Od četvrtka 08. februara 2018. na
kioscima i u striparnicama širom Srbije „Veseli četvrtak“ vaskrsava ediciju „Zlatna serija“. To je povod za nešto
od flešbeka i prisećanja, pre nego što kažem koju o „ZS za 21. vek“.
Pre svega: kad se kaže „strip“ – meni su i
dan-danas prva asocijacija stripovi iz edicija „Zlatna serija“ & „Lunov
Magnus Strip“. Evo zašto.
1) Stripovi (ZS & LMS) su krivi što sam naučio da čitam mnogo pre polaska u I
razred osnovne škole.
Da, zvuči kao kliše ali u mom slučaju je doslovna
istina: zaista sam naučio da čitam uz Dnevnikove stripove. Sam od sebe. Niko me
nije terao, pa ni naročito podsticao. Ti stripovi su se vrzmali oko mene
zahvaljujući starijem bratu od tetke – on je bio VIII razred onda kada sam ja pošao
u I – i ja sam neosetno, ne znam ni sam kako, naučio da čitam uz njih.
2) Stripovi su krivi što je moje primarno pismo bilo i ostalo latinica, što na njemu i pišem, i potpisujem se, i... razmišljam.
Jeste, ćiriličari – pucajte u novosadski Dnevnik!
Oni su krivi što se nisam zadojio ćirilicom... Potonje pismo mi je uvek bilo i
ostalo sekundarno. Naravno, kad čitam, sasvim mi je svejedno koje je pismo u
pitanju, često nisam ni svestan koje je, ali što se tiče pisanja – moja
ćirilica je ostala na zakržljalom, osnovnoškolskom nivou, iz Bukvara, jer je
nisam praktikovao nikad i nigde izvan obaveznih školskih sastava i pisanih
zadataka.
3) Stripovi su jačali
moj karakter – ne samo kroz gajenje moralnih načela i navođenje na ispravno
poimanje Dobra i Zla, nego i na nešto konkretniji način.
Naime, roditelji su mi uglavnom branili čitanje
stripova – ili barem dok traje školska godina. Iako sam bio odličan đak i,
govorilo se, bistro i marljivo dete, oni su iz nekog razloga bili ubeđeni da će
čitanje stripova loše da se odrazi na moje ocene. To je bio bulšit: jedino što
je ikada uticalo na moje malo slabije ocene bilo je urođeno nezanimanje za neke stvari: npr. za matematiku, ili za tzv.
„poznavanje društva“. Još pamtim kad sam ja, inače petičar, naređao niz od
nekoliko dvojki iz predmeta „poznavanje društva“ u IV razredu zato jer me je
snažno bolelo pače za to kako je organizovana skupština opštine, sa koliko
odbornika, s kojim podsekcijama i jebem li ga kojim (pod)organima tadašnjeg
samoupravnog socijalističkog sistema...
Nebitno. Branili su mi čitanje stripova, pa sam to
morao da radim krišom. Skrivao sam stripove, a kad bi mi ih pronašli, ili bi ih
sklonili od mene, ili bi ih, u par histeričnih navrata, pocepali preda mnom.
Ovo drugo je na mene moglo, još tada, i zauvek, da ima samo jedan učinak:
buđenje inata. Konkretno, pocepanu epizodu stripa ja bih opet kupio – i ne samo
to, nego i pokazao majci. „Znaš onaj strip što si mi pocepala prošle nedelje?
Evo, kupio sam ga opet.“ To je vaspitno-popravno delovalo na nju, pa je prestala
s time. (Iz serijala Ghoul se saginjati
neće: Junior Years)
4) Stripovi su bili važan deo mog tadašnjeg identiteta.
Bio sam zagriženi stripadžija. Većina rodbine,
komšija i vršnjaka iz moje blizine stripove je čitala i bacala, odnosno nehajno
ostavljala negde po strani, pozajmljivala bez reda i pažnje. Ja sam ih fanatično
čuvao i pazio.
