Sa
velikim zadovoljstvom, radošću i ponosom mogu da obznanim da je prva
ovogodišnja knjiga u ediciji „Poetika
strave”, posvećenoj vrhunskim predstavnicima klasičnog i modernog horora,
zbirka priča HLADNA
RUKA U MOJOJ Roberta Ejkmana, pre nekoliko dana izašla iz štampe!
Većina
pretplatnika bi trebalo da je već dobila svoje primerke, a ako neko još nije,
budite uvereni da je knjiga na putu i da će vam je poštar uručiti ovih dana.
Ponoviću
i ovom prilikom ono što zaista smatram – da je Ejkman, zajedno sa Ligotijem,
najznačajniji pisac stravične književnosti od Lavkrafta do danas. Zbog toga,
zajedno sa Orfelinom planiramo da objavimo još nekoliko njegovih knjiga – naravno,
pod uslovom da ovdašnja čitalačka publika pozitivno reaguje na njegov
nekonvencionalan, nadasve zreo, horor
za odrasle kakav je oličen u prvoj zbirci koju smo odabrali za njegovo
premijerno predstavljanje našim čitaocima.
Dakle,
ako želite da na konkretan način podržite akciju OO (Ognjanović + Orfelin) koja se sastoji u stručnom, kvalitetnom,
prefinjenom, profesionalnom kritičkom i estetskom plasmanu vrhunskih izdanaka
horor književnosti kod nas – kupujte ove knjige od Orfelina, od mene, u
knjižarama, gde god ih vidite (a ima ih u skoro svim većim knjižarama u zemlji)
– i, naravno, poklanjajte ih drugima, širite kult, preporučujte, šerujte,
lajkujte, tvitujte...
Knjiga
ima 334 strane, tvrdi povez, šivena, mat plastifikacija; zlaćani forzec,
ilustrovane pregradne strane ispred priča; bočne strane poprskane sivkasto-sedefastom bojom (stručni naziv: light light dark!); odličan prevod (Sava Kuzmanović),
pažljivo pregledan (dr D. O.); opširan pogovor i iscrpna biografija autora.
I sve to za manje od 10 E!
Kod
sebe imam 10-ak primeraka za one koji žele knjigu direktno od mene; javite se
što pre.
Moje fotke su možda malo mutne, ali knjiga je odštampano oštro, jasno i lepo - kako ste već navikli od Orfelina!
Moje fotke su možda malo mutne, ali knjiga je odštampano oštro, jasno i lepo - kako ste već navikli od Orfelina!
A
sad, evo, ekskluzivno za ovaj blog, početka mog opširnog pogovora ovoj knjizi.
Robert
Ejkman:
Tužne, uklete duše
Tužne, uklete duše
„Priča o duhovima se, poput
poezije, bavi iskustvom iza iskustva; iza gotovo svakog iskustva... Priče o
duhovima treba da budu priče koje se ne bave pojavnošću i doslednošću već duhom
koji je iza pojavnosti, prazninom iza lica reda.“
- Robert Ejkman-
Robert Ejkman je najbolji
pisac strave za kojeg nikada niste čuli.
Njegove vrhunske priče
bolje su od skoro svega drugog u modernom hororu; njegov prosečan, uobičajen
nivo nedostižan je većini savremenih pisaca strave; čak i njegove slabije priče
(malobrojne) rado bi u svom opusu video svaki pisac ovog žanra sa iole
izgrađenim ukusom i ambicijom.
A opet, u najčitanijem i
najuticajnijem savremenom esejističkom napisu o novijoj horor prozi, u knjizi Danse Macabre Stivena Kinga (Stephen
King, 1982), Ejkmanovo ime pominje se samo jedan jedini put, uzgred, u
nabrajanju novijih engleskih pisaca. U najuticajnijoj modernoj studiji gotske
proze, u Književnosti strave Dejvida
Pantera (The Literature of Terror,
David Punter, 1980) iscrpno se, u zasebnom poglavlju, govori o dvojici autora
koji se smatraju Ejkmanovim prethodnicima – Henriju Džejmsu i Volteru de la
Meru (Henry James, Walter de la Mare) – ali ne i o njihovom velikom nasledniku.
Njega nema ni u dva poglavlja dodata kasnijem izdanju (1996), naslovljena
„Moderne percepcije varvarskog“ i „Savremeni gotski preobražaji“, iako bi
Ejkmanov opus sasvim prikladno mogao biti opisan kroz oba ova naslova.
