Izdavač: TANESI
Pismo: Latinica
Povez: Broš
Godina: 2022
Format: 20x13,5
Strana: 240
Šta kaže izdavač?
Svet sočiva, ogledala, iskrivljene vizure, kojim putuju čudni putnici sa krpenim lutkama, koji su puni nemogućih ubistava bez zločina i krivca, u kome skoro da i nema natprirodnog, pa se on čini samo stvarniji i strašniji – takvim svetom je u prvoj polovini prošlog veka japansku publiku opčinio, i sada se prvi put na srpskom jeziku javlja u samostalnom izdanju, jedan od najvećih pisaca japanske popularne književnosti: Edogava Ranpo.
Edogavine misterije se, uprkos svoj složenosti zločina, interesuju pre svega za ljudsku psihologiju. Goro Akeći u priči Ubistvo na brdu D kaže: „Interpretacija može na bilo koji način izmeniti materijalne dokaze. Najbolji metod istraživanja jeste uz pomoć psihologije proniknuti u dubine ljudske duše“. Ovaj princip se može nazvati Edogavinom zvezdom vodiljom, i on ga je prirodnim tokom doveo i do dela prisutnih u ovoj zbirci. Jeza neželjenog dodira (Čovečja fotelja), iživljavanje nad bespomoćnim (Gusenica), apsurd nesputanog zločina (Crvena odaja) – u njima se obrađuju sakriveni, sramotni aspekti ljudske psihologije, a ne sadrže nužno elemente misterije. Čak i kad ih ima, pažnju čitaoca grabi pre svega jezovita atmosfera, a ne razrešenje slučaja. Ovakve priče mu s pravom daju naziv predstavnika pravca Ero, guro, nansens (erotika, groteska, apsurd).
Šta kaže Ghoul?
Edogava Ranpo je prvorazredni klasik japanske horor književnosti, umnogome njen začetnik – barem u njenom savremenom obliku (začetom početkom 20. veka), a ne u vidu folklornih, bajkovitih „kwaidan“ priča o duhovima, bogovima i demonima kakve su postojale vekovima pre njega.
Nema kod njega demona i duhova, primarni oblik ispoljavanja strave kod njega jeste – psihološka strava, strava poremećenog uma, greha, perverzije, nastranosti, morbidnosti, zločina.
Njegov uzor bio je Edgar Alan Po: ime kojim se proslavio zapravo je pseudonim - Edogava Ranpo je japanizacija Poovog imena (Edogav Aran Po). Po je, takođe, najslavniji po pričama psihološkog, ili barem debelo psihologizovanog horora, u kojima je „Đavo perverznosti“ primarni pokretač, a duhovi i demoni su u nagoveštaju, ako i tamo.
Sad, da se razumemo: Ranpo kao umetnik nije nigde blizu Pou, ali Pou nigde blizu nije NIKO drugi, sem donekle Lavkrafta. Po je bio primarno pesnik, i to se vidi i u njegovim slojevitim, složenim (i leksički i idejno i poetski i kako god hoćete) pričama. Ranpo je bio novinar i palp pisac, i njegov stil daleko je jednostavniji, direktniji, jednodimenzionalan i prilično jednoznačan.
Prosto rečeno: tomovi i tomovi ispunjeni su esejima i čitavim knjigama o pravom značenju i tumačenju „Ligeje“ i „Ašera“, o psihologiji „Crne mačke“, o simbolici zuba u „Bereniki“, o sadizmu u „Bunaru i klatnu“ i „Buretu amontiljada“, itd itd itd. S druge strane, nema potrebe za debelim tomovima tumačenja i analize Ranpovih priča, čija su značenja najčešće već nacrtana u samim pričama, ili ako nisu, onda se kriju odmah između redova gde će ih bez problema opaziti svaki prosečan čitalac (naročito danas, kada smo svi već videli na stotine i hiljade varijacija ovih situacija i zapleta).
