THE INTERNATIONAL DUPLICITY

            
pod ovaj kišobran staviću 2 filma koja, površno gledano, mogu delovati slično, iako to nisu.

moglo bi se reći da i THE INTERNATIONAL i DUPLICITY spadaju u tzv. 'corporate thriller' pod-žanr koj ise bavi zamešateljstvima mega-korporacija i spletkama i mahinacijama vezanim za njihove (mračne) radnje.

međutim, ako se malo bolje pogleda, vidi se da su u pitanju 2 vrlo različita filma, kojima su čak i (pod)žanrovi različiti.

prosto rečeno, THE INTERNATIONAL je angažovani art film, naslednik političkih trilera iz 1970-ih a la PRISLUŠKIVANJE (THE CONVERSATION) i sl. dok je DUPLICITY zabavni 'repertoarski' film koji u svoje čukunđedove može uvrstiti neke od najboljih filmva starog Hitcha, ali čiji su direktni, moderni preci 'samo' naslovi kakvi su, recimo, TRUE LIES ili MR AND MRS SMITH.

evo, prvo, moje kritike filma THE INTERNATIONAL koja je izašla na Popboksu a za njom sledi moj rivju ovog drugog i novijeg naslova.

MEĐUNARODNA ZAVERA – Tom Tykwer

Invazija otimača duša

Zlo je tamo gde su pare. A pare su tamo gde je zlo. Najviše zla je tamo gde je najviše para. Otud evo bankara-zlikovaca, ubedljivih i aktuelnih kao nikad do sada!

Dejan Ognjanović

ocena: 7/10

***(*)
3+

Originalni naslov: The International

Scenario: Eric W. Singer

Uloge: Clive Owen, Naomi Watts, Armin Mueller-Stahl, Brian F. O'Byrne

Žanr: Politički triler

Trajanje: 118 min

Proizvodnja: SAD, 2009.

Sticajem okolnosti desilo se da Međunarodna zavera postane aktuelnija nego što je planirano: zbog slabih rezultata na probnim prikazivanjima, upriličena su dosnimavanja, a premijera je pomerena za pola godine – taman na vreme da Svetska ekonomska kriza postane opšte mesto na svačijim usnama (i u svačijim košmarima).

To ne znači da je Međunarodna zavera proročki film u bukvalnom smislu, jer zamešateljstva o kojima se ovde govori ne nalikuju previše na aktuelna dešavanja po slovu koliko – po duhu. Beskrupuloznost i zlikovaštvo bankarskog sistema tematizuju se kroz trilerski zaplet o velikoj međunarodnoj banci koja se bavi sponzorisanjem trgovine oružjem na veliko, te državnim udarima i potonjim držanjem u šaci "mladih demokratija" koje su uz takvu pomoć svrgle tirane. Pošto su u igri velike cifre i mnogo moći, oni koji nanjuše trulež u bančinim aktivnostima bivaju bezobzirno smaknuti.

Clive Owen igra agenta Interpola, Louisa Salingera, čiji partner se primakao preblizu zlikovcima, i zbog toga stradao. Salinger se zariče da će raspetljati zamršeno klupko čiji se konci vuku od Italije do Amerike, Turske, i šire. U tome mu pripomaže Naomi Watts u nezahvalnoj, rutinski prilepljenoj ulozi čija je jedina svrha u filmu da gledaoci na jednoj zgodnoj plavuši odmore oči od neobrijanog Owena i gnusnih japija u preskupim odelima.

Tom Tykwer (Trči Lola trči, Parfem) unosi nešto evropskog senzibiliteta u ono što bi u rukama nekog američkog kolege možda bio konvencionalniji triler. U tome mu pripomaže mudoviti debitantski scenario Erica W. Singera prožet autentičnim besom i gnušanjem prema međunarodnoj bankarskoj zaveri (koja bi drugde bila puki izgovor za žanrovske konvencije). Reditelj kadrira velelepne nebodere centara moći kao da su džinovski nadgrobni spomenici zlokobnih nekropola, a automobile i njihove zombifikovane vozače kao da su bezdušni automati vođeni slepim, neljudskim porivima.

Horor intonacija nije slučajna: Tykwer dosledno režira svoj politički triler kao da je na jedan korak od SF-strave Kaufmanove Invazije trećih bića. Bezdušne računovođe i ostali kalkulanti govore o državnim udarima i ratovima kao o prostim biznis poduhvatima. Ljudski životi samo su cifre u njihovoj računici, a Tykwer ih prikazuje kao hladno i proračunato zle otimače ljudskih tela i duša.

