**(*)
3-
Želeo sam da verujem! Zbog
toga što je ovo ko-pisao ko-pisac originalnog BR-a Hampton Fenčer, zbog toga
što režira Vilnev, koji je u ARRIVALu već
pokazao da ume i sa slikom i sa pričom (mada, i da ne ume da ode dovoljno
daleko...) i najzad zato što sve to slika Rodžer Dikins. Nažalost, ovaj
nastavak nije opravdao moja očekivanja i, uprkos odličnoj fotografiji,
svrstavam ga u isti koš sa PROMETEJOM
i KOVENANTOM
– kao film koji bi da se nastavi na priču koju niti je razumeo kako valja niti
ima kapaciteta da joj priđe na puškomet pa zato samo ispada glup u tom
pokušaju.
Da se razumemo: BLADE RUNNER (1982) je, za mene, sam-samcit vrh SF
filma (drugi po redu posle ODISEJE U SVEMIRU 2001) i jedan od najboljih filmova
ikada, bez obzira na žanr. Zašto to mislim – već sam na blogu pisao OVDE.
I ne samo na blogu, nego i u belosvetskim knjigama, recimo OVDE.
Reprizirao sam ga, po ko zna koji put, dan uoči premijernog gledanja njegovog
nastavka, pa zato bez rezerve potpisujem svoj davnašnji sud. Odlično se to drži
i dalje.
S tim što ovde sad valja da
zastanete i polagano, reč po reč, pročitate i promislite sledeću trejd mark mudrost:
odličnom
filmu mogu se oprostiti kojekakve gluposti, a slabom – ne!
Naime, nije izvorni BR
savršen, ima popriličnih rupa u scenariju: pre svega vezano za totalno odsustvo
profesionalizma u sekjuritiju u toj budućnosti. Recimo, genijalna memorabilna
milion puta citirana uvodna scena (intervju sa kandidatom koji ispadne ubilački
replikant) omogućena je samo činjenicom da jebeni blejd raner (dakle, iskusan
lovac na replikante a ne tamo neki amater, ćata) organizuje intervju na koji
OČEKUJE da mu se javi neki od ubilačkih replikanata, a da pritom a) ne stavi na
sebe neprobojni prsluk, nego lepo, u odelcu, dočekuje kandidate, i b) na ulazu
u zgradu i u ofis ne postoji nikakav detektor za oružje nego mu potencijalno
ubilački replikant ladno tu ušeta s pištoljem i od potencijalnog postane
aktuelni!
Ali kome još to smeta kad
nam pažnju odvraćaju zabavno-začudna pitanja intervjua i dobra gluma i odlična
režija i još svi oni erkondišni iz 1940-ih (šta, u super-tehno-budućnosti ne
postoji neka kulturnija klima od onih smešnih davno prevaziđenih vrteški na
plafonu za mućkanje ustajalog vazduha?)… Da ne govorim koliko prosto i
jednostavno kasnije ubilački replikanti upadnu u stan super-bogatog i
super-moćnog Tajrela, vlasnika sega-mega korporacije koji, uprkos tome, nema
baš nikakvo ljudsko, robotsko niti androidsko obezbeđenje, nego je dovoljan
jedan smešni brzostareći čovečuljak da mu na legalo dovede gorepomenute
tvorcoubice.
Ali ko je još to i zapazio na prvo gledanje kad su tu hipnotičke
luciferske plave oči Rutgera Hauera i fascinantni Džo Turkel (šef sale Overluk
hotela!) i beskrajno zabavna i pregnantna scena koja se tu odvija sa izobiljem
memorabilnih replika koje su posle milion puta bile citirane, varirane i
semplovane kroz filmove, stripove, muziku!?
Da vam Ghoul kaže nešto. Za velike filmove važi što i za velike
ljude: njima je sve oprošteno!
To što su veliki daje im za
pravo i da brljaju. Koga je briga što je Barouz ubio svoju ženu i što je
Lavkraft imao rasističke nazore i što je Polanski jebo tinejdž-radodajke u
Holivudu? Samo morone, eto koga! Veliki su veliki, i što važi za male ne važi
za velike. Quod licet Iovi non licet
bovi! I zato su gorepomenute stvari – i još poneke koje bi se mogle
navoditi – povodom BR-82 samo cepidlačenje koje VELIKOM filmu ne oduzima mnogo,
tj. oduzima mu taman toliko koliko to što HPL nije voleo crnce umanjuje U
PLANINAMA LUDILA. Znači, nimalo.
Osnovni problem BR-17 je u tome što to nije veliki
film. Ne,
nije veliki, ni blizu. A pošto nije – moraće da bude podvrgnut Ghoul-autopsiji™.
To znači da odavde pa nadalje kreću obilati SPOJLERI!
Sve je ovde promašeno.
