motelijerom
kojeg zabavno igra Kijanu Rivs; kafanske priče džet-seta, itd) – mada sam ih ja
uglavnom prihvatio kao nameran kontrast onim snolikim, larger than life
scenama. Bez ružnoće nema lepote. Bez dosade nema zabave. Bez prizemnosti nema
uzvišenosti. Bez suvog leba nema bogato kremastog kolača...
Zatim,
lik Džesi je previše nedokuvan za simpatiju kakvu, npr. proizvodi Naomi Vots
kod Linča; film je previše distanciran prema njoj, i čak se poigrava mogućnošću
da ona nije baš takvo anđelče kako izgleda, i daje neke hintove u tom pravcu,
ali to nažalost ostaje poludupasto...
SPOJLER:
Ja sam se iskreno nadao da
će ONA da se ispostavi kao ta neonska demonka iz naslova, ali na kraju ipak ona
bude žrtva; ali šta sad s tim, nejasno je.
Film gradi misteriju njenog
porekla, ali na kraju – šta s tim? Ništa.
Ona se povremeno zagonetno
smeška, i čak ume da uzvrati žešće nego što bismo očekivali od jedne mršave
baby-face tinejdžerke, ali taman kad očekuješ da tu provali nešto demonsko –
patka!
Na kraju, kad je manekenke
iz'edu, simpatiju za nju ranije nismo osetili, pa tako ni tragedije nema: sama
pala, sama se ubila. Uostalom bila je saučesnik tog (polu)sveta manekenstva,
prihvatila je njihova pravila igre, prihvatila njihove fašističke standarde,
čak se kurčila tom svojom lepotom (u 2-3 navrata u filmu je explicitno gorda
zbog svog velikog „postignuća“ – što se rodila lepa), i šta sad – kad je na
kraju sjebu pokvarenije od nje, šta s tim?
Film ionako traje previše
nakon njenog lejm, offscreen smaknuća a nema da ponudi ništa ni lepo ni pametno
jednom kad ona ode s ekrana, sem te sublimno-ridikulozne scene s ispovraćanim
okom...
Na kraju, neprijatno je iznenađenje
da film koji je bio najavljivan kao Refnov prvi pravi HOROR – zapravo to nije.
Ako krenete na ovo očekujući film strave – dobićete patku. Što je posebno
iznenađujuće, nećete dobiti ni film groze – više krvi i gadosti ima u većini
drugih njegovih flmova, a ovaj je jezivo, čak preterano suzdržan u tom pogledu!
(OK, zato imamo prilično eksplicitnu scenu nekrofilije, i kratki ali uvek
slatki prizor golih manekenki koje se, oblivene krvlju, zajedno tuširaju!) Umesto
horora, ovo je pre jedan spoj misterije i drame sa napadno nadrealnim pristupom
i nešto malo neodređenog saspensa i začudnosti koji mogu biti creepy negde u
dubini, ali nedovoljno da bi ovo stvarno bilo film strave. Linčov film to, zamalo,
ipak jeste; Refnov film to, zamalo, ipak nije.
Horor ipak traži simpatiju sa
likom/likovima; ili, u retkim slučajevima, barem fascinaciju/antipatiju (kao
npr. u THE SHINING). Ova Džesi ovde je previše bledunjava kao lik da bi
izazvala ma kakve snažne emocije (osim onih oblapornih), a uz svu lepotu i
junačko držanje, ipak nema stas ni prisutnost jedne Skarlet Johansen iz UNDER THE
SKIN da barem bude konzistentno jeziva i zločesta i fascinantna…
nego je tako, eto, jedna manekenkica, lepa i mlaka, zaboravljiva, lutka sa
naslovne strane, another brick in the wall…
Uprkos svemu, ipak, srećan sam što
mogu da obznanim da je Refn, posle recentnih posustajanja, malko stao na noge,
i mada se i dalje tetura i pokazuje određene zabrinjavajuće znake (npr. vidim u
intervjuima da je sve arogantniji, sve naduveniji, sve ubeđeniji da je veliki
genije…), THE NEON DEMON je više dobar nego slab film, i zaloga nade da će njegov
reditelj narednim radovima opravdati velika očekivanja koja sam od njega imao,
i imam.