Upravo je ovih dana objavljen zbornik radova Zlobnici, zlikovci, čudovišta, psihopate – a nešto sa tim naslovom prosto nije moglo da prođe bez mene! Naravno da sam i ja unutra, a evo i kako! A evo i zašto!
Dakle, objavljen je zbornik naučnih radova Zlobnici, zlikovci, čudovišta, psihopate, u izdanju Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu i Andrićevog instituta u Andrićgradu.
To je zbornik radova sa naučnog okruglog stola „Zlobnici, zlikovci, čudovišta, psihopate“ održanog u okviru XVII međunarodnog naučnog skupa Srpski jezik, književnost, umetnost (Kragujevac/Andrićgrad, 11–13. novembar 2022) i nastao je kao rezultat rada na projektu „Književno lingvističko-kulturološka humano(po)etika: Dobar – loš, zao“.
Urednici ovog izdanja su: Dr Marija Lojanica, vanredni profesor (gost-rukovodilac projekta), Dr Nikola Bubanja, redovni profesor (rukovodilac projekta) i Dr Miloš Kovačević, redovni profesor (rukovodilac projekta).
A gde sam tu ja? Evo. U ovom obimnom zborniku, pored ostalog, možete pročitati i naučni rad posvećen mom romanu Prokletije!
Evo autora, naslova i sažetka:
Rastislav N. DINIĆ
University of Niš Faculty of Philosophy
Department of Philosophy
STVARANJE „ALBANSKIH PSOGLAVIH”: RATNI ZLOČINI, PORICANJE I DEHUMANIZACIJA U ROMANU PROKLETIJE DEJANA OGNJANOVIĆA
U prologu horor romana Dejana Ognjanovića Prokletije, čija se radnja odvija na Kosovu u proleće 1998. godine, suočeni smo sa eksplicitnom scenom u kojoj odrastao čovek ubija ceo razred školske dece. Iako je scena na prvo čitanje šokantna, ostatak romana daje nam kontekst u kojem postupci ubice počinju da izgledaju razumljivo, pa čak i neophodno. Ispostaviće se da je ubica zapravo komandant male srpske jedinice čiji je cilj uništenje plemena čudovišta, „albanskih psoglavih”, a ispostavlja se da su deca zapravo pripadnici ovog plemena, a samim tim i da nisu ljudska bića. Koristeći model dehumanizacije koji je ponudio Dejvid Livingston Smit, pokazaću da su čudovišni „albanski psoglavi” samo psihološki nusprodukt ideoloških narativa koji potiču ili opravdavaju srpske ratne zločine na Kosovu, kao i srpske ratne propagande koja je imala za cilj dehumanizaciju kosovskih Albanaca.
Ključne reči: ratni zločini, dehumanizacija, genocid, rasizam,
propaganda, poricanje, ideologija, horor, Kosovo
Budući da je ovaj konkretni rad u zborniku objavljen na engleskom (inače su radovi u tom smislu mešoviti: neki na srpskom, neki na engleskom), evo i njegovog sažetka na engleskom.
MAKING “ALBANIAN DOGHEADS”: WAR CRIMES, DENIAL AND DEHUMANIZATION IN DEJAN OGNJANOVIĆ’S PROKLETIJE
In the prologue to Dejan Ognjanović’s horror novel Prokletije, set in Kosovo in the spring
of 1998, we are faced with a graphic scene in which a grown man brutally kills
a whole class of schoolchildren. The scene is shocking at first, but the rest
of the novel creates a context in which the man’s actions begin to appear
understandable and even necessary. The man turns out to be the commander of a small
Serbian military unit set out to destroy a monstrous tribe referred to as the
“Albanian dogheads,” and the children turn out to be members of this tribe, and
therefore – not human. By using David Livingstone Smith’s account of
dehumanization, I will show that the monstrous “Albanian dogheads” are a
psychological byproduct of ideological narratives that deny and justify Serbian
war crimes in Kosovo, as well as of the Serbian war propaganda aimed at
dehumanizing Kosovo Albanians.
