**(*)
3-
Ako AMER
i STRANGE COLOUR... predstavljaju
Euro-šik fetišizaciju i idealizaciju đalo (giallo)-horora, odnosno solidnobudžetska
artsy iživljavanja u formi ljubavnog pisma podžanru kakav skoro nikad (u toliko
fensi obliku) nije postojao, onda je FRANČESKA skoro-proleterski, argentinski
(!) omaž đalu koji, zapravo, zaista verno reprodukuje ono kako su ti filmovi
tokom 1970-ih izgledali.
Dakle, ima tu stilizacije, ali u low-to-middle
budget areni, bez bombastično-baroknih preterivanja nekakvih buržujskih
Euro-parajlija i „umetnika“ retroxploatacije.
Ejping koji je izveo reditelj, Lučano Oneti, odličan
je na svim nivoima: zatuljeni kolorit i blago mrljava tekstura slike čine da
sve izgleda kao nedavno procureli, odličan VHS-rip dosad nepoznatog đala iz,
recimo, 1974. godine.
Dijalozi su debilni i nemaju veze s mozgom, baš kao
što smo u đalu navikli, a glavni likovi su savršeno nebitni i igraju ih neki
nefotogenični mrtvoliki neexpresivni duduci (just like back in the days!).
Zaplet o nestaloj devojčici pre 15 godina koja se
sad možda vraća – kao ubica? – nakićen serijom ubistava inspirisanih Danteovim Paklom tipičan je melanž flešbekova,
misterije, hudanita, seksualnog nasilja, tajne iz prošlosti, skrivenih (džender)
identiteta i dugih dosadnih deonica.
Šteta je što scene ubistava nisu detaljnije i duže,
razrađenije i krvavije. Zapravo, film – bizarno – svoj najmorbidniji set-pis seksualne
torture čuva za „uskršnje jaje“, posle odjavne špice.
Sve to nema neki bitniji podtekst: ovo nije post-postmodernistička
„kritika“ podžanra, nije reimagining, ne upušta se u „dijalog“ sa npr. olakim
seksizmom i mizoginijom ovog podžanra, nego ih uzima zdravo za gotovo i još
jednom ih proigrava bez vidljive samosvesti ili ironije kako to, recimo, čini
Striklend u znatno filmofilski bogatijem, samosvesnijem i duhovitijem BERBERIAN
SOUND STUDIO, ili, pak, kako možemo videti u
skromnije-ambicioznom ali ipak pametnom kanadskom THE EDITOR.
Ali, čak i to odsustvo naknadne pameti i wink-wink,
nudge-nudge intelektualističko-artističkog tretmana đala delovalo mi je prijatno
i osvežavajuće u ovom primeru: Oneti je, očigledno, duboko (da ne kažem
opsesivno, fetišistički) posvećen ovom podžanru, i zadovoljio se time da
napravi savršeni dokaz teze da je oponašanje jedna od očiglednijih vrsta
obožavanja.
Ko misli da je tako lako samo reprodukovati i
izgled i duh i njuh klasičnog đala, neka proba da to sam napravi za šaku
dolara, kao Oneti, pa nek se javi. Smisao za period i za detalj ispoljen ovde
graniči se sa patološkim, možda potpomognut nekom vrstom OCD-a
(opsesivno-kompulsivnog poremećaja), blago rečeno.
Uostalom, ni Onetiju nije iz
prve uspela ova njegova đalo fetišizacija. Podsetiću vas na moj osvrt na njegov
prvenac, iz izveštaja
sa Grosmana 2014. gde sam ga pogledao.
DEEP SLEEP / SONNO PROFONDO. U pitanju je
nešto kao poor man's AMER: pokušaj omaža klasičnom italo đalu (giallo), ali
izveden neopisivo jeftino, ružno, dosadno i artsy-fartsy uninolving, a bez
eye-candy-ja koji imaju filmovi belgijskog dueta Forzani+Katet.
Zaplet je
nezanimljivo predvidivo nebitan, vizuelnost je siromašna, ritam je nepostojeći,
sve je to repetitivno i na silu rastegnuto na 67 minuta, iako bi komotnije
stalo u nekih 15-ak. Fetišizam ipak traži budžet... i talenat, a ne samo
prenadrkanost i dobru volju. Od mene: *(*) odnosno 2-
Sad, nakon FRANČESKE, dvoumim se nisam li bio makar
malo prestrog prema DUBOKOM SNU; možda taj debi ipak zaslužuje čistu dvojku (**). U svakom slučaju, FRANČESKA je
sasvim prijatan fetiš-party za ljubitelje đala. Pogledao sam je na ovogodišnjem
Grosmanu; mislim da filma još nema na netu, ali ubilježite ga sebi ako vas
ovakvo što zanima, pa kad/ako negde naletite na njega, dajte mu šansu kad se
zateknete u retro-moodu...
