Nedavno sam dao intervju za
relativno novi portal „Naše
malo skladište“. Obratite pažnju: postavili su mi nešto
originalnija i ređa pitanja nego inače, pa ovo dole može biti zanimljivo i
onima koji napamet znaju sve moje intervjue - a znam da takvih ima među vama!
- Čega ste se plašili kada ste bili
dete?
Nisam
imao nikakve naročite strahove niti fobije u detinjstvu, a nemam ih ni sada.
Čak sam i košmara imao (i imam) daleko manje od proseka koji spopada obične
ljude koji s hororom nemaju nikakve veze. Dobro, kad sam bio baš mali nije mi
bilo svejedno kad bih prolazio kraj groblja u selu kad sam išao kod dede i babe.
Ono je sada ovekovečeno u mom romanu Zavodnik,
kao i neke druge slatko-jezovite senzacije i situacije koje su mi se urezale iz
detinjih dana provedenih na raspustima tamo.
- Da možete da birate, šta biste
bili: veštac, vampir, avet ili nešto treće?
Može
veštac. Vampir je samo besmrtni narkoman, njegov (ne)život je večno prokletstvo
svedeno na neprestanu potragu za drog... ovaj, „hranom“. A avet – pa to ćemo svi
mi jednom postati, valjda? Čemu žurba? Dakle, veštac. On je živ i ima naročite
moći da njima taj život još dodatno unapredi. To je cool.
- Koji je, po Vašem mišljenju,
najkvalitetniji horor autor svih vremena, a koja je knjiga horor žanra koju ste
pročitali, a ne biste je preporučili nikome?
Teško
pitanje. Lomim se između Poa, koji je bolji pisac ali je napisao relativno malo
horora (jedva 20 njegovih priča može da se svrsta u taj žanr od preko 60 koliko
je napisao) i Lavkrafta, koji je sav, do srži, bio posvećen hororu kao nijedan
pisac pre ili posle njega, mada u pogledu jezika i stila ne može baš da se meri
s Poom. Na kraju bih možda ipak dao blagu prednost Lavkraftu jer su mi znatno
bliži njegovi stavovi i pogledi na život (vidljivi kako u pismima i esejima
tako i u pričama), a osim toga imao je daleko mračniju, morbidniju i
razvijeniju horor imaginaciju od Poa.
Knjiga
horor žanra koju sam pročitao, a ne bih je preporučio nikome? Pa, recimo ova.
Ujedno na istom mestu imate i detaljno obrazloženje.
- Kada je reč o savremenicima, Stiven
King isplivava u prvi plan. Koje je Vaše mišljenje o ovom autoru i koje je Vaše
omiljeno delo koje on pisao (ukoliko ga imate)?
O
Kingu sam detaljno pisao u studiji Poetika
horora i nije mi baš lako da to sažmem u par rečenica. Recimo da imam
podeljeno mišljenje o njemu: zahvalan sam mu zbog toga što je horor iz geta i
sa margina dovukao naočigled ljudi koji ga dotad ne bi ni prstom pipnuli. S druge
strane, njegov uticaj na horor pisanje bio je koliko koristan toliko i štetan
zbog njegove prilično „sirove“, plitke i benevolentne poetike strave prečesto
svedene na otrcane klišee iz palp romana i B-filmova kojima se previše
dodvorava prosečnom čitaocu. On jeste pomogao da se posveti veća pažnja tehnici
pripovedanja u savremenom hororu – ali je takođe umnogome zatupio i zaglupio
isti taj horor. Drugim rečima, pomogao je usavršenju forme a odmogao
uozbiljavanju sadržine.
U
načelu, smatram da je bolji kao pisac kratkih priča i novela nego kao
romanopisac, iako je slavniji kao ovo drugo. Njegovi najbolji romani su Groblje kućnih ljubimaca i Beda (Mizeri).
- U jednom intervjuu ste rekli da su
komedija i horor najteži žanrovi. Da li je Vas obuzimala jeza dok ste pisali
svoju knjigu ili dok ste uređivali knjige drugih autora?
Nažalost,
vrlo retko osetim i najmanje žmarce čitajući tuđu prozu ili pišući svoju. U oba
slučaja, kad neko uspe da „nabode“ pravu stvar, da proizvede onaj učinak horora
za kojim svi tragamo, umesto jeze najčešće imam – kez na licu. Isto važi i dok
gledam horor filmove: kad neko uspe da napravi veštu, efektnu scenu strave
uglavnom se radujem, cerim i mislim „To, majstore! Tako se to radi!“
- Horor nije žanr koji je previše
zastupljen u Srbiji. Zbog čega mislite da je to tako?
