***
3
Pre
svega, najnoviji SF ARRIVAL o dolasku vanzemaljaca na
Zemlju
*nije* rimejk istoimenog filma sa Čarlijem Šinom iz 1996. o dolasku
vanzemaljaca na Zemlju. Nešto je malo pametniji od njega, mada ne baš toliko
koliko misli i želi da se predstavi (i koliko će mnogima izgledati).
Pre
svega, valja istaći da je ovo krajnje redak primer SF filma koji nije niti
dosadna arty dramica sa 2-3 glumca u jednom setu, niti je povod za
superspektakl-ekstravaganciju zasnovanu na spec. efektima, niti je alibi i
maska za neki drugi, zabavniji žanr (akcija, horor, ratni…). Ovo je klasična SF
tema (po priči Teda Ćanga, "Story of Your Life", odnedavno i na
srpskom, u izdanju Buke) i tiče se prvog kontakta, pa je kao takva više
cerebralna nego visceralna, mada pokušava i da gudi po emocijama (više o tome
ispod).
Plot
već znate: došli alieni i parkirali svoje međuzvezdane ovale vertikalno (aha! falusoidno!)
nešto malo iznad tla na 12 lokacija širom globusa.
Došli, stali i – ćute.
Čekaju. A ljudi, šta će, kud će, popnu im se u te sprave koje deluju kao da su
između nečeg tehno-napravljenog, u kakvu stenu isklesanog i – izlučenog iz
dupeta džinovske alien-kokoške.
I onda tamo stanu pred
nekakvo veliko staklo, kao da su u džinovskom svemirskom zatvoru došli u posetu
bratu sa druge planete. Ali ne, ovo je zapravo OK fora, jer alienima treba
drugačiji pritisak i atmosfera, pa je to zbog toga. Dobar detalj. Plus,
vizuelno naglašava dve strane u „sukobu“, tj. odnosu komunikacije – ono, MI i
ONI, i zid između...
I
sad, šta? Šta reći, koju posluku porati – i na kom jeziku? Šta reći ovim
povelikim Ktuluovim srodnicima sa po sedam pipaka-pseudopoda koji se
rascvetavaju na po još sedam krakova? Phnglui mglw nafh Cthulhu R'lyeh
wgah'nagl fhtagn?
Kako saznati odgovore na
ključna pitanja: ko su, odakle su, i najbitnije – dolaze li u miru? Ne,
zapravo, najbitnije je: „Šta u tome ima za nas? Nose li nam kakva nova
zanimljiva oružja, oruđa, gedžete i džidža-midže?“
Tu
upada naša glavna junakinja, ekspert-lingvistkinja (vrlo dobra Ejmi Adams), sa
svojim timom, da ostvari kontakt sa ovim potpunim tuđinima. Uzgred, smesta
znamo da je ovo film naučne fantastike
kad, još na samom početku, vidimo da ova skromna univerzitetska profesorka
sasvim neunosnog jezičkog predmeta (hej, nije ovo ni pravo, ni ekonomija, ni
menadžment, gde se vrte pare) stanuje u luskuznoj, super-skupocenoj kućerini sa
savršenim pogledom na morsku obalu koja mora da košta nekoliko miliona dolara.
Eto, kolege filolozi, jednog dana ćete i vi tako... Najviše za dve do tri
godine...
I
onda se dobar deo filma posvećuje upravo onome preko čega se u većini SF
filmova prelazi olako: naime, najčešće alieni ili smesta govore engleski (kao
što je jedino i učtivo: kad nekome ideš u goste, govoriš njegov jezik!), ili
brbljaju neke nebuloze čije značenje ostaje otvoreno („klaatu barada nikto“,
sjećate se?), ili ne govore ništa, već puštaju da pogledi i dela govore umesto
njih (Gigerov alien).
