**
2+
ovo će morati da bude malkice spojlerično: dakle, provedemo pola sata sa nekakvom omladinom gledajući ih u prozaičnim okolnostima kako jedu govna vezano za svoje prozaične živote, i usput, kao, saznajemo 'odnose' među njima, a onda jedno 10 minuta od tih pola sata potroše na to ČIJIM će vozilom glavnu junakinju da odvezu u čikago radi hitnog posla koji ona ima tamo – dal će da je vozi mika? ne, ne može on. a možda će pera? jok, ćale mu uzeo kola. a da neće đoka?...
jeeebote kakva glupa pizdarija, kakvo uvredljivo traćenje dragocenog vremena koje se ubrzo pokaže savršeno irelevantno: čiji god kamionet da na kraju uzmu, taj se pokvari pre nego što su čestito i izašli iz svog rodnog sela. tu ih, how convenient, na auto-putu pokupi čiča sa ladnjačom i odveze pravo u nekakvu napuštenu fabričku halu u bugarskoj (toto, we're not in america anymore! we're in a cheap B-horror filmed in bulgaria!) gde krenu da ih spopadaju neki, kao, vampiri.
dok si reko 'što te ne ubi tuta bugarin' – svi ovi nesrećnici čije smo minuciozne međuodnose i komplikovane motivacije (selo moje, gore od pariza…) u sitna crevca upoznavali tokom prvih pola sata IZGINU: da li milka voli đoku, ili pera oće da raskine sa radojkom, dal je steva prevario milijanu il je samo teo da je učini ljubomornom – NIŠTA od toga odjednom nije bitno jer su svi jebeno mrtvi! u 40-om minutu filma samo dve cure su žive, i onda se u narednih pola sata lomataju po tom bugarskom skladištu i njegovoj bližoj okolini, dok u suprajzing tvistu ne ispadne da je ova glavna zapravo i sama vampirica, samo što to dotad nije znala. nije imao ko da joj kaže! uuuu, pa to ovaj film i sve što smo videli na početku menja U FUNDAMENTU! kakav šok! šteta što sam ga u afektu obriso odma po gledanju, inače taj momenat unosi TOLIKA nova značenja u sve ovo da to nije normalno. HAUTE TENSION, izedi se od muke!
'vampiri' izgledaju kao izrazito sirotinjska verzija onih iz 30 DAYS OF NIGHT SHYAMALAN – zanemarljiva prostetika i šminka na licu, poneko sočivo u okicama i to je sve. oni su, inače, od hiper-brze sorte, skaču gore-dole ko na oprugama, a reditelj sve to secka i rendiše ko za šopsku salatu – zum! vam! bam! beng! bom! dum! tras! – sad ga vidiš, sad ga ne vidiš, abre-ubre, drž-nedaj, tamte-vamte da stvori privid akcije i dešavanja i da tom ofanzivom naglih pokreta i preglasne buke naivni gledalac bude šlogiran u uverenju da se nešto na ekranu zbiva.
kurac se zbiva. na kraju vidimo da tih vampira ima negde između 10 i 160, i da su u toj tolikoj masi lako mogli ovo 6 mladunčadi da sjebu za 0,6 sekundi, umesto što su im ove dve tako lako izmakle kroz prste (da bi 'film' mogo da se razvuče na duže od 40 minuta).
efekti maske su rudimentarni, neambiciozni, uglavnom šiklja kečap (paradajz je jeftin u bugarskoj), ima jedna otkinuta ruka ako se neko pali na to, i to je manje-više sve.
koliko je scenario sranje na najelementarnijem nivou vidi se na kraju: naime, čitav ovaj 'zaplet' omogućen je i pokrenut time što naša glavna MORA da stigne do podneva narednog dana u šikago da uplati nekakav jebeni stan, valjda poslednji slobodan apartman u celom srpskom megalopolisu – zbog toga ona žuri toliko, zbog toga tegli još 5-6 drugara sa sobom da je voze (američka omladina ne seda u autobus, a kamo li voz! ne, radije će JEBENIH POLA SATA FILMA da ide od jednog do drugog ortaka i da moli i preklinje ko će da vozi kolima njenu svilenu guzicu u grad lopova!), zbog toga, na kraju, prihvati da uđe u tu ladnjaču, jer joj je stani-pani, inače ode stan i nema drugog.
e, kad se nešto toliko snažno potencira na početku, pa majku mu, osnovni je red da se barem POMENE na kraju: naravno, ona je upravo otkrila da je vampirica, razumem da ima većih prioriteta u životu, zabole je ripče za jebeni šikago i sve njegove apartmane – ali, FUCK, red bi bio da se na kraju, barem kroz neku repliku, neki geg, nešto vickasto, osvrne na činjenicu da je okidač za sve ovo naprasno postao nebitan (OR IS IT? ako je vampirica, ne mora da bude homeless person: stan u šikagu je ipak stan u šikagu!). mogla je, recimo, da kaže: 'eeeee, nikad ja neću stići u majami.' ili: 'možda ipak nije trebalo da skrenemo levo kod albukerkija?' ili nešto u tom stilu. ali jok. naša vamp-fufa, umesto osvrta na svoj stambeni problem, kaže nešto potpuno banalno i zaboravljivo pre nego što krene odjavna špica. čak sam premotao do samog kraja špice, ko velim, možda ima neko uskršnje jaje za uporne (naivne/optimistične) – ali jok, ništa, sem što videh belo na crno da je ovo sve made in bulgaria.
oh, well. dobro smo prošli.
