RODOSLOV LOZE VAMPIRA, Momčilo Nastasijević

(Solaris, 'Biblioteka srpske fantastike', Novi Sad, 1994)

najzad nađoh vremena (i vrlo konkretne motivacije) da u celosti pročitam ovu davno izašlu zbirku.

iako sam ranije čitao par najpoznatijih priča odavde, tek sad pročitah i sve ostalo, kako bih se uverio da nema i neki skriveniji biser. i nađoh – jedan baš čist biser, i nekoliko vrednih kamenčića.

u pozadini mozga dugo sam već imao njegovo ime kao čoveka čiji rad treba pomnije proučiti, ne samo zbog prisustva osobene fantastike u nekim njegovim pričama, nego i inače, prosto kao značajnog i dobrog pisca.

za slučaj da baš ništa ne znate o ovom piscu, sledeći citat koji nađoh onlajn prilično jezgrovito opisuje čoveka i situaciju:

"During his lifetime Momcilo Nastasijevic was less well known than some of his contemporaries, such as Milos Crnjanski and Rastko Petrovic. His literary output was not large, and it gained immediate appreciation only in a narrow circle of intimate friends. ... One reason for this lack of recognition was that --with his individual views of poetry and literature and the problems of the development of the Serbian literary language-- he was outside the trends of expressionism and surrealist Marxism dominant in Belgrade at the time. Another reason was that his compression of style and his individual imagery make him an extraordinarily difficult poet, especially for those who seek a paraphrasable meaning in poetry. For this reason he has been accused of being hermetic by some critics."

zbirku RODOSLOV LOZE VAMPIRA proučio sam pre svega tragajući za najboljom mogućom kandidatkinjom za antologiju srpske horor priče koju spremam. proučiću i druga izdanja njegove proze, ali za sada, u antologiju idu dve priče koje u donjem opisu imaju najveće ocene.

uopšteno, nastasijevićev stil se razvijao u pravcu sve veće nekonvencionalnosti i udaljenosti od linearnog i mimetičkog opisivanja, što se u ovom izboru jasno vidi, jer su priče hronološki poređane. u onim ranijim vidljivo je sočno i bogato pisanje, ali ipak blisko prozi na koju smo navikli, sa zapletima, likovima, motivacijom i opisima jasnim jezikom linearno i nedvosmisleno izloženim. najbolja priča u ovom stilu je svakako ZAPIS O DAROVIMA MOJE ROĐAKE MARIJE.

u poznijim pričama njegov jezik postaje naglašeno iscepkan, jezgrovit, eliptičan i hermetičan do granice frustracije, pa i iza nje. to su manje priče, a više nizovi fragmenata, pasusa, u kojima se vrlo koncentrisanim, naglašeno poetskim i nemimetičkim jezikom iznose dvosmislene tvrdnje, opisi i dešavanja čiji bi zbir trebalo da bude veći od pojedinačnih delova. elipse su vidljive i u samim rečenicama, u kojima često zamenice zamenjuju nepostojeće imenice odnosno subjekte, i često treba poprilično čitanja i pažnje pa da se ti rebusi i zagonetke primaknu nekakvom razlučenju. ponegde je to veoma rewarding; avaj, moram reći da mestimično to za moj ukus prelazi u manirizam kojim se više gubi nego li dobija. svakako najbolja priča u ovom stilu jeste ISTINA O OPAKOME.

tematski, skoro sve priče (ili barem sve najbolje u zbirci) bave se erupcijama sitnih zala koja poput lavine od sitne zlobe, zavisti, sitnodušja, sebičnosti itd. narastu do razmera pravih zločina gotovo apokaliptičkih razmera (na simboličkom planu). još konkretnije, ove priče donose za mene retko viđenu oštrinu u osudi srpskog plemenskog mentaliteta i psihologije rulje, odnosno spremnosti da se sa patološkim sadizmom i sumnjivom ornošću krene u kažnjavanje 'prestupnika', tj. svih onih koji odudaraju od 'normalnosti' rulje. istovremeno se ta normalnost prodorno i bez mnogo tupljavine, klinički precizno prepoznaje i prikazuje, u nekoliko rečenica ili pasusa upečatljivije nego li što bi mnogi na čitavim stranicama i poglavljima svojih romana-reka-mutljaga.

dakle, evo sadržaja ove zbirke i mojih kratkih osvrta na konkretne priče, sa subjektivnim numeričkim ocenama (u zagradi) koje ne treba shvatati suviše ozbiljno no samo kao elementarni vodič:

-O ZAROBLJENIM TAJNAMA (6-)

=kratka parabola o čoveku koji zadugo čuva tuđe tajne, dok ga one ne otuđe sasvim od sveta.

