Evo i novog, pretposlednjeg nastavka mog mega-eseja NEKROFILIJA - NEKAD I SAD, posvećenog pričama H.F. Lavkrafta i Popi Z. Brajt.
Ko još nije primetio, Orfelin je nedavno objavio
zbirku priča UKUS
PELINA Popi Z. Brajt, u mom prevodu, a priča koja je nadahnula
ovaj esej nalazi se u njoj.
Prethodni nastavci eseja su ovde:
MRTVI
EROS kod Lavkrafta i Popi Z. Brajt
A sada...
LEPOTA SMRTI
Be thus when thou art dead and I will kill thee
And love thee after.
W. Shakespeare: Othello,
V, 2
Jedan od kvaliteta koji Lavkraftovog
"Goniča" izdižu iz mora sličnih "palp" priča njegovog doba
jeste motivacija glavnih junaka, o kojoj je već bilo reči. Umesto banalnih
pljačkaša grobova [kakve, recimo, nalazimo u klasičnoj Stivensonovoj (R. L.
Stevenson) priči "Kradljivci tela" (Body Snatchers)] on nas upoznaje
sa dvojicom "sanjara mračne i nemirne vrste", sa dvojicom esteta.
Istina, radi se o naročitoj estetici, daleko od klasičnih poimanja i
vrednovanja, ali ipak izgrađenoj (u očaju) i doslednoj (u svojim
kontradikcijama).
Malo je dela u svetskoj literaturi u
kojima je u toj meri prisutno insistiranje na estetici mrtvila kao što je
slučaj u Lavkraftovom pisanju. Ono se ogleda ne samo u gustim, klaustrofobičnim
opisima grobalja, kripti, podzemnih tamnica, bunara, podruma i sl. već prelazi
i na višu skalu, u poznijim pričama, gde ih zamenjuju: ljudske naseobine u
raspadanju; zapušteni gradovi; neizmerno podzemlje ispod Velike piramide, koje
krije užasni kult smrti; čitave podzemne civilizacije i bezbrojna napuštena
svetilišta; Kadat, titanski grad Starijih Bogova, izgrađen od masivnih blokova
crne stene, visoko u planinama pustinje Leng - grad čijoj milenijumskoj pustoši
jedino igre senki i nezemaljskih uglova i perspektiva daju neku preteću vrstu
"živosti"...
Vrhunac ove estetike nalazi se bez
ikakve sumnje u pompeznom, u nedogled prostrtom gradu tuđinaca od pre pedesetak
miliona godina, zarobljenom u ledu visokih planina Antarktika. Ultimativno, ali
efektno preterivanje je ono što se krije ispod njega: u pećinskoj tami
zemljinih dubina na južnom polu u mračne vode potopljen leži još jedan grad.
Među mrtvim stenama, mrtvom vodom dopola progutan, počiva nekropola od
kiklopskih blokova... Ovome treba dodati i nezaboravne opise neizmerne kamene
pustinje Leng, u kojoj i ono malo "žitelja" nisu ni sasvim živi ni
sasvim ljudski, te ledene beživotne pustare južnog pola i oštre "planine
ludila" u njima. A čak ni to nije kraj: tu su i podjednako mrtva staništa
i pejsaži drugih planeta; čitav svemir tek mračni je i mrtvi bezdan iz koga
ništa dobro i živo ne može da dođe - beskrajna praznina, hladnoća i poneka
mrtva stena - "Ovo odvratno groblje univerzuma."[1]
Kosmička odvratnost, metafizičko
gađenje dovedeno do ovolikih ekstrema donekle zalazi u patologiju - tačnije,
onaj zajednički presek skupova genijalnosti i patologije, koji je tek u
poslednjih stotinak godina počeo da se ozbiljnije i dublje istražuje. Kolin
Vilson je donekle u pravu kada zapaža: "(...) bilo je očigledno da
izrazito nasilje i morbidnost njegovih dela predstavljaju tipičnu reakciju
'autsajdera' na svet koji je za njega bio sirov i nepodnošljiv",[2]
ali fundametalno greši kada tvrdi: "on je poslednji od velikih
romantičarskih 'autsajdera' i njegovo delo označava kraj jednog doba."[3]
Na žalost ili na sreću, upravo njegova opsednutost stilizacijom mrtvih
eksterijera i enterijera i insistiranje na telesnom užasu sakaćenja i deformacije
i upravo osećanje sveopšteg mrtvila, zatočenosti, klaustrofobije, otupelosti,
nemoći - čine ga jednim od autentičnih začetnika i utemeljitelja novog
senzibiliteta druge polovine XX veka. A to doba očigledno nije doba Vodolije,
već - kako to američki filmski kritičar Robin Vud (Robin Wood) zapaža - doba
Saturna.[4]
Da njegov duh ne samo da živi i dalje, već nikad nije ni bio aktuelniji, najbolje svedoči upravo priča Popi Z. Brajt, koja ga sedamdeset godina kasnije vrlo dosledno prati i - razvija. Najznačajnija izmena jeste definitivno ukidanje one mrske ambivalencije koja narušava lepotu većine Lavkraftovih priča. Brajtova briše moralizatorski stav koji Lavkraftovi junaci (tj. on sam) imaju prema svojim "mračnim" aktivnostima, i koji i pored sve uverljivo proklamovane ljubavi prema novom i drugačijem prečesto opterećen njegovim uobičajenim epitetima: "ludo", "odvratno", "ogavno", "šokantno", "bogohulno", "nesveto" i sl. koji, u stvari, reflektuju tragove stare moralnosti engleskog džentlmena u inače amoralnim i smelim pokušajima proširenja granice ljudskog iskustva.
