NAILBITER / Noktožder 1

Noktožder 1

Autor: Džošua Vilijamson

Prevod: Goran Skrobonja

Format: 15,8 x 24 cm

Povez: Tvrd

Broj strana: 248

Izdavač: Čarobna knjiga

Vaša cena: 1.700 RSD

 

            Evo jednog horor stripa na srpskom koji bi nekome mogao biti zanimljiv. Da vidimo…

            Šta kaže izdavač?

 

Odakle dolaze serijske ubice? 

Bakaru u Oregonu rodno je mesto šesnaest najgnusnijih serijskih ubica na svetu. Čarls Kerol, opsednuti FBI profajler koji istražuje zbivanja u tom gradu, najednom nestaje i sada njegov prijatelj Nikolas Finč, službenik Agencije za državnu bezbednost, započinje potragu upravo u tom gradu, pri čemu odlučuje da sarađuje sa zloglasnim serijskim ubicom Edvardom Vorenom, zvanim Noktožder, kako bi pronašao prijatelja i ponudio odgovor na misteriozno pitanje: „Odakle dolaze serijske ubice?“

 

Šta kažu tamo neki?

 

Iz majstorskog pera Džošue Vilijamsona i Majka Hendersona dolazi ova neodoljiva, mračna misterija, koja se najbolje može opisati kao mešavina „Tvin Piksa“ i horor trilera „Sedam“!

„Kad bi Džoš umro, poželeo bih da meni ostavi Noktoždera u testamentu, pa bih mogao da kažem kako je to bila moja ideja.“ – Skot Snajder

„Noktožder će vam se zavući pod kožu. Jeziv je, jedinstven i totalno otkrovenje u horor stripu.“ – Zek Tomson – BLOODY DISGUSTING

„Noktožder je kao da svakog meseca čitate novu verziju Kad jaganjci utihnu. Ovo je strip koji bi svaki ljubitelj horora trebalo da čita.“ – Dejms Ferguson – HorrorTalk.com

 

Šta kaže Ghoul?

Pa, ukratko, ja nisam impresioniran. Ali to je „samo“ ako se gleda iz superzahtevne perspektive. Vidite gore, upoređuju ga sa Tvin Piksom, Sedam, Kad jaganjci utihnu: pa, deco, lošu mu uslugu činite time. To su nedostižna remek-dela, to su snažno autorska, individualna dela, titani do kojih ništa ne može da dobaci. To su: jedna od najboljih tv serija svih vremena, plus dva filma koja spadaju u najbolje horor-trilere ikada snimljene. Noktožder sasvim sigurno nije jedan od vrhunskih stripova, čak ni u svom nominalnom žanru. To ne znači da je loš, nego samo da nije to ta liga.

Treba da svedete svoja očekivanja i potraživanja, i da NE očekujete ni Tvin Piks (jer daleko je ovo od te nadahnute, nadrealne orgije linčovskog ludila), ni Sedam (jer nema taj intenzitet vizije, niti ikonografsku inovativnost), a ponajmanje Kad jaganjci utihnu (jer nema ni blizu tako jake likove: ni toliko jakog dobricu, ni jakog zlikovca, ni autentično duboki uvid u varijetete ljudske psihopatologije).

Noktožder je jedna korektna, savremena, popularno građena varijacija na temu serijskih ubica, toliko „veća od života“ i toliko preterano stilizovana da čini karnevalski odmak od svakog dodira sa stvarnošću sa kojom su gorepomenuti titani ipak komunicirali i držali je se. Noktožder se ne dešava u stvarnom svetu nego u strip-verziji jedne (za mene) prerazvučene triler-sapunice sa elementima horora.

Drugim rečima, Noktožder će vam se svideti: ako ste posvećeni bindžer tv serija, ako ih zgutate po sezonu-dve za nedelju dana, ili manje, i stalno tražite JOŠ tog divnog vremeubijanja i samozaborava; ako nemate problem sa američki profesionalno odrađenim, ali slabo-autorskim odradek-produktima; ako stripove ne čitate nego ih gutate; ako se u njih ne udubljujete, ne zastajete da uživate u artworku svakog kadra, nego dijagonalno jurcate preko stranica, fritt-fritt-fritt, da biste videli šta će dalje da bude i dal će onog da ubiju i dal će da se uzmu na kraju…

            Ja sam spreman da oprostim mnogo toga u stripu, odnosno u njegovom scenariju, ako mi je artwork dopadljiv. Crtež u Noktožderu bih opisao kao bezlično-korektno-jedvapodnošljiv, ali neupečatljiv. To je crtanje na pokretnoj traci. Vidi se zbrzavanje, zabušavanje, kompjuterizacija, prečice, fore i fazoni da se sa što manje poteza, sa što više crnila, popuni strana.

            Recimo, nedavno sam vam ovde pisao o seriji grafičkih romana HLADAN KAO LED: tamo je crtež bio bezličan u „normalnim“ deonicama, ali kad krene horor ludilo prosto vidiš kako se crtač razmaše, pusti krila, poleti, da sebi oduška, i napravi neke vizuelno nadahnute i oku slatke prizore. Bar tu osetiš GUŠT. Ovde toga nema. Bilo da crta ljude koji stoje i pričaju, ili se pesniče, ili silaze u katakombe ispod groblja, ili se kasape, crtač je ovde u istom tonalitetu, istom egzekutivnom nadahnuću, istom nivou ekspresije, istoj generičkoj neupečatljivosti.

            Ali, hej, to sam samo ja, neko ko otkida na crtačke velikane, na titane Korbena, Minjolu, Bizlija, Rajtsona, Drijea, Batalju, Mebijusa, Liberatorea, i onda kad neko kao ja vidi ovako nešto – prosto ne može osetiti ni približno taj nivo entuzijazma ili oduševljenja nečim što je tek korektno odrađen posao.

            S druge strane, bar 90% čitalačke publike ne bi bilo u stanju da opazi ili artikuliše razliku između Tomasa Harisa i Dina Kunca ili između Dejvida Linča i Majka Flanagana, pa zbog toga 90% čitalaca ne bi imalo nikakav problem s ovim stripom, i njemu sličnima. Ti i takvi mogu slobodno da ignorišu Gulovo gunđanje i prepuste se ovoj triler-horor-sapunici. Uostalom, ne verujte meni i mojim rečima: na sajtu izdavača imate privju, OVDE, bacite oko na prvih 20-ak strana, uporedite sa ovim što rekoh, pa sami odlučite da li ćete grickati nokte uz ovaj strip, ili uz neki drugi.