Prethodni
nastavci ovog eseja su ovde:
MRTVI
EROS kod Lavkrafta i Popi Z. Brajt
A
sada, vreme je da zakoračimo u ponor...
NA IVICI PONORA
"Kada je apsolutna Nizina konačno nadvladala
Visinu, kada se budućnost, trošeći se, svela na nulu a trajanje pretvorilo u
prošlost bez ikakvog izlaza i perspektive, tada je sve rečeno i učinjeno, tada
apsolutna hladnoća smrti odnosi prevagu."
Vladimir Jenkelevič:
"La Decadence"
Moderna
estetika prožeta je temom (ali i postupkom) destrukcije. To je proces dug
najmanje jedan vek, i njegovo očitavanje je, tokom decenija, sve češće, žešće i
transparentije. Jedina tema istinski moderne poezije jeste nemogućnost pisanja
poezije. Jedina tema istinski moderne umetnosti je nemogućnost umetnosti.
Umetnost danas mora da bude anti-umetnost, jer je njeno vekovno poimanje
postalo anahrono.
Entropija razlaže naše ambicije i
konstrukcije - utoliko brže ukoliko su složenije - i rastakanje protivmera i
odbrambenih mehanizama, pa i umetnosti među njima, sve je brže i brže, jer je
ritam kojim se neminovno krećemo takav. Umetnost je sve do nedavno imala ulogu
sličnu dečaku koji svojim prstom zatvara rupicu na onoj holandskoj brani (ili
onom Lavkraftovom holandskom groblju?) - ničeovska sila umetnosti koja nam je
neophodna da ne bismo propali od previše saznanja. Umetnost kao nužna iluzija
koja život čini mogućim više nije aktuelna. Previše racionalnosti dovelo nas je
na kraju do previše saznanja - do previše bolnih, neprijatnih istina.
 |
| Artwork by Ghoul (c) 1994 (detalj sa veće slike) |
Mi živimo na blaženom ostrvu neznanja, usred mračnih
mora beskonačnosti i nije nam namenjeno da putujemo predaleko. Nauke, svaka
stremeći na svoju stranu, do sada nam nisu mnogo naudile, ali jednoga dana
spajanje tog razuđenog znanja razotkriće nam tako užasavajuće horizonte
stvarnosti, i strahotnost našeg položaja unutar nje, da ćemo ili poludeti od
otkrovenja, ili od te svetlosti pobeći u mir i sigurnost novog mračnog doba.[1]
Silina naboja koju onaj "prstić" umetnosti
treba da izdrži prevelika je.
Umetnost koja danas drži do sebe
nemilosrdna je: ona odbacuje vekovnu ulogu vela i šarene obmane i izvlači svoj
prst iz brane, puštajući onostrane sadržaje da slobodno pokuljaju ka nama.
Utoliko je ona protiv-životna, jer slatkoj laži suprotstavlja gorku istinu. Da
smo krhke, lako raskidive hrpice organske materije. Da ćemo umreti, i da će to
biti definitivan kraj. Da su naši posmrtni ostaci dostojni reprezenti onoga što
smo bili za života. Da smo sve vreme, u svakom trenutku svojih života, hrlili
smrti - i da smo uživali u tome, želeli to. Da volimo svoje nestajanje.
I u tome, konačno, počiva ključna
razlika izmedu nekrofilije nekad i sad: Lavkraftov "gul" kuka i
zapomaže od samog početka, preklinje svoju "nastranost" koja ga je
odvela na ono prokleto holandsko groblje, gde se na kraju vraća ne bi li
izmolio izvinjenje za svoju drskost što je načas provirio "onostran"
brane:
Neka nam nebo oprosti na ludosti i morbidnosti koje su
nas obojicu dovele do tako monstruozne sudbine! Zamoreni banalnostima jednog
prozaičnog sveta gde čak i radosti romanse i avanture brzo postanu bajate,
Sen-Džon i ja smo s entuzijazmom pratili svaki estetski ili intelektualni
pokret koji je obećavao predah u pustoši naše dosade.[2]
Uzalud! Učinjeno se ne može izbrisati, i on poseže za
samouništenjem tek kada shvati da nikako drugačije ne može da se izbavi od
upornog goniča i spase svoj kukavni život. S druge strane, "gulovi"
kod Popi Z. Brajt već u prvoj rečenici priče nazdravljaju "bogatstvima i
užicima groba":
"Bogatstvima i užicima groba", rekao je moj
prijatelj Luis i nazdravio mi peharom apsinta u pijanom blagoslovu.
