MILOŠ BRANKOVIĆ (2008)

KO JE TAJ J**ENI MILOŠ BRANKOVIĆ?

*(*)

2-

Najavljivan kao pripadnik tzv. 'Novog srpskog filma', ovaj naslov se inostranstvu nudi kao Who The Fuck Is Miloš Branković? To je pitanje koje s pravom sebi možete postaviti. Iako je odgovor tek marginalno zanimljiv estetski, ipak jeste sociološki.

Miloš Branković pati od standardne boljke novijeg srpskog filma: on ne želi, ili ne ume, da ispriča jednu priču. Ne, on hoće da nam ispriča šest priča, ali tu zapravo nema supstance za toliko, nego je to šest skica nalepljenih jedna na drugu da bi sve delovalo 'kompleksnije' nego što jeste. Ovde imamo i žanr (neo-noir), i art (film je crno-beo, ako izuzmemo mokraću i krv!), i društvenu kritiku (slom tradicionalnih vrednosti!), i angažman (prokleti NGO!), i ideje (zalepimo slomljenu ikonu!), i eksploataciju (obilje golotinje), i kritiku eksploatacije (skidaju se pretežno negativci u scenama koje treba da nam ih zgroze) i još koješta. Beograd je ovde Grad greha Roberta Rodrigeza ukršten sa njujorškim Novim Vavilonom Ejbela Ferare (još jednog religioznog eksploatatora golotinje), i taj spoj stripovske simplifikacije i artističke stilizacije mestimično čak i funkcioniše, dok ne počne suviše ozbiljno da shvata svoje milijusovsko desničarstvo.

M.B. je arhitekta, mladi čovek koji bi samo da pošteno zaradi za život i služi bogu i narodu. On je religiozan momak, što vidimo u sceni u kojoj tokom slave, dok pop blagosilja slavski kolač, on ne može da ga pipne svojim već okrvavljenim prstima. Pošto mu je pun kufer amoralnih nakaza tranzicionog Beograda, on ne okreće drugi obraz kada ga bog stavi na kušnju, već se laća pištolja (zgodno mu ga pozajmi deus ex machina krimi-prijatelj iz škole!) i umesto Hrista, on sledi – Radovana III i njegovu maksimu: "Da pobijem govna i gotova stvar!"

A 'govna' su, u eksplicitnoj nacional-tradicionalističkoj vizuri reditelja Nebojše Radosavljevića - lezbejke, pederi i ateisti, koje u naše lepo pravoslavlje donosi ološ sa Zapada. "Gledajte šta nam rade ovi stranci!" vrišti svaki histerični kadar filma. "Razoriše nam patrijarhat i familiju i krsnu slavu! Donesoše nam ateizam i kriminal i droge i ruske kurve i pedere i lezbače sa žbunjem dlaka pod miškama!" U poređenju sa ovim ksenofobičnim homofobičnim pamfletom čak i Bajićeve metafore poprimaju dašak suptilnosti, jer ovo je film u kome NGO 'Društvo Ateista' oblepljuje grad bilbordima s natpisom "Ko veruje – u zabludi je!" a memorijalnu ploču s imenom M.B.-ovog pretka koji je projektovao zgradu zamenjuju kutijom za kablovsku TV. Članovi tog Društva su lezbejke i SM frikovi (ko ne veruje u boga, taj je degen, sugeriše nam Radosavljević po uzoru na aktuelnu srpsku veronauku), a najveću nakazu od svih igra Boris Komnenić kao mentor koji krade rad svog studenta. Da bi se naglasilo koliko je to ogavan čin, zli profesor je prikazan kako se incestuozno guziči sa sopstvenim sestrićem. Zato će, zajedno s momkom, umreti nimalo pravoslavnom smrću...

Kada se ispod ova tri filma koja su se pojavila jedan za drugim (ZAVET, NA LEPOM PLAVOM DUNAVU i M.B.) podvuče crta, iza naizgled heterogenih estetika i storija dobijamo sliku zastrašujuće uniformnu u svojim idejnim implikacijama: MI smo čisti i duševni i veri naklonjeni, ali dođoše ONI i donesoše Sodomu i Gomoru među nas. Jedini spas: povratak selu, crkvi, grobovima dedova. A svima NJIMA – "j*baćemo mamicu!" Ako nikako drugačije, a ono – ovakvim filmovima!

NA LEPOM PLAVOM DUNAVU (2008)

BRODOLOM NA DUNAVU

 *(*) 

 2- 

Kusturičin film ZAVET kreće se utabanom stazom selo-grad-selo, arhetipskom putanjom inicijacije u Srba (nevino seljače ide u Veliki Grad da sa sebe skine mrak provincije, baš kao u Čarlstonu za Ognjenku).