Srž zapleta je bezvezna jer
se vrti oko činjenicu da su Dekard i Rejčel imali dete, i sad je to dete moneta
za potkusurivanje nekakvih odmetnutih robova koji spremaju revoluciju a
činjenica da je robo-Rejčel zanela od homo-Dekarda je, kao, presudna stvar da
se dignu potlačeni i bedni ovoga sveta (inače ne bi).
Sad, zabavno je to što se
ovaj film (u produkciji Ridlija Skota) posrao na Skotovu glupu ideju da je
Dekard bio replikant (jednorozi, bato!), jer ovde ga vidimo a) kao grdno
ostarelog i zbrčkanog starkelju, baš ko da je živ čovek, i b) kao spermonosno-plodotvornog
roditelja. Ipak, to nam i dalje ne kazuje kako je uopšte njegov punoglavac
oplodio Šon Jang, a još manje nam kazuje zašto bi IKO, ma i u najdubljem
frankenštajnovskom ludilu, pravio robo-sekretaricu koja je u stanju da
zatrudni! Holy macaroni, pa SVAKI šef bi zlatom platio baš onu koja je
provereno jalova, a ne obrnuto! Em zasigurno ne mora da brine da joj plaća
porodiljsko (šta, oćeš platu godinu dana a da ništa ne radiš? ja da ti plaćam
dok ti dojiš svoje žgepče? pa to nije u duhu kapitalizma!), em može da je trpa
po volji bez brige oko kasnije gnjavaže sa očinstvom, ucenama i koječime!
Mislim, ako ćemo pravo, ni
u izvornom BR-82 nije baš najjasnija fiziologija tih replikanata: mogu li oni,
recimo, da se napiju, ili to prolazi kroz njih kao kroz sunđer? Treba li njima
hrana, i da li je svare i izbacuju u vidu robo-fekalija baš isto kao ljudi?
Kako im funkcioniše seksualnost, šta te lutke-manekeni uopšte imaju među nogama
i da li je baš 100% funkcionalno kao kod ljudi? Long story short, izmiče mi
sasvim zašto bi neko u PRENASELJENOM svetu koji videsmo u BR-82 uopšte POMISLIO
da pravi STVAR koja može da zatrudni sa čovekom (!), a kamoli trošio energiju,
vreme i resurse da TO zapravo i napravi, pa i pusti u svet!? A BR-17 nam tvrdi
upravo to.
Naravno, BR-82 je imao
super-zanimljive likove, vanredno-intrigantnu priču i vrhunsku režiju koja je
natrpala ceo jedan fascinantni svet u svojih 117 minuta – jeste, bato, sva ta
genijalnost traje manje od dva sata, i u tom impaktu-za-impaktom čovek i nema
vremena da razmišlja da li robo-Rejčel može da ima menstruaciju! It's that kind
of a movie! S druge strane, BR-17 ima dosadne likove, mrtvački ritam i traje ko
gladna godina, pa čovek, od muke, nema druge nego da počne da... razmišlja...
A sve i da prihvatimo tu
fantomsku Rejčelinu trudnoću kao nekakav divine intervention, opet je nategnuta
ta motivacija: kao, robovi neće da ustanu protiv ljudskih zavojevača (tvoraca!)
zato što ih ovi izrabljuju i tlače, nego će da se dignu (da prostite) tek kad
otkriju da je jedna od njih pre 30 godina rodila dete (bez epruvete)! I onda
imamo konvencionalno tretiran podzaplet o krčkanju pobune robova koji zauzme
oko DVA MINUTA filma – što će reći, sve to tretirano je kao plot gimmick, da bi
se oko nečega vrteo ionako sumnjivo utemeljeni zaplet, a ne kao ozbiljno
osmišljena tema i ideja filma.
Pored toga, filozofski
gledano, očito je glupa degradacija u sledećem: poenta BR-82 bila je u tome da
“stvar” postaje nešto VIŠE od čoveka i stiče dušu time što voli i žrtvuje se
iako za to nije programirana, a poenta BR-17 je u tome da “stvar” postaje nešto
VIŠE čineći evolutivni korak UNAZAD, ka ljudskom, organskom, ka trudnoći i
rađanju. Znači, nešto što je NAPRAVLJENO s potencijalom da izraste u
luciferijanskog Buntovnika sada DEVOLUIRA u nešto što ima da se vraća korak
unazad, ka ljudskom, ka porodici, i da se bakće sa sluzavim krvavim usranim old-school
životinjskim rađanjem.
Uostalom, gle'jte kako je
Rejčel prošla u filmu: umrla na porođaju! Eto vam vaše superiorno biće, eto
novog koraka evolucije, eto ga “more human than the human”! Kurac! Nazad u 19.
vek (ili u Srbiju 21. veka) gde žene umiru na porođaju. Napredno, nema šta!