Keywords: war crimes, dehumanization,
genocide, racism, propaganda, denial, ideology, horror, Kosovo
Ako želite da bacite pogled na čitav taj Zbornik, on se sasvim legalno nalazi dostupan na netu OVDE:
https://drive.google.com/file/d/12ubI-wUNfGxQBfQd8SGFV1F9sAioBDc5/view
A ako vas zanima samo ovaj rad o PROKLETIJAMA, njega sam iz ove knjižurine od 590 strana isekao, i tih 15 strana -fajl pod imenom „Humanopoetika 43-58 (PROKLETIJE)“- možete skinuti OVDE:
https://www.mediafire.com/file/512pwon3ab123ao/Humanopoetika+43-58+(PROKLETIJE).pdf/file
Ime autora ovog rada, Rastislava Dinića, biće poznato onima koji prate moj blog od njegovih početaka, jer sa njim sam ovde, pre nekih desetak godina, imao snažna neslaganja i rasprave prilično žučne, a povodom tematike koja nije mnogo daleka od ovog ugla iz kojega sada sagledava PROKLETIJE.
Tada smo žustro diskutovali povodom mojih stavova izrečenih u rivjuu dokumentarca na temu blek metala (UNTIL THE LIGHT TAKES US), i tu raspravu imate u postu pod naslovom CRNI METAL – BELO SRCE.
.jpg)
Rasprava je bila još žešća nešto kasnije, kada je povod bio moj osvrt na novelu JEDENJE BOGOVA.
Dinićevu reakciju na to imate u postu pod naslovom Rastislav Dinić: O jedenju bogova, a moj odgovor na njegove optužbe je ovde: Odgovor Rastislavu Diniću povodom jedenja bogova.
Ako su vam ovi spektakularni intelektualni okršaji između Dinića („Peščanik“, autošovinistički „liberalizam“) i Ghoula (čije će ideološko stanovište ostati bezimeno, ali svakako nije ni blizu Dinićevoj poziciji), savetujem da kliknete na ove linkove i to pročitate. Em je zabavno samo po sebi, em bi vam moglo biti korisno za bolje razumevanje PROKLETIJA, em je svakako korisno za ulaženje u ideološki ugao autora rada MAKING “ALBANIAN DOGHEADS”: WAR CRIMES, DENIAL AND DEHUMANIZATION IN DEJAN OGNJANOVIĆ’S PROKLETIJE.
A ako se pitate šta mislim o ovom radu, reći ću ukratko:
1) Drago mi je i počastvovan sam što je moj roman još jednog akademskog građanina potakao na promišljanje njegovih tema i ideja.
2) Iako se naša idejna i ideološka stanovišta nisu promenila, ipak ne očekujte u ovom radu nekakav „okršaj“ – ako ste došli zbog pljuvačine, pucačine, svađačine, to u radu nećete dobiti. Ipak, blog je blog, a naučni rad mora barem da liči na naučni rad.
3) A nećete masakr dobiti ni ovde na blogu. Pre svega zato što za to nema ni povoda. Mislim da je ovo jedan korektan rad (što bi reko naš narod, „good of its kind“), i da je Dinić relativno pošteno (u smislu: ne zaista zlonamerno, ne tendenciozno) iščitao moj roman, ali da je krajnji rezultat ipak (neizbežno?) jednostran i ograničen autorovom agendom i čeripikovanjem (eng. cherry-picking) onoga što je njega zanimalo, a što drastično redukuje i motive i teme i ideje prisutne u romanu, od kojih se Dinić bavi samo jednim slojem.
4) Moja najveća zamerka ovom radu nije usmerena protiv Dinića, pa ni protiv njegove ideološke agende, nego je načelna: ovaj rad je školski primer (zlo)upotrebe umetničkog dela (ovde: romana) iz ugla vanumetničkih, socijalnih disciplina, gde se tekst sagledava kao polazišna osnova (i ilustracija) za neke teorije iz oblasti društvenih nauka (nebitno da li je to sociologija, antropologija, etnologija, politikologija…). To je, da se razumemo, legitiman pristup, i uveliko se koristi u naučnoj zajednici: uzmete neki igrani film (fikciju) ili neki roman ili priču (fikciju) i onda u njima prepoznajete elemente koji podsećaju na neke procese, teme, ideje, probleme itd. koje su neki teoretičari obrađivali u nekim svojim (non-fiction) naučnim delima.
