PATHOLOGY (2008)

***

3

uvodna scena je genijalna (inspirisana čuvenim SPK video radom DESPAIR?). prvih 15ak minuta su super. onda se film razvija nešto bezveznije, i zadovoljava se time da bude detinjasto prljav umesto da prigrli pravu i duboku patologiju hintovane na početku. oh, well, valjda od tvoraca CRANKA i ne treba očekivati nešto ozbiljnije od klinačkog iživljavanja.

drugim rečima – ovo je mogla da bude surova satira bret-iston-elisovskih razmera (LESS THAN ZERO & AMERICAN PSYCHO među patolozima!), ali se satira svodi na samo nekoliko sporadičnih verbalnih opaski; mogla je da bude kronenbergovsko-tsukamotovska antropološka studija (VITAL for young adults), ali se i to iscrpljuje u nekoliko verbalnih i par vizuelnih fora u prvih 20ak minuta; moglo je da bude g. noeovska parada nihilizma ili uelbekovska tirada amoralizma (SEUL CONTRA TOUS LES CORPSES, ili ELEMENTARNE ČESTICE ZA NEKROFILE) – ali u projekat evidentno nije ušlo dovoljno autentičnih misli niti osećajnosti za tako nešto i na kraju se film zadovoljava time da bude high-concept gross-out za ljubitelje SAW serijala, odnosno torture porn sa leševima.

u neku ruku, u ova sterilna i banalna vremena, nije ni to tako loše postignuće.

PATHOLOGY ima posvećeni sicko vibe, nerazvodnjeno mrkli mrak, i znatno je mračniji i morbidniji od detinjarija kojima površno nalikuje, a la ANATOMIE. zbog toga zaslužuje respect. tim pre što sve to izvodi unutar mejnstrima (MGM dao pare za ovo; ima pristojan budget i izvanredne leševe p. tatopulosa dovoljno dobre da dospeju na duplericu FANGORIJE!). zaista neverovatno da ono zbog čega si pre 20ak godina morao da juriš opskurne uncut trake fulčija i d'amata – sada imaš u MGM-released filmu sa alisom milano! i sve ove autopsije i creva i prepolovljene lobanje i govna koja cure iz presečenih creva leša dobijaš u jednom (samo) R-RATED FILMU!

o tempora, o mores!

glavni lik je morao biti profilisaniji; on se suviše lako i brzo hvata u kolo ovih ionako neubedljivih degenerika i njihovih nekro i ubilačkih igrica. baja koji ga igra ima unikatno ledenu nekrofilnu facu i šteta što nije imao LIK koji bi glumio i tako svoju zoned-out facu stavio u službu LIKA, a ne kartonskog isečka. slično važi i za ostale, a naročito za glavnog sicko bastarda iz grupe. PATHOLOGY bi bio mnogo jači kad bismo čuli ili videli ili bar naslutili njihovu filozofiju, njihov angle, njihovu motivaciju za to što rade. ali ne, to bi onda bio (crony's) CRASH za nekrofile, a to ne bi bilo komercijalno.

takođe, izluđuje me nepoštovanje elementarne procedure: ispada da se u americi, usred LA-ja, mrtvačnica u nekoj besnoj velikoj bolnici uopšte ne čuva: nema ni noćnih čuvara ni procedure ulaska (sekjuriti, spec. kartice za ulaz, ključevi, ovo ono), nego kako kome ćune i kad ćune odlazi tamo bez ikakve evidencije, bez ikoga da primeti da tu nešto smrdi što grupe doktora dolaze usred noći, seckaju leševe po volji, spaljuju ih u incineratoru, i ujutro – nikom ništa nije sumnjivo, niko ništa ne primećuje, ovi sitni patolozi delaju kao da su u svojoj tatkovini, niti koga za šta pitaju, niti njih ko za šta proziva.

možda bi to u srbiji moglo tako, al u LA-ju – sumnjam!

ovo je samo jedan od nerealističkih detalja koji smanjuju uverljivost scenarija gde ima i krupnijih rupa od ovoga. zbog toga je PATHOLOGY jedan veliki čajni kolutić u kome ćete, zavisno od sopstvenih preferencija i zahtevnosti videti kolač ili rupu. ja vidim oboje. zato, sve u svemu, u proseku, fina trojka.

PROKLETINJA (1975)

ODLOMAK IZ KNJIGE:
U BRDIMA, HORORI; Srpski film strave, NKC, Niš, 2007.