Na žalost, ponešto od te hladnoće oseća se i u pristupu glavnom junaku, koji je kao lik tek skiciran. Izvesna distanca prema liku i događajima u koje je uključen čine da Međunarodna zavera jače apeluje na intelekt a manje na emociju. Zbog toga triler trpi - gledalac nije dovoljno uvučen u priču koja skače iz zemlje u zemlju, i sa kontinenta na kontinent, pritom postajući sve komplikovanija. Što se akcionih scena tiče, komplikovana petnaestominutna pucnjava u Guggenheim muzeju u Njujorku za svaku je antologiju. Za potpisnika ovih redova, podjednako veliko postignuće nalazi se i u sjajno uhvaćenoj neljudskoj atmosferi sveta kojim vladaju bankari. Tome valja dodati i cinično-antiklimaktički završetak (koji neće biti po svačijem ukusu). U suštini pesimističan, on ipak nudi jednu vrstu nade – ako ne kroz veru u međunarodne zakone i sudove, a ono bar kroz snagu individualnog čina.

s druge strane:

DUPLICITY 

***

3

potpisuje Tony Gillroy, a u glavnim ulogama su clive owen (da, isti ovaj iz internacionale!) i julia roberts (koju je neko, u trenutku nadahnuća surovom ironijom, nazvao 'pretty woman'!).

ovo je fin, zabavan filmić koji od mene ima jednu lepu trojku (***), baš kao i TRUE LIES i MR AND MRS SMITH. kao i oni, u pitanju je lepršava skoro-komedija u kojoj se komplikacije rata polova sa svim zamešateljstvima i paranojama i tajnim igrama i skrivenim identitetima i ostalim ljubavno-erotskim zavrzlamama prenose i na polje među-korporacijske špijunaže. dok se deda hičkok (pokoj mu duši) pre svega bavio ratom polova kao svojom opsesivnom temom, a špijuni i špijunke su bili samo simboli suštinske međupolne podeljenosti, te nedokučivosti žena za muškarce i obrnuto, gilroj se toga dotiče usput, ali ga pre svega zanimaju vickaste, luckaste, nepredvidive i napete situacije (sa naglaskom na trileru, a ne spektakularnoj akciji kao kod kamerona i mr. smita).

i to je sasvim ok: film jeste duhovit gde treba, zabavan tokom svih 120 minuta, u par navrata žešće napet (naročito u sceni u kojoj robertsova treba da ukrade tajnu formulu oko koje se sve vrti), odlično odglumljen (ističe se pol giamati kao oličenje korporacijske gnjide), fino uslikan i režiran, i sa vanredno zabavnim funky skorom dž. nj. hauarda (u principu ne volim tu vrstu muzike, ali ovde je savršena, i od samog starta najavljuje neobavezan i lagan filmić tipa OCEAN'S 11 ili tako nešto, a ne auro-arty-fart-triler čemu se THE INTERNATIONAL opasno približio.

od zamerki, pomenuću ovo:

-(subjektivno) ne volim veće vremenske skokove, a ova konkretna priča iscepkana je u parčiće sa po nekoliko meseci pa i godina između sebe;

-(subjektivno) fiziognomija džulijine face ide mi na jetra, naročito ta garažna usta; zbog toga mi teško ide da popijem ovenovu romansu sa njom, mada, moram da priznam da je baš spooky u jednoj sceni u kojoj saslušava svoju protivnicu, tj. ženu s kojom je klajv, zbog posla, 'spavao'.

-kraj je neočekivan, ali ne znam koliko je to dobro i koliko će se publici dopasti. neću ni reči više o tome. videćete.

-najveća je zapravo suštinska, tj ideološka: za razliku od INTERNATIONALA, DUPLICITY teško da se može smatrati ozbiljnom kritikom korporacija i njihovog ponašanja: niti glavni junaci – korpo-špijuni – preispituju gnusobe koje rade, niti se od gledalaca očekuje neki (negativan) stav o beskrupuloznosti tih godziloidnih monstruma. gledaoci bi trebalo da, po uzoru na gl. junake (koji se o ostalih izdvajaju samo kvantitativno – količinom perfidnosti i beščašća- a ne kvalitativno), prihvate sve to beščašće, spletke, paranoje, laži, uhođenja, krađe i podmetačine kao son cosas de la vida – kao stanje stvari koje je takvo kakvo je, možda nije najsavršenije, ali bože moj, hi hi hi, bar je solidan povod za mnogo zabavne zajebancije.

sve u svemu, DUPLICITY je solidan proizvod holivudske industrije koji se može konzumirati bez veće opasnosti po vaše moždane ćelije, što je otprilike najveći kompliment koji mu mogu uputiti.

Freddy Vs Jason

FREDI PROTIV DžEJSONA

(Freddy Vs Jason)

USA, 2003.