Tri ubedljivo najbolje priče u ovom izboru su sledeće: „Čovečja fotelja“, o tipično japanskom perverznjaku zastrašenom seksom i ženama, koji ne može/ne sme drugačije da im priđe nego indirektno, na neki pritajeni, kvarni način. Konkretno, kao majstor za izradu nameštaja on načini specijalnu fotelju sa šupljinom u njoj u koju se on potajno zavuče i tako se naslađuje kad domaćica kojoj je prodao ovaj komad nameštaja seda i meškolji se po njemu, ne sluteći da joj je pervert samo par santimetara ispod mekanih jastuka…Očito to nije klasična horor priča, već više pripovest koja zastrašuje morbidnom psihologijom i eventualno paranojom – zamislite da vam tako neko leži ispod madraca vašeg kreveta, ili ispod jastučića vaše fotelje, i tiho dahće i drkucka dok vi izigravate princezu na zrnu graška… samo što je ovde umesto zrna graška nečiji uprčeni penis…
„Gusenica“ je takođe priča o perverziji, ali druge vrste: ovog puta to nije horor paranoje već horor pasivnosti: zamislite da ste invalid, ratnik koji je u borbi ostao bez sva četiri uda – da je od vas ostalo samo truplo, glava, i genitalije. I da imate veoma nastranu i sadistički nastrojenu ženu koja je isprva smorena tim komadom mesa koji je od vas preostao – a onda, po principu „daj šta daš“, ona reši da se pozabavi time što ima – ali na sve sadističkije, bezosećajnije načine… Naslov, očito, aludira na to na šta nekadašnji čovek, sada bez udova, nju podseća…
„Crvena odaja“ za središnju temu ima fascinaciju savršenim, nekažnjenim zločinom: kao i kod Poa, tako i ovde, on nema ovozemaljsku motivaciju. Dakle, Ranpoa ne zanima zločin iz koristoljublja: da skembam bogatu ženu ili muža, dođem do nasledstva itsl. Pih! To je za one debile iz romana Agate Kristos! Ranpovi ludaci NE ubijaju zbog para nego iz naslade, iz dosade, iz lične perverzije, because fuck you that’s why! Tako i ovaj ovde: čak i ne ubija svojeručno, već ingeniozno iskonstruiše situacije u kojima neko strada, a da se nikakva direktna veza s njim ne može povući… Opet, ne radi se o hororu situacije (brrr, jeziva scena, šta će dalje biti, dal će junak da preživi?!) nego o hororu psihologije (jbt kakav bolesnik, ne mogu da verujem da ovakvi ljudi postoje, jezivo je zamisliti da dođeš u dodir s ovakvim umom!)…
U srodnom duhu su i „Dva bogalja“ (varijacija na „Izdajničko srce“, o zločinu bez razloga) i „Blizanci“ (varijacija na „Vilijama Vilsona“, samo što ovde psiho ubija svog brata blizanca, ali ostaje progonjen time). „Pakao ogledala“ je razrađena dosetka koja se poigrava simbolikom ogledala i njihovim umnožavanjem prizora, a pre svega lika onoga koji se u njima ogleda – ubeskraj. „Patuljak pleše“ je prerada Poove „Skočižabe“, samo što se daleko više prostora daje sadističkom iživljavanju nad patuljkom, a kraća i manje nadahnuta deonica je njegova završna osveta mučiteljima. „Stari lutkar“ se simpatično poigrava začudnim efektom koji lutke – ovde, figure od voska, misteriozno životne, samo što ne ožive – proizvode na posmatrača, ili čitaoca.
Neke od ovih „strašnih“ priča uopšte nisu strašne, nemaju veze s hororom, već su bliže detektivskoj priči („Zločini dr Mere“), čistoj fantastici (klasična, vrlodobra „Putnik sa slikom krpenog kolaža“) ili SF-u („Kanali na Marsu“).
Najveći kompliment koji ovoj zbirci mogu da iskažem jeste sledeći: Ranpo je dovoljno važan i dobar pisac da sam se nosio mišlju da ga uvrstim u Orfelinovu ediciju „Poetika strave“. Nisam to učinio samo zato što sam znao da Tanesi planira ovu knjigu (neke od priča iz ovog izbora već su izlazile u nekim ranijim Tanesijevim antologijama japanske priče). Moj izbor se ne bi sasvim poklopio sa ovim Tanesijevim, ali u neki moj odabir svakako bih metnuo bar polovinu od ovih 13 priča, tj. najmanje 6 od ovih 13 naslova.
Na početku je i solidan, mada za moje prohteve prekratak, predgovor koji će vam dati najuopšteniji uvod u to ko je i šta je bio Ranpo i zbog čega je značajan.
Inače, ozbiljnim pratiocima japanskog horora Ranpo je znan po nekim sjajnim filmovima baziranim na njegovim pričama i romanima, kao što su transcendentni MOJU (aka BLIND BEAST), sumanuti HORROR OF DEFORMED MEN, Cukamotov gotik GEMINI, ili sasvim decentni Barbet Šrederov INJU: THE BEAST IN THE SHADOW. Ranpa se dohvatio i klasik japanskog avangardno-revolucionarno-perverznog filma, Koji Wakamatsu, i to ni manje ni više no njegove najperverznije priče – CATERPILLAR – u istoimenom filmu (koji je, nažalost, suviše jeftin i sirov da bih ga preporučio, sem najradoznalijima).
Pošto je Ranpo nešto kao japanski E. A. Po (po čuvenju, donekle i tematici – mada u drastično neartističkoj, palp varijanti), inspirisao je i filmski omaž kao što je RAMPO (u kome pisac istražuje zločine po uzoru na njegove priče...) i omnibus RAMPO NOIR, neujednačen ali svakako dovoljno sicko na unikatni japanski način da vredi pažnje onih koji vole japanske perverzije.
Dakle, pošto Orfelin neće raditi Ranpove priče, sasvim prihvatljiva zamena neka vam bude ovo Tanesijevo više nego solidno izdanje. Izbor je vrlo dobar, prevodi odlični, štampa i dizajn natprosečni.
Nešto više o ovom piscu na srpskohrvatskom možete naći OVDE i OVDE.
13 STRAŠNIH PRIČA naručite OVDE.
Ujedno vas podsećam na Tanesijevu odličnu antologiju 15 : ANTOLOGIJA JAPANSKE HOROR PRIČE koju sam već prikazao na blogu, OVDE.
A ako vas je zaintrigirala japanska psihološka strava (perverzni, poremećeni, morbidni umovi i njihova zlodela), podsećam na roman koji je izdao Tanesi, pod naslovom NEČOVEK, a naročito na njegovu superiornu manga adaptaciju i nadogradnju Đunđija Ita, NIKAD ČOVEK!
.jpg)