Režija:
Branko Pleša

Produkcija:
Radio Televizija Beograd, 1975
(prvo emitovanje 07. XI 1975.)

Trajanje:
57' (16 mm, crno-beli)

Scenario:
Branko Pleša,
prema priči 'Prokletinja' (The Damned Thing) Embrouza Birsa

Direktor fotografije:
Milorad Marković

Muzika:
Stanko Terzić

Maska i šminka:
Sava Košničarević

Uloge:
Rade Marković - Islednik
Branko Pleša - Doktor
Nikola Simić - Novinar
Vasja Stanković - Lovac



ZAPLET: Doktor koji je živeo sam na ivici močvare pronađen je mrtav, rastrgnutog vrata. Islednik, zajedno sa porotom sačinjenom od lokalnih seljaka, dolazi u doktorovu kolibu i pokušava da otkrije uzrok njegove smrti. U tome će mu pomoći dva izvora: dnevnik samog doktora, i svedočanstvo novinara, doktorovog prijatelja, koji je bio sa njim u času smrti. Iz dnevnika se vidi da je doktor verovao u prisustvo nevidljivog stvora u pustari – tajanstvene 'prokletinje' čije tragove nalazi oko svoje kolibe. Iz novinarevog iskaza saznaje da su kobnog jutra krenuli u lov među trsku, kada je doktora napala nevidljiva stvar i bacala ga okolo dok ga nije rastrgla. Islednik, iako ima sasvim jake dokaze da je počinilac zločina onostrano biće ipak donosi presudu da je doktora rastrgao ris, što i porota potpisuje…




KRITIKA: TV film PROKLETINJA zasnovan je na istoimenoj klasičnoj horor priči američkog pisca Embrouza Birsa (1842-1913?), napisanoj 1893. Birs je, uz Poa, jedini klasični pisac horora čija su se dela mogla naći u srpskom prevodu još šezdesetih godina, u ediciji 'Među javom i međ snom', kao i kasnije (zbirke priča: Smrt Halpina Frejzera, Solaris, Novi Sad, 1994; Priče o vojnicima i civilima, Srpska književna zadruga, Beograd, 1996; Fantastične basne, D. Tomanović i D. Jeremić, Beograd, 1992; i famozni Đavolov rečnik, Svetovi, Novi Sad, 1992). Taj status je zaslužio, pored ostalog, i time što nije imao reputaciju horor pisca već se, kao i Po, može lakše smestiti pod okrilje 'fantastike' ili bar 'čudnih priča'. U svim svojim pričama, spadale one u fantastiku, horor, priče surovosti (fra. contes cruels), ili realističke crtice iz američkog građanskog rata (u kome je učestvovao kao vojnik), Birs se bavi satirom – ali, satirom sasvim osobene vrste. To nije domanovićevsko-nušićevska satira usmerena samo na jedno vreme, društvo ili narod; Birsova je satira, poput one Džonatana Svifta, usmerena na čoveka uopšte. Otud i odmak prema fantastici koji srpskoj satiri tako bolno nedostaje, a koji donosi distancu i apstrahovanje svakodnevnog i približavanje univerzalnom, arhetipskom.

Takav je slučaj sa Birsovom 'Prokletinjom': u suštini, ona nudi ciničan podsmeh čovekovim pokušajima da shvati prirodu i kosmos u kome obitava, a čijim misterijama njegov razum nije dorastao. Nevidljivi stvor je takav samo za čovekov opažajni aparat, inače egzistira na obodu, i izvan oboda onoga što ljudsko oko može da opazi a ljudski um da pojmi. To je krajnja spoznaja do koje dolazi doktor iz priče, i čiji se zaključak skoro od reči do reči prenosi i u filmskoj verziji Branka Pleše:



Postoje zvuci koje ne čujemo. Na oba kraja skale postoje note koje ne pokreću nijednu strunu tog nesavršenog instrumenta, čovekovog uha. One su suviše visoke ili odveć niske. [...]
Što važi za zvukove, važi za boje. Na svakom kraju sunčevog spektra hemičar može zapaziti prisustvo onog što se naziva 'aktiničkim' zracima. Oni predstavljaju boje – integralne boje iz sastava svetlosti – koje nismo u stanju da razaznamo. Ljudsko oko je nesavršen instrument: njegov domet obuhvata svega nekoliko oktava stvarne 'hromatske' skale. Ja nisam lud; postoje boje koje ne vidimo.
A Prokletinja je takve boje! Neka mi se bog smiluje!
(Embrouz Birs, 'Prokletinja', u: Ranko Krstajić (prir.), Antologija svetske fantastike, Dositej, Beograd, 1989, str. 98.)