Rezija: Roni Ju

Scenario: Damien Shanon, Mark Svift

izašlo u magazinu ZNAK SAGITE

Roni Ju najdraži je Holivudu po umeću iskazanom u svom

prvom američkom filmu: Čakijeva nevesta (The Bride of

Chucky, 1998.). Sa hongkonškom zaleđinom iskusnog i

vizuelno nadahnutog režisera (The Bride With White

Hair [oba dela], The Phantom Lover), upao je u

mlitav horor-serijal, i uspeo da četvrti nastavak

Dečje igre (Child's Play, r. Tom Holland, 1987) učini

kvalitetnijim i, što je jos važnije, komercijalnijim

od ijednog prethodnog nastavka, uključujući i

original. Posle slabo zapaženog krimića The 51st State

(2001) pružena mu je prilika da ponovi trik, i svoj

čarobni, revitalizujući prašak pospe po pepelu dva

najduža horror serijala: rezultat je FREDI PROTIV

DŽEJSONA.

Ali, tu ima jedna kvaka: Dečja igra je, u

Holandovoj verziji, bila bezvezna ali prijemčiva

pričica, i finom režijom i efektima donekle izdignuta

iz prosečne B produkcije. Dva sterilna, neinspirisana

nastavka kasnije, Ju dolazi da se iz svih topova baci

na dekonstrukciju priče koja je u startu bila sumanuta

(ubica čiji je duh zarobljen u dečjoj lutki!), i

njegovo samo-referencijalno, 'postmoderno' unošenje

king-sajz doza crnog humora (kao i dinamična režija)

bili su električna struja koja je iz mrtvih digla

zaboravljenu franšizu. E, sad, kvaka je u tome da je

situacija sa F vs J nešto drugačija. Serijal PETAK 13

(r. Sean Cuningham, 1980.) je započet u suštini

osrednjim filmom, a nastavljen gomilom budalaština iz

koje se jedino IV deo ističe kao iole gledljiv. Kako

je Petak… dalje odmicao, tako su prisutniji bili

humorni momenti, što je kulminiralo (nenamernom?)

sprdačinom u 9.delu (Džejson odlazi u pakao, 1993.) i

otvorenim kempom u 10-om, pod nazivom Džejson X.

S druge strane, serijal STRAVA U ULICI BRESTOVA je voćka

sasvim druge sorte: započet remek delom modernog

horora, pod palicom Vesa Krejvena, ovaj niz

se može pohvaliti biserima kad god je Krejven imao

svoje prste umešane (dakle, u prvom, trećem i sedmom

delu), dok su ostali sasvim solidni, ili u najgorem

slučaju osrednji (mada čak i tada pažnje vredni).

Ukratko, u F vs J producent Sean Cunningham u delo

sprovodi ukrštanje babe i žabe: s jedne strane je

(skoro) u startu suluda i nikom potrebna pantljičara

koja se moze rastezati u beskraj (Džejson u svemiru,

Džejson u kiberspejsu, Džejson u budućnosti, Džejson u

prošlosti, Džejson protiv Godzile…), a s druge,

serijal sa određenim dignitetom, na koji je njegov

tvorac stavio mudru i dostojanstvenu tačku (Novi

košmar, 1994). Na žalost, holivudska logika svaku

tačku pretvara u tri tačke, a svako 'zavrsno'

poglavlje praćeno je 'novim početkom', samo ako je

postignuta dovoljna zarada. Adolescentsko

čitateljstvo Fangorije već deceniju unazad kuka i

zapomaže za sudarom horor-titana, i nakon brojnih

zavrzlama (uglavnom poslovno-političke, a manje

kreativne prirode) producenti im napokon izlaze u

susret.

Kakav je krajnji rezultat? Zavisi, naravno, od

tacčke posmatranja. Ako je suditi po odličnoj zaradi

prvog vikenda, film je opravdao svoje postojanje:

horde fanova su pohrlile da vide 'ko će koga', a

Cunningham zadovoljno trlja ruke i verovatno

psuje:”Zašto smo ovoliko čekali?” Ovakva situacija me

uvek dovodi u shizofrenu poziciju: da li da navijam za

nešto poput ovoga? Svestan sam da svaki box office

uspeh horora znači otvaranje vrata za gomilu drugih

projekata ovog uvek 'sumnjivog' zanra. S druge strane,

uspeh baš ovog i ovakvog filma mogao bi da dovede do

niza još besmislenijih sparivanja, tipa: 'Majkl Majers

protiv Lederfejsa', 'Čaki protiv Pinheda', 'Gospodar

želja protiv (Džiper) Kripera'... Ako mislite da je

ovo preterivanje, počujte vest: New Line Cinema već

razmatra scenario u kome se Eš (lik Brusa Kempbela iz

Zlih mrtvaca) bori protiv Džejsona i Fredija!