Dobro, nikad nisam bio kolekcionar u patološkom
smislu koji danas hara ovim prostorima – pored ostalog i zato što sam oduvek
bio probirač a ne svaštar. Budući da me nisu zanimali svi ti Tim i Dastiji,
Karabine Slimovi, pa čak ni Teksovi i Ken Parkeri, a kamoli Džudasi i šta ti ja
znam, naravno da nisam imao ambiciju da ih posedujem SVE. Bilo mi je dovoljno
da sakupim sve Zagore i Kitove, eventualno Blekove, pa ako baš mora, ajde i
Komandanta Marka, a kapetan Miki može da se pridruži onim gornjim kaubojima
(mada, njega sam, u nedostatku boljih, još i čitao).
Bio sam geek
mnogo pre nego što sam i znao za tu reč.
Stripovi su bili prvi objekat mog fanatizma, pre nego što sam se snažnije
(tj. potpuno) okrenuo hororu.
Recimo: ja, koji nikada nisam skupljao sličice sa
fudbalerima kao svi moji vršnjaci, popunio sam i Dnevniku poslao album sa
sličicama VELIKI BLEK, i kao nagradu dobio belu majicu sa Blekom koju sam nosio
sve dok i poslednji tragovi Crnog na njoj nisu izbledeli. (Kasnije, kad je
izašao album ZAGOR već sam bio mator za to, pa sam njega preskočio...)
5) For better or worse, ta su izdanja bila moja prva ulaznica u svet stripa, pa i više
od toga.
Bili su jeftini i masovno dostupni: trafike su bile
zakrčene njima kad sam odrastao. Kada sam pošao u I razred, 1980. godine, ZS
& LMS su koštali 12 dinara ali su na trafikama mogli lako da se nađu i skorašnji
brojevi po ceni od 10 dinara.
To je bila takva mas-produkcija da su ostali
stripovi bili zagušeni, skrajnuti. Istina, bio sam ja tada svestan da postoje
nekakva Stripoteka i Yu strip i Spunk i šta sve ne, ali ovi su bili nešto skuplji, ređe su
izlazili, manje ih je bilo, a sadržaj im je bio za nešto zrelije čitaoce nego
što sam ja u tim pre-teen godinama bio.
ZS & LMS su bili savršena početna stanica na
putu ka zrelijim i slojevitijim i umetničkijim strip sadržajima. Sa svojim
prilično simplicističkim storijama, prijemčivim herojima i jasnim podelama na
dobre i loše momke, te sa preglednim crtežom koji služi samo za ilustrovanje
priče, takve kakva jeste, a ne za umetničarenje ili ekspresije ličnih vizija, ti
stripovi su mi usadili osnovnu azbuku ne samo stripa kao medija nego i osnove
svakog vizuelnog pripovedanja (zajedno sa filmovima, koje sam takođe pasionirano
gutao još otkad znam za sebe).
6) Stripovi ZS & LMS su podgrevali i održavali
moju iskonsku žeđ za hororom koju, u
to vreme, kad bejah klinac ja (rane 1980-te), niko drugi nije podsticao.
O ovome sam već pisao u pogovoru knjige 27 Biblioteke
ZAGOR „Veselog četvrtka“. Epizoda Oluja nad Haitijem, koja vrvi od
vudua i zombija, poslužila je kao povod da za ovu knjigu napišem poduži esej „ZAGOR: HOROR PRIČA“, sa
podnaslovom: „Elementi horora u klasičnim Zagorovim avanturama.
To je moj osvrt na to šta je i kako rađeno sa horor
motivima u klasičnim epizodama koje pamtim iz detinjstva i rane mladosti – kada
je Zagor bio moj prvi konzistentni i razrađeni portal ka svetu horora, pa time
i daleko najomiljeniji strip junak (sve do tinejdžerskih godina, kada sam
otkrio Astera Blistoka u Stripoteci,
a kasnije i do Dilana Doga, čim je
počeo da izlazi).
Nešto malo sam načeo tu temu i ovde na blogu, u
osvrtu na legendarnu Zagorovu epizodu Teror
šeste planete, pa kliknite da vidite ili se podsetite.
7) Stripovi su
ostavili snažan pečat i na moju
kreativnost.