ARRIVAL se, dakle, pretvara
u mokri san svakog filološkog nerda i nerdkinje, i bar pola filma se posveti
pokušajima da homo sapiensi (vođeni pomenutom ženkom) dokuče ehovito brundanje
i prtkanje ovih Ktuloida i prevedu ga na naše majmunsko roktanje i groktanje,
odnosno da nađu smislen patern u vizualizacijama alien-jezika koje ovi, kao
sipa mastilo, ispuštaju u etar i uobličavaju u nekakve mrljave kružnice koje
najviše liče na otiske naopačke obrnutih šolja iz kojih je popijena kafa.
I
tako oni gledaju u šolju letnji dan do podne, i gataju dal ova ili ona fleka
znači „vidim ti čoveka na kraju puta“ ili „stiže zgoditak idućeg utorka“ ili „neko
tebi blizak radi ti o glavi.“ Ili možda: „došli smo da vas zgazimo ko mrave,
ali nas zabavlja da vas prvo gledamo malo kako se koprcate, bwa ha ha ha“. Jebi
ga, sa tim oktopodolikim Ktuloidima sve je moguće!
E pa,
pošto će uskoro spojleri, za pasus ili dva, da kažem ovde odmah nekoliko
uopštenih stvari: ARRIVAL je dovoljno dobar i vizuelno nadahut da zaslužuje
gledanje u bioskopu; odlična gluma, kamera i režija, intrigantna priča koja
navodi na razmišljanje i možda čak malo neobaveznog ćaskanja posle filma,
nekoliko slika koje će vam ostati u pameti i dugo posle gledanja... malo li je?
Dakle, trk u bioskop, ne
gledajte ovako nešto na skrnavim cam snimcima. A kad pogledate, vratite se pa
čitajte spojlere koji slede i bave se daljim razvojem situacije, krajem, temama
i idejama – te mojim rezervama koje imam prema filmu od kojeg sam ipak očekivao
nešto pametnije, dublje i više drugačije nego što sam dobio.
SPOJLERI:
SELEKTUJ PA ČITAJ
TEK NAKON
GLEDANJA FILMA!
Osim
prolongirane lekcije iz lingvistike koja zauzima pola filma, u čemu nema bogzna
šta pametno – osim za ljude koji se baš nikad u životu nisu zamislili nad
jezikom, jezicima, komunikacijom i raznolikim oblicima toga koji odstupaju od
utabanih jezičkih paterna popijenih zajedno s majčinim mlekom – ovaj DOLAZAK ne
nudi ništa naročito duboko na planu tema i ideja.
Ispostavi
se da su alieni dobri. Da, da, kao što je to Lakobrija odavno govorio: „Oni su
dobri! Oni su dobri!“
Došli
su da nam otkriju svoje najveće blago. Gedžeti? Zvrčke? Andrmolji? Aplikacije? Mašine
koje rade „Ping“? Ne! Nego svoj nelinearni šolja-od-kafe jezik! A kad njime
ovladamo, počinjemo da razmišljamo nelinearno – praktično, i sami ispadamo iz
linearnog toka i možemo da istovremeno percipiramo prošlost i budućnost (samo da
percipiramo, ne i da putujemo tamo-vamo i menjamo stvari, TERMINATOR- style!).
I to
je baš lepo, ili barem lepo zvuči, dok ne uključimo mozak. Jer, ako to učinimo,
onda neke stvari postaju problematične.
Kao
prvo, krajnje je bezveznjački da jedna toliko giga-napredna civilizacija dođe
kod jedne tako zaostale kao što je naša, i da onda skrsti ruke (svih sedam
njih!), sedne i čeka da divljaci nekako dokuče njihov super-mega-jezik. Takav
postupak aliena ne samo što je nadmen i glup nego sasvim predvidivo (kad smo
taki kaki smo) dovede Zemlju do ivice III svetskog rata (ako ne i I
Međuzvezdanog),
...zbog vrlo sitnih i lako premostivih grešaka u komunikaciji i
prevođenju koje su se mogle izbeći da alieni nisu došli s tim svojim „My way or
the highway“ pristupom, odnosno, „Nauči moj jezik ni iz čega, preko noći, ako
oćeš da pričamo“. Iz'em ti takve dobrotovore i benefaktore i kosmičke mecene i
mentore kad svojim debilnim pristupom za dlaku izazvaše masovno uništenje na
planeti!
