Otvorena knjiga, 2018
228 str.
Odavno na ovom mestu nisam pisao o nekoj domaćoj
žanrovskoj knjizi, iz različitih razloga, mada to ne znači da ne pratim šta se na
tom polju dešava – onoliko koliko mi moji čitalački prioriteti i uredničke,
prevodilačke, spisateljske i kritičarske obaveze u Orfelinu, Ru Morgu i drugde dopuštaju.
Recimo, pokušao sam da čitam Okultni savez Srbije
Dušana Jevtića, kratki roman koji je protraćio divan naslov na jednu nedovoljno
marljivo zamišljenu i pisanu, meni nečitljivu i opskurnu fantaziju koju sam
prekinuo posle oko 1/3.
Započeo sam i Belinu Nemanje Jovanova, tvrdi SF
roman, ali i to sam ostavio posle 30-40 stranica, jer nisam imao strpljenja za
preopširno uvođenje u likove i storiju očigledno planiranu da se potanko razvije
u trilogiju.
Pročitao sam Kal Jugu, roman Mladena
Milosavljevića, i to do kraja, što je već kompliment svoje vrste. I mada ovo
smatram dobrim primerom svoje sorte, tj. istorijske fantazije sa blagim
elementima horora (vezanim za istorijske slučajeve „vampirizma“ u našim
krajevima, koji nisu baš najbolje sjedinjeni sa ostatkom zapleta), imam brojne
probleme sa samom sortom, pa bih kritikujući ovaj inače čitljiv i solidan roman
(za naše prilike) morao da budem stroži prema njemu (kritikujući trend kojem
pripada) nego što on to, sam po sebi, zaslužuje.
Pročitao sam, celu celcatu (!), čak i zbirku U
vrzinom kolu koju je pomenuti Mladen priredio, i u kojoj se nalazi moja
zasad još uvek najnovija priča, „Divlja kapela“. Reći ću da je to solidna
antologija u kojoj je polovina priča (njih skoro 10) sasvim OK, iako ne bih
rekao da je u celosti uspela da postigne naumljeni cilj, odnosno da pokaže na
ubedljiv i snažan način bogate potencijale naše folklorne tradicije, jer ima
mnogo trivijalizacije i provoloptaškog, nedomišljenog tretmana te tematike.
Priče koje odskaču od proseka isporučili su Ilija
Bakić, Đorđe Bajić (da! suprajz! njegova je čak najbolja!), Mihajlo Vitezović,
Dejan Ognjanović, Oto Oltvanji, Sanja Savić, Boban Trifunović i Darko
Tuševlјaković (da! čak i on!); ostali, oko proseka ili ispod. Inače, predgovor
Sretena Petrovića je promašen na toliko nivoa da bi samo bavljenje njime (koje
ne nameravam sada i ovde) zauzelo ceo jedan blog post.
Što me dovodi do povoda ovog rivjua, zbirke priča Bobana
Trifunovića Srce lutke. Dovodi, kažem, pošto sam ja odgovoran što se, na
moju preporuku, njegova priča „Dve kapije“ našla u antologiji U vrzinom kolu. To je ujedno bilo
njegovo prvo knjiško objavljivanje, a tamo se, rekoh, ta priča lepo pokazala i
zasenila mnoge iskusnije kolege. To je njemu, izgleda, dalo podstrek da za samo
godinu dana napiše još deset drugih priča, i smesta ih objavi u ovoj knjizi.
Za pohvalu je, pre svega, Bobanova posvećenost
horor žanru; u vreme kada našom scenom dominiraju fantazisti sa njihovim
trolovima, prinčevima, čarobnim mačevima, slovenskim bogovima itsl. a kad je
horor sveden na povremeni eksces u ponekoj pričici, ili na začin u kojekakvim
slipstrim ili žanrovskim bućkur... ovaj, koktelima, zasenjen sastojcima kakvi
su avantura, triler, istorija i kvazi-istorija, fantasy i još koješta, stvarno
se mora pohvaliti njegova potpuna i dosledna okrenutost hororu. Da, svih 10
priča u ovoj zbirci su čist horor.
Što je još lepše, to je horor nadahnut zlatnim
dobom žanra, s početka 20. veka, pre nego što je ova vrsta književnosti donekle
trivijalizovana stivenkingizacijom i filmovima: Bobanovi uzori očito su
Lavkraft, Blekvud, Maken, a od novijih Ligoti. Upliv filma diskretno se može
naslutiti u pojedinim vizuelno potentnim set-pisovima, dok stripadžijsko i
videoigričasto nervozno iseckano hiperdinamično pripovedanje (danas, avaj, tako
rasprostranjeno) ovde svojim zlogukim uticajima nije primetno.