Bajić, međutim, podiže glavu sa te staze i osvrće se na svet kako bi Srbiju sagledao u kontekstu novog globalističkog svetskog poretka. Njegova putanja vodi Dunavom, od srca Germanije pa do Beograda, sa usputnim zadržavanjima na svim (ne)zamislivim klišeima i nacionalnim stereotipovima koji ga čine svojevrsnom Šovinističkom farsom na vodi. Razlika je u tome što se ovde umesto prepucavanja Srba i Hrvata dešava nepravedna borba između čistih, ali gologuzih slovenskih duša (ruske kurve, srpske i češke balerine, poljski žigolo-baletani...) i pokvarenih, dekadentnih, u pare ogrezlih zapadnjaka (tragikomični nemački biznismeni, beskrupulozni francuski izdavači, neutažene švapske domaćice, pederljivi sinovi grčkih magnata...).

Bajić tvrdi da je napravio film o nerazumevanju između Istoka i Zapada, ali Na lepom plavom Dunavu pre svega ilustruje njegovo nerazumevanje i Istoka i Zapada, i filma kao medija. Beznadežno izgubljen u tako passe korišćenju kabarea za 'društvenu kritiku' (videti: Cabaret Balkan, Belle Epoque itd.), Bajić je toliko operisan od suptilnosti u plasiranju svojih globalnih metafora da mu se film pretvara u nepregledni haos otrcanih opštih mesta a krajni rezultat je jednako patetičan kao i oni nad čijom sudbom reditelj plače. Kartonski 'likovi' su karikature isečene iz Šešeljeve Velike Srbije, a Bajić se njima igra u svom teatru senki uz užasno lošu muziku, neoprostivo banalnu fotografiju, jeftinu scenografiju i eksploataciju ženske golotinje.

Gluma je priča za sebe: ovoliko glumatanja i kreveljenja odavno nije viđeno u nekom srpskom filmu koji pretenduje da bude ozbiljno shvaćen. Najveći bardovi našeg glumišta (Miki Manojlović, Dragan Nikolić, Branislav Lečić...) kao da su svoje smešne akcente i grimase učili od Borata i posetilaca kafea u Alo, Alo. Umesto željene tragedije, Bajić isporučuje nenamerno smešan film sa poentom u kojoj se brutalno silovana srpska 'balerina'-konkubina vraća silovatelju (bogatom 'Karlu iz Švedske') sa osmehom: "J*baću ti mamicu!" Možda će se poniženi i uvređeni u publici osetiti bolje posle ovog obećanja; na žalost, Bajić propušta da nam dramaturški pokaže kako će, tačno, i čime, naša igračica obaviti željenu radnju.

ZAVET (2007)

MOJA TURBO PRAVOSLAVNA SVADBA

**(*)

3-

Kusturica u Zavetu napušta svaku pretencioznost, i snima film za svoju dušu ne obazirući se ni na koga. Gotovo autistička samo(za)dovoljnost je deo njegovih ambivalentnih kvaliteta, jer, ako ništa drugo, Zavet barem vrca od sumanute energije i nesputanog ludila koji proizvode grešno zadovoljstvo srpskog pravoslavnog slepstika.  

Na bizarnoj tromeđi magijskog realizma, novokomponovane komedije i kliničkog kartona RTS-ove "Srbije danas", to je film koji se gleda izbečenih očiju i razglavljenih vilica jer vas od samog starta (uz hit: 'Moje je srce violina – što ga diraš kad ne znaš da sviraš!') bombarduje prizorima i situacijama kakve možete sanjati samo ako zadremate truckajući se u međugradskom autobusu dok se mešaju zvuci turbo folka koji sluša vozač i Sekuline Ženidbe koja igra na malim ekranima 'Srbo-Trans' prevoznika.

To je film u kome golobradi dečak silazi s planine u grad da proda kravu a kupi sebi ženu i ikonu (!), u kome razulareni Miki Manojlović hoće da u nekoj palanci podigne nove Kule Bliznakinje ali završi osunećen makazama za štrojenje goveda, u kome ljudi neprestano lete gore-dole i levo-desno, što ispaljeni iz topa, što uz pomoć konopaca, što naduvani poput balona u nekom crtanom filmu Čaka Džonsa... A sve to uz stalnu zvučnu podlogu furiozne turbo-harmonike koja je odavno postala saundtrek naših života. 