Jebote,
ako si mnogo IZNAD, normalno je da se spustiš, da ČUČNEŠ do onoga kome se
obraćaš, da svoj govor prilagodiš njemu – kao kad pričaš s detetom, recimo. A
ne da dođeš trogodišnjem detetu i staneš da mu palamudiš o Hajdegeru, Veberu i
Lakanu, pa još na jeziku koji to dete uopšte ne govori, i očekuješ da te ono
razume.
Kao
drugo, nejasno je da li je ovaj dar baš toliko lep i fin i koristan i
upotrebljiv za ljudsku civilizaciju. On možda dođe ko budali šamar ovoj našoj
junakinji – ALI, kako bi izgledao život na Zemlji ako bi svi (ili većina)
izašli iz linearnog prostor-vremena u kojima egzistiramo milenijumima i u
kojima smo izgradili sve što imamo, i dobro i loše, i na čemu počivaju svi naši
modeli bivstvovanja, mišljenja, življenja? Ne bi li takvo „iskakanje“ u
masovnom broju izazvalo slom života kakav poznajemo – a nije nimalo očigledno
da bi na ruševinama toga mogao nastati nekakav novi, viši, bolji oblik
življenja u kojem će svekolike milijarde ljudske stoke gledati budućnost kao na
dlanu.
Svaka
čast glavnoj junakinji na tome što vidi da će dete koje tek ima da rodi izrasti
u prelepu curicu koja će da umre od retke bolesti, i što reši da je uprkos tome
rodi – ako je to uopšte za čestitanje; nisam siguran. Ali mnogi u takvoj
situaciji ne bi ni rađali dete ako znaju da će da već u svojim tinejdž godinama
da prerano umre. Ili, ajde, to je drastičan primer: ali šta je sa svima onima
koji vide da će njihovo buduće dete da izraste u nekakvog skota, bota, mrmota,
Vučića, u sitnog dilera, u radnika „Jure“, u Vulina nedobog? Preozbiljne su to
stvari da se tek tako odjednom krknu jednoj rasi, jednoj civilizaciji... Stoga
je i gorkoslatki hepiend ovog DOLASKA krajnje usiljen i upitan.
Kao
treće, to sa vremenom i izlaskom iz njegovih linearnih „stega“ zapravo pruža
priliku za jeftin i narativno nezadovoljavajuć „deus ex machina“. Kad ne zna
kako da spreči izbijanje rata između ljudi i aliena (rata izazvanog lošim
kineskim prevodom jedne alien fraze! – da ne ulazim sad i ovde što su i u ovom
filmu Kinezi i Rusi dežurni potencijalni zlikovci, a Ameri su ti koji
dekodiraju šifru, reše stvar, donesu svetski mir i međugalaktičko
razumevanje...), naša junakinja virne u budućnost i iz nje joj se javi kineski
general koji joj šapne šta mu je rekla/šta da mu kaže telefonom. „Ali ja ne
znam vaš broj!“ „Pa evo ti ga, ludice“, kaže ovaj, i pokaže joj ga u budućnosti
kako bi ga ona znala sada.
Možda je nekome ovo strašno
pametno, ali po meni ovo je samo besramni plagijat/varijacija fore iz
SPACEBALLS kad zli imperator u želji da sazna planove pobunjenika uzme
video-kasetu sa filmom SPACEBALLS i premota do željenog mesta. I ne mnogo
daleko od onoga u FUNNY GAMES kad junak tog filma uzme daljinski i premota
unazad sopstveni film (taj koji mi gledamo i čiji je on antijunak), do dela pre
pogibije drugara, kojega tako spase. Mrzeli ste to, je li? Nervirao vas Haneke?