Boban se, poput svojih uzora, trudi da gradi atmosferu, i u tome često i
uspeva, jednako dobro kada opisuje ruralne, pa i pusto-šumovite, kao i urbane,
ali zabačene i zlokobne krajeve (Beo)grada.
Pisac koketira sa kosmičkom stravom, ultimativnim
mrakom, pesimizmom, pa i nihilizmom, i to je u načelu lepo, mada nije uvek i
uspelo, i češće se svodi na deklarativne tvrdnje naratora nego na zamisli i
opise koji bi sami, bez autorsko-naratorskih intruzija, trebalo da to
nagoveste. Iako on poseže za Lavkraftom, njegove priče, čak i najbolje, jedva
dobacuju do nivoa A. Derleta i drugih HPL-ovih epigona iz vremena kada se i ove
priče odvijaju (sve su smeštene u 1930-te, u Beogradu i Šumadiji).
To ne treba previše strogo zamerati mladom,
25-godišnjem autoru; u svojoj ambicioznosti on se možda zaleće na veće ciljeve
nego što ih (sada? ili uopšte?) može dohvatiti, ali je lepo što bar pokušava
ono što malo ko danas i ovde, među žanrovcima, čini. Ipak, trebalo bi da još
malo pročita, promisli i proživi mrakove o kojima želi da piše kako bi ovi bili
konkretniji, opipljiviji, življi, a ne prepisani iz nekih požutelih knjiga.
Ono na šta bi trebalo da obrati pažnju jeste
ideologija horora, i ne samo horora; idejni potencijali sopstvene proze nisu
sasvim osvešćeni, pa se tako ovde, recimo, u čak dve priče, pomalo
reakcionarno, pripisuju demonske konotacije (tada) savremene umetnosti:
nadrealizma, dadaizma, futurizma itsl, kroz storije o zlokobnim slikarkama.
Željena kosmička dimenzija nenamerno se srozava,
prvo nekontrolisanom potrebom za omažiranjem, a onda i samom koncepcijom priče
„Veteribus Ritibus“: naime, narator nam, na početku, tvrdi kako je u svojim
rukama držao skoro sve proklete knjige HPL kanona, od Al Azifa (Nekronomikona)
pa naniže, poimence nabrojane, i tvrdi kako ga nijedna od tih demonoloških i
mračnoistorijskih knjiga nije toliko šokirala kao ova iz naslova – a na kraju
se ispostavi da je to samo nekakav nekromantski priručnik, upotrebljen ne za
zazivanje Bogova/Demona, cepanje dimenzija, prodore u neeuklidska kosmička
prostranstva i ne znam šta gromopucatelno, nego samo, pogađate, razočaravajuće
i predvidivo, za oživljavanje jedne mrtve žene... Ova boljka – nepromišljeno
omažiranje – standardna je za horor priče Lavkraftovog kružoka iz 1930-ih, ali
zaista nema potrebe da se nalazi nekritički prepisana, nedomišljena,
neironizovana, u zbirci proze nastale skoro ceo vek kasnije.
Pored toga, još jedna lekcija koju
bi junoša morao da nauči, u zanatskom pogledu, jeste da maksimalno uči i na
greškama velikana, i da ne ponavlja Lavkraftovo ponekad nekontrolisano
gomilanje epiteta: neće priča biti strašnija ako nam narator insistira kako je
nešto grozno, stravično, užasno, zastrašujuće – bolje bi bilo da, sledeći Makena
i Blekvuda, stvori takav ugođaj indirektno, samim opisom situacije, bez
autorskih komentara i sugestija. Ti epiteti, a naročito na gomili, su lenje
prečice koje zapravo ne vode do željenog cilja: razbijaju stravu umesto da je
grade.
Dobro je što pisac pokušava formulu
„manje je više“, tj. što neće sve da nacrta i objasni; ali ponekad su njegovi
fenomeni previše neodređeni, nejasni, nemotivisani, pa time i nemoćni da
zastraše (npr. u priči „Svita“), ili su previše apsurdni i neubedljivi, kao u
priči o restoranu za ljudoždere (ili vampire; šta god da su) u Beogradu (!), u
slabašnoj, ne baš pametno odabranoj priči da bude uvodna – „La fee verte“.