"Grobljanskim ljiljanima", odgovorio sam,
"i miru bledih kostiju." Pio sam obilno iz sopstvene čaše. Apsint mi
je peckao grlo aromom, delom od bibera, delom slatkog korena, delom truleži.[3]
Sva zbivanja koja tome slede tek su nezaobilazni,
maltene ritualizovani, put kojim svesno i bezobzirno stupaju ka unapred
odabranom (tačnije: prepoznatom) cilju, a gorko-slatki ukus pelina i truleži
prihvaćen je bez ostatka kao neminovnost i deo užitka a ne njegova negacija.
Luisov motiv za sakupljanje
grobljanskom plena ima u sebi nešto od onog "memento mori" u
srednjevekovnoj ikonografiji leševa, kostura i smrti: "Katalog bola,
ljudske trošnosti - sve to samo za nas (...) Pomisli šta bi to bilo - šetati
kroz takvo jedno mesto, meditirajući, razmatrajući našu sopstvenu efemernu
suštinu."[4]
Ono što je različito jeste perspektiva: srednjevekovni umetnik, u svojim
kontrastima kostura sa bujnim devojkama ili nakićenim dostojanstvenicima,
identifikuje sebe sa onim živim, onim što "još nije" kostur. Za Luisa
i njegovog druga Hauarda pravog kontrasta i nema: oni znaju da su već mrtvi (u
skladu s izrekom "In media vitae in morte sumus"), jedino njihova
smrt - formalno gledano - još uvek nije aktuelizovana. Ali to je stvar
formalnosti, obreda prelaska - nužnosti koju oni priznaju, i predaju joj se sa
sladostrašćem.
I jedna i druga priča snažno su
obeležene atmosferom neminovnosti, i u obema je još na početku predvidiv kraj.
Kod obe je to plod namere pisca, a ne njegove neveštine, ali je smisao te
predvidivosti jače naglašen kod Brajtove: od privlačne mogućnosti amuleta
"da se desetostruko okrene protiv onoga ko ga koristi", preko
neodoljivo "hladne elegancije poput istančanog vela razuma koji skriva
ludilo" androginog dečaka, do Luisovog rastakanja u samrtnom orgazmu i
pomame njegovog preživelog prijatelja da i sam doživi "jedini istinski
trenutak spoznaje" u postelji od crva - nema ni najmanje sumnje da je put
ka Smrti odabran još na samom početku, a da ga jedino mazohistička slast čini
tako krivudavim, indirektnim.
Inverzija je potpuna: jedan Lavkraftov junak biva
iznenada progonjen i ubijen dok beži, a drugi je, da bi izbegao takav kraj,
nateran na samoubistvo:
Ludilo jaše na zvezdanom vetru... kandže i zubi
izoštreni na leševima kroz vekove... smrt kaplje, uzjahala na bahanaliji
šišmiša iz kao noć crnih ruševina zatrpanih hramova Beliala... Sada, dok
zavijanje te mrtve koštunjave monstruoznosti postaje sve jače i jače, a
ujednačeno treperenje i lepršanje tih prokletih paučinastih krila kruži oko
mene sve bliže i bliže, potražiću uz pomoć revolvera zaborav koji je moje
jedino pribežište pred neiskazanim i neiskazivim.[5]
Kod Popi Z. Brajt jedan junak dobrovoljno vrši
ritualno samoubistvo, predajući se očiglednoj propasti, dok drugi mora da čeka
na smrt, a zatim i sâm goni i traži onoga koji će mu podariti isti takav kraj:
Umiranje: završni šok bola i ništavila koji je cena
koju plaćamo za sve. Ne bi li to moglo da bude najslađe uzbuđenje, jedini spas
koji možemo dosegnuti... jedini istinski trenutak samospoznaje? Otvoriće se
mračni bazeni njegovih očiju, mirni i duboki dovoljno da se utopim u njima.