A sad vam Vilnev mnogo pametan, a? Pih. A ista fora, samo bezveznije
primenjena.
Kao
četvrto, iako film koketira sa Kjubrikom i Tarkovskim, na kraju se ipak spušta
na banalni nivo jednog Zemekisa i njegovog (meni neshvatljivo precenjenog)
KONTAKTA. I ovde se mega-kosmičke i globalne implikacije i komplikacije zapleta
svode na intimnu pričicu jedne osobe. Ovo je lepo primetio Kim Njumen u svom
rivjuu: „A slight downside is that, just as Contact crossed the
universe so Jodie Foster could hug her dead Dad, this shifts the emphasis away
from the truly world-changing events to become yet another fairly standard
family story.“
I mada se motiv „mrtvog
deteta“ ne zlorabi ovde na uobičajen holivudski način, na kraju balade, uprkos
twistu oko toga (ispadne da je mrtvo dete iz prologa zapravo epilog, da je ceo
film anagram, da mu je početak isti kao kraj, da je to nešto što će tek
biti...), nije ni mnogo daleko od tog violinskog gudanja u srčane žice. Da
budem skroz iskren, mnogo više suza mi je izazvao Gibsonov
„ratni“ film nego ova kvazikosmička a zapravo „topla“ i intimna
priča (zapravo, ovde mi je suzna žlezda ostala skroz nezagolicana – na
fletlajnu sam ispratio celu tu melodramu).
Sve u
svemu, ovo je jedan blago natprosečan film koji u ponečemu dovoljno iskače iz
klišea (narativnih kao i vizuelnih) da ga vredi overiti: zbog lepih slika; zbog
uverljivog prikaza prvih faza jednog ovakvog događa koji svi priželjkujemo i
bojimo ga se; zbog osećaja čudesa, zadivljenosti, misterije, nepredvidivosti,
saspensa...; zbog pokretanja intrigantnih pitanja o tome ko smo, gde smo, šta
smo i kako se to kaže na alienskom jeziku.
ALI, samo zato što ne ide
najotrcanijim stazama i ne nudi sva prvoloptaška DAN NEZAVISNOSTI „rešenja“ –
ne znači da je revolucionaran, originalan, poseban, pa čak, rekoh, ni naročito
pametan. Pokušajte da ga zamislite BEZ svih tih naklapanja oko jezika:
zamislite isti ovaj zaplet BEZ problema u komunikaciji – da su alieni, koji su
nas posmatrali izdaleka, pojmili naš jezik, i smesta nam se obratili na njemu
čim su došli na Zemlju. Šta bismo onda imali? Otrcanu pričicu tipa: volite se,
ljudi, sarađujte, mi dolazimo u miru i nudimo vam da razorite svoju
civilizaciju i način života tako što ćete naučiti naš RINGU-jezik i postati
vidoviti. Prc!
Naravno,
jasno mi je da je ovo film upravo o tome – o jeziku, o komunikaciji itsl.
Problem je samo što on ništa naročito pametno ne kazuje o tome, nego bi samo da
nas zaseni nekakvim mudrijaškim lingvističkim detaljima, forama i fazonima
prikladnijim „Politikinom zabavniku“ nego istinskom duhovnom, umnom filmu.
PS: Dva
aliena s kojima, kroz staklo, komunicira naša filološkinja i budući otac njenog
budućeg soon-to-be-dead deteta, ovi naši spontano nazovu Abbott i Costello.
Prevodilac na srpski (govorim o verziji gledanoj uredno, u bioskopu, u niškom Sinepleksu)
ta imena u titlu prepeva u „Betmen“ i „Robin“, valjda sluteći (s pravom) da
prosečan srpski gledalac neće znati ko su Abot i Kostelo. Eto ti, pojedi to,
Darko Tuševljakoviću! Šta sam ti ja govorio još pre
nekih 7-8 godina, a? I još ispadoh zlikovac zbog toga! Who's
laughing NOW?!