Nisam bio samo konzument. Nisu mi služili samo za
ubijanje vremena.
Pričanje u slikama me je oduvek intrigiralo, a
budući da sam rastao u provinciji, a ne u Beogradu, pa još u porodici osrednjih
primanja, znao sam da nema ništa od ambicija da eventualno postanem reditelj,
iako su se još moje samotne dečje igre, sa raznim figuricama, zvale „snimanje filmova“
(da, kad bi me neko stariji pitao šta radim, odgovorio bih: „Snimam film“).
Zbog toga sam, dugo vremena, u ranoj mladosti, imao ambiciju da postanem crtač
stripova, i amaterski se bavio time u nekim sveskama.
Ti moji prvi stripovi bili su besramno oponašanje
stripova Zlatne serije, a pre svega Zagora kao daleko najomiljenijeg mi junaka
tada. Prvi strip sam napisao i nacrtao, običnom olovkom, na nekih 50-ak strana
ako se dobro sećam (avaj, nije sačuvan!) i zvao se Noći punog meseca. Korica
je bila obojena flomasterima.
Predstavljao je moj rimejk i reimaginaciju
vampirske avanture s baronom Rakošijem iz serijala Noć užasa, Zagor
protiv barona, Noć demona i Raskrinkani vampir (to je
„Veseli četvrtak“ četvrt veka kasnije reprintovao u jednoj svesci kao Povratak
vampira).
U mojoj verziji bilo je manje kauboja (koji me
nikad nisu zanimali: Tekse, izvini), tačnije, nije ih bilo uopšte, ali je bilo
znatno više horora, uključujući i mnogo krvavije scene. Zagor je bio čedan u
pogledu splatera, tj. nije ga tamo ni bilo, ali je zato u mom stripu krv
slobodno šikljala a glave se odsecale bez pardona...
Moj drugi strip zvao se Kuća lutaka i tu već
nisam oponašao nijedan konkretan strip, mada sam sigurno kraduckao iz raznih.
Slabije se sećam ovog stripa, osim da se radilo o nizu ubistava u jednoj kući,
i da je verovatno najdirektnije bio inspirisan mojim gledanjem filma Dementia
13, koji je prikazan sredinom 1980-ih na TVBG (jedne srede uveče, oko
20h), ali sa tragovima starog Muzeja voštanih figura, kojeg takođe
pamtim iz jednog nedeljnog popodneva (!) tog vremena.
Ni ovo remek-delo naivne umetnosti nisam sačuvao. Ako
vas baš kopka, oba ova unikata zamenio sam s jednim drugarom koji ih je snažno
želeo, a u zamenu sam dobio neke knjige i stripove koji su mi mnogo više bili
potrebni.
I sad, kad vratim film, shvatam da, kako sam rastao
tako se i sve oko mene kvarilo.
Kiosci koji su u mom detinjstvu bili zatrpani (pre
svega Dnevnikovim) stripovima, u poznom tinejdžerskom dobu postali su zatrpani
pornografijom u tolikoj meri da su podsećali na seks šopove. Početkom 1990-ih raskrečene
vagine i krvavo-nabrekli penisi prčili su se iza stakala tamo gde su donedavno
bili Zagor i Blek, a paralelno sa njima dizale su se i cevi topova. Vrag je
odneo šalu i doba nevinosti, a sa njim i stripove. Ali, pisao sam već o tome naširoko
u mom prvom romanu, NAŽIVO
(2003)...
 |
| Prepoznajte ovog mladog NAŽIVO fana i osvojite letovanje za dvoje na Palma de Majorci! |
Vetrovi rata odneli su u crnu rupu „Zlatnu seriju“
& „Lunov Magnus Strip“ već na samom početku krvavih 1990-ih... a danas, kad
već imamo dubioznu privilegiju da posmatramo „povratak devedesetih“, evo nam i „Zlatne
serije“ ponovo, kako bismo imali upotpunjen ugođaj! Kad već našim sudbinama još
uvek gospodare Slobin potrčko, Šešeljev potrčko i Baba-Julin psiho-potrčko,
možda je pravi čas da nam se vrate Zagor i Teks u zlatnoserijskom pakovanju –
jer kako izgleda, veća je šansa da ONI stanu zavrat pošasti onih Zlih Manijaka
nego bilo ko ili bilo šta drugo ovde.
