***(*)
Najočekivaniji filmski događaj ove godine, a i šire – barem za mene – upravo se desio. Lars fon Trir je najzad okončao (?) svoju genijalnu seriju RIGET, a pet finalnih epizoda postalo je dostupno željnim gledaocima. Odavno sam pisao o tome zašto je ona genijalna: moji pravi poštovaoci čitali su o tome u knjizi FAUSTOVSKI EKRAN (2006), a svi ostali mogli su, zato što sam narodu to okačio, za dž da to čitaju i na blogu, OVDE.
Taj tekst je samo zagrebao njenu genijalnost, jer je tematski bio usredsređen na vezu te serije sa temama satanizma i Đavola; a ovaj sada, za blog, moraće da ostane na nivou razrađene skice, jer sam prezauzet pripremama dva velika horor dešavanja koja će se desiti u Beogradu za nekoliko dana, a da bih sad ulazio u duboke analize.
Koje ionako malo ko čita, jer blog je, izgleda, prevaziđena forma i mrzi ljude da se bakću dugačkim tekstovima: svi odoše na jućubove i podkaste, dok ja ovde vapijem u pustinji.
Prema tome, ukratko rečeno…
Pa, dobro. Ovo je više nego opičen, unikatan Gudbaj. Gudbaj, nažalost, zato što je fon Trir dobio Parkinsonovu bolest, i ovo mu je verovatno poslednja tvorevina (film, serija, šta god). Voleo bih da nije tako, i da taj genije nađe načina da uspori tu boljku dovoljno da može i dalje da radi, ali… Budimo realni, tražimo nemoguće!
Uglavnom, ako RIGET: EXODUS bude njegov poslednji rediteljski Gudbaj, to je više nego respektabilan, dapače, sjajan Gudbaj, u velikom stilu, a ne neka polusenilna penzionerska mrljotina i bezvezarija poput nekih drugih ex-velikana na zalasku karijera koje bih mogao imenovati, ali neću.
Neću se baviti truizmima i predvidivostima koji su odavno jasni: deo odličnih glumaca iz ekipe pomro je u proteklim decenijama, a pre svega izuzetni Švedski Mizantrop, i naravno da bez njega, i bez njih, serija ne može biti ista.
Niti se od nje može očekivati i tražiti onaj udar revolucionarne svežine kojim je zapahnula i televiziju i bioskope (ja sam RIGET, prve 4 epizode ucelo, premijerno gledao u Sava Centru, na FESTU 1997): za svežinu i divotalnost današnje televizije, tamo gde ih ima, treba zahvaliti pre svega Tvin Piksu, a zatim i Rigetu! Ako na pomenuta ograničenja još dodamo Parkinsona, u kontekstu višestruko vezanih ruku ovo ipak nipošto nije polovičan uradak!
Šta imamo ovde?
Neviđen spoj sublime & ridiculous!
Genijalni detalji (ne samo gegovi nego i vrlo pametne i duboke, metafizičke ideje) utopljeni su u more tako nekih blesavosti i trivijalnosti čiji slepstik i apsurd doseže neviđene visine, ili dna. I mada ja ne otkidam naročito na tu vrstu blentavljenja, respektujem ga kao deo Trirove poetike koji je bio prisutan i u ranijim nastavcima (mada nikad ovoliko). Okej, mogao sam biti zadovoljan i sa nešto manje bavljenja Švedsko-Danskim trzavicama, ali ako to njih pali, ko sam ja da se bunim samo zato što mene to ne zaima naročito, i što se ovde s time, po meni, prećeralo?
Ovaj novi RIGET je i dirljiv (naročito sa babom koja zamenjuje baba-Druse iz prve dve sezone: ova je mnogo bolja, simpatičnija, vanredno ekspresivna, i daje uapdljivo najveći kvalitet među novajlijama-pridošlicama) i duhovit (ko će pobrojati sve fore i fazone! mada je ono sa vađenjem oka kašičicom za sve anale…) i pun trolovanja (jer: fon Trir) --- ali i, mestimično, vanredno jezovit i zlokoban i zastrašujuć (jer, opet, fon Trir kad radi horor, možete se kladiti da je to u samom vrhu majstorije da se na svež način zagolicaju živci)!
