2-
Ovih dana (tačnije, od 12. aprila) u
naše bioskope stiže NEŠTO na šta osećam građansku i patriotsku obavezu da vas
na vreme upozorim, kad sam već imao tu nesreću da ovaj metak primim umesto vas,
na nedavnom FEST-u.
Ova tvorevina (neću je nazvati filmom: vidi dole
zašto) već 5-6 godina je tavorila nedovršena: snimana, pa menjana u hodu, pa
prekidana, pa dopisivana, pa dosnimavana, pa menjana, pa krpljena... i krajnji
rezultat ne zaslužuje da se nazove filmom već, eto, pačvorkom od tamo nekih
scena koje su u manjoj ili većoj (uglavnom sumnjivoj i nekoherentnoj, u
najboljem slučaju: usiljenoj) vezi jedne s drugima.
Očigledno je da problemi, pre svega,
potiču još iz lošeg scenarija Dimitrija
Vojnova, ali umesto da su ovi bili prepoznati u startu, krenulo se u
snimanje filma – koji naprosto nije funkcionisao. Pa su pozvali Nikolu
Pejakovića (!) da popravi Dimbovu „boy meets girl“ fantaziju (sa niđe veze dodatim
CGI bubicama), što je ovaj uradio tako što je ubacio nekakve policajce i
kretenske likove (uključujući Cvijanovića sa njegovim trejd-mark urlanjem i
kreveljenjem).
Ovi dodaci obilato psuju i jebu se preexplicitno i
rade koješta bezobrazno i R-rated usred Dimbove PG inicijalne koncepcije
(zaista bih voleo da sam bio pošteđen prizora debelo-dežmekaste gole blede telesine
Uroša Đurića u odurnoj seks sceni!), a na kraju je sve to nekako pokušao da
ispegla reditelj, Petar Pašić (ANĐELI
3), pa je i on potpisan kao koscenarista ove beznadežne papazjanije.
Opšti utisak je kao da gledate jedno 4-5 filmova,
sasvim različitih, i odreda loših, koji nisu do kraja snimljeni, nego su scene
iz njih ubačene u blender i nalepljene bez naročitog reda. Tu se ni dramaturški
ni glumački ne zna ko pije a ko plaća. Krenemo sa jednim storilajnom, pa ga
zaboravimo čitavih pola filma, pa počnemo da pratimo drugi, pa onda pređemo na
nešto peto, pa malo ovaj lik, pa ajde sad onaj drugi, a sve nekonsekventno, i
bez ikakvog smisla za ritam ili gradaciju, a kamoli za kolko-tolko ujednačen
ton – i pritom ne mislim na zvuk nego na ton
dela, koji ovde štuca i poskakuje od benigne detinjarije preko porodične
drame do krimi-trilera, seks-komendije, CGI fantazije, Pinkovog novogodišnjeg
programa, amaterski besmislenih stop-motion animacija, patetične melodrame,
crnog humora, satire... Storiteling ne postoji, zaplet ne postoji, saspens ne
postoji, drame nema, konflikt je – šta, zapravo...?
 |
| Or better, you won't! |
Što je najgore, ovo se najavljivalo kao film sa
revolucionarnim fantasy scenama rađenim u kompjuteru: odnosno, kao film u
kojem, paralelnom montažom, pratimo zbivanja u svetu ljudi i u svetu bubica
(nacrtanih). Pisalo je tada u najavama: „Ostvarenje koje paralelno prikazuje
potragu heroja i bubica za izgubljenim ljubavima oduševilo je producente koji
su se u potrazi za novim filmskim tendencijama pojavili na ovogodišnjem
festivalu u Berlinu.“
Pričalo se još i ovo: „Obećavam da ćemo kvalitetom
animacije i postprodukcije stati rame uz rame sa holivudskom filmskom produkcijom,
zahvaljujući timu koji je maštovito i kvalitetno predstavio karaktere bubica i
koncept animiranog dela filma“, izjavio je kreativni supervizor specijalnih
efekata filma Vuk Tatalović.
Hau jes nou! Umesto toga, sve scene sa bubicama,
inače solidno urađene za naše prilike ali ništa gromopucatelno za beli svet,
svih 5 minuta tih skoro-pa-lavkraftovskih insekatskih nakaza, vidimo odjednom,
ucelo, u cugu, blizu početka, što predstavlja najdrastičniju intruziju tuđinskog
materijala u tkivo filma koju sam ikada u bilo kom (ne)delu video.
To je zahvat maltene avangardnih proporcija: valjda
je Pašić umislio da je fon Trir ili Linč – s tim što čak i kad Linč ubaci one
hiperstilizovane ZERCOVE (RABBITS) usred sirovo home-video slikanog INLAND
EMPIRE, čak i to ima više smisla nego kad, usred onoga što počinje kao kilavi
dečji film sa kretenskim „adult“ interludijima, odjednom krknu nekakve CGI
bubice koje ne stignemo ni da upoznamo, ni da upamtimo kako valja ko je tu ko i
šta (sve su te bube iste!) a odmah krene neka insekatska drama i akcija i
jurnjava i bežanje-spasavanje i trista čuda među njima. I onda čovek,
zabezeknut što mu je ovo uopšte, ničim izazvano, nenajavljeno niotkuda servirano,
dok dođe sebi ne može ni da pohvata ko tu koga šta i zašto i za čije bube
zdravlje, a ovaj vašar (taštine) kompjuterske animacije se okonča – i to mu
beše to! Što reko Minimaks: „Ćao, nema više!“ Što ste videli od fantazije i
bubica – videli ste. „A sad nešto completely different.“
O BUBICAMA I HEROJIMA je školski primer zloglasnog
žanra „domaći film“ utoliko što tokom skoro celog trajanja svaka osoba koja iole
ima ukusa ne može a da ne oseća snažan
transfer blama, delom zbog pojedinih glumaca (od kojih svako glumi u nekom
svom filmu, a nigde reditelja na setu
da to usmeri i ujednači!), delom zbog samog sebe koji to gleda, delom zato što
ovako nešto uopšte POSTOJI, umesto da je spaljeno napalmom i zakopano pod
zemlju, ili prikazano samo na privatoj projekciji, među saradnicima i
učesnicima i familijom, umesto što se naplaćuju karte narodu da gleda neakav kakti
„film“.
