**(*)
3-
Gledam nešto komentare na netu
povodom drugog dela TOGA i stvarno mi nije jasno šta uopšte ovaj narod misli,
ako uopšte išta misli: jedni kukaju kako im je bilo predugačko i dosadno – bilo
im je MNOGO TOGA; drugi kukaju da je sve zbrzano, mnogo toga je izbačeno, fale
im neki likovi i scene iz romana, bilo im je MALO TOGA; treći se žale na mnogo
džamp skerova a „Penivajz više smiješan nego prijeteći, ništa novo nam glumac
nije ponudio, totalni riheš iz prvog dijela“!
Alo, bre! Pa jbt, „predugačko i
dosadno“ dobro opisuje SVAKU Kingovu ciglu – neku manje, neku više. TO je i kao
knjiga predugačko i dosadno. Sad, kad Kinga adaptira neko pametan, neki AUTOR,
neko sa mozgom, vizijom i talentom (De Palma, Kjubrik, Kronenberg, Karpenter),
onda se gluposti i gnjavaže saseku, izbace, očisti se to, a ono što ostane se
unapredi, dotera, nafrizira tako da ne bude uvredljivo za mozak.
Kad to radi odradek, zanatlija, kao ovaj Musketi
ili kako li se zove, onda dobijamo ekvivalent žvake za mozak, za trpanje u
multiplekse, za zadovoljavanje širokih masa koje živo zabole za horor i koje,
stoga, imaju krajnje infantilno i površno poimanje horora (džamp skerovi, neke
iskežene face, neka sumanuta čuda i čudesa i CGI babaroge koji iskaču bezveze
na svakih 10ak minuta...).
Fali vam razrada likova? Nema vaše omiljene scene
iz knjige? BU-HU-HUUU! Pa čitajte tu knjižurinu od iljadu-i-kusur strana po ko
zna koji put, kad već nemate pametnija posla u životu. To što može u knjizi –
da imaš jebenih 7 ili 8 glavnih likova – to u FILMU ne mož, pa da jebe oca!
Ovo čudo ionako traje skoro tri jebena sata – alo,
TRI sata; tačnije rečeno, traje celih 20 minuta duže nego ODISEJA U SVEMIRU
2001. Pa vi vidite. Zapravo, celo TO (oba dela) traje oko PET I PO SATI – što
će reći, ovo mu zamalo pa dođe ko neki BERLIN ALEXANDERPLAC horora!
Može to tako potanko i u sitna crevca, od Kulina
Bana, od „najslađe je đačko doba...“ pa do „27 godina kasnije“ PUTA SEDAM u TV
seriji, al' luče moje malo nije nam se dalo... Procenili zli kapitalisti da će
više para da namlate po multipleksima nego po televizijama, i izgleda da im je
računica bila dobra: prvi deo je zgrnuo oko 700 miliona širom sveta, a i drugi
će, verovatno još bar toliko – jer ovo je more
of the same, samo još duže!
Al' najsmešniji su mi ovi što se iznenađuju kako je
drugi deo TOGA isti kao prvi. Pa šta ste bre očekivali? Da dođe drugi reditelj
pa da REIMADŽINIRA, da skroz izmeni stil, pristup, ugođaj, sve... usred priče? Pa ovo nije NASTAVAK u
pravom smislu reči (kao kad, npr. imate HELLRAISER, pa onda to dobro prođe na
blagajnama, pa neko drugi snimi DRUGI DEO); ovo je zapravo PRODUŽETAK, ovo
treba da se glatko NALEPI na prvo (nedovršeno) parče, ne može to radikalno da
odskače sad od onog što je bilo. Sad je dockan.
Pa još kaže – Penivajz isti! Totalni riheš! Umesto
da dovedu novog glumca, da mu promene masku, da izgleda i nastupa drukčije, a
on – isti onaj Bil Skarsgard s istom maskom koju smo gledali u prvom okrajku filma!
ŽASU!!! Prevara! Šenanigans! Vratite mi pare za kartu!
Ja se ne žalim: otišao sam u bioskop znajući tačno šta
da očekujem, i baš to sam i dobio! Šta sam dobio? Pa, rekoh već, isto ono kao u
prvom parčetu (ne mogu reći polovini, jer drugi komad je znatno duži), čiji
rivju imate OVDE,
pa se slobodno podsetite – isto to, samo duže i nabudženije i, kakti, epskije.