Ima u ovoj trećoj sezoni najmanje jedna super-genijalna ideja koja je greota što nije razrađena u posebnom scenariju, nego je ovde stavljena maltene uzgred, kao neko slepo crevce, jer, eto, može nam se. Ima se. A uskoro neće da se može (zbog boles). Ovim mislim na taj podzaplet sa mladim doktorima koji proučavaju granice BOLA, i koji beli šum univerzuma tumače kao emanaciju sveopšteg bola kojim zrači univerzum… Koji BOL vide kao osnovu egzistencije…
Ovo je vanredno dobra fora, vredna svog sopstvenog filma ili serije, ali eto, Veliki se poznaju i po tome što im se može da naoko uzgred izbace ideju koja jedva ako zauzme 15-ak minuta u seriji, a koju bi manji, da nekako na nju nabasaju, cedili u bar šes’ sezona od po 15 epizoda!
Takođe, imamo ovde – za moj groš daaaleko premalo – gledati Viljama Dafoa u hiper-mega-jezivoj đavolskoj ulozi. Ima tu jedna scena, kratka ali nezaboravno da-se-usereš-jeziva u kojoj on sasvim satanski njuška po sobi i oko kreveta naše glavne babe da mi srce plače što toga nema više, još mnoog više, i šteta je što je Dafoova minutaža tako preskromna, jer on je dušu dao za horor, upravo sada, sa svojom sadašnjom facom…
Moglo bi se reći da ovih 5 epizoda nisu na nivou prethodnih 8, gledano u globalu, ALI najbolji delovi u ovih 5 mogu da se mere sa najboljim delovima prethodnih 8. Drugim rečima, fon Trir i dalje dobacuje do vrhunaca, povremeno, ali su mu srednji i slabi delovi nešto srednjiji i slabiji.
A možda to sve i nije toliko „pad“ koliko „drugačijost“ kojoj treba vreme da se slegne i pusti koren. Isto kao Tvin Piks 3. Na kojega se mestimično skoro bezobrazno (nesvesno?!) naslanja. I to ne samo po tome što se radi o nastavku genijalne TV horor-sapunice koji je nastao decenijama nakon što je bilo ko prestao da se nastavku nada.
Tu je, kao i u Tvin Piks 3, sova. Dopelgengeri. Statika. BABALON! Ključevi, hodnici u podrumima. Specijalna Lopata. Meta meta. Izluđujuć kraj (šta, očekivali ste holivudski vezanu mašnicu? ha ha!).
Tu je sumanuta transformacija ranijeg lika (ne možete ni zamisliti u šta ovde izrasta Udo Kir – slično kao Bouvi u TP3; s tom razlikom da je Udo živ, pa jeste prisutan ovde, dok je pokojnog Bouvija menjao veliki Čajnik). Tu je i bizarna metonimija umrlog glumca/lika (onaj Šved - na tragu pukovnika, Bobijevog ćaleta, ali ovde još duhovitije zamenjen nečim nego kod Linča).
Tu je, najzad, nadasve dirljivo+inteligentno
prisustvo-odsustvo samog fon Trira lično, u odjavama svake epizode. Kakav car,
kako je samo predivno to rešio u ovih 5 epizoda! I kako se samo na kraju
krajeva s nama pozdravio! Samo najveći to mogu ovako!
Uglavnom, da sažmem: budući da
sam od ovog završetka, u datim okolnostima, očekivao mnogo veću salatu i haos i
trolovanje i krpljenje, ovo ima iznenađujuću (za mene) količinu prividne
koherencije i priče, i očekivano visok nivo posvećenosti cele glumačke ekipe
koji na ramenima junački nose sve ludosti koje im je onaj napisao da govore i
rade.
Produkcija je visoka, profesionalna, sa odličnim efektima, i sve u svemu, u vreme kad se petparačke trivijalnosti i vremenom pregažene plitkoće i palpovi i treševi a la DEL TOROVI KURIOZITETI nude kao nekakav vrh horora (spojler: nisu! ni blizu!), RIGET: EXODUS je bolja serija nego što zaslužujemo. Smelija, luđa, originalnija, sa vrcajućim duhom – ali, samo za inicirane i odabrane. Ako ste voleli dosadašnjih 8 epizoda, opušteno zaronite i u ovih 5. Prelaz od Ranijih u Nove neće biti gladak – dapače, biće to džombovita vožnja, baš kao i u Tvin Piksu 3. Ali, ko voli, voleće, ko ne voli, nevoleće.