Fina je tematizacija okultnih
sedeljki i crnomagijskih radnji u Beogradu 1930-ih, u priči nemudro nazvanoj
istovetno kao Kafkin klasik, „Preobražaj“, ali fali tu boljeg poznavanja
okultnih principa, fali malo psihologije i motivacije tih ljudi, fali mašte u
prikazu fenomena, i najzad, fali ubedljivosti u tom kliše-epilogu.
Sa sličnom temom, ali uspelija, jeste „Posezanje za
Diimrudom“, mada je ona okrnjena neubedljivom psihologijom i motivacijom (otac
predugo pasivno posmatra kako mu se ćerka vucara sa sumnjivim društvom do
duboko u noć i ne preduzima NIŠTA; to bi se danas možda i moglo prihvatiti, ali
u imućnoj BG porodici 1930-ih – ne baš!) i previše opskurno i apstraktno
nagoveštenim smislom i poentom okultističkih akcija, uključujući tu i
naslovnog, čak ne ni skiciranog Diimruda, ko god on/to bio i ma zbog čega iko
posezao za njime.
Sve su priče iz prvog lica, neke kao
pisma i dnevnici, neke kao usmene ispovesti, ali naracija u njima često pati od
preterane razbrbljanosti (u neveštom pokušaju građenja realizma), ponavljanja,
pa čak i od iritirajućih usklika i melodramatičnih komentara.
Autorova razmetljiva potreba da maše
svojom erudicijom, kroz često nemotivisano ili proizvoljno navođenje naslova i
pisaca, naročito je pogubna u fusnotama kojima su priče, bez ikakve potrebe, opterećene.
Knjiga ima čak 23 fusnote, u samim pričama, od čega ih je barem 20 sasvim
suvišnih, a školski primer pucanja u svoju nogu je kada nam autor, prilikom
pomena Nekronomikona, u tekstu priče
– kao, narator ga imao u rukama, čitao ga, kuku lele, jao majko – smesta na dno
stranice kazuje da je to FIKTIVNA knjiga koju je izmislio HPL, itd.
Treba li crtati koliko je kontraproduktivna ova
ničim izazvana intruzija koja smesta razbija suspenziju neverice koju horor
priča mora da pažljivo gradi i održava? Da, znamo (valjda?) da je Nekronomikon fiktivna knjiga, ali
zadatak pisca je da nas u tih 15-20 strana drži prikovane i ubeđene da je to
što nam priča sušta istina, a ne da nam svoj glavni posao istovremeno razbija
podsećanjem da je sve to kobajagi!
Takođe, posao pisca je da nas ZAINTERESUJE,
zagolica, a ne da nam u fusnotama objašnjava šta je kabala a šta Zohar, ko je
Rudolf II, itd. Možda sam ja donekle kriv za ovo, jer autor se u zahvalama na
kraju knjige izdašno zahvaljuje i meni i Milenku Orfelinu; valjda je, rukovođen
knjigama edicije „Poetika strave“, u kojima urednik, tj. ja, voli da stavi
poneku fusnotu tamo gde proceni da treba, Boban rešio da smesta objavi anotirano
izdanje sopstvenih priča! Istina, u fusnotama piše „prim. ur.“ a ne „prim. au.“
ali dopustite mi da posumnjam u to da je potpisani urednik ove knjige bilo šta tu uređivao, a kamoli napisao
23 izdašne fusnote...
To su, nadajmo se, dečje bolesti,
koje će autor sazrevanjem odbaciti. Ambiciozan jeste; marljiv svakako jeste ako
je za godinu dana napisao čak 10 priča, uglavnom solidnih, ujednačenih, sa samo
par ćoraka – a koliko je spreman i sposoban da uči, vreme će pokazati. Žurba
nije dobra, a ove priče bi možda bile nešto bolje da su malo odležale, i u umu
autora, i na papiru/kompjuteru, umesto što je mlađahni pisac pohitao da ih što
pre, i makar gde, objavi.
Njegova obrazovna zaleđina, sa studija etnologija,
dobro je upotrebljena u nekim od boljih priča ovde, kao što je „Beleg“, o
posledicama jednog vrlo zlokobnog vrzinog kola. Uprkos nezanemarljivim
manjkavostima, skiciranim gore, i uglavnom polovičnim postignućima na
pojedinačnom planu zasebnih priča, mora se istaći ujednačenost i doslednost
ovih priča koje kao celina deluju kompaktno, ovako zajedno, na jednom mestu. I
mada nijedna ne dostiže stelarne visine, sve zajedno, udruženim impaktom,
proizvode utisak jedne zbirke priča vredne pažnje poklonika žanra, a pre svega
kao odskočne daske jednog pisca koji obećava.