Čovek je, dakle, doveden do graničnog iskustva, do situacije u kojoj svi autoriteti i sistemi vrednosti što mu inače uređuju život – padaju u vodu. Zdrav razum, i njegovi predstavnici (islednik i porota) pokazuju se kao krhke i arbitrarne tvorevine, lokalne, ograničene i neadekvatne široj slici stvarnosti. Birs suptilno izvrgava ruglu njihovu nadobudnost, njihovu bogomdanost da razreše svaku misteriju, da na svako 'zašto' pronađu odgovarajuće 'zato'. Čak i kada islednik dobije jasne naznake da razrešenje nije od ovoga sveta (ili bar sveta kakav mislimo da poznajemo), on odlučuje da donese presudu u koju ni sam ne veruje, pripisujući zločin ovozemaljskom stvoru, risu. Naravoučenije je jasno: radi sopstvenog mira i nastavka života u dodeljenom okruženju, čovek često mora da pristaje na kompromis i da otpisuje kao razumljive i logične čak i one pojave koje, objektivno posmatrano, ne potpadaju pod njemu poznate zakone.
U tom smislu, Birs je začetnik onoga što bih ja nazvao 'kognitivnim hororom'. To je vrsta horora u kojoj se strava ne potencira kroz strepnju za sudbinu protagoniste ('da li će junak uspeti da se iščupa iz kandži zlih sila?'), već se, umesto toga, strava proizvodi iz jezivih implikacija saznanja do kojih protagonista dolazi, a koja nisu pogubna samo po njega kao individuu, već za čoveka kao vrstu, dakle – globalno. Ovakav pristup, u kome se racionalno (nauka) i iracionalno (okultizam) pretvaraju u metafore za granice ljudske spoznaje i metode dolaska do nje, kasnije će umnogome razviti i unaprediti američki pisac Hauard F. Lavkraft (1890-1937), a naročito u priči 'Boja izvan ovog svemira' (The Colour Out of Space) koja se može smatrati direktnom razradom motiva i ideja iz 'Prokletinje'.

(Videti: Hauard F. Lavkraft, 'Boja izvan ovog svemira' u: Hauard F. Lavkraft, Nekronomikon, Everest Media, Beograd, 2008.)




Ostatak ovog prikaza, kao i kritike drugih srpskih filmova strave, u knjizi
U BRDIMA, HORORI; Srpski film strave, NKC, Niš, 2007.

I ne zaboravite:
STUDENTSKI GRAD
Sreda 21.4. u 20:00, Mala sala
SKRIVENO U LIŠĆU
Metafizika i estetika u umetnosti horora

PROKLETINJA (1975)
r: Branko Pleša, 58'
Razgovor s Dejanom Ognjanovićem

PROKLETINJA u Domu kulture Studentski grad

Već sam na ovom blogu najavio prvo iz serije predavanja pod zajedničkim naslovom SKRIVENO U LIŠĆU čija je tema METAFIZIKA I ESTETIKA U UMETNOSTI HORORA.

U prvoj večeri na tu temu učestvovao je Sava Trifković. Zahvaljujući autoru i inicijatoru ove serije razgovora, Milanu Milosavljeviću, imam zadovoljstvo da vam ponudim i link sa koga možete skinuti audio snimak te večeri.
Evo ovde:
http://rapidshare.com/files/368832680/Metafizika_i_estetika_u_umetnosti_horora__Sava_Trifkovic.rar

Drugo veče sačinjavao je razgovor čiji je gost bio Miroslav Bata Petrović. Audio snimak ovog drugog predavanja poslao mi je Radiša Cvetković sa sajta Filmske radosti, na čemu mu se zahvaljujem.
Skinite ga odavde:
http://rapidshare.com/files/368820166/Metafizika_i_estetika_horora__Miroslav_Bata_Petrovic.rar

21.04. ću i ja učestvovati u ovom programu: tačnije, te srede ću sa Milanom govoriti o metafizici, hororu, Embrouzu Birsu i filmu PROKLETINJA Branka Pleše (uz projekciju filma).
Evo sada i detaljnije najave ovog dešavanja:

Sreda 21.4. u 20:00, Mala sala
SKRIVENO U LIŠĆU
Metafizika i estetika u umetnosti horora

PROKLETINJA (1975)
r: Branko Pleša, 58'
Razgovor s Dejanom Ognjanovićem



Horor kao filmski žanr nikada nije pustio dublje korene u domaćoj kinematografiji. Sporadični izleti autora u predele nestvarnog i onostranog su i ostali upravo to - izuzeci u ogromnom prostranstvu jugoslovensko-srpskog filmskog (soc)realizma. Kao nesvakidašnji izuzetak ističe se serijal Priče tajanstva i mašte, rađen u produkciji Radio Televizije Beograd sedamdesetih godina prošlog veka, u kojem su nastali filmovi (Đorđa Kadijevića i Branka Pleše) i oni do danas predstavljaju vrhunce žanra u našoj kinematografiji. Ipak, posmatrajući horor kao filmski žanr danas, može se doći do zaključka da bi većina filmova iz već spomenutog tv serijala, danas, verovatno bili klasifikovani kao visoko umetničke drame-misterije. Ali, upravo u takvim ostvarenjima su prikazani najneobičniji oblici strave i užasa …

Dom kulture Studentski grad
Bulevar Zorana Đinđića 179 11070 Novi Beograd
www.dksg.rs

UNTIL THE LIGHT TAKES US (2008)

 **** 

 4- 

mada nisam neki pomni slušalac blek metala, imam određenu simpatiju prema njemu. danas sam više okrenut ebm-u, industrialu, dark ambientu, neofolku, military, ritual i sl. muzici, ali u vreme kada sam više pratio metal nego danas, oduvek sam preferirao mračniju i morbidniju muziku (death, goth, black...) nego li populistička pop-veselja ac/dc-a ili iron maidena.

takođe, mračnjačko-satanistička ikonografija nije bez svog đavla (estetski posmatrano), iako ideologiju (if any) uglavnom ne delim – tj. ode satani su mi podjednako bezvezne kao i ode ješui hristosu i njegovom jahve-tatku i sjatamu duhu. no, ako bih morao da biram između boga i đavola, đavo mi je ipak draži. a i to samo zbog moje inherentne simpatije prema opoziciji i mržnje protiv svake vlasti, te naklonosti prema autsajderima i gnušanja prema mejnstrimu. inače ne gajim iluzije da bi dolazak đavola na vlast doveo nekakav bolji poredak od ovog jehovinog sranja u kome trenutno, kao, gacamo.

enivej - UNTIL THE LIGHT TAKES US je odličan dokumentarac o norveškoj blek metal sceni, sa naglaskom na BURZUM, MAYHEM i DARKTHRONE. reditelji su imali exkluzivan pristup najbitnijim imenima te scene, uključujući tu i varga vikernesa (BURZUM) koji je u to vreme robijao zbog paljenja crkava i ubistva jednog kolege. u međuvremenu je (2009) prevremeno pušten na slobodu (zbog dobrog vladanja i solidnih albuma rađenih u zatvoru!). varg je, očito, u celoj toj bulumenti najpametniji i najharizmatičniji i, zapravo, jedini prema kome osećam rispekt. kako ne voleti čoveka koji sa ovakvim smeškom prihvata svoju presudu - na 21 godinu robije?

makar cela ta priča bila donekle klinačka, u njenoj srži su ipak sentimenti koje delim: antihrišćanstvo i antiamerikanizam/antiglobalizam. kako ovaj film (najzad) jasno pokazuje, to paljenje crkava u norveškoj sredinom 1990ih nema blage veze sa satanizmom, barem ne inicijalno – već sa mržnjom protiv bliskoistočnih uljeza u nordijskom okruženju i željom za povratkom izvorne ('paganske') vere. naravno, sve te 'jadne' crkve sagrađene su na ruševinama paganskih svetilišta koja su hristijani uredno sravnili sa zemljom. lično ne osećam hrišćanstvo kao konstitutivan deo svog identiteta, ni u kom smislu i ni u kojoj meri, i uglavnom sam ravnodušan prema njemu, sem u momentima kad militantno-vulgarni neo-vernici osete potrebu da zidaju proklete crkvetine na svakom ćošku i da dižu gigantske svetleće krstove u svakom gradu. –u svakom slučaju, varg & co. imaju moje simpatije za svoje akcije. uostalom, poštujem svaki fanatizam koji ne ostaje samo na rečima, iako je ta akcija u suštini bila tek jalovi, izolovani unapred na neuspeh osuđeni pokušaj da se zaustavi i spreči dalja kokakolizacija i mekdonaldizacija i hristijanizacija sveta.