Znači, jedna fundamentalno bezveznjačka,
nedotupavna pričica o intergalaktičom zlu koje čami među govnima nekog
američkog malog mista i povremeno iskoči da iz'ede neko detence, a onda
hiberniše 27 godina kao neki Džiper Kriper, dok ne izleti opet Jovo nanovo. A
onda tu „kosmičku zloću“ uspe da sjebe sedmoro balavaca (ćora, demba, crnja,
ješa, hipohondar, mali King (budući horor pisac), i jedna pirgava koja nema
drugarice nego se smuca s momcima po šumama i rupama ko neka profuknjača) uz
pomoć praćki, palica za bejzbol, te, dakako, svog Drugarstva.
E, al oni ga nisu sjebali baš skroz po propisu –
falio im neki Pečat – pa sad, 27 godina kasnije, kao sredovečni luzeri, moraju
da ga dokusure tako što će u dnu kanalizacije svako od tih čiča (plus jedna
teta) da spali po jednu memorabiliju iz svog detinjstva u nekakvoj indijanskoj
džidžamindži, da recituju neku hipi frazu dok se drže za ruke, i da sve to
začine obiljem svog čarobnog Drugarstva (iako se puuunih 27 godina nisu ni telefonom
čuli ni naživo videli – jaki neki Drugari)!
Sad, istinu govoreći, u plotu drugog parčeta krije
se potencijal za MOĆAN horor – zapravo, za ultimativni horor koji ikoga može da
snađe: horor odrastanja. Horor „prerastanja“ detinjih iluzija i ambicija, horor
kompromisa, horor predaje, horor ukalupljenja, horor postajanja onog što si u
mladosti mrzeo, horor pretvaranja u svoje roditelje, horor ponavljanja istih
grešaka, istih sjebanosti, horor začaranog kruga Samsare, horor „kuća poso žena
deca poso“, horor „nebo više nije granica“, horor „jednom nogom u grobu“...
Ali to bi bio mučan i težak, ultimativno
deprimirajući film za festivale i VOD, a ne za multiplekse; neki AUTOR bi to,
možda, tako uradio (ne znam samo da li je Keri Đođi Fukunaga mogao biti taj),
ali ovaj naš Musketar je nagoveštaje takve tematike, i uopšte svaki nagoveštaj
uozbiljavanja, zatrpao obilatim dozama detinjarija i budalaština, i to je jasno
već u Lost Me At Hello sceni prve zajedničke večere nekadašnjih drugarčina (i
jedne drugarice) koja se izvrgne u nenamerno-smešnu CGI detinjariju i
budalaštinu kad ovima „oživi“ večera i počne koješta nešto nacrtano da im puzi
po stolu kineskog restorana... a onda puf! TOGA nije ni bilo!
Zato, umesto dramurde o hororu odrastanja, ovaj je
odradek napravio ono što je od samog starta bio cilj: horor koji glumi da je
EPIK zato što traje tri sata i ima šest glavnih junaka (jedan se odma na
početku samoubio) i ima budžet za neke malo spektakularnije scene i
scenografije i dronove i efekte nego što inače u ovom žanru gledamo (osim kad
se ovaj ukrsti sa SF-om), tako da ovde, jer nam se tako može, čak i u američkoj
vukojebini, u mestašcu sa par iljada stanovnika vašar izgleda kao neka
superspektakularna skupocena prejebotina kakvu ćete teško i u Njujorku naći, pa
se onda nabudženost tih zvona i praporaca prostoti može pričiniti kao VELIKA
PRIČA, iliti priča o nečemu Velikom, iako ona to, u ovom izdanju i obliku, ipak
NIJE.
Scene koje bi htele da budu horor uglavnom nisu
efektne zato što su a) osmišljene pogrešno (zasnovane uglavnom na nekim brzim
pokretima, na nečijem trčkanju, skakanju ili brzim rezovima) i b) izvedene
debilno i nenamerno smešno. Potonji učinak naročito kvare kompjuterski efekti,
koji su em slabi u smislu neubedljivosti, tj. očigledne nacrtanosti, em u
smislu loše su dizajnirani, klovn tu izgleda groteskno na pogrešan način, kao
da je u crtanom filmu, recimo u Beti Bup, a ne u ozbiljnom
gaćeuseravajućem R-rated hororu!
