U okviru akcije „Pan voskrese –
vaistinu voskrese!“ podsećam vas na drevno božanstvo koje je u svoje doba otvoreno
promovisalo malo drugačiju ideju tucanja
– i na knjigu o njemu, koju je prošle godine objavio Orfelin. U pitanju je VELIKI
BOG PAN, moj izbor najboljih horor priča Artura Makena, klasika žanra, koji je
snažno uticao na Lavkrafta i brojne druge kasnije pisce.
Proleće na naše rame sleće, priroda
zeleni, šume i gajevi spremaju se da dočekaju igrače uz Panovu frulicu, pa je
ovo pravi čas da vas podsetim šta je veliki knjigoljub, H. L. Borhes, napisao o Makenu. Njegove reči ilustrujem fotkama
načinjenim u Makenovom rodnom kraju: tačnije, to su print-skrinovi koje sam
napravio iz jednog nedavnog TV priloga snimljenog u čarobno-mističnom delu
Velsa kojim su nadahnute njegove najpaklenije priče. Ako ih dosad niste
overili, pohitajte i nabavite sebi ovu knjigu, jer kako čujem, I izdanje je na
izmaku i na ivici da bude rasprodato.
A kad smo već kod Ivice i Pana,
iskoristiću priliku da vam ovde predstavim plakat za ovogodišnji Grossmann
festival filma i vina. Njegov autor
je, ako to nije više nego očigledno, Ivica
Stevanović, koji je svojim umjetninama već ukrasio i Orfelinovog
PANA...
A sad, da vidimo šta mudri Borhes
veli...
U razgranatoj i gotovo beskrajnoj engleskoj književnosti Arthur Machen
je manji pesnik. Žurim naglasiti da
ga te dve reči ne žele potceniti. Nazvao sam ga pesnikom jer njegovo delo,
pisano vrlo brižnom prozom, poseduje žestinu
i samoću što su svojstvene pesništvu. Nazvao sam ga manjim, jer smatram da
je manje pesništvo nešto poput književne vrste, ali ne potčinjene drugim
vrstama. Njegovo područje je manje široko, ali mu je ton uvek neposredniji.
Govoriti o manjem pesništvu je slično govorenju o dramskom ili epskom
pesništvu. Za Paula Verlainea bilo bi primereno kazati da je najbolji francuski
pesnik a istovremeno i manji pesnik, jer nam ne nudi raznolikost jednog
Ronsarda ili Hugoa. Uostalom, moguće definicije Machena mnogo su manje važne od
nekih posebnosti koje misim da primećujem u njegovom delu.
Jedna je postojanje Zla, ne kao puko odsustvo Dobra kako uče tolike
teodicije, nego kao bića ili skupa bića
koja se neprestano bore protiv drugog i u stanju su da ga pobede. U
Machenovim pripovedanjima ta pobeda zloduha ne ograničava se samo na izopačenje potčinjenog pojedinca,
takođe poprima odlike truljenja i zaraze.
Ta fizička grozničavost je u suprotnosti
sa strogošću i čvrstinom njegove proze, daleke razlivenosti jednog Poea ili
Lovecrafta, njegovih učenika.
Druga je posebnost što je Machen, poput Kiplinga – koji mu se nikako
nije dopadao – osetio privlačenje mnogih naroda što naseljavaše Englesku.
Machen je bio Velšanin i rodio se u gradu Caerleon na reci Usk, gde je čežnja
Britanaca, podstaknutih na to od Saksonaca, postavila sva ona čudesa od kojih
je Alonso Quijano poludeo i pretvorio se u Don Quijotea: Merlina, đavolovog
sina, Kralja Arthura, pobednika u dvanaest bitaka, koji je nakon smrtonosnog
ranjavanja prenešen na magično ostrvo odakle će se vratiti da spase svoj narod,
Lancelota i Ginevru, Sveti Gral, u kojem je prikupljena Hristova krv, Nikada
nije prestao naglašavati da je Kelt,
stariji od Rimljana, stariji od Saksonaca, stariji od Engleza koji dadoše
ime toj zemlji, stariji od Danaca, stariji od Normana, stariji od mešanih
plemena koja će preplaviti ostrvo.
Pod tim vekovnim palimpsetom pobedničkih rasa Machen se mogao osećati
potajno pobedničkim i davnim, ukorenjenim u vlastitoj zemlji i nahranjenim
starosedelačkim magijskim znanjima. Neobično, tom istorijskom poimanju pridodao
je i jedno drugo poreklo, još niže i mračnije, tvrdeći da potiče od skrivenih i noćnih bića što telotvore i
šire greh. Istrajao je u tome da je Kelt kako bi se osetio osamljenim i, poput
svojih davnih predaka, osuđenim na poraz. Uživao je ponavljajući stih koji je
Taliesin posvetio svojim precima: „Uvek prihvataše bitku, i uvek podlegoše“.