-SVILENI LJUBIČASTI KONAC (4)

=slična kafikinim SINOVIMA, ovo je priča o nekim neobjavljenim pričama koje su ovde personifikovane, ali naivnije i manje uspešno nego kod kafke.

-STRAH (5-)

=prerazvučena i neubedljivo-naivna priča sa previše proizvoljnim povodom za junakov strah.

-ZAPIS O DAROVIMA MOJE ROĐAKE MARIJE (10-)

=e, ovo je već masterpis. suptilna, tanana, gusto-atmosferična, narastajuće-zlokobna, elegična, ruralno-gotska studija psihopatologije jedne previše gorde žene koja neplanirano postane femme fatale – ne samo za momka koji se zbog nje obesi, nego i za sebe... ovu priču je đorđe kadijević ekranizovao u obliku izvanredne TV drame za koju mi je krivo što sam je pogledao tek nakon štampanja knjige U BRDIMA, HORORI, jer bih se svakako osvrnuo i na nju, iako je tek marginalno horor.

-REČ O ŽIVOTU OCA TODORA OVOG I ONOG SVETA (5+)

=simpatična pripovest o parohu koji, po smrti svoje žene, počne spopadati tuđe po selu. ima opskurnu kulminaciju sa onoga sveta, kada se parohovo kljuse vrati ispred rajskih vrata nazad po paroha kome je ulaz zaprt, sa dubioznim naravoučenijem.

-PRIČA O NEDOZVANOJ GOSPOĐI I GLADNOM PUTNIKU (6)

=predvidiva, linearna, ali lepo ispričana parabola (sa memorabilnim slikama) o samoživoj ženi koja odbije jabuku gladnom namerniku, te o njegovom i njenom posledičnom skapavanju.

-PRIČA O NEZNANCU (5)

=još direktnija, jednodimenzionalna, gorka parabola o ljudskoj nezahvalnosti prema čoveku koji može da tera čume, more i boljke svih vrsta.

-ISTINA O OPAKOME (10)

=remek-delo koje svoj puni, snažni udar stiče tek na kraju, kada se sve kockice fragmentarno iznete pripovesti slože u punu i pravu istinu, direktno suprotnu od one sugerisane na početku. najdirektnija i najsurovija osuda 'normalne' rulje: svetine, dokonih ženturača sa svojim brbljivim jezicima i ogovaranjima, pa čak i surove, bezdušne njine dečurlije, uvek orne da se kamenom bace na psa, ili čoveka, baš kao i njini vrli roditelji.

-RODOSLOV LOZE VAMPIRA (7+)

=naslovna, mnogo-antologizirana i hvaljena priča po meni na manje upečatljiv i uspeo način kazuje istu ili sličnu poentu kao i ISTINA O OPAKOME: usud familije, i pojedinaca u njoj, dodeljen im od svetine, a bez pravog razloga ili krivice.

-ANE KADIJE REČ O ĆIR-ZAHINOJ KOBI (7)

=vrlo morbidna i smela (u svojim implikacijama i sugestijama), priča o pohlepi i sebičnosti jednog jevrejina koja gradi polovinu tragedije, čijoj drugoj polovini potpomažu nebriga i bezosećajnost rulje iz sela, koje se u 'akciju' nadade tek kad je prekasno, i na sebi svojstven, uništiteljski, beskoristan i štetan način.

-UKOPANKA (4-)

=iritirajuće opskurna, iscepkana i eliptična, multi-glasovna 'storija' o jednoj ožalošćenoj ženi i razlozima njenih stalnih poseta jednom grobu kojoj ne bi škodilo malo više direktnosti.

-NERODI (4)

=lepo opisano gašenje života jedne familije koje bi bilo još smislenije da je bar sugerisan razlog za to.

-GODINA (2)

=ovde je već iritirajući manirizam pre-poetičkog, pre-eliptičkog, pre-opskurantskog fragmentiranja slika i opisa svedenih na mini-rebuse.

sve u svemu, iz rečenog je valjda već sasvim jasno da se radi o velikom i zanačajnom piscu te o zbirci u kojoj se itekako ima šta probrati!

     koga zanima nastasijevićeva poezija, evo solidnog eseja o tome: Aleksandar B. Laković, NASTASIJEVIĆ IZ „NEIZREČJA U REČ”

NEKRONOMIKON: prikaz u BLICU

Pre nedelju dana, tačnije u nedelju 28. juna 2009. (baš na Vidovdan!), objavljen je u BLICU (tj. dodatku BLIC KNJIGA) prikaz zbirke priča H. F. Lavkrafta NEKRONOMIKON.