"Bogohulno" je pridev koji
bi Luis iz priče Popi Z. Brajt izgovorio samo u inspiraciji crnohumornom
ironijom. Ova spisateljica promišljeno preuzima Lavkraftovo poimanje
estetizacije i stilizacije ružnog kao jedinu utehu izmorenih senzibiliteta, i
čisti je od svake nepripadajuće joj primese moralizatorstva. Time je ovaj stav
iskazan ne samo ubedljivije, nego i efektnije. Kako će primiti ponašanje njenih
glavnih likova - simpatijom, razumevanjem, odbojnošću, gnušanjem... -
sugerisano je čitaocu na delikatniji način, bez nametljivih epiteta.
Pored estetizacije morbidnog i
perverznog, u obe ove priče nalazimo i onaj viši stupanj toga, koji je u vezi
sa simbolizmom i dekadencijom, tačnije njihovim začetnikom, Edgarom A. Poom:
radi se o "ritualizaciji" smrti. Izgradnja muzeja-mauzoleja,
meditacije, molitve i paljenje sveća pred tamošnjim "relikvijama";
narkotično umesto mističkog iskustva, seksualne orgije umesto crkvenih misa,
kopulacija umesto komunije (pričešce) - sve su to oblici ispoljavanja jedne
religije bez boga, bez kanona, bez vere. To je letargična, bezvoljna,
nesistematična, samodovoljna religija onih za koje postoji samo jedna dilema:
"Hteti ne-biće ili ne hteti biće - pitanje je sad." Ostalo je samo
apatično ritualizovano prikrivanje praznine.
Muzeji raspadanja koje junaci ove
dve priče sastavljaju i ukrašavaju najočigledniji su primeri toga. Kod
Lavkrafta je muzej zamišljen i opisan sa za njega karakterističnim
preterivanjem:
Duž zidova ove odbojne sobe sanduci drevnih mumija
smenjivali su se sa očuvanim, doskora živim telima savršeno prepariranim i
doteranim veštim rukama mrtvozornika; i sa nadgrobnim spomenicima ugrabljenim
sa najstarijih crkvenih grobalja na svetu. Niše su tu i tamo sadržale lobanje
svih oblika, i glave očuvane u različitim fazama raspadanja. Tu su se mogle
naći istrulele, ćelave lobanje čuvenih plemića, i sjajne zlataste glave tek
sahranjene dece.[5]
Tu je i najmaštovitija (ujedno i najmorbidnija)
kreacija: nizovi leševa konopcima uvezani u svojevrsni ples mrtvaca, danse macabre pokrenut pneumatskim
pumpama u nasumičnu, mehanizovanu zombi-igru:
Naš muzej bio je bogohulno, nezamislivo mesto na kome
smo sa satanskim ukusom i neurotičnom virtuoznošću okupili čitav jedan
univerzum užasa i raspadanja kako bismo uzbudili naše dosadom izmorene
senzibilitete. Beše to tajna prostorija, duboko pod zemljom; gde su krupni
krilati demoni isklesani u bazaltu i oniksu bljuvali čudnu zelenu i narandžastu
svetlost, a skrivene pneumatske pumpe u kaleidoskopske plesove smrti pokretale
nizove crvenih koštavih stvari ruku za ruku upletenih i tako visnulih sa
bezbrojnih crnih konopaca. Kroz ove pumpe stizali su nam po želji oni mirisi za
kojima su naša čula najviše žudela; ponekad dašak bledih grobljanskih ljiljana;
ponekad narkotične smole zamišljenih istočnjačkih svetilišta mrtvih kraljeva, a
ponekad - drhtim čak i dok se prisećam toga! - zastrašujući smradovi otvorenog groba
što uzburkavaju dušu.
U poređenju s upravo opisanim, muzej
Luisa i Hauarda manje je kitnjast i slikovit: delovi tela, glave, prah,
tričarije pokupljene iz grobova...
Bili smo srećni dok smo sređivali muzej, glancali
unutrašnjost zidne armature od plemenitih metala, brisali prašinu što je poput
mraza visila u baršunastim ukrasima tapeta, i spaljivali naizmenično mirisne
smole i krpice koje smo natapali svojom krvlju, kako bismo sobama dali onaj
miris za kojim smo žudeli: opojni miris kosturnice dovoljno jak da nas izludi.