U kontekstu ovakve triviljalizacije i

infantilizacije žanra relativizovana je i priča o

kvalitetu krajnjeg proizvoda: naravno da niko normalan

ne očekuje da film sa ovakvim naslovom priđe igde

blizu kvalitetima Krejvenovih (pa čak i Kaningemovih!)

filmova. Teško da iko stvarno očekuje da se uplaši

gledajući po deseti put likove odavno pretvorene u

auto-parodije. Dakle, ako iz svojih očekivanja

otpišemo umetničke kvalitete, pa čak i stravu = šta da

tražimo od ovog filma i zašto uopšte da ga gledamo? U

odluci gledati/ne gledati samo jednu stvar treba imati

na umu: ovo je (ne)delo napravljeno za jednu usku i

vrlo specifičnu fanovsku bazu, koja se odlikuje

površnošću, prizemnošću, nezrelošću... Ovo je film za

one koji su iz oba serijala skontali samo najbazičnije

koncepte: ako se tucaš u šumi (ili gdegod),

džinovski mongoloid s maskom će te rasporiti mačetom

(ili već nekom priručnom alatkom), odnosno: ako

zaspiš, ubiće te pervertirana očinska figura sa

noževima umesto prstiju.

Stoga je odgovor na pitanje

'šta očekivati?', u najkraćem – malo sisića, malo

tinejdž petinga, nešto humora, mnogo krvi i još više

akcije zalivene bučnom heavy metal muzikom.

Početak efektno sažima najefektnije momente iz

dosadašnjih Fredijevih avantura (simptomatično je da

ih je najviše iz prvog i trećeg dela- dakle iz

najboljih!), a prva prava scena je Džejsonov

wish-fulfillment dream u kome sisata noćna kupačica

biva kažnjena – mačetom, naravno. Tom prilikom

(dakle, u snu upokojenog zombija) ukazuje se

Džejsonova mama (Betsy Palmer, inače ubica u prvom

Petku 13-om, i jedina kameo-pojava iz oba serijala), i

svog naslednika šalje da tamani decu iz ulice

Brestova. Radi se, očito, o manipulaciji = Fredi je

preuzeo njen lik ne bi li naterao Džejsona da ulije

strah deci i tako mu omogući da ponovo ovlada njihovim

snovima...

Da, glupo zvuči, ali šta pa nije glupo u

ovom usiljenom filmu? No, dobro, rekosmo već da na

projekciju odlazimo na gluposti, odsustvo logike, loše

likove i dijaloge spremni: ako su krv i sise ono zbog

čega smo tu = krvi i sisa ima dovoljno. Na žalost,

sisa nešto manje, ali da ne kukamo previše - jedan par

pripada Katarini Izabel, lepšoj sestri iz GINGER

SNAPSA, pa je nekima već i to dovoljna preporuka...

Krv pljušti na sve strane, ali ubistva su tretirana sa

crnim humorom, pa nemaju onu brutalnost i žestinu

prvog Petka niti maštovitost prve Strave... i po

učinku su bliža pogibijama iz POSLEDNJE EKSKURZIJE

(kikotanje umesto šoka). Roni Ju uspeva da dinamikom

svoje režije prikrije (tj. učini da zaboravite)

besmislenost dešavanja i upeca vas u svoj

rollercoaster u onoj meri u kojoj ste voljni da mu se

predate. Istina, neke scene su mogle biti i bolje,

recimo prva pojava Džejsona, iz magle, morala je da

ima udar bar približan prvom susretu Sare Konor sa

Terminatorom u drugom delu (kad ovaj izlazi izlifta),

a mnogo-najavljivana scena rejva u kukuruzu (sic!)

suviše je kratka i nemaštovito odrađena, pa još uvek

neprevaziđeni prizor masovnog tranžiranja u nekom novijem

hororu ostaje disko-klanica u trećem HELLRAISERU.

Takodje, velika je šteta što je talentovana K. Izabel

ovde protraćena u nebitnoj, uvredljivoj epizodi (nema

šta da radi sem da pokaže sise i, kasnije, da beži,

krije se i vrišti), dok je primadona Monika Kina jedva

u stanju da nosi svoje zamašne grudi, a kamo li glavnu

ulogu. Film bi bio bar za nijansu jači da ga nosi

glumica za to sposobna, ali... bogovi su tako hteli...