Evo kako to izgleda.

AUTOR: H. F. Lavkraft

PRIREĐIVAČ: Dejan Ognjanović

PREVOD: priređivač i saradnici

IZDAVAČ: Everest Media

BROJ STRANA: 608

ISBN: 978-86-7756-000-3

POVEZ: Tvrd

CENA: 1.755 dinara

Kao što je prva asocijacija na Horhea Luisa Borhesa "Alef", a na Franca Kafku, "Proces", tako je "Nekronomikon" neraskidivo vezan za Hauarda Filipsa Lavkrafta (1890-1937), američkog pisca engleskog porekla. Ovaj književnik "tajanstva i mašte" iz Providensa, čiji je život podjednako misteriozan kao i njegova dela, jeste, kao i Edgar Alan Po u 19. veku, u ogromnoj meri, bez izuzetka, uticao na sve, i savremene mu i današnje autore horora (preteča Stivena Kinga, Klajva Barkera, Nila Gejmena...) u svetskoj i našoj žanrovskoj literaturi, filmu i stripu iz 20. stoleća. To što se o njemu ovde malo zna samo je posledica retkog, fragmentarnog, nesistematičnog i diskretnog prevođenja i objavljivanja. U Srbiji je tek nedavno doživeo dostojno, čak fascinantno predstavljanje kroz, u svakom smislu kapitalnu, tvrdo povezanu, odlično, na najboljoj hartiji odštampanu vrhunski dizajniranu knjigu, zbirku najvažnijih priča ovog genijalnog, revolucionarnog stvaraoca. Priredivač monumentalnog projekta, prevodilac nekih priča, te autor stručnog predgovora, biografije i pogovora sa cebkupnom, metodološki konzistentnom bibliografijom Lavkraftovih dela je Dejan Ognjanović, asistent na predmetu Američka književnost Niškog univerziteta i stipendista Univerziteta u Berkliju. Mrak-knjiga! Mistično, turobno, teskobno. Temelj žanra. Biblija svetskog horora.

Slobodan Ivkov

PICNIC AT HANGING ROCK (1975)

****

4

reprizirao sam dva filma pitera vira koji imaju elemente horora – tačnije, PICNIC AT HANGING ROCK ima elemente, ali horor ipak nije, dok WAVE ipak može da se smatra punokrvim hororom (iako bez krvi).

PICNIC je, u suštini, film o juxtapoziciji civilizacije i prirode, o (ne)kongruentnosti damskih rukavica u australijskoj divljini, o kontrastu tvrdih, milenijumskih stena i nežnih, odjučerašnjih dama... kada se ovi disparatni elementi sudare na 'visećoj steni' – mekši popušta. iako je film otvoren za tumačenja, gomila sitnih detalja ipak naglašava ljudski faktor: društveni odnosi, socio-istorijska slika australije tog doba (na prelomu 19. u 20. vek), a naročito viktorijanska sexualna represija izvezena i implantirana u jedan ambijent koji joj je potpuno stran – suncem opaljena pustara australije umesto magluštinama i kišom pokrivene engleske.

foto: ipak nekih tajni ima, što ne govore se svima, što se samo nekom kažu, ko digne nos iz knjige...

naglašavanjem sexualnih motiva (a naročito u dužoj verziji koju sam ovog puta pogledao) sugeriše se da su te nestale cure zapravo pobegle iz jednog opresivnog društva u pomalo jezivu, ali ipak otvoreniju prirodu u kojoj mogu da golišave trčkaraju bez cenzure. mistične sile pradrevne australije samo su očigledna metafora –kao velsova 'vrata u zidu'- za jedan pre svega psihološki otklon.

zbog toga, iako film nije explicitan u svojim značenjima i dopušta i druga čitanja (kao manje verovatna), PICNIC je pre svega film o ženskoj liberaciji koja je, pre nego što je postala institucionalizovana, mogla i morala da ima drastične oblike, poput ovih prikazanih u HANGING ROCKu.

foto: škola za guske

za one kojima taj feministički momenat nije najvažniji u filmu, piter vir maestralno kreira i nekoliko istinski jezivih scena, pre svega kroz genijalnu upotrebu zvuka – od panove frule kao lajtmotiva, pa do dubokih dronova koji kao da potiču iz 'besova' što izbijaju iz iskonskih stena. uprkos izvesnim značenjskim ograničenjima, relativna otvorenost PIKNIKA ipak ga čini jednim od najboljih primera filma MISTERIJE – ne horora, ne trilera, ne drame, nego, pre svega – misterije. i nije nimalo slučajno što se film koji naglašava omiljenu reč dejvida linča takođe karakteriše tako ingenioznom upotrebom zvuka...

