S velikim nestrpljenjem i još većim očekivanjima dočekao sam izlazak romana NEČOVEK Osamua Dazaja koji stiže sa etiketom „remek-dela“ i jednog od najčitanijih japanskih romana svih vremena. Mene, naravno, bestseleri ne zanimaju, ali Japanci imaju otkačen ukus čak i kad su mase u pitanju (podsećam da je CANNIBAL HOLOCAUST tamo bio gledaniji od E.T-a!) pa prema tome… Ono što me je privuklo ovom kratkom ali slatkom romanu jeste to što su svi opisi nagoveštavali jednu vrstu mračnog egzistencijalizma od japanske, patološki asocijalne sorte, a ja sam sucker za njihove ekstremizme ove vrste.
Zvanična najava kaže:
„Teško je proniknuti u najdublje tajne ljudske duše, u strahove i moćne kovitlace zastranjenosti. Neke od tih najmračnijih tajni ispričaće vam veliki japanski posleratni pisac Osamu Dazai u romanu Nečovek, kroz ispovest i stradanje protagoniste, Obu Jozoa. Šta je to što ljudsko biće dovodi do ambisa i neprestano ga privlači da pada i tone u svoj nepovrat i posrnuće? Koliko dugo mora da traje patnja da bi jedan čovek osetio svoje nepripadanje ovom svetu i, da li taj sunovrat može da se sagleda ili razume, neka su od pitanja koja nameće čitanje ovog romana.“
A ja kažem: NEČOVEK je kratak, ali prodoran privir u jednu mračnu psihu, u vizuru nekoga ko se od samog rođenja oseća kao izopštenik, autsajder. Ove dve reči su moguća alternativna rešenja za prevod naslova čije je finese teško uhvatiti. Na engleskom je izašao kao NO LONGER HUMAN, mada to nije dobro rešenje, jer ono implicira je ovaj lik nekada davno bio čovek, pa je to u nekom trenu prestao, i sad to „nije više“.
Suština je u tome da glavni junak nije rođen kao „normalan“. Nije ga onda neko ili nešto, neka trauma u detinjstvu, skrenula s koloseka opšte ljudskosti i bacila na slepi kolosek „nečoveka“. Istina, postoji jedna epizoda, samo nagoveštena, bez konkretnih opisa i detalja, kada su ga kao malog dečaka, silovale služavke, ali ta trauma kao da je poslužila samo kao potvrda ljudske bestijalnosti koju je i pre toga slutio, a ne kao okidač njegovog kasnijeg stanja i pomerene vizure. (Mada se može u njoj videti barem deo razloga za njegovo, za Japance ipak i bez toga prilično rasprostranjeno, ambivalentno, otuđeno, šovinističko-paćeničko, zastrašeno-zastrašujuće, sado-mazo odnošenje prema ženama.)
On je rođen „pogrešan“, on je aberacija, neko ko se od najranijeg detinjstva osećao kao tuđin i u svojoj porodici, i sa drugom decom u komšiluku i, kasnije, u školi. Stidljiv, bojažljiv, nesiguran, on oduvek mora da igra ulogu, da glumi, pretvara se da je „jedan od njih“, a sve u njemu mu govori da im ne pripada.
I ne samo što ne pripada svom (srednje-imućnom) sloju i okruženju, nego se ne uklapa ni u ono što bi tome bila „alternativa“ – tada aktuelna ideologija proletera.
„Sve je to tako,“ kaže on o Marksizmu, kad ga slučaj ubaci u kružok mladih levičara i njihovih, po njemu naivnih i površnih naklapanja, „ali u ljudskom srcu se krije nešto još nedokučivije, još strašnije. Nije dovoljno reći pohlepa, taština, ni požuda i pohlepa zajedno. Činilo mi se da je u temelju ljudskog bivstvovanja ne samo ekonomija, već i neka čudna, natprirodna sila, kao iz strašnih priča – ni sam nisam znao šta je. Ja sam se, prestrašen tom silom, prirodno slagao s materijalizmom, kao što voda prirodno teče naniže, ali nisam bio u stanju da se kroz materijalizam oslobodim straha od ljudi, otvorim oči, ugledam zeleno lišće i budem ispunjen radošću nadanja.“(str. 46)
Postoji senka nad čitavim njegovim bićem koja se ne može objasniti ni ekonomijom ni psihologijom ni bilo kojom drugom „egzaktnom“ naukom i spoljašnjim uticajem – senka s onu stranu vremena i bivstva, metafizički mrak koji kao da se njegovim očima razotkrio, dok većina ljudskog soja baulja kratkovida ili slepa pred pravom prirodom sveta.