Dakle, svi znamo od čega se pita ne pravi, pa uz

svest da od ovakve premise ni Šekspir ne bi napravio

bogzna kako bolju priču, moramo skinuti kapu Juu na

pošteno odrađenoj tezgi, jer je mnogo bolja nego što

to materijal zaslužuje. Naročito je efektna njegova

upotreba filtera sa primarnim bojama (crvena, zelena,

plava), koje je umešno koristio još u Hong Kongu, a

ovde je smislena utoliko što služi vizuelnoj

distinkciji različitih svetova/nivoa stvarnosti u

filmu. Sve u svemu, ako ste zadrti čitalac Fangorije,

ako imate 10-20 godina (ili ste bar u stanju da na

određeno vreme ponovo 'imate' toliko), ako volite

trash filmove i stvari tipa Godzila protiv Rodana,

Gamera protiv Godzile itsl. onda ćete ovde pronaći

ponešto za sebe. U suprotnom, klonite se ovoga.

P.S: Glavna misterija/spoiler koji zaokuplja

poklonike Fredijevog, odnosno Džejsonovog tabora

jeste: ko će pobediti? To je samo svedočanstvo njihove

naivnosti, odnosno infantilnosti. Zar stvarno verujete

da će ijedna od ovih dveju zlatnih koka biti zaklana

na kraju filma? Pobednik u ovom duelu nije ni Džejson

ni Fredi, vec Sean Cunningham i ostali producenti.

Publika je kolateralna šteta.

ČETIRI

****

4-

ČETIRI

Režija: Ilja Kržanovski

Scenario: Vladimir Sorokin

Uloge: Marina Vovčenko, Sergej Šnurov, Juri Laguta, Konstantin Murzenko...

Četiri psa leže na vlažnom, prljavom asfaltu ispred ruskih prodavnica. Noć je, i samo neon osvetljava pozornicu. Psi su uznemireni, u daljini se čuje lavež njihovih kolega, ali oni ostaju na tlu. Onda – odjednom, niotkuda, bukvalno s neba, spuštaju se četiri kraka gigantske mašine, poput mehaničkog pauka. Nadrealni upad ove mašinerije – neke vrste bagera, ili drobilice asfalta- proizvodi šok koji je mnogo više od banalnog iznenađenja: on poprima gotovo metafizičke razmere, kao ruka nekog neljudskog, monstruoznog boga spuštena među ovozemaljska pseta da donese konačnu presudu. Četiri kraka drobe asfalt uz zaglušujuću buku, a psi kevću, prestravljeni, i jure odatle. Ovo je 'samo' početna scena ruskog filma ČETIRI - ingeniozna najava nadrealne i apokaliptične atmosferu što prožima ostatak ovog kontroverznog naslova, prikazanog na FEST-u 2006. Ona ujedno uvodi lajtmotive kakvi su broj četiri (iz naslova) i psi lutalice, kao i estetiku šoka i brutalnosti koja će dominirati ostatkom filma.

Četiri noćne ptice, iz različitih životnih sfera, nađu se na okupu u jednom ruskom baru duboko iza ponoći, i prodaju jedni drugima preterane, neverovatne priče dok se nalivaju egzotičnim alkoholnim bućkurišima. Jedan od njih je preprodavac mesa: prvi put ga vidimo u ogavnim katakombama skladišta gde su hiljade polutki smrznutih lešina naslagane jedne na druge – hodnici i hodnici od mrtvog mesa i leda i obezljuđenih fizikalaca izgubljenih među njima. Na nekim od tih mrcina su pečati iz 1969-te, ali koga je briga? Pretvoriće se u mleveno meso i uvaliti sirotinji po nižoj ceni. U izvanredno napisanoj i režiranoj, dugačkoj sceni razgovora u baru, ovaj lik se predstavlja kao trgovac koji flaširanom vodom snabdeva Kremlj, i usput iznosi živopisne anegdote o Putinu i njegovoj ženi.

Drugi čovek okupljenima iznosi razrađenu, brojnim imenima i godinama potkrepljenu žvaku o tajnim ruskim genetskim eksperimentima. Navodno, Rusi su još tridesetih godina XX veka usavršili proces kloniranja ljudi, kojim se od jedne osobe kreiraju četiri 'dvojnika'. Po njemu, hiljade takvih duplikata napravljeno je tokom decenija, i postoje čitava sela u kojima žive samo klonovi. Ova priča, bukvalno shvaćena, spada u naučnu fantastiku – ali poenta autora je baš u tome da je današnja Rusija toliko ogrezla u dekadenciju da i najneverovatnije priče zvuče sasvim moguće, i čak verovatno. 'Ono što je na Zapadu zabranjeno, u Rusiji je normalno' odvraća on na nevericu sagovornika. Ovakav ambijent prepoznatljiv je publici post-komunističkih zemalja, pa tako i Srbima: ambijent u kome stvarnost svakodnevno prevazilazi fantastiku ili horor. 

