***(*)
3+
U okviru akcije „Kucamo na vrata poluzaboravljenih
majstorija“, odnosno „Red je da se na blogu osvrnem na ovo, makar i sa
zakašnjenjem“, kucnuo je čas da sa vama podelim nekoliko misli povodom
najnovijeg i hororu najbliskijeg filma Larsa fon Trira...
Na tankoj granici između Umetnosti (solidne) i
Trolovanja (level: Master) počiva ova predivna ultramorbidna supercrna komedija Depresivnog Danca.
U svojim mlađim i ranjivijim, ali i nešto veselijim
danima, zabavljao je nas i sebe sapuničastim hororima u predivnom KRALJEVSTVU
(RIGET), jednoj od najboljih TV serija svih vremena. Hell, da je
završena, bila bi up there odmah uz sam Twin
Peaks. Avaj, pošto Nema Boga, nema ni kraja toj divoti.
Zato sad
imamo ovu crnu komediju o tome da, je li, Nema Boga. A ako nema boga, nema ni
Pakla. Odnosno, Pakao je svet u kojem živimo.
To je, zapravo, glavna teza koja se razvija kroz
ovaj neshvaćeni i, koliko sam mogao primjetiti, pretežno nevoljeni film. Na
prvo gledanje, iskren da budem, ni sam nisam bio načisto šta da mislim: u meni
su se borili mestimično oduševljenje i preovlađujuće razočaranje.
Tek na drugo gledanje, nekoliko meseci kasnije, kad
je procurila UNCUT verzija (koju JEDINO treba gledati: budite pažljivi šta i
gde skidate!), bio sam siguran u to šta je ovaj film i o čemu. I dopao mi se
znatno više.
Pustite debile da se podsmevaju
u-Ameriku-nekročećem fon Triru o „ubedljivosti“ njegove Amerikane (snimane
pretežno u Danskoj, Švedskoj itd.); imate Amerikanu kod Oltvanjija i Skrobonje,
ako vam je do toga!
Pustite debile da se dosađuju („Zašto ovo traje dva
i po sata, ko neki Avendžersi, samo
bez šarenih laža?!“),
pustite debile da veruju kako je ovo film o
serijskom ubici („meh, Umirena jagnjad
su bila bolja!“),
pustite debile da se šokiraju („Jao, deca...
nemojte decu... decu mu neću oprostiti!“).
Nemojte biti debil.
Ovo nije horor. Ovo nije realistički niti žanrovski
stilizovani triler. Ovo je crna komedija
o tome da Nema Boga, niti Pakla. Pakao
je svet u kojem živimo. Zato što je čovek čoveku vuk – onda kad ga je
uopšte (retko kad) dovoljno briga da drugima bude bilo šta.
Fon Trir prikazuje, iznova i iznova, svet kojim kao
da upravlja Zli Demijurg, ili neki slični, još gori Zajebant – u fucking hilarious scenama u kojima naš Psiho (ne, ne
Vučić; ovaj drugi, normalniji: Mat Dilon) uspeva, sa minimalnim naporom, da
obrlati prividno neobrlative žemske da mu dopuste da ih ubije;
i u još više hilarious scenama u kojima mu, uprkos
svim trapavostima i nepovoljnostima, polazi za rukom da se izvuče, neopažen;
jednom čak bukvalno pred nosom policiji.
Treba imati naročit smisao za humor da se ovo pojmi
i, plus, da se u tome još i uživa, ali – jbt kako ne uživati u scenama u kojima
lik kome samo što na čelu nije istetovirano JA SAM BOLESNI MANIJAK I JEBAĆU TI
MRTVI LEŠ iznova i jebeno stalno iznova uspeva da
a) ubedi žemsku da ga pusti u kuću, druga ga povede da
s njom i njenom đecom pođe na piknik, treću da se čak zaljubi u njega,
a onda i b) da mu niko živ ne pročita taj
poluvidljivi tatu na čelu, čak ni pajkan pred kojim se ponaša krajnje sumnjivo,
dok se sveži leš još nije oladio odma' iza ugla,
a povrh svega, c)
kao da ima nevidljivog Zaštitnika Na Visokom Položaju, jer kad mu leš, jedva
zamotan, ispadne iz kombija i počne da se, zavezan za vozilo, vuče po asfaltu i
dere se o isti, ostavljajući krvavi trag kao u crtanom filmu – tog časa krene
da pada kiša koja spere tragove njegovog nečovještva.