Ukratko, jeziva gola baba u Kjubrikovom ŠAJNINGU je
jedna od najkošmarnijih spodoba i stravoužasnih kreatura na filmu ikada viđena;
a jeziva gola baba (skroz nacrtana) u TO2 je spoj Tima Bartona i Beti Bup koja
tu nešto malo nekonsekventno protrči kroz kadar i ne uradi ništa bitno – kratki
i bezvezni trenutni „šok“ kojeg se nećete ni sećati par sati kasnije, kad
najzad krene odjavna špica.
Glumci se trude koliko mogu, tj. koliko im scenario
dopušta, Džesika Častejn je naročito pametno kastovana i dobro je zaokružila
taj lik, a i ostali „liče“ na svoje mlađe selfove, ali stvarno se u ta tri sata
ne stigne bogzna šta uraditi sa njima: recimo, čak i ovaj što je izrastao u
horor pisca, to se pomene u jednoj rečenici dijaloga, i kasnije začas u sceni
sa sasvim izlišnim i iz-filma-izbacujućim kameom Stivena Kinga (kad sam kod
toga, još više me je iz TOGA katapultiralo niđe-veze niotkuda ukazanije Pitera
Bogdanoviča!!!).
Ali, ako ste hteli da se makar dotakne teme veze
traume iz detinjstva i kasnije horor karijere – TO zaboravite! Ovo nije taj
film! (A ko zna, možda je i bolje, jer ta veza je ionako sumnjiva, nategnuta i
čizi po sebi...)
Takođe, vidljivi su neki dramaturško-karakterni
„repovi“. Recimo, baš sam zapazio u filmu kao vrlo naglašeno, kad Penisvajz
zadirkuje Ričija (ćoru) u stilu: „Nemoj da otkrijem tvoju tajnu, tvoju pravu
tajnu, tvoju VELIKU TAJNU... Znaš ti koju!“ a onda to ne uradi, ni tad ni
kasnije, i ja ostadoh da se pitam o čemu bre ovaj Psiho Klovn (koji nije Vučić)
uopšte baljezga.
Sad, ja sam TO čito kad sam imao 18 godina (uf, pre
skoro 3 decenije!), i mrzeo sam ga još i u tim mladim i neiskusnim, znatno
tolerantnijim godinicama: „Šta, TO je jedan od najboljih romana tzv. 'Kralja
Horora'??!!!“ I naravno da sam do danas pozaboravljao sve te „finese“ ko je šta
bio i u šta izrastao i šta se sve u toj sapunici izdešavalo sa tih 300 likova u
dva vremenska perioda i između njih; ali posle odgledanog filma slučajno na Fejsu
videh link ka OVOM
textu, koji sugeriše da je Riči izrastao u geja, što film
izgleda nije imao muda da pomene, a kamoli tematizuje (valjda da se đeca po
sineplexxxima ne šlogiraju). Bezveze...
Kraj je prenabudžena šit-parada čizi scena i CGI
„spektakla“ koji me je ostavio hladnim (dobro, ajde, lepa je parafraza scene iz
STVORA, sa glavom iz koje izrastu paučje nožice – lepo je to napravljeno sa
današnjom tehnologijom, al opet nije prevazišlo oriđinal), i fino je što su
barem izostavili Jebenu Kornjaču (fala Azatotu na sitnim milostima!), ali sve
se okončava apsolutno nepodnošljivo prepatetično-prezašećerenim vojsoverom koji
ću morati kod nekog psihića da idem na hipno-seanse kako bi mi se izbrisao iz
mozga! Nije mi ovoliko smetalo opraštanje na kraju DRUŽINE KRALJA koliko me je
iziritirala ta popujuća kvazi-celomudrena tirada kojom se tri sata TOGA
skončavaju.
Ali, hej, šta pa ja znam o hororu? Šesto šezdes i
šes miliona cineplexxxila će kupiti karte za ovo i žvakaće kokice i gutaće
gaziranu šećernu vodicu i kukaće posle, naravno: te bilo im malo te bilo im
mnogo te falio ovaj lik te što nije bila ona scena iz knjige, al sve u svemu,
producenti će da trljaju ruke i prave JOŠ TOGA.
Ne mislim nužno na nastavke ovog filma, koliko More
Of The Same infantilno-jevtinog pristupa „hororu“ za mase: bau-bau babaroge,
vašar, šarlatanstvo, klovniranje, šećerna vuna, ćiribu-ćiriba...