Koliko znamo, manihejci iz prvih vekova naše ere poimahu svemir kao
večni sukob između kraljevstva Dobra, čije je naravno počelo svetlost, i
kraljevstva Zla, čije je naravno počelo tama. Isto tako, hindustanski
razbojnici svode sveopštu istoriju na neprekidnu bitku između Uništenja
i Stvaranja i smatraju se pristalicama prvog, oličenog u boginji Kali, nazvanoj
i Crnom Majkom i imenovanom Durga i Parvati. Razbojnici običavaše pratiti
putnike tobože da bi ih zaštitili od razbojnika, a pošto bi se našli na osami,
počeli bi da ih guše svilenim konopcima, uz odgovarajuće obrede. Zlo ima svoje mučenike; u XIX veku
britanske blasti obesiše jednoga razbojnika optuženog za preko devetsto
ubistava, koji sasvim mirno prihvati smaknuće. Pripovedanje Arthura Machena
nadovezuje se dosledno na možda najdavnije od svih objašnjenja Zla, koje je
nesumnjivo zaokupljalo neznanog autora Knjige o Jovu.
Čudno je da Philip van Doren Stern u svojoj odličnoj studiji o Machenu
ne spominje ime Roberta Luisa Stevensona koji je, kako nam sam Machen kaže,
prvi uticao na njega i nadahnuo ga za Tri Varalice. Mnogo starija od
realističke književnosti, fantastička književnost je zahtevnija za prevođenje
jer čitalac ne sme zaboraviti kako na lažnost ispričanih motiva, tako ni na
njihovu simboličnu i bitnu istinitost. Pomirimo se sa priznanjem da je
književnost igra izvedena kombinovanjem reči, te da su reči dogovorene figure,
ali ne zaboravimo da u slučaju književnih majstora – a Machen je jedan od njih,
ta vrsta algebre ili šaha mora odgovarati jednom osećaju. Ima pisaca (Poe se
pravio da je takav, ali srećom nije bio) koji tvrde da je učinak nekog teksta
bitan cilj pisanja; Arthur Machen nam, katkad, nudi neverovatne bajke, ali
osećamo da ih je nadahnuo izvorni osećaj.
Nikad nije pisao da zaplaši druge;
činio je to jer je znao da živi u
nesvakidašnjem svetu.
Tri Varalice, po kojima je nazvano njegovo najpoznatije delo, lažu i
mi znamo da lažu; ali to ne sprečava da nas uzbuđuju njihove laži. Život
Arthura Machena (1863-1947) možemo nazvati skrajnutim, nikada nije stekao
slavu, a ne da se poverovati da ju je i tražio. Čovek širokog obrazovanja,
provodio je dobar deo svojih dana u British Museumu, gde je tražio neznane
knjige, kako bi mu bavljenje tim nekažnjenim porokom, čitanjem – kako reče Valéry Larbaud, bilo još samotnije. Preveo je
na engleski opširno Rabelaisovo delo, ali ne na bujan način poput Urquharta,
već da dokaže teoriju da ta zamorna knjiga ima skrivenu i mudru
uravnoteženost.
U svesci autobiografskih zapisa naslovljenoj Londonska pustolovina ponovo
stvara po sećanju čudesnu priču Henryja Jamesa Lik na ćilimu; kraći Machenov
sažetak, olakšan od nepotrebnih melodramskih crta, mnogo je dirljiviji od
izmučenog originala. Prve dve od ovde odabranih priča pripadaju Machenovom
najslavnijem delu Tri varalice.
 |
| Rodna kuća A. Makena |
Zanimljiva je priča o tom naslovu. Na izmaku srednjeg veka govorilo se
o nekoj opasnoj knjizi De tribus
impostoribus, koja objašnjava
kako je čovečanstvo zavedeno od tri slavna obmanjivača: Mojsija, Hrista i
Muhameda. Različita su veća najstrože zabranjivala čitanje tog spisa, koji niko
nikad nije video, ali je ipak znatno uticao na slobodu mišljenja. Machen je
iskoristio taj naslov za svoju fantastičnu knjigu. Opšta tema je duhovno i fizičko raspadanje troje
žrtava prepuštenih moćima zloduha. Čitalac
neće lako zaboraviti te dobro zasnovane more koje, uz malo mašte i nesreće,
mogu preplaviti i njegove noći.