Dinić svoju namernu jasno kazuje na samom početku:
„In this article I will attempt to situate the central motifs of Dejan Ognjanović’s novel Prokletije in an interdisciplinary theoretical framework offered by the American philosopher David Livingstone Smith. This framework was not constructed in order to analyze literary works, but in order to analyze a set of interconnected social, political, cultural and psychological phenomena that together constitute the phenomenon of dehumanization – treating certain groups of people as less than human. However, it does leave an important place for works of literature as a space for reflecting on implicit essentialist assumptions of what Livingstone Smith calls“folk”theories of race which underlie the processes of dehumanization.“
Moj problem sa ovim pristupom, en generale, jeste u tome što sebe iznad svega smatram piscem, pa tek onda kritičarem i teoretičarem, pa mi stoga ovakva (zlo)upotreba umetnosti od strane „nauke“ nije draga, jer nju ne zanima delo fikcije kao umetničko (estetsko) delo, nego samo kao nosilac ili ilustracija nekih teorija, ideja, poruka – dok je, po meni (i ne samo po meni) umetničko (estetsko) delo nešto DALEKO više od svojih tema i ideja. Umetničko (estetsko) delo je živi i složeni i slojeviti organizam, a ne jednoznačna tvrdnja (poruka), a svakako nije ilustracija neke teorije.
Formalno, Dinićev rad je korektan primer ove vrste rada. On je (kao što se i inače čini) upotrebio moj roman – tačnije, neke njegove motive i teme – kao asocijativni sklop koji ga je podsetio na neke motive i teme koje je obrađivao neki teoretičar (filozof). Prepoznao je neke paralele, neke sličnosti (mnoge druge nesličnosti i razlike je ignorisao). Ali onda kada je trebalo da veže mašnicu, da da zaključak, poentu, on je kapitulirao pred romanom. Jeste, pokazao nam je da „Roman X obrađuje (pored mnogo toga ostalog, nepomenutog) Tematiku Y, koju je u svojoj teoretskoj knjizi W obradio teoretičar Z“. I on to čini toliko ubedljivo da bi neki prostodušni čitalac ovog rada mogao pomisliti da je moj roman plagijat: da sam ja pročitao tu filozofijadu g. Livingstona i samo je prepisao, preneo u zaplet, u neku jedva zamaskiranu fikciju. (Izlišno je reći da rečenog gospodina nisam čitao, mada sad možda i hoću; ta njegova tematika jeste zanimljiva – da nije, ne bih se njome bavio u romanu! Uzgred, to što nisam čitao baš tu, baš njegovu knjigu ne znači da nisam čitao neke druge na srodne teme i promišljao tematiku odnosa prema Drugosti, temu Demonizacije, temu Neprijatelja, itd itsl)
Međutim, po meni, ovo je samo prvi korak, basic level, najniži stepenik jedne analize. Dinić je, na tom prvom stepeniku, pokazao: „TO-I-TO DELO bavi se TOM-I-TOM TEMOM.“ Odnosno: "U OVOM romanu dramatizovani su ovi motivi, postupci, ideje." I tu je stao. Ali kad je trebalo da nam kaže: KAKO je to roman obradio (s kojim nivoom složenosti, više/smislenosti), kojim pripovednim sredstvima (karakterizacija, motivacija, ambijentacija… struktura… ne/linearnost pripovedanja… esejističke intruzije, čak dve /jedna o Magna Mater, druga Da se napokon svrši s ovim svetom…), kojim idejnim kompleksima (npr. alhemija), kojim aluzijama (Arto? Fulkaneli?) --- i zašto baš sve to, pa još baš tako, Majku Mu Magnu, s kojim ciljem, smislom, poentom, s kojim proizvedenim efektom (idejnim? estetskim? afektivnim?), kojim značenjem… on je ustuknuo… Ali, nije on (glavni) krivac. On to nije uradio jer se od ove vrste rada to i ne traži i ne očekuje. Ova vrsta rada, koja zanemaruje estetiku i bavi se samo "idejama", nužno ostaje na pragu umetničkog dela, viri voajerski kroz prozor i kroz dimnjak, kroz ključaonicu, i mada nije bez svoje (ograničene) vrednosti, zapravo najmanje govori o delu koje je nominalni povod.
UPOZORENJE: U radu ima grdnih SPOJLERA. Ako niste čitali roman – PRVO PROČITAJTE PROKLETIJE! Šta još čekate? Da se rasprodaju? Da neko doktorira na njima? Ko ima roman, nek ga čita; ko nema, nek naručuje što pre na dogstar666 at yahoo dot com (990 din + 170 ptt).