Brže, jače, bolje! Ala ste ga opravili, svaka vam čast!
Kao drugo, glavni
(anti)junak je promašen. I time ne mislim samo na kasting – izgleda da sam ja u
veoma malobrojnoj manjini onih koji Rajana Gusana smatraju osrednjim,
neupečatljivim i jedva prosečnim glumcem; pa, ok, neka vam bude, prokleti bili,
ali istorija će pokazati da sam ja bio u pravu a ne vi!
Ne, mislim da je sama
koncepcija tog lika promašena, jer od mene se traži da se identifikujem sa
likom koji se zaljubljuje u hologram!
Da, kunem vam se. Ako smo u BR-82 imali sasvim prihvatljivu situaciju da se
čovek od krvi i mesa zaljubi u stvar (hell, ako stvar izgleda kao Šon Jang iz
ONIH dana, kad je bila young, ko ne bi?), ovde imamo budalaštinu sa Goslingovim
ljubavisanjem sa neopipljivom, nematerijalnom, eteričnom hologramicom!
Pa izvin’te ali manje mi je
patetičan i bliži razumevanju neko ko se zaljubi u lutku na naduvavanje nego u
jebeni hologram! Znači, to ovog baju čini toliko ozbiljno poremećenim i jadnim
da ja s tim ne mogu da saučestvujem, dapače! Lost me at hello! Uostalom, vidim
da Gusana ženski rod smatra nepojmljivo seksipilnim, turaju ga na liste
najpoželjnijih mužjaka Holivuda i sve u tom stilu. Pa ako je tako, zašto onda
taj He-Man u 2049. godini ne može sebi da nađe neku seksi domaćicu od krvi i
MESA nego mora da se druži i voli sa treperavom pokretnom 3-D sličicom iz koje
mu stalno iskaču nekakve coitus interruptus notifikacije?
Promašeni su i ostali
likovi, ali oni su toliko nezanimljivi da me mrzi njima i da se bavim... Slepi
Džared Leto Jesen Zima i njegovi monolozi... A još svi u filmu govore onim
grlenim polušapatom, kao, sve su to neke celomudrenosti, arty misli što ne
govore se svima, no se samo nekom šapnu… ti ih znaaaaš…
Promašen je i ritam, sa
namerno usporenim tempom, kao – ako se svaka scena traje duplo duže nego što bi
bila u prosečnom holivudskom blokbasteru, to onda znači da ovde radimo
Tarkovskog. Pa, žao mi je, đeco, ali ne ide to tako lako. Nije se ovde dobacilo ni do asistenta na Tarkovskog, genijalnog i nedovoljno hvaljenog K. Lopušanskog, iz čijih prelepih SF-filmova kao da se ovde malo kraduckalo. Pisao sam odavno o njima, podsećam: PISMA
MRTVOG ČOVEKA
(1986) i POSETITELJ
MUZEJA (1989).
Ovaj film je bez
problema mogao da traje bar kojih 20-ak minuta manje. Dođavola, pa da li je
normalno da film traje koliko vožnja busom od Bg do Niša (ako idete
Niš-Expresom, direktno)? Naravno da nije! Pa nisu ljudi replikanti – imaju
bešike, a neki čak i prostate, imajte bre dušu! Čak i taj bus zastane negde oko
Velike Plane na 10-min. piš-puš pauzu, a ovi ovde – jok, nego samo Vozi, Mile!
Muzika je, posle mnogo
piši-briši iza kulisa, na kraju dovedena do nivoa podnošljivog ali
neupečatljivog ejpinga epohalnog Vangelisovog skora. Vangelis je napravio
najmanje 3-4 zimzelena hita na tom skoru, plus brdo sitnijih finih radova. A ovo
što su na kraju potpisali Hans Cimer i njegov cimer nema nijednu zaista
memorabilnu temu nego gomilu vežbica iz obožavanja Vangelisa, ali potisnutih,
suzdržanih, laganih, sa više dronova nego melodije. Slušljivo je to, ali ništa
za legendu...
I tako, imamo sumnjivo
motivisani zaplet sa bledunjavo postavljenim glavnim junakom i letargičnim
pripovedanjem koji se upinje iz petnih žila da se pravi pametnijim nego što
jeste (zaplet, ne junak) ali mu kolena klecaju (zapletu, pričam metaforički)
pod teretom sopstvene neutemeljene pretencioznosti. Ako smo u BR-82 za junaka
imali čoveka za kojeg posumnjamo nije li možda replikant, ovde imamo replikanta
za kojeg posumnjamo nije li možda ipak čovek. U oba slučaja naše sumnje se
pokažu netačnim, šta god onaj Skot lupetao o tome!