Zbog
mentaliteta ovog naroda koji se rukovodi mišlju „Udri brigu na veselje“: umesto
da meditiramo i lamentiramo nad crnilom oko sebe i u sebi, kako to čine narodi germanskog
i anglosaksonskog porekla, mi sve okrećemo na zajebanciju i tzv. „svakodnevne
radosti“. Kod nas su čak i sahrane povod za ždranje i opijanje, ne mnogo
različit od tzv. slava. Ako tome dodamo istoriju prepunu svakodnevnih užasa i
nesigurnosti, pa onda političku situaciju (nesklonost komunističke estetike
bilo kakvoj a naročito mračnoj fantastici, tokom SFRJ perioda, što je imalo
uticaja na generacije stvaralaca i kritičara) itd. onda ovde imamo krajnje
jalovo tlo za cvetove zla, mraka i strave u umetnosti.
Zbog
toga, pored ostalog, naša književnost, a kasnije i film, nisu imali ni ponudu
ni potražnju u pravcu mračnijih i jezivijih sadržaja.
- Imate li sada nekakav iracionalan
strah? Koji je?
Ne
znam da li je racionalan ili iracionalan, ali imam bojazan da će mi lekari
uskoro iz čista mira i bez najave (ili s kraćom najavom) pronaći rak.
- Koji horor film je kod Vas izazvao
veliku jezu ili strah? Da li imate film koji ne biste smeli da pogledate
ponovo?
Odavno
nisam osetio ništa slično. Kada sam imao 8 godina prilično mi je jeziv bio film
Noć veštica (Halloween, 1978). Budući da sam ljubitelj strave naravno da ću vrlo
rado pogledati ponovo svaki uspešan horor film; ponovo ne bih gledao samo one
neuspešne.
- Kada stvarate, imate li omiljenu
muziku koja Vas inspiriše?
Ja
slušam prilično širok raspon muzike, od filmskih saundtrekova i dark ambient
muzike preko goth-popa i metala, neo-folka do raznih elektro i metal i
industrial i ebm stvari... Dakle, nemam konkretnu vrstu muzike za slušanje dok
radim, jedini uslov je da način pevanja (ako ga ima) nije napadan, odnosno da
tekst pesme nije previše uhu razgovetan, jer mi se onda stihovi upliću u tok
misli. Inače je manje bitno da li je brza ili spora, elegična ili energična,
sumorna ili vesela. Mada, naravno da je poželjno da bude sporija i mračnija, pa
tako najčešće i biva.
- Kada je reč o gotičkom hororu,
pored Edgara Alana Poa, da li imate omiljenog gotičkog pisca i kako biste
okarakterisali ovu podvrstu horor žanra?
Zapravo,
Po je preobrazio gotik i učinio ga modernim, prikladnim savremenom dobu koje u
sujeverja više ne veruje, bar ne javno i masovno. Klasični gotik (1764-182) me
ne zanima kao čitaoca već samo kao proučavaoca horora, i o tom periodu sam
takođe iscrpno pisao u Poetici horora.
Više me, kao čitaoca, recimo, zanima viktorijanski neo-gotik, počev od R. L.
Stivensona, Le Fanua i Makena nadalje do Blekvuda i M. R. Džejmsa.
- Ko je Dejan Ognjanović kada nije
urednik i pisac?
Sin,
brat, ujak, prijatelj, zavodnik...
- Šta biste poručili nekome ko se
upušta u pisanje horor priča ili horor romana? Kojih pravila (ukoliko ih ima)
bi trebalo da se pridržava?
Slušajte
svoj unutrašnji glas. Pišite o onome što dobro poznajete. Čitajte klasike,
stare i moderne: učite od najboljih, ali ne kradite, ne oponašajte, nego samo
dobro znajte šta su vaše (potencijalne) kolege radile i šta rade danas, pa se
određujte prema tome. Budite u toku sa istorijom i sa sadašnjošću. Čitajte i
domaće pisce, učite na njihovim greškama i ponekom kvalitetu. Čitajte i knjige
koje nisu horor. Ne bojte se preterivanja: bolje da „preterate“ nego da sami
sebe cenzurišete, što je u hororu jedan od najvećih grehova. Ne bojte se da
budete mračni i zastrašujući: ako ćete stvarno da pišete horor, to vam je
posao, dapače – obaveza!
* * *