**(*)
3-
THE
INVISIBLE MAN je imao toliko loš i
nezanimljiv trejler da ga početkom godine uopšte nisam ni stavio na moju listu
najočekivanijih horora 2020. Delovalo mi je kao generičko džamp-sker
gimik-đubre nevredno pažnje. Tri meseca kasnije, i desetine hvalospevnih
kritika kasnije, rešio sam da ga ipak pogledam – i video da tu ipak ima stvari
vrednih pažnje.
Ovaj film sadrži nekoliko izvanrednih set-pisova,
što se u današnjem hororu užasno retko viđa, a još ređe da je ovako vešto
realizovano. Znači, odlična je prva saspens scena, u kojoj se žena iskrada iz
bogate kućerine svog zlomuža-abjuzera, pazeći da se ološ ne probudi i polomi
joj svaku od 206 kosti u telu zasebno.
Onda, neko vreme pošto se ona skloni kod sestre i
zeta, zlomuž se, kao, samoubije. Ali, ubrzo neko-nešto nevidljivo počne da joj
otrže posteljinu s nogu, ostavlja otiske na zamagljenom staklu u kupatilu dok
se ova tušira itsl. A zlomuž je, inače, bio (?) nekakav roket-naučnik koji je
pred „smrt“ radio na optičkom odelu koje može nosioca učiniti nevidljivim...
Sledi nekoliko zaista odličnih scena horor-akcije,
a naročito jedna prolongirana sekvenca u kojoj se ona rve sa nevidljivim, i
ovaj je povlači, gura, baca po vazduhu, vuče po podu itd, sve u jednom kadru.
Odlični efekti, jezivo osmišljeno i realizovano, naročito ako, kao ja, imate
fetiš na nevidljive sile koje podižu i bacaju naokolo bespomoćne žene još od kad
sam video prvi horor set-pis u STRAVI U ULICI BRESTOVA (šifra: plafon).
Zatim se svašta nešto zabavno izdogađa i kasnije,
da ne spojlujem, ukratko: prve 2/3 filma su vrlo dobre, sa nekoliko pametnih i
napetih scena. A onda, pred kraj, počnu twistovi koji fundamentalno podriju
smisao cele priče, odnosno toliko je suštinski izvrnu naglavačke i pretvore u what the fuck galimatijas nemotivisanih
i neubedljivih budalaština (kako je on OVO? zašto je onaj ONO? Zašto bi IKO
ono? itd).
I tada se ova navodna parabola o zlostavljanoj ženi
i njenoj patnji u današnjem svetu gde joj niko ne veruje a toxična muškost
truje li truje sve što je čisto i nedužno razotkrije kao obična šarada, šarena
laža, luna park vožnja zasnovana na jeftinim i nešto malo skupljim fazonima i
efektima. Navodni podtekst baca se kroz prozor čak i ako ne ulazimo u pitanje
zašto je jedna naizgled pametna žena ikada došla u situaciju da bude udata za
tolikog jebenog psihopatu...
...a naročito da ne ulazimo u to da ta žena uopšte
nije neka prepička – dobra je Elizabet Mos kao glumica, mogla bi da prođe kao
starija i ružnija sestra Džodi Foster (onake kaka je bila u cvetu JAGNJADI),
ali svakako je daleko od ljepotice zbog koje bi se ovaj ili bilo koji psiho lomatao
i jebavao i ubijao grdne policajce (big no-no!) samo da je povrati. S njegovim
parama ovaj tajkun može da ima 10 puta zgodnije ženskinje, a za to ima samo da
pucne prstima i one će da mu se materijalizuju kraj uzglavlja i na međunožju kao
duhovi što ispunjavaju želje.
Tomu je tako jer ova njuška je bukvalno foto-robot
vrste muškarca na koje se žene masovno lepe: ima debele skoro-pa-spojene obrve,
tup pogled, četvrtastu vilicu, krupnu telesinu, posesivni je, ljubomorni psihopata,
ima supermodernu kuću nadomak mora, i BRDO para. Možda ga ne bi svaka majka
poželela za zeta, ali bi ga svaka žena poželela za muža!
A posle kad krene da joj proverava telefon, da je
propituje de je i s kim je bila, s kim je dangubila, kad počne da je lema,
maklja, gazi, šamara, da joj deli zauške, da je razvlači po patosu, treska o
zidove, da joj pesniči trbuh, da je jebe i kad se njoj ne jebe – e, onda je „Jao,
majko, šta me snađe, pa bio je tako zgodan i nežan i romantičan...“
Jebi ga, nisi tela onog inteligentnog i duhovitog i
zabavnog naočarca što čita i piše knjige, tela si mošus i četvrtastu vilicu i dva
metra mišića Hi-Mena: pa, eto ti ga sad, bejbe!
Sve je to, ipak, dovoljno zabavno većim delom svog
trajanja da vredi gledanja (na ovu sušu ovaj horor film je, kakav-takav, ipak
jedan od boljih) i zato neću da spojlujem kako i zašto se to bukvalno raspadne
na kraju, ali budite spremni da taj kraj NEMA JEBENOG SMISLA.
Takođe, nije spojler ako kažem da je fundament
objašnjenja kako-zašto tog fensi odela za nevidljivost bezvezan, neubedljiv, bolje
da su odma rekli da je to čarobni kaput iz bajke nabavljen kod veštice u šumi,
imalo bi ta fantazija više smisla od ovog lažnog mambo-džambo SF-a: nikad ta stvar, sve i kad bi postojala, ne bi baš tako
izgledala (100% nevidljivost, bez i trunke lelujanja i sitnih mrdanja u vidnom
polju).
Pored toga, i ovaj film kao i svaki drugi o
nevidljivosti tupavo ignoriše da čovek (pa time i žena) ima i druga čula, a ne
samo vid, pre svega čula sluha i mirisa.
To što ovo „odelo“, kao, nije vidljivo, ne znači da se njegovo kretanje kroz
prostor ne bi čulo, da to čudo ne bi krckalo
i šuškalo ko sam đavo.
Plus, onaj koji ga nosi – živ čovek, a ne duh –
mora da bude zakopčan 100%, ne sme ni rajsferšlus da se vidi, inače ode sve
dođavola – a to znači obilato znojenje, koje takođe pre ili kasnije mora da se,
je li, „čuje“. Tako da, moram reći da je nevidljivost kao takva bolje bila
rešena u Verhovenovom ŠUPLJEM ČOVEKU, da je ovo „odelo“ fundamentalno
bezveze-neuverljivo, ali to bi mi svakako daleko manje smetalo da je film dobar
do samog kraja, odnosno da ta priča, likovi i motivacija piju vodu do odjavne
špice. Što, avaj, ne biva...
Šteta, jer ovde su postojali ozbiljni potencijali
na konotativnom planu – ispod svih gimika ima ovde pametnih uvida u mehanizme
funkcionisanja toksične muškosti, porodičnog abjuza, načina delovanja tog
abjuza na ženu i njenu okolinu, itd itd, ali sve je to samo šminka i šlag preko
jednog pretežno solidnog, a na kraju frustrirajuće imbecilno raspletenog filma.