THE LAST WAVE (1977)

 ****

4

jedini pravi horor pitera vira, THE LAST WAVE izvanredan je primer kinematografskog stvaranja jeze i strave bez posezanja za extremnijim horror prizorima ili efektima.

tematski se WAVE nastavlja na HANGING ROCK, utoliko što je njegova okosnica – sukob civilizacije (bele) i prirode (sa kojom je, sugeriše se, 'primitivna' aboridžinska kultura u mnogo bližem dodiru). to je ona stara fora, sa belim čovekom koji je zaboravio svoje korene: 'zaboravili smo naše snove, a kada nam se oni vrate, mi ne razumemo šta oni znače.'

da je ovo američki film, umesto aboridžina imali bismo indijance ili crnce kao manjine koje čuvaju plamičak belcima zaboravljenih znanja i ključ za povratak majci prirodi koju je otac falus (i njegov falocentrični razum) oskrnavio. otud se THE LAST WAVE bavi osvetom mame prirode tati falusu (oličenom u neboderima moderne civilizacije).

nije nimalo slučajno da ulogu osvetnice ima upravo voda, taj drevni ženski simbol plodnosti, hraniteljstva, životozačetka, ali i primordijalnog haosa i nekontrolisane, amorfne snage koja ume da nenajavljeno provali i proguta život.

niti je slučajno što ambijent sveta kome se sprema potop karakterišu neboderi – već i sama reč 'nebo-der' sugeriše silovanje, deranje tj. cepanje neba putem čovekovih (falusoidnih) tvorevina, čime se izdaleka asocira i na kulu vavilonsku i na sve ostale faustovske pokušaje da se osvoje, podrede i pod svoje stave sile koje su ipak mnogo starije od čoveka.

lično, idejnu komponentu filma smatram upitnom: sve moje simpatije oduvek su bile na strani fausta i prometeja, a ne na strani divljaka koji prčkaju po blatu, 'u dodiru s prirodom'. srećom, vir nam svoju ideologiju ne nameće sa blatantnom bezobraznošću svojih američkih kolega, pa ona mislećem gledaocu koji deli moju vizuru nije toliko iritantna kao u USA pandanima u kojima se prodaju indijanska muda za (bele) bubrege.

u oba slučaja, i u američanskim i u australopitečkim filmovima, naravno, vidljivi su jaki tragovi griže savesti kao motivacijskog faktora: ta vizura koja, kao fol, prednost daje 'primitivnoj' mudrosti nad modernim intelektom i duhom zapravo je samo manje ili više neiskreni wishful thinking pojedinih mislećih (piter vir) ili oportunističkih (američani) liberalnih belaca koje donekle kopka crv savesti zbog genocida na kojima počivaju njine respektivne (ali upitno respektabilne) kulure – i američka i australijska- ali ga taj crv kopka samo toliko da napravi film o tome, a ne i da se otisne u pustinju i nastavi da živi sa tim navodnim nosiocima navodno pradrevne kvazi-mudrosti kojima će, valjda, pripasti zemlja kad kule babilonske budu srušene moćnim talasima majke geje.

kao i u slučaju pro-feminističkog HANGING ROCKA, i u THE LAST WAVE-u imamo fascinantnu upotrebu filmskog jezika zarad stvaranja upečatljive, neprikosnovene atmosfere predstojeće globalne strave. potonja je ostvarena genijalnim smislom za detalj i za gradaciju koji će, posle vira, dostići i usavršiti jedino john carpenter – a najočiglednije u PRINCU TAME, svojoj idejno konfuznoj ali medijski fascinantnoj expertizi na temu građenja filmske strave, i to sličnim postupcima koje je vir, ipak, prvi na taj način upotrebio.