BR-82 je legendaran delom i
zbog svoje revolucionarno genijalne scenografije + fotografije, koje udruženim
umetničkim poduhvatom kreiraju jedan upečatljiv (ne nužno ubedljiv, ako se nad
time zamisli – ali ko ima vremena da misli pod tim baražom genijalnosti?)
tech-noir svet čija je slikovitost obeležila decenije koje su usledile. BR-17
kaska za time, i mada na raspolaganju ima beskrajno naprednije resurse jer ne zavisi
samo od minuciozno pravljenih maketa i poluprimitivnih matte slika i
praistorijskih vizuelnih efekata – krajnji rezultat je jedan daleko manje
ubedljiv svet: više kulisa za video spot nego mesto gde neki ljudi žive i rade…
Istina, leteće vrdalame ovde ubedljivije lete po vazduhu, i to je sve od
uverljivosti što su postigli za 35 godina.
(Uzgred, 30 godina nakon
dešavanja iz BR-82 nisu samo žutaći osvojili L.A. nego su sad tu, zajedno sa
njima, i Rusi! Otkud to, ne zna se, ali savremena današnja paranoja pred tom
svetskom silom uplela se nekako i u ovu distopično-ćiriličnu viziju budućnosti!
Food for thought!)
Odlična fotografija i
preterano nenormalna scenografija mogu vas zavesti u pomisao da gledate bolji
film nego što se zaista odvija na ekranu. Ali koliko je on daleko od VELIKOG
vidi se po tome što je BR-82 imao vrhunsku glumačku podelu u kojoj je SVAKO, od
glavnih likova do poslednjeg epizodiste, računajući i žutaća koji prodaje nudle,
imao nešto memorabilno da uradi i/ili izgovori: svi odreda su tu odlični, da ih
ne nabrajam, jer izuzetka nema. SVI su izvanredni.
BR-17 nema nijednu glumačku
kreaciju vrednu pamćenja, sem, možda, donekle, vrlo kratke epizode na samom
početku – mislim na onog krupajliju kojeg Gusan dođe da testira i privede,
odnosno penzioniše. Sve ostalo je korektno, OK, prihvatljivo – ali sasvim
zaboravljivo.
To važi i za previše
ostarelog i vidno umornog Harisona Forda koji i nema pravog razloga da bude u
ovom filmu – tj. on lično ima, da pokupi ček i smeška se celim putem do banke,
a imaju i producenti, jer on je i dalje najveće ime u ovom filmu i privući će
neke mase da kupe kartu, iako on u ovom zapletu samo statira i ništa pomena
vredno ne donese niti odnese.
Nećemo se tih likova sećati
onako kako su snažan pečat ostavili oni iz BR-82, a još manje ćemo pamtiti
njihove replike – jer sentenci, fraza i mudrolija za pamćenje u BR-17 NEMA NI
ZA LEK! BR-82 je bio i ostao neiscrpno tlo za svakojake semplove u EBM i
industrial muzici decenijama kasnije; u BR-17 ja zaista ne vidim šta bi moglo
da se vadi i sempluje.
BR-17 je samo jedna fina šarena laža za gledanje u
bioskopu sa smanjenim očekivanjima, jedan fan fiction koji si umišlja da je
strašno pametan i dubok pa je zato ceo u slow motionu, ali koliko je to sve
njanjavo najbolje se vidi u činjenici da su dva najbolja momenta u ovome – oni u
kojima imamo flešbek na prvi, superiorni film, naime: 1) kad nam jedini pravi
Blejd Raner (pa makar bio i mator) prvi put iskoči iz mraka i vidimo ga s
uperenim pištoljem (nažalost, ovaj trenutak je spojlovan već u trejleru!)
i 2) kad se, posle par
audio-video zapisa, naživo pojavi Rejčel Mlada, ko nekada. I sve je to lepo ali
prekratko traje, ali svejedno, više je nego znakovito kad ti u „novom“ filmu
daleko najbolje legnu stvari koje te podsećaju na „stari“.
I pre nego što neki
mudrijaš iskoči sa zaključkom da je BR-17 nešto skroz drugačije i originalno i
da ne treba očekivati od njega da bude isto što i BR-82 (kao da ja tražim da
kloniraju super-zimzeleni masterpis, pa da gledam isto to, samo prelakirano?!) –
samo ću ga vratiti na gornje deonice gde objašnjavam zašto je OVAJ film slab na
nivou zapleta, likova, motivacije itd. i da njegov glavni problem nije u tome
što ne ponavlja i ne kopira BR-82, nego "jedino“ u tome što NIJE VELIKI FILM.
Samo je dugačak.
Neki ljudi su veliki, a
neki su debeli. Neke knjige su velike a neke su debele. Neki filmovi su veliki
a neki su dugački. BR-17 je dugačak. Eto, toliko mu priznajem.