priča o ovim norvežanima već je solidno prezentovana u dokumentarcu SATAN RIDES THE MEDIA, ali treba istaći da UNTIL THE LIGHT TAKES US pruža jedan intimniji, bliskiji, neposredniji i dublji uvid u celu tu priču. a ona je, u suštini, višestruko tragična i na momente (meni barem) i dirljiva. ne, ne zato što su neke crkve gorele a neki ljudi zaginuli, dok su neki treći završili u zatvoru. mislim, tragično je i to u banalnom smislu reči. ali tragedija koja zaista boli, i koja je vanvremena, jeste činjenica da UNTIL THE LIGHT TAKES US pruža još jedan slučaj neizbežnog (!) kvarenja svake ideje i njene devalvacije, izneveravanja, falsifikovanja i travestiranja. od plemenite i hvale vredne ideje ("The church [in Norway] has behaved so disgracefully," says a clean-cut Varg from prison. He reasons that he was just trying to save Norway from Christianity and return it to its pagan -not Satanic- roots...), suštinski low-profile i subverzivne, blek metal se izrodio u 'satanizam' tj. naivni kvazi-satanistički pozeraj nekakvih u crno umotanih šminkera koji su ubrzo (a bez veze sa subverzivnim idejama bilo koje vrste) prihvaćeni kao, ako ne baš mejnstrim (ipak je to muzika ograničene ciljne grupe i dosega, pa i dometa) a ono kao legitimni, okej momci koji eto nešto malo drkaju gitare i vrište. mlados-ludos i tako to.

vikernes je u zatvoru – tj. da ne dramimo previše, ovo je ipak NORVEŠKI zatvor, dakle – ništa rešetke i crnačke gromade koje te siluju svaki dan i dvaput nedeljom, nego kulturna, fina ćelija sa laptopom i komforom, bolja nego mnoge sobe u kojima neki moji drugari, podstanari, žive na 'slobodi'. slušajući ga, teško je ne osetiti deo frustracije zbog toga što mu se ideja otrgla iz ruku kada su idiotski mediji čitavu priču sveli na senzacionalistički 'satanizam', a ovaj iz zatvora to nije mogo da demantuje; a potom, još bolnije, kada su tinejdž slepci krenuli, na tragu tih medijskih manipulacija a bez veze sa vargom, da pale crkve i ruševine ukrašavaju sa 666 i obrnutim krstovima, tako medijske budalaštine pretvarajući u self-fulfilling prophecy.

dirljiva je, takođe, i zaleđina svega toga, koja se pomalja, u vidu odnosa između članova te scene, a naročito dvojice glavnih aktera ovog filma: pored varga, tu je i 'fenriz' iz DARKTHRONE-a, simpatičan mladić koji tokom većeg dela filma deluje mentalno skromnije obdaren, ali onda ga vidimo kako naživo daje intervju (preko telefona) i tu zasija s nekoliko briljantnih, britkih, on-the-spot odgovora na kontroverzno-provokativna pitanja, i onda vidite da se i u toj glavici nešto zanimljivo dešava. pred kraj ima i vaistinu dirljiv momenat kad fenrizu puštaju snimak u kome varg govori o njemu sa suzdržanim poštovanjem, i u kome i ovaj samo što se ne raspekmezi pred kamerama.

naravno, sve ovo možete posmatrati i kao frikšou neke besne norveške klinčarije (akteri su bili jedva punoletni u vreme tih akcija 1990-ih) i kao gomilu budala i pozera sa pompeznim nadimcima (varg je sebe nazivao 'grof grišnak'!) predanih melodramatičnim akcijama (pri čemu je, za mene, vrh kada član MAYHEMA nabasa na telo 'deada', pevača te grupe, koji je otelotvorio svoj nadimak tako što je prvo neuspešno rezao vene na rukama a onda suicid ipak uspešno okončao puškom u usta: ovaj na licu mesta zgrabi foto-aparat i uslika ga, a onda fotku ovoga krvavog, sa mozgom ispalim iz lobanje, metne na cover svog idućeg albuma!).