pored odlično zamišljenih i realizovanih prizora i scena koji za lajtmotiv imaju vodu (tj. na samom početku – led!), i ovde imamo savršeno korišćenje ne samo skora nego, pre svega, zvučnih efekata koji uključuju i aboridžinski instrument didžeridu, čiji dronovi savršeno potcrtavaju drevnu, duboku pretnju koja probija na površinu sveta belaca.

logično posmatrano, taj 'poslednji talas' će podaviti i aboridžine u istom naletu kad i belce, teško da će tu da bude neke selekcije, ali kao i ROCK, tako je i WAVE naglašeno metaforičan, i svet čiji krah on najavljuje pre svega je beli svet. na žalost, 'amerika je svet' – i kada americi preti propast (komete, meteori, vanzemaljci, epidemije, šta god), ona tme preti i celom svetu. avaj, australija NIJE svet, pa stoga čak i sugestija njenog totalnog poplavljenja simbolički NE implicira i kraj zapadne civilizacije, već samo jedne njene fusnote u dnu karte.

otud je THE LAST WAVE značenjski ograničeniji od, recimo, THE OMENA, koji se pojavio prethodne godine (1976) i mnogo uspešnije sugerisao blisku apokalipsu, makar to činio i trivijalnijim sredstvima. za utehu, formalno je WAVE znatno superiorniji, u smislu da suptilnijim rediteljskim postupcima kreira složeniju emociju i efekat nego li prilično pravolinijski i senzacionalistički OMEN.

u odnosu na H. ROCK, WAVE je znatno direktniji u svojim značenjima, sa manje dvosmislenosti, što mu mnogi zameraju, smatrajući da je otvorenost ROCKA ne znam koliki kvalitet. meni je, pak, draža i prijatnija WAVE-ova veća linearnost i usredsređenost i očita koherentnost, a da se ne lažemo, i mnogo veći broj memorabilno creepy & scary scena, mada u krajnjem saldu oba filma imaju istu numeričku ocenu, i ne mislim da bitno odstupaju jedan od drugog u smislu opšteg kvaliteta.

FUTURE-KILL (1985)

  *  

  1+  

FUTURE-KILL je, bez sumnje, najgluplji film koji sam ikada odgledao do kraha.

međutim, kada su filmovi u pitanju, najgluplji ne znači nužno i najgori. FUTURE KILL u skoro beskrajan niz svojih nedostataka ipak ne uključuje onaj najgori – dosadu. u svojoj beslovesnosti, trapavosti i naivnosti, te budžetsko-idejnoj sirotinji, FK je ipak prilično zabavan. to pod uslovom da imate jaku toleranciju prema destilatu trasha koji se ovde nudi u toliko nerazvodnjenoj i žestokoj dozi da to nenaviknute može da ubije – ili barem smesta odbije od gledanja. FK se, takođe, nikako ne preporučuje osobama osetljivim na nesnosnu 1980-ies 'estetiku' – na frizure, šminku, kostime, 'fore' i 'fazone', te na apsolutno najjadniji izgovor za synth 'muziku' koji se iko ikada drznuo da nalepi na film i pusti ga takvog u distribuciju.

zaplet (nazovimo to tako): u distopijskoj bliskoj budućnosti (ili alter. sadašnjosti?) postoji grupica boraca protiv nuklearne energije. oni izgledaju kao tipični 80ies šminkeri, sa fensi-pank (!) opremom i obilatom šminkom na facama, muški kao i ženski, i sa neizbežnim viseće-klatećim naušnicama. na logično pitanje jednog strejtera: 'kako bre očekujete da vas iko ozbiljno shvati kad tako izgledate, barabe?' odgovor glasi: 'to je samo da privučemo pažnju!' da, ali jednom kad privučeš pažnju, možeš da izazoveš samo glasni podsmeh i okrenuta leđa, a ne nepodeljenu pažnju za svoja antinuklearna naklapanja!

enivej, unutar ovih miroljubivih protestanata (heh...) nalazi se i izvesni g. Splatter, verovatno tako nazvan zbog svoje sklonosti da kao posledicu svojih međuljudskih odnosa iza sebe ostavi – zidove i patos poprskane krvlju nesrećnika. G. Splatter je najveći šminker među njima, budući da preko pola face ima metalnu nadogradnju, a vala i elaboriranu mohawk frizuru koja je oduvek pouzdan znak bad guya (ili barem duboko poremećenog i problematičnog lika, kao u slučaju izvesnog trevisa bikla, taxiste). on, takođe, ima 3 šiljka koja mu iskaču ispod podlaktice (po uzoru na epizode kita telera o zlikovcu zvanom 'jastreb' koji je baš takvim istim kandžama unakazivao pretty faces diljem divljeg zapada), kao i assorted line of cold metal weaponry.

zašto ga onda trpe, takvog, unutar te mirne nevladine organizacije? to se otkriva u sledećem ingenioznom dijalogu, na samom početku, koji me je smesta kupio:

Good Leader: "We need to talk."