Za kraj, par pojašnjenja i opservacija oko ovog ZS
vaskrsenja.
1) Ovo neće
biti reprinti starih epizoda – nego sasvim
nove, neobjavljivane do sada. Bar će u početku biti tako, ali...
2) Neće se
strogo slediti junaci nekadašnje ZS, nego će biti i nekih novih – uključujući i Dilana
Doga (koji jeste krenuo kao
„specijalno izdanje ZS-a“ pre – gulp – 30 godina). Koje epizode Dilana, pitate
se sada vi? Pa, one nove, iz paralelnog serijala, sa penzionisanim Blokom u
provinciji i sa Dilanom koji mu pripomaže.
3) Cena!
Da, ovo izdanje će na kiocima koštati 350
din. To je znatno skuplje nego u moje vreme. Kada bejah mlađan striper ja,
komad „Zlatne serije“ nije koštao više od prosečne užine – recimo, tri pogačice
ili četvrt bureka – što bi bio ekvivalent današnjih oko 120 din.
Zašto je, onda, ovo izdanje triput skuplje? Eh, pa
zato što živimo u triput gorim vremenima, u triput manjoj zemlji sa triput
manje potencijalnih čitalaca nego u pokojnoj velikoj SFRJ, sa triput gorim
mladim generacijama, itd.
ALI! Ovo izdanje će imati bolje korice, povez, a
naročito znatno bolji papir i štampu nego Dnevnikova ZS. Plus, imaće 130
strana, sa bar dva stripa unutra. Plus, sadržaće savremenije i bolje stripove.
Mada, to sa brojem strana i količinom epizoda će
varirati. Na primer: desiće se da u broju bude samo jedna epizoda, ali na 160
strana, itd.
ALI! Cena u
striparnicama i u objektima „Trafika“ i preko Kluba čitalaca Veselog četvrtka
biće 20% manja – tako da će
stripadžije zapravo ovo moći da kupe za oko 270 din. Da, bzvz je što to neće moći na trafikama, ali za to su
krive trafike (i distributeri) a ne VČ.
4) Alternativne
korice: zbog nekih pravila i ugovora na koje se ne može uticati, ZS će
izlaziti sa dve varijante korice. Jedna će biti ODLIČNA, po uzoru na dizajn
stare Dnevnikove ZS, i radiće je domaći autori (prvu je nacrtao veteran,
Kerac!) i ta će se prodavati u striparnicama i na drugim šu-šu mestima. Druga
će biti znatno bezveznija, i ta će da ide na kioske: nju rade Italijani.
5) Ritam:
predviđeno je da ZS izlazi na svakih mesec i po. Jedino će prvi broj biti koji
dan duže na kioscima, ali posle njega će na svakih šest četvrtaka izlaziti novi
broj. Ovo bi moglo da bude malo nezgodnije čak i od cene. Dnevnik je nekad
davno, kao što rekoh, zatrpavao trafike svojim izdanjima. VČ danas nije u
poziciji da radi išta slično, pa će tako i ZS verovatno biti prevashodno
namenjen kolekcionarima, već in(f)iciranim stripadžijama, ukratko: matorcima. U
nadi da će bar svaki deseti preneti svojoj deci ljubav i prema stripovima a ne
samo prema (Tijana)ajfonima... U nadi da im idoli ne budu samo Ranjeni orao ili
Mimi Oro, nego i Noćni Orao...
„Zlatna serija“ bi mogla da da svoj doprinos tome.
Zato, neka nam je živa i zdrava i dugovečna. Dajmo im malo vere i podrške: bili
smo svi skeptični kad je „Veseli četvrtak“ krenuo pre tačno deset godina (!) –
a gledajte dokle su dogurali sad! Who's laughing now?!
I umesto da se baškare na lovorikama i gađaju
rođendanskim tortama, oni stvari teraju još dalje, i dalje. I zato...
Dobar vetar, zlatna ptico (moje mladosti)!