Nemanja Kusturica zaranja u srpsko kolektivno nesvesno i snima kvintesenciju apsurda i haosa: to je orgija iracionalnog, vulgarnog, infantilnog, patrijarhalno-pravoslavnog Weltanschauunga koja je tako tipično, prepoznatljivo srpska. Kusta nacionale nam je pomno opipao puls i najzad isporučio film kakav zaslužujemo da gledamo u autobusima 'Kosmo-transa' i o novim godinama i većim verskim praznicima vo vjeki vjekov, amin.

THE EAR (1969)

directed by: Karel Kachyna

**(*)

3-

Neki ga opisuju kao spoj WHO'S AFRAID OF VIRGINIA WOOLF i 1984-te, i ja ne mogu da smislim bolje poređenje: ovaj zadugo zabranjeni češki film je tragikomična, groteskna farsa o mužu i ženi koji se vrate kući sa (partijske) proslave, na kojoj su saznali da je ministar -čiji je muž bio zamenik- uhapšen kao kontrarevolucionarni element. Zatiču kuću u mraku, izgubili su ključeve pa ulaze na zadnji ulaz, a muž počinje panično da spaljuje u WC-u papire na kojima je s ministrom sarađivao zadnjih 6 meseci.

Skoro u svim prostorijama u kući imaju 'bube' (za koje znaju, i zato mahom razgovaraju u kupatilu)... i taj osećaj paranoje i komunjarske opresije je fino prenesen, kroz sasvim dobar humor (naročito kroz lik supruge, koja je više down-to-earth, i prkosnija prema autoritetu). Efektna je i upotreba flash backova, koji oživljavaju priču (inače sve se dešava u njihovoj kući, te noći) plus, postepeno, bit by bit, otkrivaju sve više o dešavanjima i likovima (muž je karijerista, bezosećajan, na kraju tuče ženu i gura je pod hladnu vodu da je 'otrezni' kad mu u lice kaže kakva je svinja...).

Sve u svemu, zabavan, gorkoslatak, crnohumoran filmić o zlu totalitarizma – ovde: komunjarskog, češkog, ali likovi i situacije biće prepoznatljivi i SFRJpskim gledaocima.

AND THE FIFTH HORSEMAN IS FEAR (1965)

**(*)

3-

režija: Zbynek Brynych

Film govori o jevrejskom doktoru koji radi u uredu za raspored stvari zaplenjenih od drugih Jevreja u vreme Naci Nemačke. Ima odličnih scena: cela jedna ogromna prostorija: samo klaviri u njoj. Druga: samo sa satovima (svih veličina i vrsta). Treća: violine... itd. Film je crno beo, i ima solidne kompozicije kadrova, neke gotovo u stilu nemačkog expresionizma, sa simpatičnim igrama svetlosti i senke, uglova, prolaza, stepeništa, itsl.

Taj Ješa se odavno ne bavi praxom, ali kada ga 1 sustanar zamoli da operiše ranjenog borca/partizana, kojeg krije u stanu, ovaj ne može da odbije; a kad se već uvali u humanizam, mora da ide do kraja, i nabavi i morfijum da ovom olakša muke. To ga vodi u blago nadrealnu potragu (na žalost, nedovoljno dugu i fantastičnu!), prvo u jedan bar gde se ljudi 'zabavljaju' na tipičan excesan, dekadentan način kao uvek u vreme rata i nedaće u blizini (tamo pronalazi doktora koga zna od ranije, i ovaj ga uputi u sanatorij, pošto sam nema drogu); scene u ludnici nisu loše, ali su prilično bazične (ljudi u hodnicima, zapušteni, neki urliču, neki bulje u prazno, the usual stuff...): zanimljivo je kad Ješu zamalo da strpaju sa ostalim lujkama, ne verujući mu da je doktor, ali se on brzo opravda ceduljom od onog doktora i olako umakne otuda.

Voleo bih da su to malo razradili i izmuzli još malo saspensa. Potom sledi pretraga zgrade od strane policije, sumnjičenje, doušnici, ovo-ono, i kad na kraju pronađu ranjenika, i razotkriju doktora, ovaj popije cijanid (nakon kraćeg govora, u stilu: 'Ja nisam ono što mi drugi kažu da sam, već ono što sam mislim/radim...'), i pošto je sebe tako iskupio kao ljudsko biće, za razliku od većine stanara, može da umre kao pravednik.

Film je zanimljiv zato što, sem te dimenzije antisemitizma, ničim ne ukazuje na nemačku okupaciju (nigde nemačkih vojnika, šlemova, pasa, džipova...) = očigledno je da predstavlja metaforu za opresiju u komunističkoj Čehoslovačkoj (i mestimično je pomalo heavy handed u tom smislu, narolito kad na kraju ubaci slike tadašnjeg Praga, sa ljudima u tramvajima i autima...).