Splatter (govori proto-pinhedovskim duboko-distorziranim glasom): "You like to talk. You talk."

GL: "I can't cover for you any more. You're hurting the cause. I'm the leader of a non-violent movement, and you're a violent person... Look, we need you. You're the only in the movement one who really knows anything about nuclear technology..."

ovo je smešno on so many levels. smešno je i pre nego što iko u sceni zine – dovoljno ih je samo videti tako našminkane i nakostimirane. a kad zinu – šta reći. sve piše gore. jedina osoba koja ima ikakvog pojma o nuklearnoj energiji unutar ove antinuklearne organizacije – izgleda kao sirotinjski (cyber)pankerski Santo a zvuči kao Pinhedov mlađi brat. no, dobro, svaka organizacija mora da ima i nekoga ko će da za nju obavlja prvljave poslove – ali najčešće tu funkciju nema ista osoba koja je ujedno i najveći expert u stranci!

dakle, ovo nedelo počinje gorenavedenim dijalogom, a nastavlja se i tokom idućih 20ak minuta traje kao idiotski nastavak PORKIE'S koji je režirao zoran čalić u svojoj poznoj, mega-dekadentnoj direct-to-video fazi, tijekom koje deonice imamo da se zabavljamo prizorima sa jedne oh-so-80ies žurke i tako preteranim preglumljavanjem i retardiranim 'fazonima' da to ne mogu niti smem da uopšte pokušam da prepričam ili opišem. neka slike govore više od reči.

posle te žurke naši glavni 'junaci', fratmeni, odluče da iz čiste zajebancije odu u freak-town (tamo žive ovi fensi-pank-šminkeri) i otmu jednog od njih, dovuku ga ovde gde žive normalni jockovi, iz čiste zajebancije, a onda da ga puste. naravno, to ne prođe glatko, ljudi stradaju a fratmeni se nađu na udaru zloglasnog Splattera.

film bi se završio vrlo brzo da ih je splatter na licu mesta razmazao po pločniku kad su mu bili na dohvat ruke. ali ne, naš splatter u čak 2 navrata kada se nađe u sličnoj situaciji, da ima goluba u ruci, umesto da ga zdrobi lično – zagrmi svom brkatom henčmenu: FIND THEM! znači, oni su mu tu, na 2m od njega, i nadaju se u beg. onako opak, u 3 skoka bi mogao da ih izgazi, ali ne: splatter stoji u mestu i komanduje: nađi mi ih!

ono što usledi je nešto kao WARRIORS u režiji ranog lakobrije, samo sa manje smisla za smisao (sic!), koherenciju, ritam i linearnost: fratmeni beže pešice kroz frik-town, tuku se u vrlo slabo montiranim i koreografisanim 'borbama' sa nekim statistima, a usred sve jurnjave ipak postignu da svrate u jedan klub i odslušaju čak dve pesme nekog šminkerskog benda koje su, naravno, kao i bendov imidž, savršeno nesnosne...

FUTURE-KILL je najpoznatiji po tome što je njegov reditelj nekako uspeo da savata h.r. gigera da im uradi poster. predvidivo, taj poster je by far najprofesionalnija i najprimamljivija stvar vezana za ovu tvorevinu, šteta samo što ima vrlo malo veze sa samim filmom. kad sam kod neprofesionalnosti, nah zvuka je neverovatno amaterski, kamera je najčešće mrljava (sve se zbiva noću pa je većina scena nedosvetljena) a o scenariju i glumi nemam šta da dodam: samo sam čekao kad će u nekoj sceni da se pojavi maja sabljić ili lidija vukićević.

na žalost, umesto njih pojavi se samo marilyn burns, zvezda huperovog MASAKRA – srećom, pod tolikim nanosima šminke da je praktično neprepoznatljiva. ipak, za nekog ko čita špice filmova, kao što sam ja, bilo je veoma bolno posmatrati kako se ta nezanemarljivo talentovana cura povlači po ovom dreku. ehhh, sick tranzit glorija mundijala!