„Plašio sam se i samog Boga. Nisam mogao da verujem u Božju ljubav; verovao sam samo u njegovu kaznu. Vera. Činilo mi se da verovati ne znači ništa više nego pognute glave ići pred sud da se primi udarac Božjeg biča. Verovao sam u Pakao; nipošto nisam mogao da poverujem u Raj.“ (str. 82)
Nevesela slika, dakle – ali baš zato prijemčiva za prave poklonike ovog bloga. Strogo gledano, NEČOVEK nije horor roman, ali vizura glavnog junaka nije daleko od autsajdera, odnosno otpadnika iz istoimene klasične Lavkraftove priče („Otpadnik“ / The Outsider).
A da je bliska hororu govori i podatak da je ovaj roman poslužio kao predložak za mangu Đunđija Ita, koju je skoro istovremeno kad i ovaj roman, objavio „Stalker“, u tri toma, pod naslovom NIKAD ČOVEK. U toj mangi (stripu) Ito je, naravno, kao klasik japanskog horora, našao klice i povode za mnogo više mrakova i ludila i nadrealizma i grozota nego što ih roman prikazuje – ali o toj mangi pisaću uskoro zaseban prikaz: za sada vam samo kažem da, i ne čekajući na moj rivju, tu divotu sebi smesta pribavite dok još traju promo uslovi, sa nižom cenom. Naručite to sebi OVDE i OVDE.
Roman je pisan pitkim, jednostavnim, razumljivim stilom, sa puno dijaloga, zbog čega, kao i zbog specifičnog glavnog junaka, može nekoga podsetiti na Kamijevog STRANCA – iako, ako ćemo pošteno, STRANAC je ipak viša književna klasa i po dubini ideja i po prefinjenosti jezivo ledenog stila. Dazaj više pleni zbog svoje autentične, nepatvorene pomerenosti (roman je prilično autobiografski) nego kao spisateljski virtuoz. Inače, prevod sa japanskog koji je uradio Mateja Matić je vrlo, vrlo dobar.
Krupnih dešavanja nema mnogo, i ovo je više roman stanja nego roman zapleta. Prilično je lišen velike drame i konflikata, uglavnom se sastoji iz „malih“ epizoda i iz opservacija i premišljanja našeg autsajdera. Najkrupnija akcija desi se na polovini knjige – ajd’ da ne spojlujem, ali jezivo je utoliko što tom epizodom Dazaj zapravo prejudicira i način sopstvenog skončanja…
Još jedna moguća, smislenija asocijacija koju mi NEČOVEK budi bio bi roman ZLATNI PAVILJON Jukija Mišime, mada je i on, za moj groš, dublji i slojevitiji od ovoga, iako sa donekle sličnom strukturom protagoniste kao patološki asocijalnog autsajdera koji mrzi čitav svet zato što, pre svega, mrzi slabunjavog, kukavičkog, bezvrednog sebe. U svakom slučaju, ako ste voleli STRANCA (mesište!) i ZLATNI PAVILJON (bogati prilog!), onda će i NEČOVEK (izdašan dezert) da vam legne.
A ako vam legne, Tanesi je izdao još dve Dazajeve knjige (SUNCE NA ZALASKU i PLAVI BAMBUS), pa razmotrite želite li i njih.
A ako više volite da ovo čitate na ćirilici, bizarnim sticajem okolnosti isti ovaj roman je, skoro u isto vreme, tako da koincidira sa mangom („slučajnos? ne bi reko!“), izdalo i „Žir izdavaštvo“, ali kod njih se roman zove IZOPŠTENIK. Ne znam da li je njihov prevod rađen sa japanskog. Ko želi, nek proveri, ali ja bih ipak išao na sigurno, sa Tanesijem. Trenutno Tanesijev sajt ne radi zbog nekih apdejtovanja, ali proradiće za koji dan: ovu knjigu već imate i u svim knjižarama... Kod Tanesija je 700 din, u knjižarama oko 880...
Budite čovek i častite se romanom NEČOVEK, ali obavezno i stripom NIKAD ČOVEK!
I naravno, ako još sebi niste naručili moju zbirku priča DIVLJA KAPELA, javite se! Knjigu dobijam iz štampe tokom ove nedelje, najkasnije do petka, i smesta šaljem nestrpljivim pretplatnicima, onim redom kojim su mi se javljali.
zadnja korica knjige |