Otud, ruska ČETVORKA u ovdašnjem gledaocu može lako da proizvede osećaj strave i užasa, ne u smislu banalnih američkih slashera, već kroz jezivo prepoznatljivu egzistencijalnu stravu koja natapa post-apokaliptički ambijent... Treći muškarac u ovoj grupi, barmen, nezainteresovan je i dremljiv, i prespava veći deo priče svojih gostiju. Četvorku zaokružuje devojka koju smo prethodno videli kako ustaje iz kreveta između dve zahrkale muške guzice, i pozdravlja se sa koleginicom, kol-gerlom. Ipak, za šankom se ona predstavlja kao zastupnik japanske firme koja proizvodi nekakvu vrstu jonizatora vazduha od koga radnici u kancelariji postaju zadovoljni i raspoloženi za rad. Nakon nekog vremena, uprkos popijenom alkoholu, bajke koje pričaju drugima (a verovatno i sebi) postaju neodržive, i oni se razilaze.

Tu film počinje da pada. Dotadašnja ravnoteža u praćenju ovih likova narušava se kada se pažnja usredsređuje na devojku, a ostala dvojica se zapostavljaju i tek sporadično vraćaju u priču. Devojka putuje u selo, u dugačkoj sceni u kojoj režiser gradi pejsaž sačinjen od blata, pasa lutalica, ogromnih i bučnih bagera koji prekopavaju zemlju, zadimljenih fabričkih dimnjaka, ogromnih smetlišta i pustara čije ruglo srpskom gledaocu –ponovo!- priziva jasne asocijacije, baš kao i putovanje vozom, u kome putnici nemilice proždiru nepojmljive količine hrane. Kamera se zariva u njihove ružne njuške, krupni planovi otkrivaju ispucale ruke i pocrnele nokte dok ruke čereče masno meso i dok krivi, požuteli zubi žvaću kuvana jaja. 

Film, do tada solidno kontrolisan, postaje od ovih momenata razuzdana orgija mizantropije, očaja i najcrnjeg nihilizma, a ono što je do tada nalikovalo vrlo mračnoj pesmi pretvara se u - urlik. Devojka dospeva u blatnjavu selendru baš na sahranu svoje sestre: okupljene su isključivo babe, čije kukanje i naricanje brzo biva zaliveno jakim količinama votke – cugane direktno iz flaše – a sovra se pretvara u orgiju pijanstva, kreštanja i blebetanja, pa i tuče među babama. Na kraju, starice sasvim odlepe i počnu da vade svoje usahle dojke i da se polivaju vinom dok izgladneli džukci proždiru lica lutaka, načinjena od sažvakane sredine hleba, koje su jedina mala privreda tog selišta...

ČETIRI je debitantski film Ilje Kržanovskog (1975) i nabijen je nedvosmislenim gnevom i frustracijom mladog čoveka poniklog iz zemlje u propadanju. Njegov prvenac iskazuje duboko i iskreno gađenje nad ljudskom, moralnom, socijalnom i svakom drugom katastrofom koja je zadesila Rusiju i pretvorila je, bukvalno i metaforički, u đubrište. Njegova emocija je razumljiva (i prepoznatljiva). Ipak, sirovost njene ekspresije, naročito u drugoj polovini filma, postaje kontraproduktivna za opšti 'umjetnički dojam': režiser počinje da se ponavlja, da preteruje bez pravog smisla, da nam nabija na nos sve više i više gadosti, u nameri da kroz pornografiju beznađa pročisti sebe, a možda i ponekog od izdržljivijih gledalaca. Žrtve njegove razuzdanosti, odnosno nedostatka kontrole u realizaciji dobre ideje, jesu čistota izraza kao i oštrina poente koju pokušava da izvede. 

Nije zanemarljivo ni otuđenje koje gledalac doživljava u trenucima kada se napuštaju i poslednji pokušaji dramaturgije i kada se 'priča' preobražava u sled neprijatnih i tragičnih prizora. Njihov učinak je zatupljen bukom i besom ovog gnevnog momka, pri čemu se od kritike dekadencije (u početku) ČETIRI, prema kraju, i sam pretvara u dekadentno, nekontrolisano, nabujalo, haotično delo. To su valjda odlike 'ruske duše' koja nikada nije bila čuvena po umerenosti: kada Rusi preteruju, to je onda preterivanje iza koga nema dalje. Zbog toga se daleki preci ovog dela mogu naći u prozi neizlečivog mračnjaka Leonida Andrejeva, kao i u filmu POSETILAC MUZEJA Konstantina Lopušanskog, u kojima protagonisti takođe lutaju bespućima i đubrištima ljudskosti, vrišteći na nepostojećeg ili indiferentnog Zlog Demijurga.