u svakom slučaju, ovaj dokumentarac najtoplije preporučujem sličnomišljenicima ali i uopšte pametnim ljudima, radi opšte kulture, jer zaista mislim da je taj norveški blek metal trend (sasve paljenjem crkava) relevantna kulturna pojava – ne samo zbog trendovskih izložbi poput one koju harmoni korin napravi u oslu (vide se delovi u ovom filmu), nego zato što je to bio jedan od poslednjih iskrenih i large-scale pokušaja implementacije vere da umetnost utiče na život, odnosno da život oponaša umetnost. to je ideja koju danas sve ređe viđam bilo gde, sem u knjigama iz istorije umetnosti.

meni je bilo otkrovenje u ovom filmu saznati da je varg samo 2 nedelje mlađi od mene, takođe vodolija, i da se njegove akcije poklapaju sa vremenom u kome se u mojoj glavi rodio NAŽIVO (1995) i u kome se radnja i dešava. baš kao i moj dejan u romanu, i on je imao 23 godine u vreme prelomnog događaja u svom životu, samo što je on otišao u zatvor, a dejan – eh, sačekajte nastavak!

naslov filma potiče od imena BURZUMOVOG albuma "HVIS LYSET TAR OSS" (IF THE LIGHT TAKES US, 1993) – sjajnog rada na kome su najbolje prva i poslednja stvar (svaka traje po 14 minuta!), iz kojih se delovi čuju i u ovom filmu.

LITAN - LA CITÉ DES SPECTRES VERTS (1981)

bizarnim sticajem okolnosti, sudbina je tako htela da mi u roku od samo 7 dana u ruke (tj. na hard) padnu 3 najduže tražena, užasno nenabavljiva, nigde-nepostojeća, brutalno retka, nikad-čuo (za neinicirane) bizaro cult rare weird filma!!! bukvalno decenijama ih jurim: prvo je pao EL AÑO DE LA PESTE (1979), poprilično razočarenje kako ispade, ali sam se barem smirio oko njegovog ganjanja na sve strane.

drugi koji je pao za slobodu je predmet ovog osvrta – LITAN, GRAD ZELENIH UTVARA – a o trećem ću napisati koju u narednim danima.

za ovaj film zainteresovao me je, pre 20 godina, karakteristično štur i nekonkretan, ali ipak nanamljujuć textić u zoćinoj enciklopediji sf-a. uz sve probleme i ograničenja koje ta enciklopedija ima, mora se priznati da je zoća svojevremno, u pradavna vremena pre nego što je postao respektabilan i marketilan pisac, znači dok je još pratio sf i horor, redovno išao na festival fantastičnog filma u trstu, pa zato u njegovoj knjizi postoje i osvrti na neke brutalno retke euro flickove za koje ameri (i oni koji zavise samo od angloameričkih izvora) uopšte ne znaju. recimo, LITAN nije obrađen u hardijevoj (otherwise superiornoj, i nimalo anglocentričnoj!) aurum enciklopediji sf-a, pa čak ni u enciklopediji horora (gde bi ovom nesvrstanom, ali jezovitom filmu ipak radije bilo mesto)!

upornost se isplatila, kao i čačkanje po obodima opskurnog filmofilstva, LITAN je odgledan, i – što je najvažnije – ovog puta nije bilo razočaranja! film je tačno takav kakav sam zamišljao i priželjkivao!

istina, verzija koju sam gledao je na originalnom francuskom, bez titla (trenutno nisu dostupni eng. ili drugi titlovi za ovaj film!) a moj francuski (nešto malo, kao, učen u gimnaziji i na faxu) dovoljan je tek da natucam šta tu ko kome kaže, ali dok ga ne overim u potpunosti, neću da mu dajem numeričku ocenu. za one koje to ipak zanima, ona će sigurno biti negde oko 4- minimum.

LITAN je, to već sad mogu da tvrdim, skrajnuti klasik evropske fantastike: izvan zoćinog osvrta u 3-4 rečenice, nigde u relevantnoj periodici, ili na netu, nisam naišao na textove o njemu. tome su poprilično krivi i sami francuzi: ovaj remek je predugo bio dostupan samo na skrnavom vhs-u, a DVD (sa koga je ovo ripovano) izašao je tek pre par godina – i to, po svemu sudeći, BEZ eng. titlova! ostrvski mentalitet kulturnih idiota! oh, well...

