***
3-
U okviru akcije „Šta sam gledo na Festivalu
autorskog filma 2018“, evo Kineza koji je došao niotkuda i više mi se dopao od
favorita, ASH
IS THE PUREST WHITE. Za razliku od prozaičnog Đije, ovaj drugi
Kinez na festivalu nije kao polazište i ishodište imao dnevne
novine - nego knjige poezije.
Nažalost, ja vrlo slabo čitam i jedno i drugo, i verujem da se ono najbolje
nalazi IZMEĐU ovih krajnosti (beslovesno prepisivanje tzv. „stvarnosti“ VS. anything
goes „poetizacije“).
Ipak, blagu prednost dajem ovom drugom pristupu.
Da, zaplet (da TO tako nazovem) u ovom duuuugom PUTOVANJU je izrazito konfuzan
na početku, a već do polovine je nepodnošljivo nejasan, dok to šta se zbilo na
kraju, kako, i zašto – o tome sam posle filma od kolega čuo nekoliko uzajamno
potirućih, zbunjenih pokušaja objašnjenja.
ALI NEMA VEZE! Ako ovo budete u prilici da gledate,
ja velim: POGLEDAJTE, ali uopšte ne naprežite mozak time zašto je glavni junak
zapeo da pronađe baš tu neku žensku, i kakve veze ona ima s njegovim nedavno
stradalim „prijateljem“, i otkud ona fotografija onde, i kakve veze ima sa
ženom u zatvoru, i čemu sve to itd. NEBITNO JE.
Ono što je bitno, ovde, jeste vrhunska vizuelnost i atmosferičnost. Svako umetničko delo gradi
neki svoj svet (bez obzira da li i kolike veze taj svet ima sa tzv. „našim“,
navodno „objektivnim“) – a svet ovog filma je svet raspada, potonuća, nagrižen
vremenom. Reditelj ima fetiš na oljuštene zidove, stare građevine, metal
izjeden rđom, prljava prozorska okna itsl. i slika ih sa istom onom zaljubljenošću
kojom je Tarkovski slikao vlati trave, grane drveća, žubor vode...
Ne pominjem slučajno velikog Rusa, jer ovaj Kinez
je bez sumnje njegov veliki fan, pošto prilično besramno krade neke njegove
fazone – recimo, sobu koja „prokišnjava“ (kao u SOLARISU), tačnije u kojoj
uprkos plafonu voda lije sa svih strana, kao iz kabla, što junaka ne sprečava
da usred sve te vode do kolena ladno uzme da zašrafi sijalicu u svetlo što visi
sa plafona.
A umesto da ga odma ubije struja i tako ovaj dvoipočasovni film
skrati bar za polovinu, počašćeni smo lepim slikama sitnih kapljica koje se
odbijaju o zasun sijalice – i naravno vlagom izjedenih i oljuštenih zidova
prostorije okolo. Šta taj lik traži tu, i zašto baš tu, i kakve veze to ima sa
onom ženom i drugim ljudima, i otkud tolika padavina unutar kuće – NEBITNO JE.
Ali prelepo izgleda.
Kasnije u filmu Kinez bez trunke srama prepiše
završnu scenu STALKERA, sa čašom koja se „sama od sebe“ kreće po stolu, samo
što je kod Rusa to bila telekineza a kod Kineza – prozaični prolazak voza od
kojeg se sve u obližnoj kući trese, pa tako i ova čaša drhti i ide po stolu
zbog toga. Znatno površnije, lišeno mistike, značenjski prazno – ali lepo
izgleda.
I rekoh već, s ljubavlju s kojom Tarko slika
prirodu i život, ovaj Kinez slika smrt: ima jedan vrlo spori tracking shot,
ulevo, tokom kojeg neko nešto u pozadini kenja, nominalno to je scena dijaloga,
ili beše monologa, u svakom slučaju neko nebitno brbljanje ide u pozadini, ali
ovaj ne slika toga ko govori, nego polako, skoro ceo minut, vozi kameru izbliza
slikajući jedan veliki metalni kontejner skroz izjeden rđom koja mu, zaista,
daje neke fascinantne i skoro nadrealne „ukrase“ i „oblike“. Nas koji otkidamo
na „ruin porn“ ovakve stvari bacaju na Sedmo nebo!
Glavni „fazon“ ovog filma je njegova druga
polovina, koja se sastoji od jedne neprekinute sekvence u trajanju od skoro sat
vremena: da, ciglih 58 minuta ovaj baja ne napravi nijedan rez, a lik mu se
kreće tamo-vamo po nekakvom mestašcetu, ponajviše oko nekakve propale fabrike
(koja je verovatno preseljena u Srbiju, zahvaljujući subvencijama
Psiho-kamarile, jer Srblji će raditi za kikiriki čak i ono što ni Kinezi neće),
i ovaj čak u jednom trenu tog neprekida i poleti u vazduh, i preleti dobar deo
puta pre nego što se prizemlji, bez reza, u istom kadru, i nastavi dalje... Ali
uprkos tom gimiku, osim na momente (a naročito u tom letu), ja time nisam bio
impresioniran, i više sam uživao u prvoj polovini.
Ima ovde pojezije kolko nećete i patetike na
lopate: Azijati kad krenu s tim (ne računam tu Japance, oni su vanzemaljci!) pa
to je mili bože čuda velikoga kada stade Kinez pojeziju čitat, svi gledaoci
nikom ponikoše... Da budem jasan. Nije to doslovno čitanje poezije u filmu, kao
kad krenu da bombastično recituju kod Tarkovskog; ne, nego su situacije i
dijalozi a naročito naracija gl. lika napadno zapatetizovani da to svakoj osobi
od ukusa mora izazvati makar blagi napad mučnine. A ako ne od toga, muka vam ne
gine kad dođemo do krupnog plana nekog Kineza koji, u stvarnom vremenu (real
time) ždere, žvaće, srče, ropće, grokće i preživa jednu jabuku (jer jabuka je,
je li, jedan od važnih Simbola u ovom kakti znakovitom filmu; drugi, vrlo
Napadno Prisutni Simboli su – Časovnici i Voda – dakle, protok, vreme...).
Ali nema veze što je potraga tog lika za tom nekom
niđe veze ženskom (stara ljubav zaborava nema!) preko pola Kine, uz susretanje
bulumente likova nejasne veze sa njim i njom nebitna koliko i rasplet u kojem,
ako sam ga uopšte dobro shvatio (ne garantujem!) on nju na kraju nađe, ali ga
ona odjebe i ode nekim svojim poslom, a ovaj se skrasi kraj neke druge na koju
je usput naišao: nisi dobio onu koju si tražio ali jesi dobio onu koju si
zaslužio!
 |
| Reditelj ovog filma |
Nema, kažem, zato što mi je boravak u svetu ovog
filma prijao, i nije isključeno da bih mu se ponovo vratio: ne kako bih dokučio
nepotrebno zapetljanu storiju i skontao, ovog puta zasigurno, za čije tetke
zdravlje sve ovo – nego kako bih još jednom proveo preko dva sata u ovom lepo
stilizovanom svetu debelo nagriženom vremenom, izjedenom, trulom, a opet lepo-ukletom
u tom svom propadanju...
