*****
5
Ovogodišnji Grosman festival (upravo u toku!), nažalost,
zbog Kovid-19 pandemije, neću osveštati naživo, ali to me neće sprečiti da
overim odličan filmski program na daljinu, koliko se to može, poštujući
maksimalnu moguću socijalnu distancu. Gde telo prestaje, tu počinje virtuelni svet, te tako, preko astralne ravni i međudimenzionalne petlje kroz crvotočinu ipak sam, bestelesno, uspeo na Grosmanu pogledati ovaj
masterpis i želim ga preporučiti vašoj pažnji; ubeležite ga u svoje mentalne
beležnice i odbrojavajte dane do njegovog net procurenja.
SWANS je jedan od najboljih bendova u poznatom
univerzumu, a njegov osnivač, mastermajnd i pevač, Majkl Džira ima najlepši
muški glas u svim svemirima koji postoje ili mogu postojati. Taj glas, gospode,
to je instrument za sebe... Voleo bih da jednog dana budem toliko cool da Džira
čita naraciju u priči o mom životu. Ali to se, naravno, avaj, neće desiti.
Zašto čista petica ovom dokumentarcu?
Prosto
rečeno, zato što
1)
uzima Veliku i Vrednu Temu (jedan od najboljih bendova u svemiru...);
2)
obrađuje je iz mnogo uglova – govori Džira, peva Džira, govore brojni ključni
saradnici i saučesnici (Sonik Jut, E.
Nojbauten) bivši i sadašnji članovi benda (Džarbo, naravno, prisutna),
gledamo ih pre, posle i tokom brojnih nastupa, imamo savremene ekskluzivne nedavne
snimke (nažalost, ne i sa Bg nastupa, koji sam overio pre par godina!), imamo
stare, retke, arhivske snimke, fotke, dokumente, pisma, sveeee;
3)
to čini na znalački način, umešno montirajući sve to tako da bude dinamično a
nezbrzano, razumljivo i jasno, pregledno, slojevito, da nema brbljanja i
ispraznog vrludanja i digresija nego je sve bez slaninice samo čista krtnina;
4)
odmereno koristi muzičke inserte iz čitave karijere, iz svih faza, od
najbučnijeg nojza do najmelodičnijih pjesmica za curice i nazad u nojz;
i
5) sve to smešta u ambicioznu ali razumnu masu od okruglo 123 minuta, što nije
ni premalo ni previše nego taman koliko treba da se kaže i pokaže SVE što je
stvarno bitno.
Naravno, svaki fan date teme reći će: „Ali ja bih gledalo
i šest sati ovoga bez problema!“ I to je legitimno. I ja bih.
Ali to treba
razlikovati od činjenice da je u ovom filmu data ZAOKRUŽENA I POTPUNA slika,
dovoljna da se tema iscrpi bez iscrpljivanja gledaoca, i da je to sve izvedeno
na moderan, vizuelno bogat način, sa besprekornim balansom talking heads
izjava, sadašnjih snimaka i intervjua, arhivskih videa i upotrebe starih fotki
i tekstova.
Zaista ne mogu dovoljno da naglasim koliko je reditelj Marko Porsia
zaslužio Gulov Pečat što je uspeo da svoju temu obradi sa savršenim znanjem i
poštovanjem, plus talentom da uobliči u nešto što je sve vreme zanimljivo za
gledanje i slušanje, i što sve vreme služi da se produbi i dodatno osvetli
priča.
Sve je tu: i filozofija života, i mračna priča o sjebanom
detinjstvu, familiji i mladosti, i problemi s alkoholom, vidimo i neke
dobronamerne ali neulepšane izjave o problemima u komunikaciji s njim, čujemo i
njegovo priznanje o određenim stranputicama, greškama u karijeri
(stvaralačkim)... ukratko čujemo ga i vidimo ga i kao čoveka i, iznad svega,
kao umetnika, a čak i mestimični „prljavi veš“ zapravo to nije, nego samo služi
da ovo ne bude ispeglani 2-D nego lepi, zaokruženi 3-D portret.
Mada sam Džiru video naživo, iz prvih redova, u Domu
Omladinki, onomad, ipak mi je drago zapaziti i u filmu koliko je lepo ostario:
naime, imajući u vidu koliko ga život nije mazio i koliko se on ionako 110%
daje na nastupima, moram naglasiti koliko delija moćno, prelepo, junački
super-cool izgleda i danas, kad većina njegovih savremenika izgledaju ili kao
debele naduvene babe ili kao usahle mumije, zbrčkane plišane lutkice, ofucali
švaleri sa rivijere ili tako neki isceđeni limunovi izjedeni drogom,
šljokanjem, sexom, razvratom i bludom.
Ne
i Džira! Taj čovek što je stariji, to je vitalniji, ko Klint Istvud, ko Hodorovski,
ko Kadija! Njegova mudračka faca, njegov govor tela, to kako hoda, kako se
kreće, pa to je perfekcija balansa duha i tela, to je čovek koga je milina i
gledati kako sedi i priča, i kako šeta po pustinji, i kako peva i kako na bini cedi
zadnji atom snage iz sebe – to je, bre, više nego ljudski!
A tek slušati ga kako govori... Tako lucidne, pametne
opservacije, tako inteligentni i pronicljivi odgovori, to je da se čovek
rastopi od miline ko čokolada ostavljena na zadnjem sedištu auta.
Toliko se
često dešava da, gledajući intervjue s ljudima čiju muziku gotivim, poželim da
uskočim u kadar i kažem: „E, brate, ajd uzmi mikrofon i pevaj, zajebi to
plitkoumno sranje, nisi ti za priču!“ Ali NE i Džira. Džira ima šta da kaže, i
UME to da kaže.
I kao što je Džira lepo ostario, još je lepše ostarila
njegova muzika – kao što se i u filmu lepo čuje, i kao što svako može i sad da
proveri (ako do sad nije slušao), odnosno da se podseti (ako jeste).
Pošto sam ja seljak koji u prozi voli da ima priča (makar
i nekonvencionalno ispričana) a u pesmi da ima melodija (makar i
nekonvencionalna), meni su draži melodični od nojzičnih SWANSA, ali vi uzmite
pa proberite sami gde vam duša i sa čime lepše i dublje vibrira. Za moj groš,
na pusto ostrvo od njih nosim, u najmanju ruku, barem album CHILDREN OD GOD, a
vi kako 'oćete.
O muzici se nema šta pričati, to su druge sfere, pa zato
ne tražite od mene dalje da tupim ni o ovom bendu, ni o ovom filmu. Bend je
genijalan, a i film o njima je sasvim prikladan tome. Slušajte ih dok ne dođete
u priliku da ovo i pogledate.