ZAVODNIK – jedno toplo čitanje

            Moj roman Zavodnik imao je relativno malo prikaza u tzv. ozbiljnoj periodici. Nešto malo u dnevnim novinama (npr. Dnevnik, Blic), nešto malo u književnim časopisima (npr. Gradina, Lipar)... Ništa spektakularno, pre svega zato što knjigu nisam „gurao“ niti nametao, a naročito njeno II izdanje, kod Orfelina, čija je celokupna reklama svedena na „word of mouth“, na lične preporuke, na veru u kvalitet koji će se sam ispoljiti (onima kojima treba), umesto kroz „kampanje“ i „akcije“ i svakojaka cirkuzanisanja. Knjiga nije slata u književne redakcije niti na televizije (osim RTS-u, koji za sada mudro ćuti), nije vas spopadala sa bilborda niti se o njoj pričalo u jutarnjim programima, šarenicama i hronikama.

            Ali – pričalo se među pojedinim ljubiteljima književnosti.

            Umesto EPP nametanja, nametala se sama (uz malu pomoć ovog bloga), onima koji su bili predodređeni da im se dopadne. Pronalazila je sopstvene čitaoce koji su joj upućivali omaže na svoj način, recimo OVAKO.

            Jednu od najlepših javnih reakcija na moje drugorođeno čedo imala je čitateljica i spisateljica Тајана Потеряхина Антоновић koja je na svom Fejsbuk profilu okačila poetički osvrt na moj roman, praćen fotografijama koje je nedavno sama napravila u selu Konarevo. Uz njeno dopuštenje, srećan sam što sada sa vama mogu da podelim ovaj tekst i slike.

Moji dobri znanci znaju da nisam do sada pročitala naročito mnogo knjiga.

Ne zato što ne volim da čitam, već kako najčešće kažem, baš zato što volim. U našoj porodičnoj biblioteci previše je knjiga o kojima već previše znam, iako ih nisam pročitala. Od odlazaka u druge biblioteke sam davno digla ruke, zato što mi je, i posle iscrpljujućih pretraga, sve teže da odaberem knjigu za sebe. Iz istog razloga zaobilazim i knjižare, mada moram priznati da me nešto manje privlače. Nisu ni približno tajanstvene i ne deluje da je u njima išta skriveno.

Sve se ogoljeno nudi i prodaje, kako priliči rublju na tezgama, a ne knjigama. To je samo estetski utisak, ne mislim da knjige treba deliti besplatno, posebno ne u vremenu u kom se najgori otpad najskuplje prodaje.

Iskustvo me uči da mi knjiga uvek uzme dušu na jako, jako mnogo vremena. Zato oprezno biram. Ne sećam se da sam pogrešila i odabrala štivo koje nije vredno čitanja. 

„Zavodnika“ sam odabrala vođena zbrkom kriterijuma – šarmantna samouverenost autora uvek privuče pažnju, za razliku od praznoglave nabeđenosti i reklame, i žanr koji kao volim i kao ne volim, posebno ruralni gotik, nešto za šta nisam ni znala da ima tako dražesno i jednostavno ime, a od detinjstva, i naravno, od „Leptirice“ me je uopšteno privlačilo.

Često čujemo kako se u Srbiji danas do beskraja proizvodi smeće, bezvredno štivo, bezvredna muzika i bezvredni filmovi...to je u velikoj meri istina, jer naše društvo neumereno proizvodi bezvredne pojedince sticajem tužnih socio-kulturnih i istorijskih okolnosti.

Sa druge strane, to je zato što neoprezno dozvoljavamo bezvrednim stvarima da se upliću u našu stvarnost, sve se plašeći da ćemo nešto da propustimo. Mi njih tolerišemo jer se plašimo da ćemo njihovim ukidanjem da ostanemo nasamo sa onim trajnim, dubokim, složenim, sa vrednim. To bi bio dosta zamoran život. I jeste, verujte mi. 

Ali, to je nadahnjujuć umor.

Kada vas neko navede da čitate čitav jedan dan i deo noći, i to je nadahnjujuć umor. I da ne preskačete, iako vam se žuri. I da ne ostavite za sutra, iako je pao mrak, pa se malo plašite. I da budete distancirani od likova i događaja veoma dugo, zavarani da čitate roman stojeći izvan i terajući se na to, jer šta ćete vi u toj priči, sve dok ne osetite da birate stranu, negujete skrivenu naklonost i naposletku, snažno želite da otkrijete ono što se oglašava iz tame, i istinu o onome koga bi trebalo da se plašite. 

Iako su možda u neku ruku „čistiji“, bar kako ja vidim pripovedanje straha, horori u kojima zlo ima samo jedno jedino lice i ne služi drugome nego da uplaši i zgrozi, bivaju obrisani iz mog sećanja velikom brzinom. Probuđeni strah od nepoznatog i mračnog u sebi je strah koji ne prestaje sa čitanjem knjige ili gledanjem filma. On ne čeka da padne noć pa da nas uznemiri vaskrsavanjem ružnih slika. Jednom kada ga osetite, uvek je tu kao spoznaja, a ne pretnja.

Zavirivanje u tamno okno bunara, zagledanje ogledala u mraku. Susret oči u oči sa nepoznatim i pretećim. I još više od toga, simpatija prema njemu, empatija, ljubav, strast. 

To „Zavodnik“ može i ja sam ga pročitala tako.

Da, zajedno sa morem komentara na internetu, ljudi koji su ga čitali sasvim drugačije. I to je sve sasvim u redu.

Sve dok ste zadovoljni izborom. Uznemireni. Umorni. Zainteresovani za sudbinu likova iz te priče kao da su deo vašeg srca. Naravno, ne svih likova.

Izabraćete svoje. I to će mnogo toga moći da vam kaže o tome ko ste i kakvi ste. 

Ja svojim izborom nisam iznenađena. Potvrdio mi je da prava strava počinje tada kada pronađemo u sebi odgovor na svako pitanje postavljeno demonima i kada želimo da zaštitimo njih, spasemo njih i opravdamo ih, po svaku cenu i uprkos žrtvama koje to zahteva, i koje mogu biti sasvim naivne i nevine.
Namerno ne pišem ništa konkretnije o knjizi. Toga ima puno na internetu. Čak i previše. Ima i predloga i komentara o tome kako bi šta trebalo bolje, pametnije, lucidnije...

To su ludosti. Treba pustiti pisca da piše. Jer ovde se radi o piscu. Onom pravom, kakvih KAO nemamo. I „Zavodnik“ je pravi roman. Strašan i pored toga duhovit, ne na postmoderni bućkuriš način, već vispreno i skoro bezbrižno duhovit, a priča koja se nalazi na kraju knjige /izdanja o kom pišem/ ne pojašnjava i ne oslobađa u meri u kojoj dodatno opterećuje...

I svaki put kada mi se neko požali kako u Srbiji svako piše, kako su nam knjižare zatrpane domaćim smećem, pitaću ga da li je pročitao ovu knjigu. Određuje nas ono što biramo. Na šund nas niko ne može naterati.
I ne, ne mora „Zavodnik“ da vam se svidi. Ali ako niste glupi, vrednovaćete to što je napisan.

* Uživajte u ovim slikama. Konarevo mi ovog avgusta nije osvetlalo obraz, pa je više ruralno nego gotik, ali biće bolje na jesen. 

P.S. Ne brinite za knjigu, lepo je obrisana i vraćena na policu nakon one torture. Vodili smo računa, tako da je u identičnom stanju kao pre fotosešna.