Ispružiće ruke ka meni i pozvati da legem uz njega, tamo dole, na mekanoj
postelji od crva.
S prvim poljupcem njegova usta imaće ukus pelina.
Posle toga imaće samo moj ukus - ukus
moje krvi, mog života, ištrcanih iz mog tela u njegovo. Osetiću ono što je i
Luis osetio: sparušavanje mog tkiva, isušivanje svih mojih životnih sokova.
Nije me briga. Bogatstva i užici groba? To su njegove ruke, njegove usne,
njegov jezik.[6]
Dakle, umesto da pred neiskazanim i neiskazivim beže,
junaci Popi Z. Brajt tome hrle u zagrljaj.
Ako polovinu našeg bića čini Eros, a
on je, kako smo ranije videli, mrtav ili bar dobrano nagrižen kancerom, onda
preostali deo - Tanatos - više nije samo polovina. Ravnoteža je narušena u
njegovu korist, i nekadašnje uživanje u ljubavi preobražava se danas u uživanje
u smrti. Apokaliptičnost vizije Popi Z. Brajt i plastično uhvaćena atmosfera
dekadencije na širem planu – recimo, u scenama u noćnom klubu - omogućavaju
poređenje sa još jednim sjajnim piscem sličnih nazora: Vilijem Gibson (William
Gibson), tvorac kiberpanka, iz svog ugla prikazuje sledeći stupanj tj. blisku
budućnost današnjih mazohističkih i nekrofilnih tendencija. Sve one darkerske
grupacije visokih, bledih, ispijenih, narkolikih "Gotika",
"Vampira" i dr. iz Gibsonovih romana naslednici su klinaca iz noćnog
kluba Popi Z. Brajt. Očigledno - i sasvim ubedljivo - njihova nekrofilija
itekako ima budućnost u svetu sa sve više brzine, tehnologije, kompjutera,
droge i ostalih demona, a sve manje kontemplacije, dodira i bliskosti.
Zadovoljstvima i užicima groba hrlimo s nestrpljivošću
leminga, iz razloga koje je svojom genijalnom intuicijom prvi shvatio i u
magične reči uobličio Edgar Alan Po:
Stojimo na ivici ponora. Zavirujemo u bezdan - hvata
nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je poriv da ustuknemo pred opasnošću. Ko zna
zašto - ipak ostajemo. Malo-pomalo, mučnina i jeza i vrtoglavica stapaju se u
oblak neizrecivog osećanja (...) A taj pad, to srljanje u propast, upravo zato
što je povezano sa onom najsablasnijom i najužasnijom od svih slika smrti i
stradanja što su se ikada rodile u našoj mašti - upravo zato sad to živo
priželjkujemo. Razum nas žestoko odvraća od ivice ponora, i baš zato mu se tako
plahovito primičemo.[7]
--- KRAJ---
[1] H. F. Lavkraft, "Zov Ktulua", Nekronomikon
[2] H. F. Lavkraft, "Gonič", Nekronomikon
[3] P. Z. Brajt, isto
[4] P. Z. Brajt, isto
[5] H. F. Lavkraft, "Gonič", isto
[6] P. Z. Brajt, isto
[7] E. A. Po: "Bes nastranosti", u Izdajničko srce, NZMH, Zagreb, 1989, str. 210-211.