LITAN se čitav zbiva u jednom zabitom planinskom selu kojim dominiraju impresivne prastare zgradurine izjedene vremenom, a pre svega (reklo bi se) magluštinom koja pokriva naselje sve vreme. ne postoji ovde zaplet u nekom ozbiljnom smislu reči – ovo je, pre, organizovano kao jedna beskrajna scena potere, jurnjava od početka do kraja (tj. bez kraja) kroz slikovito mesto, nešto kao najbolji delovi iz SENKE NAD INSMUTOM, samo bez uvoda i priprema, i bez amfibijskih abominacija.

umesto njih, ovde imamo sledeće: pola sela je iz nejasnih razloga pod prilično jezivim maskama (nekakav festival?);

tu je i orkestar manekenoidno-androidnih čudaka u crvenom;

uličice su tesne kao u primorskim mestima (vajb venecije iz DON'T LOOK NOW u spoju sa neimenovanim out of time mestašcima iz priča tomasa ligotija);

kroz sred sela lomataju se slapovi planinske rečice, a na obalama neverovatne gotske građevine napuštenih fabrika i sl. pompeznosti u raznim stadijumima ruševnosti;

ispod sela su pećine, stalaktiti i stalagmiti i voda kroz koju se prolamaju plavičasti zraci (wtf?!) koji ubijaju/rezurektuju (or some such?) one koji u vodu upadnu;

a tu je i ludnica u kojoj doktori izvode bizarne experimente sa nekakvim svetlucavim sokoćalom nad jednim ginger tinejdžerom (potonje je, uz pomenute misteriozne i svakako nenaučne i nevanzemaljske zrake, otprilike jedini razlog da dr. zoća ovo, uz mnogo silovanja, smesti u SF enciklopendiju – ali fala mu enivej!).

film je prožet predivno mistično-nadrealnom atmosferom najboljih euro-gotskih fanta-horora – znači, MALPERTUIS sreće DON'T LOOK NOW sreće PROFONDO ROSSO sreće L'ALDILLA sreće SANTA SANGRE sreće FANTOMASA. ima tu i ligotijevske začudnosti, i jodorovskijevskog karnevala i cirkusa, i italo iracionalnosti (uz pomalo krvi) bliže ruralno-avatijevskoj nego li urbano-arđentovskoj provenijenciji, i palp fantastike (nenaučne!) i nadrealizma (ipak, francuzi su ga izumeli, ne zaboravimo to!) i vintage-fulčijevskog 'jebeš-zaplet-odvrni-ludilo-na-11-i-vozaj-atmosferu' etitjuda.

fascinantan retro ugođaj, kao i zaplet, više duguju klasičnim nemim serijalima (otud FANTOMAS referenca) nego li žanrovskim filmovima kakvi su se pravili na početku 1980ih, čak i u evropi, a očigledna nezainteresovanost za konvencionalnu naraciju u mojim očima dobrodošao je plus (mada će sigurno smetati onima beznadežno zatrovanima holivudskim storitelingom). btw: nigde u filmu nema zelenih utvara.

to što je ovo, pre svega, film atmosfere a ne zapleta ne znači da je ritam spor, naprotiv: kao što rekoh, svih 80ak minuta trajanja sastoji se iz jurnjave kroz maglovite uličice, preko sablasnog groblja, uz padanje u pećine, putovanje podzemno-nadzemnim vodama u mrtvačkom sanduku kao čamcu (!), uz povremena stajanja u ludnici, zatvoru, i drugde, ali bez trenutka dosade i bez ijednog nezanimljivog kadra.

skor se sastoji iz jedne jedine teme – ali ta jedna podseća na fabio fricijeve radove za najbolje fulčijeve filmove, pa tu nemam zamerki na repetitivnost i mestimičnu neadekvatnost te jedne teme (uostalom, kompozitor nije imao vremena za celokupan skor pošto igra glavnog negativca, pa je zato morao da uskoči čajkovski sa nekim svojim filmskim temama!).

iako se neke važne stvari (na kraju) kažu kroz dijalog, najnestrpljiviji slobodno mogu pokušati da ovo overe i na francuskom – ovo je film koji pre svega govori SLIKAMA i zvucima, kako jedino i treba, a ono BLA-BLA može ali i ne mora da se shvati. gledajte ovo otvorenih očiju i otvorenog uma, i – ko razume, shvatiće!