 |
| Prot! |
Pritom se ne zna ni ko je ciljna grupa, za koga je
pravljen ovaj film: nit je za decu (nemoj
da se neko zajebo s tim naslovom i pomislio da na ovo vodi svoje klince!),
nit je za odrasle, nit je za žanrovce nit je za dramosere (ovaj, dramoljube), a
čak i hronični gutači žanra „srpski film“ teško da će ovde naći nešto za sebe,
osim priprostih psovki i kreveljenja gde šnjur nose Cvijanović, koga je neko
slagao da se nalazi na setu još jednog rivajvala Mileta Protiv Tranzicije...
...i Branka Petrić koju su pogrešno
obavestili da igra u otkačenom filmu za decu, nešto kao AGI I EMA na LSD-u, pa
se ona beči u facijalnim grčevima kao da je u nekom pozorištu za decu a ne pred
kamerom „filma“.
Ima ovde vulgarnosti koja nadilazi verbalni nivo i
zadire skoro u metafizičke sfere skarednosti, po dokazanom principu da
ovdašnjem gledaocu kakvu god neukusnu klin-čorbu da naše „filmadžije“ serviraju,
obavezno je začine obilatim dozama biber-psovki i vegeta-kreveljenja ne bi li
je ovi kino-proleteri lakše beslovesno i čak uz osmeh progutali i ne bi li im
bar nešto u „pameti“ posle filma ostalo. Ako uopšte.
Ovo je, naposletku (i na početku), film u kojem
Dimitrije Vojnov zamišlja da udvaranje između dečaka i devojčice izgleda ovako:
on ulovi bubicu (nacrtanu u kompjuteru, napadno fejk, karikaturalna, ne liči ni
na kojeg stvarnog insekta, skroz drugi svet sa dečakom-glumcem kojeg igra dete
od krvi i mesa, ali ne i od talenta), zatvori je u kutijicu i tu animiranu
bubašvabu pokloni devojčici. A ona još to primi sva raskravljena, istopi se od
sreće umesto da napravi kiselu facu, baci kutiju i opsuje ga, kako bi u
stvarnosti svaka devojčica s punim pravom uradila. Ali ne, ovde Dimbo zapravo na
infantilni način reimaginira evergrin hit „Moja Ljubica ima bubica...“
 |
| Retko glumački neharizmatičan i nezanimljiv "heroj" |
Ta bubica je, inače, „lik“ iz one CGI intruzije
maločas pomenute; one što je na telo ovog filma nalepljena kao par dojki na prsa
neke kokoške. Ali ako mislite da ona zaigra ikada više u filmu – da nešto posle
bude s tom bubicom čije ste jurcanje gledali više od 5 minuta u tim nabudženim
fantasy sekvencama – grdno ste se prevarili. Ni dečak ni devojčica tu, na
početku, tako snažno akcentovanu bubu više i ne pomenu do kraja filma. Bolje da
joj je poklonio cvet, ili čokoladu nego jebenu bubetinu!
Ali dok se Dimitrije još uvek rve sa filmovima o
bubicama i cveću, i dok mu dušmani konzistentno upropašćavaju scenarije („Vidi
šta su mi uradili od pesme, mama...“), život ode začas – a život je prekratak
za gledanje ovakvih „filmova“, ili za pisanje o njima. Zato nema ni potrebe da
mu ulazim u sitna crevca.
Klonite se ovoga kao kuge i budite zahvalni što sam
ga na FEST-u istrpeo umesto vas. I što me mrzi da nabrajam sve fejk likove i
kretenska fejk dešavanja i fejk emocije i fejk animaciju i Dimbovu trejd-mark
napadno moralizatorski-patetičnu naraciju (kao iz onih gnusnih prologa za svaku
epizodu MONTEVIDEO serije koje je on pisao) i fejk fejk fejk SVE.
Ako vam je baš do domaćih bubica, bolje odite na
jutjub pa 90 minuta na repeat vrtite spot za „Mali mrav, mali mrav, u nedrima
nest'o...“ – bolje ćete se provesti i zabaviti nego uz ovaj frankenštajnovski
skarabudženi krpež koji je pred gledaoce dospeo samo zbog ugovorne obaveze (FCS
dao pare za ovo pa su ovi što su pare uzeli i spiskali obavezni i da prikažu na
šta su otišle) a ne zato što je publika, pa čak i hronično neprobirljiva, naša,
ovako nešto zaslužila.
PS: Žali bože što je predivno slikovit i potentan
ambijent pustog, sablasno praznog hotela „Jugoslavija“ protraćen na OVO.
PPS: Vojnov je, ipak, uz pomoć porno-pušačice
Stoye, od beslovesnih bubica i cveća dobacio do SF SEXA u znatno pristojnijem i
daleko gledljivijem EDERLEZI
RISING, pa ako već ove godine morate da pogledate jedan film s
njegovim imenom na špici, bolje se čuvajte za DEDERLEZI. Ove BUBICE bolje da
nikad nisu izlazile iz svojih rupa u zemlji na svetlo dana.