Novi INTERVJU za Narodne novine

  

            U okviru proslave petka 13-og, u današnjem broju niškog dnevnog lista Narodne novine objavljen je veliki intervju sa mnom. Evo kako je on izgledao u štampanom izdanju.

            Ipak, ne naprežite oči na toj sličici nego iskoristite priliku da ekskluzivno na ovom blogu pročitate jasno i glasno, zeleno na crnom, šta me je pitala novinarka Aleksandra Gojković, a šta sam joj ja odgovorio. Evo.

INTERVJU: DEJAN OGNJANOVIĆ, PISAC, FILMSKI I KNJIŽEVNI KRITIČAR

 Živimo u vremenu brzine, žurbe i otaljavanja 

*Prevođenje jedne knjige je najintimniji odnos koji se može imati s jednim tekstom

Dejan Ognjanović, pisac, teoretičar horor žanra, prevodilac, autor je romana „Naživo“ i „Zavodnik“, teorijskih knjiga „Faustovski ekran: đavo na filmu“, „U brdima horori: srpski film strave“, „Studija strave: eseji o horor žanru” i „Poetika horora”, kao i petnaestak priča objavljenih u časopisima i antologijama. Bavi se i priređivačkim radom, a od pre nekog vremena i uredničkim. Na Niškom sajmu knjiga pažnju je privukla edicija koju uređuje u novosadskoj izdavačkoj kući „Orfelin“, koja je objavila i drugo izdanje njegovog romana „Zavodnik“.

Urednik ste u izdavačkoj kući „Orfelin“, koja objavljuje i ediciju „Poetika strave“. Koliko je opravdan utisak da poslednjih godina raste interesovanje čitalaca za literaturu koja ih „plaši“?

Edicija „Poetika strave“ zamišljena je tako da ovdašnjoj kulturi pokaže da književnost strave nije svedena samo na „plašenje“ već da može da poseduje sve estetske i idejne dimenzije koje se očekuju od tzv. ozbiljne književnosti. Naravno, kvalitetna horor proza deluje i na tom primarnom nivou izazivanja strave, ali knjige koje biram za ovu ediciju imaju ne samo zabavnu nego i dublju dimenziju, kao i edukativnu funkciju (kroz opširne pogovore i biografije autora koji prate priče i romane).

Šta doprinosi većem interesovanju čitalaca?

Činjenica je da je horor postao nešto popularniji danas nego što je bio u vreme moje mladosti. Mislim da je to tako najviše zbog snažnog upliva drugih medija, a pre svega filma, stripa i video igara, u kojima je horor veoma zastupljen. Ono što je nekada bilo „kult“ male grupe posvećenika danas je opšte mesto i opšta kultura, nešto što mladi naraštaju od najmanjih nogu prihvate. Nekadašnje predrasude prema žanru razbijene su pa je i publika slobodnija da mu se prepusti bez stida ili potrebe za pravdanjem.

Bavite se i prevođenjem. Kako birate knjige? Koliki je to izazov? Često se čuje primedba da su današnji prevod lošiji od nekadašnjih.

Istina je da živimo u vremenu brzine i žurbe, u vremenu otaljavanja, u dobu u kojem vladaju neobrazovani, neuki, nesposobni– a negativna selekcija koja se vidi na svim nivoima društva očita je i u sferi kulture, pa tako, neizbežno, i prevodilaštva. Što se tiče knjiga koje sâm prevodim, biram ih pre svega po tome da li pružaju svet u kojem zaista želim da dugo boravim, jer prevođenje jedne knjige je najintimniji odnos koji se može imati s jednim tekstom: to je skoro doslovno ulaženje u njega i studiranje „iznutra“. Izazov je, naravno, u tome da se doživljaj koji izvorni tekst pruža nekako prenese na drugi, sasvim različit jezik i približi čitaocu iz druge kulturne sfere.

Šta je vašem romanu „Zavodnik“ donelo „bekstvo“ iz samizdata u ediciju poznatog izdavača?

„Zavodnik“ je, kada je njegovo drugo izdanje objavio „Orfelin“, time pre svega dobio priliku da bude distribuiran u svim većim knjižarama u zemlji i da konkuriše za otkup kod biblioteka, čime je uspeo da izađe iz okvira kulta, odnosno, onih čitalaca koji već znaju za mene i prate moj blog, i da dođe u dodir sa brojnim drugim čitaocima koji inače za tu knjigu u njenom samizdat izdanju nikada ne bi ni saznali niti bi do nje došli. Naravno, profesionalni tretman pravog izdavača doneo je i druge kvalitete, u smislu bolje lekture, grafičkog dizajna, štampe, poveza i celokupne opreme.

Na čemu trenutno radite?

Trenutno prevodim priče Artura Makena za zbirku „Veliki bog Pan“ koja izlazi ovog proleća. Za nju ću pisati i obiman pogovor, kao i za druge dve knjige iz edicije „Poetika strave“ koje se upravo prevode. Takođe privodim kraju rad na tekstu knjige „Više od istine: Kadijević o Kadijeviću“, radi se o obimnoj knjizi razgovora sa Đorđem Kadijevićem („Leptirica“, „Vuk Karadžić“...) koja izlazi ovog proleća, a zatim ću biti posvećen redigovanju tekstova za treće izdanje antologije „Nekronomikon“ H. F. Lavkrafta (za koju ću prevesti još dve priče). U planu je i svojevrstan nastavak „Zavodnika“ koji će se pretežno baviti događajima koji su prethodili onima opisanim u romanu, ali nisam siguran da li ću stići da ga završim i objavim ove godine.

               Aleksandra Gojković

Antrfile

Bez dlake na jeziku

Dugo pišete blog posvećen hororu. Da li je bilo i negativnih iskustava?

Nepisani moto mog bloga je „Govorim onako kako jeste“; odnosno, kritike knjiga, filmova, stripova itd. stroge su ali pravedne, u smislu da tu nema promotersko-ortačkog tapšanja po ramenu niti zatvaranja jednog ili oba oka pred eventualnim nedostacima dela koje se prikazuje. Takvim stavom, i kritikama pisanim bez dlake na jeziku, stekao sam i poneke neprijatelje, ali sve je to neminovni deo igre; meni je kritičarski kredibilitet kod mojih čitalaca važniji od eventualne ljutnje nekoga ko ne ume da prihvati kritiku. Ipak, imao sam daleko više pozitivnih iskustava preko bloga, mnogo novih kontakata i prijateljstava, pa i poslovnih veza stečenih zahvaljujući onima koji su za mene prvi put saznali preko mog bloga i tako me kontaktirali. Iako se kod nas, po inerciji, često o blogerima govori s prezirom (a neretko s dobrim razlogom!), ja ipak nisam primarno bloger: moj rad ostvaren je i valorizovan drugde– u knjižarama, bibliotekama, fakultetima, stručnim časopisima, na festivalima, predavanjima, okruglim stolovima...– a blog je za mene samo još jedna platforma za plasiranje onoga čime se bavim.