Uprkos svemu, talenat ispoljen u deonicama koje funkcionišu bez greške očitava se u smislu za kompoziciju kadra, detalj, gradnju atmosfere, rad sa glumcima, za upotrebu zvučnog dizajna za podupiranje ostvarenog ambijenta, za pretvaranje predmeta, objekata i lokacija u efikasne likove filma. To je dovoljan zalog za nadu da će Kržanovski u narednim ostvarenjima bolje zauzdati svoju emociju – kako bi je uspešnije ovaplotio, koncentrisao i dalje preneo bez ostatka.

http://us.imdb.com/title/tt0445161/

BULEVAR ZVEZDA (Mulholland Drive, 2001)

BULEVAR ZVEZDA (Mulholland Drive, 2001.)

Scenario i režija : Dejvid Linč

Uloge: Naomi Vots, Lora Elena Haring, Džastin Terou,...

IZAŠLO U LISTU 'PRESSING', NIŠ

Ako ste od onih koji čak i na filmu žele da im je sve jasno, logično i objašnjivo (kako u životu, dakako, nije) onda verovatno niste ljubitelj filmova Dejvida Linča. Ovaj režiser je svoju karijeru i svoj kultni status stekao upravo snolikim (pretežno košmarnim) ostvarenjima u kojima dominira ''logika'' iracionalnog. Konvencionalni holivudski linearni zapleti ovog rođenog Amerikanca nikada nisu zanimali, pa je on i pored svoje opsesije američkom pop kulturom, muzikom, stripovima, pitama i krofnama u svom osobenom filmofilskom pristupu bliži evropskim kolegama (Kokto, Bunjuel, Felini, Bergman...). 

 Karijeru je otpočeo avangardnim, eksperimentalnim kult hororom GLAVA ZA BRISANJE (Eraserhead, 1977) da bi se potom učinilo da će svoje bizarne preokupacije i stil uspeti da pomiri sa zahtevima nešto konvencionalnije komercijalne produkcije. Dovoljan je testament Linčove ekscentričnosti ako filmovi kakvi su ČOVEK SLON, DINA i PLAVI SOMOT predstavljaju njegove ''najnormalnije'' filmove. U devedesetim, nakon relativnog neuspeha TV serije TVIN PIKS (da, neuspeha: kultni status je ona stekla zahvaljujući Evropljanima i Japancima; u Americi je skinuta s programa nakon druge sezone) Linč kao da je potpuno napustio i samu pomisao na bilo kakav kompromis. 

Pokazatelj tog stava bio je i film TVIN PIKS: VATRO HODAJ SA MNOM (1992), opšte popljuvan od kritike i ignorisan od publike, danas donekle revalorizovan. HOTEL IZGUBLJENIH DUŠA (1996) bio je podjednako nezainteresovan za zahteve prosečnog bioskopskog konzumenta, a kritika mu je bila tek nešto naklonjenija. Nakon najperverznijeg primerka u čitavoj Linčovoj karijeri – linearne, jednostavne, tople ljudske STREJT PRIČE – Linč se u BULEVARU ZVEZDA vraća svom prepoznatljivom i neponovljivom stilu, samo da bi naišao na sveopšte oduševljenje kritičara i na kultni status kod ono malo američkih gledalaca koji su učinili napor da ga pogledaju.

Evropa, i ostatak ne-američkog sveta su puno bolje odreagovali na najnoviji Linčov atak na ono što samo ograničene osobe smatraju ''zdravim razumom'': Zlatna Palma koju je u Kanu 2001. podelio sa braćom Koen kao da je bila pokušaj iskupljenja za traumatično negativan prijem TVIN PIKSA u tom istom Kanu, dok se i u gomili nagrada koje je film dobio od raznih strukovnih udruženja u Americi primećuje osećaj griže savesti zbog lošeg tretmana ranijih filmova režisera koji se slobodno može smatrati jednim od petorice najznačajnijih živih američkih autora. Nominacija Oskar za najboljeg režisera najbliže je što je Linč u ultra-konzervativnoj Americi danas mogao da priđe zvaničnom priznanju. Oskara je, naravno, dobio bezlični odradek Ron Hauard.