Ovaj pisac, očito, nije
dovoljno moderan a još manje je savremen i za brojne druge novije studije i
antologije radova na temu horor književnosti, u kojima se ili pominje usput,
ili se ne nalazi uopšte; jedan od novijih takvih primera je, recimo, zbornik
radova The Cambridge Companion to the
Modern Gothic priređivača Džerolda Hogla (Jerrold Hoggle, 2015).
Do dana današnjeg, 35
godina od njegove smrti, o Ejkmanu nije napisana nijedna knjiška studija niti
mu je posvećen zbornik radova, iako su ih znatno manje vredni pisci dobijali;
najbliže što se prišlo tome su tri skromne, neugledne knjižice koje sve zajedno
jedva dosežu obim od 200 strana, a sve tri je izbacio isti mali izdavač,
„Gothic Press“ iz Baton Ruža (Baton Rouge), u premalom tiražu, s previsokim
cenama i sa osrednjim sadržajem: Robert
Aickman: An Introduction (Gary William Crawford, 2003; 76 strana), Akin to Poetry: Observations on Some
Strange Tales of Robert Aickman (Philip Challinor, 2010; 80 strana) i
zbirčica od tri kratka eseja Insufficient
Answers: Essays on Robert Aickman (Gary William Crawford, ed., 2012; 52
strane).
Čak i onde gde se Ejkman
obrađuje detaljnije, kao u zbirci eseja S. T. Džošija, Moderna priča strave (S. T. Joshi, The Modern Weird Tale, 2001), očigledna je zbunjenost, skoro
frustracija kritičara koji nije načisto oko toga šta da radi s ovim autorom. S
jedne strane, ne može mu poreći vrhunski spisateljski dar, pa priznaje: „(...)
njegova književna nadarenost bila je od izuzetno visoke sorte. Njegov prozni
stil – fleksibilan, urban, sofisticiran, suzdržan, a opet sposoban za
iznenađujuće snažne emotivne učinke – nikada ne posustaje od početka do kraja
njegovog opusa.“ S druge strane, svrha u koju je taj dar upošljen kao da mu
izmiče: „On nikada nije olakšavao posao svojim čitaocima... Simbolizam u
Ejkmanovim pričama povremeno je toliko opskuran i, verujem, toliko povezan sa
ličnim simbolima da je to za njega nosilo određeno značenje ali možda nije bio
sasvim uspešan u njegovom prenošenju drugima, tako da čitalac ne može a da se
ne oseti nezadovoljnim i, stoga, da ne upije te 'nagoveštaje'... Čini se da je
verovao da je puko stvaranje ugođaja neobjašnjivog sasvim dostatna svrha
pisanja strave.“ Džoši, u stalnoj potrazi za filozofijom, srećan je kada je
jasno ekspliciranu nađe kod Makena, Blekvuda ili Lavkrafta, ali diže ruke u
spoju očajanja i predaje onda kada dođe do Ejkmana: „Jedina filozofija koju
mogu da detektujem u gomili Ejkmanove proze jeste ideja da je svet malo čudniji
nego što se čini.“
U čemu je, onda, razlog
Ejkmanove skrajnutosti i relativne opskurnosti s jedne, i jezive neshvaćenosti,
s druge strane? Koreni i jednog i drugog počivaju u srži njegove poetike, koja
se nipošto ne može svesti na banalno očuđavanje postojećeg kako to Džoši
implicira; ona se nalazi u dubini u koju ćemo sada zajedno zaroniti. Uhvatite
čvrsto moju hladnu ruku...
Što se tiče ovogodišnjeg plana edicije „Poetika
strave”, podsećam, on glasi:
1. HLADNA RUKA U MOJOJ - Robert
Ejkman (avgust)
2. UKLETA KUĆA NA BRDU – Širli
Džekson (septembar)
3. KARMILA i druge priče strave –
Šeridan Le Fanu (oktobar)
Uskoro očekujte
raspisivanje pretplate za UKLETU KUĆA NA BRDU (nećete verovati kako
spektakularno genijalnu koricu imamo za tu knjigu! Jedva čekam finalnu verziju
koju mogu s vama da podelim!), a do Sajma knjiga, najkasnije, izlaze i najbolje
priče strave Le Fanua!
Stay tuned!