Putovali smo daleko radi naše zbirke, ali smo se uvek vraćali sa sanducima
punim stvari koje nikada čoveku nisu bile namenjene za posed. Čuli smo da je u
nekom dalekom gradiću umrla neka devojčica sa ljubičastim očima; nema ni sedam
dana potom, a već smo imali te oči u ukrašenoj posudi od rezanog stakla,
potopljene u formaldehid. Gulili smo koščani prah i kamenac sa dna pradrevnih
kovčega; krali smo tek sparušene glave i ruke dece sveže položene u grob, sa
mekanim prstićima i usnama poput crvenih latica. Imali smo jevtine ukrase i
nasleđene dragocenosti, crvima izjedene molitvenike i pokrove ukrućene od
blata. Nisam ozbiljno shvatao Luisovu priču o vođenju ljubavi u kosturnici -
ali nisam ni računao na užitak koji u meni može potaknuti pomoću butne kosti
natopljene mirisnim ružinim uljem.[6]
Popi Z. Brajt mudro uviđa da u preterivanju ne može
nadmašiti Lavkrafta, a sve i ako bi pokušala, rezultat bi bio tragikomičan i
neubedljiv. Kod nje odsustvo naglašenih gotskih ukrasa i nastranih umetničkih
dela potcrtava ključnu temu njene priče: "smrt u životu" njenih
junaka, naspram "života u smrti" kod Lavkrafta. Sedamdeset godina
ranije, Lavkraftovi gulovi su - koliko god izmoreni i otupeli na sve spoljašnje
poticaje - još uvek u sebi posedovali crtu kreativnosti, makar i nastrane. Oni sami klešu svoje krilate demone u
bazaltu i oniksu, tuđim crtežima pridružuju svoje
slike, originalno zamišljaju i ostvaruju "ples mrtvaca", sami
improvizuju uvrnute kakofonije na muzičkim instrumentima, a i sâmo iskopavanje
grobova - sa precizno određenim okruženjem, dobom noći, mesečinom,
raspoloženjem, itd. - za njih je "najizraženiji oblik estetske
ekspresije".
Putovanja na kojima smo grabljivo sakupljali naša
neizreciva blaga bila su uvek u umetničkom smislu nezaboravna. Mi nismo bili
vulgarni gulovi vec smo radili samo u
uslovima naročitog raspoloženja, zemljišta, okruženja, vremena, godišnjeg doba
i mesečeve faze. Ovaj hobi bio je za nas najizraženiji oblik estetske
ekspresije, i njegovim tehničkim detaljima posvećivali smo minucioznu pažnju.
Neodgovarajuće doba noći, treperavi efekat svetla ili otežano kopanje vlaže
crnice bi nam gotovo upropastili ono ekstatično golicanje koje je pratilo
ekshumaciju neke značajne zemljine tajne u raspadanju.[7]
Rigor mortis današnjeg čovečanstva
čini i moderne gulove tek pasivnim konzumentima već gotovih, tuđih proizvoda
(recimo, muzike), nesposobnim - jalovim - bezvoljnim da u svojoj
narko-letargiji išta novo stvore. Čak ni akt iskopavanja grobova nema onaj nivo
promišljenog, planiranog, traženog estetskog čina, već je sveden tek na još
jedan bezstrasan pokušaj da se uzbude nervi i poigra sa opasnošću. Kreativnost,
kao suštinski element života - mrtva je. Ništa novo ne nastaje, postojeće se
razlaže i (samo)ubija, entropija je zakon prihvaćen i sa zadovoljstvom
ispoštovan. Otpor postoji jedino još u vidu namernog odlaganja propasti, kako
bi se došlo do jedinog mogućeg užitka - mazohističkog.
---KRAJ U SLEDEĆEM BROJU
[1] H. F. Lavkraft, "Niarlatotep", u: Lavkraft, Nekronomikon, Orfelin izdavaštvo, 2018.
[2] Colin Wilson: "Introduction", in: Crawling Chaos, ibid, p. 8
[3] C. Wilson, ibid, p. 11
[4] Robin Wood, "Uvod u američki horor film", Pitanja br. 4-5-6, Zagreb, 1989, str. 142. Ova kvalifikacija data je povodom filma Teksaški masakr motornom testerom (The Texas Chainsaw Massacre, Tobe Hooper, 1974), koji nimalo slučajno pruža niz ilustrativnih primera za atmosferu dekadencije, haosa i sloma svih vrednosti - ali i neke od najmaštovitijih vizuelizacija nekrofilne estetike u najbukvalnijem smislu (nameštaj od ljudskih kostiju, stilizovana "skulptura" od delova ljudskih leševa, itd.).
[5] H. F. Lavkraft, "Gonič", u: Lavkraft, Nekronomikon, 2018.
[6] P. Z. Brajt, isto, str. 739.
[7] H. F. Lavkraft, isto,