          BULEVAR ZVEZDA je kulminacija dosadašnjeg Linčovog istraživanja deliričnih stanja koja isplivavaju ispod uglađene površine ''normalne'' i ''zdravorazumske'' Amerike, te motiva izgubljenog (ili podvojenog) identiteta koji je postao prominentan još od neshvaćene filmske verzije TVIN PIKSA. Očigledno je trebalo čak dva filma i skoro deset godina navikavanja publike i kritike pa da tek u trećem filmu sa sličnim pristupom pravi smisao Linčovih bizarnih sadržajno-idejno-formalnih eksperimenata postane bar donekle pristupačniji. Holivudski ambijent i priča o ambicioznoj glumici sa amnezijom koja sa novostečenom prijateljicom pokušava da otkrije niz tajni koje iz nje izviru bili su kao poručeni za Linčove preokupacije. Jer koje bi drugo mesto bilo pogodnije za priču o konstruktima realnosti, nemogućnosti razlikovanja stvarnosti od iluzije, za priču o problematičnim i nejasnim pitanjima identiteta, o mračnim strastima, urotama, ambicijama, skrivenim namerama, faustovskim pogodbama i nerasvetljenim zločinima – od najveće svetske Fabrike Snova? 

          Linč ingeniozno razotkriva alter ego industrije kroz jedan retko viđeni Holivud: Fabriku Košmara. Vrednost njegovog filma nije u samom razotkrivanju, koje je uostalom odavno izvedeno u sjajnom BULEVARU SUMRAKA (1950) Bilija Vajldera, koliko u načinu (originalnosti i ubedljivosti) na koji je to izvedeno. Njegov film je savršena dopuna Vajlderovom filmu, oličena i u naslovu: Malholend Drajv (vijugavi put preko losanđeleskih brda koji vodi u Holivud) se ovde spaja sa Bulevarom Sumraka i tako na filmskom planu ocrtava savršeni krug oko Holivuda.

           BULEVAR ZVEZDA ne ''govori o'' podvojenosti Fabrike Snova te o opšteljudskoj sklonosti ka iluziji, (samo)obmanjivanju i nesposobnosti suočenja sa svojom ''mračnom stranom'' kroz zašećerivanje stvarnog stanja stvari – BULEVAR ZVEZDA sve ovo, i još mnogo toga više, oličava! Linč ne pripoveda, ne objašnjava, ne dokazuje, on čak ništa ne tvrdi – on samo pokazuje: niz fragmenata ''realnosti'' odabran je i montiran ne-narativnom ne-logikom sna čije tumačenje je prepušteno gledaocu. Većina njih nije navikla na toliko poverenje, na toliku slobodu i kreativnost, i očekuje od režisera da pojasni: šta sve to, dođavola, znači?! 

          Linč koristi motiv detekcije (baziran na logici i zdravom razumu), kroz istragu glavne junakinje/junakinja samo kako bi podrio dominaciju racija i pokazao njegovu nedovoljnost u hvatanju u koštac sa mračnim dubinama psihe. Stoga završetak filma za dobar deo publike deluje frustrirajuće: zavedeni prividom konvencionalnog noir trilera oni su nespremni da se suoče sa žanrovskim skokom na kraju koji sve mračniju progresiju dešavanja neminovno vodi u oblast horora. Ali šta ste očekivali, gospodo, od Dejvida Linča? Hepi-end? Objašnjenje u stilu klasičnih krimića, gde sve niti zapleta bivaju na kraju raspletene i uredno izložene pred dokonog gledaoca? Iznenađeni ste hororom koji ''niotkuda'' izvire? Dopustili ste da budete obmanuti iluzijom normalnosti? Ako je tako – tako vam i treba.

           Svako od nas svake noći u svom životu sanja i po nekoliko snova. Tek deo toga bude upamćen. U čitavom životu, na duže staze tek pet-šest snova nam se neizbrisivo ureže u pamćenje. BULEVAR ZVEZDA je poput jednog od tih nezaboravnih snova. Već od ingeniozne najavne špice, u kojoj su sublimirani i tema i ideja i stil filma kojem prethodi, sve je tu: Linčova opsesija plesom i muzikom (nikad bolji saundtrek u, po tome i inače čuvenom, opusu), udvajanje glavnog lika, pretapanje, dominacija silueta i senki iz jarke, živo obojene površine, delirična intruzija sve zlokobnijih i mračnijih sadržaja... 

          Ako baš ne možete drugačije, i insistirate da detekciju sprovedete do kraja, nakon drugog ili trećeg gledanja/sanjanja možda ćete zapaziti da film uopšte nije tako anti-logičan kako se možda čini, i da se nazire privid smisla iza čudnih zbitija. Besmrtnim Hamletovim rečima: ''Though 't be madness, there's still system in it.'' Bilo kako bilo, lepota ove zagonetke ne zavisi od rešenja, ili ono bar za nju nije neophodno. Prepustite se snovima Dejvida Linča: oni predstavljaju obogaćenje duhovnog života svakog pravog filmofila i sanjara.

           Ako ne spadate u iste, gledajte filmove Rona Hauarda, ili bilo kog skorašnjeg Oskarovca. Tamo je sve jasno.