WHERE IS
YOUR GOD NOW?! dere nam se u lice
fon Trir u svim ovim, i drugim srodnim scenama.
Infantilno? Nezrelo? Ne prihvata tzv. „Princip
realnosti“? Pa, jebite se svi vi, odrasli i zreli (zreli – za šta?) koji ste
ovu i ovakvu „realnost“ prihvatili!
A onda, povrh toga, u predivnoj sceni naš Psiho
(ne, ne Vučić: ovaj, lepši, ljudskiji) obrće naglavce kliše horor-scenu – znate
ono kad se Žrtva nekako raspetlja, oslobodi, pa krene da bega i/ili da urla
upomoć, a ovaj hita za njom, da je što pre ućutka.
A ovde, Dilon joj se bukvalno pridruži u urlanju.
Usred stambene zgrade, dakle napučene ljudima (ali, da li su to ljudi?), usred grada, on poput vapijućeg
u pustinji urliče WHERE IS YOUR MANKIND
NOW?!
Nema ih. Bole ih kurac. Gluvi su, ili se prave
gluvi. Gledaju svoja posla. Drugi nek se bakću s tim sranjem. Kojim sranjem?
Zzzzz...
„Ali, jao, odseko joj sisu, napravio novčanik od
nje, kuku, kakva mizoginija, dokle više to nasilje prema ženama, žasu...“ kažu
debili, previše ćoravi i neosetljivi da primete ono što je tome prethodilo.
Fon Trir
je glas osećajnog očajnika u pustinji bezdušja; on provocira šokom, e ne bi li probudio debile
koji tvrdo spavaju, ili se prave da spavaju, dok Žrtve viču upomoć.
„Ali onaj Pakao, fuj, baš mu je kič, i fejk...
Pravi Pakao ne izgleda tako...“, kažu debili.
Pa, da. Pa, naravno, debili.
Naravno da Danteov Pakao, sasve Vergilijem kao
vodičem, ne postoji. Jer nema Boga, a i Čovek se nešto jedva poluživ koprca.
Naravno da su to neke mrdajuće sličice, otrcani igrokazi, specijalni efekti,
CGI.
Te sličice, baš takve, ne treba da vas holivudski
zasene („Gledaj, stoko, šta sve para može da kupi: vrhunski ilustratori i
dizajneri mesecima su radili za sitne pare da bi vam u kompjutoru nacrtali ove
paklene sličice za vašu zabavu i razonodu!“) nego da vam, svojim fejkerajem,
pokažu koliko je fejk i vera u tzv. boga, i u pravdu, i u istinu, i u dobrotu,
i u smisao i bilo šta antropocentrično (vrlina, greh, nagrada, kazna i ostale
bajke za malu decu i debile).
Pakao iz Džekovog Epiloga ne postoji, jer Pakao je zapravo onaj „stvarni“ svet koji
smo prethodna dva sata gledali. Ko to razume, shvatiće. Ko ne zna – neznaće.
Štono reko Flanders, bogobojažljivi komša, Homeru
(ne ćoravom Grku nego tupom Ameru): „See you in Hell – from Heaven!“
PS: Rado bih sve ovo još elaborirao, svestan sam da sam jedva zagrebao sve što bih imao reći o ovom filmu, ALI - ali moj pogovor
za Eversovu zbirku PAUK I DRUGI UŽASI
neće se sam napisati (očekujte raspis pretplate sredinom jula, a knjigu iz
štampe sredinom avgusta!); niti će se sam napisati moj pogovor za DUBOKO CRNILO, spec. luxuzno izdanje
DILANA DOGA rađeno po scenariju Darija Arđenta (izbacuje ga Veseli četvrtak u
avgustu); niti će se same pročitati dve obećavajuće nove zbirke horor priča
koje imam da rivjuiram za Rue Morgue...
A o pripremama za upcoming Grossmann
festival, gde ću javno razgovarati sa rediteljem dokumentarca o Mikeleu
Soaviju i sa korediteljem dragog mi GOODNIGHT,
MOMMY da i ne govorim...