Ghoul obrađuje Beč (6): Grobovi i spomenici velikana

             Ovo je sve očigledno i jasno na samim slikama, i ne zahteva moje iscrpne komentare. Ukratko, ispod ćete videti:

1) fotke grobova velikih ljudi čiji su posthumni otpaci zakopani i zatrpani velelepnim spomenicima na Zentralfriedhof groblju (ovaj ovde na slici sadrži samo ranog, ali ne i poznog Vitgenštajna);

2) fotke spomenika velikana koji krase Beč;

3) fotke spomenika Kugi, "velikanu" koji je u nekoliko navrata kosio Beč kao da neće doći sutra!

Dakle:

1) GROBOVI

Svi smo gledali AMADEUSA i znamo kako je završilo Mocartovo truplo: vezano u vreću i bačeno u masovnu grobnicu za sirotinju. Iz tog razloga je njegov današnji "grob" krajnje provizoran, okviran, tentativan, približan, jer je lociran tek mnogo kasnije, kad im je postalo jasno kakvu veličinu su bacili u rupu. Lokacija je, kao, otprilike ta, a kosti u njemu – ko zna čije. Možda su čak i njegove.

Isti taj Beč koji je takvog genija (a to kažem čak i ja koji ne volim operu!) bacio u rupu za anonimuse danas naplaćuje 10E po posetiocu željnom da malo zvera po sobama u kojima je pre više od 2 veka disao i kašljao i komponovao V. A. Mocart.

 

Baš taj Beč koji je, dok su bili živi, više voleo Salijerija od Mocarta, danas, vođen grižom savesti, Mocartovom grobu i spomeniku daje počasno mesto u aleji velikih kompozitora – vrlo upadljivo i nemoguće za omašiti, pompeznije čak i od obližnjeg Betovena, a kamo li od mnogo bečkijih Štrausa (tate i sina), koji su tamo iza, u hladovini, skromnije spakovani.

Srećom, Mocart je, kao i svi geniji, radio za večnost a ne za svoje debilne salijerofilične savremenike, i mada on od toga nema ništa, meni je bilo više nego dražesno kada videh kako je danas tretiran Mocartov grob, a kako Salijerijev.

Da, zajedno sa svojom vodičicom, fotografkinjom i sadružbenicom Lilit, zaputio sam se u potragu za njim, čisto kako bismo upotpunili ovu selebriti avanturu, i – propadosmo tražeći ga!

Potrošili smo skoro sat vremena lutajući po groblju iako smo okvirno znali "adresu" – i već i sama ta činjenica, da pogibosmo u potrazi za grobom onoga koji je, za života, bio miljenik careva, vlasti, publike, aplauza, zlata, svile i kadife – bila je melem za dušu, ako već ne i za moje sirote, napaćene noge.

No, bili smo rešeni da overimo Salijerija, i to nam na kraju i pođe za rukom – našao sam ga pribijenog uz samu ogradu, u jednom neuglednom, neupadljivom, zbog nekih radova ograđenom deliću groblja, tako da sam morao da se sa izvesne daljine, kroz žicu, popišam na grob tog Mocartotlačitelja i Sveca-Zaštitnika Mediokriteta Svih Vremena, Boja i Rasa!

Tom prilikom začuo sam Mocarta kako se kikoće s one strane groba.

2) SPOMENICI

Kako bi ispaštali svoje grehe prema Mocartu, Bečlije mu nisu podigle samo upadljiv spomenik na groblju, nego i jedan usred grada, čisto da se zna da im je strašno krivo zbog svega, i da više neće dopustiti da neki novi genije čami i bude tlačen dok mediokritetska stoka vlada bestseler i blokbaster listama i kiti se državnim nagradama. Ehm...

Neki cinik dodao bi da je spomenik podignut ne samo u ekspijatorne svrhe, nego podjednako, ako ne i više, da se unovči glad turista za Mocart-kuglama i za ostalim Mocart-related stvarima. Mocart je, posthumno, postao industrija, ili barem predmet industrije, "komodifikovan" je, što bi rekle moje kolege sklonije isprđivačkom diskursu.

Svejedno, eno ga sad Volfi, gleda sa nedodirljive visine na cvetni violinski ključ i na klupe u parkiću ispod sebe, i kikoće se u sebi. Boli njega: umro nije.

Ove ostale sreo sam usput, i mada nemam neki naročito ličan odnos prema njima, uslikah se čisto za "Ghoul was here" akciju:

Šiler, čiji su štrumpf-und-drang RAZBOJNICI marginalno značajan uticaj na engleski gotski roman.

Gete, čija KORINTSKA NEVESTA predstavlja jednu od najranijih književnih (poetskih) obrada motiva vampira, a značajan je još i po tome što je napisao knjigu koja je proizvela više mrtvih čitalaca nego li sam NEKRONOMIKON. Mislim, naravno, na onu orgiju klinačke patetike znanu kao JADI, PATNJE, SUZE I MUKE MLADOG EMO VERTERA koja je krajem 18. veka prouzročila epidemiju samoubistva tadašnjih emo-romantičarskih nesrećno-zaljubljenih veltšmerc-mladića.

Betoven, a.k.a. Ludvig VAN, čuveni kvaritelj omladine i inspirator zločina, ovekovečen u PAKLENOJ POMORANDŽI.

Leonardo da Vinči, crtač, slikar i izumitelj čije veze sa hororom još uvek nisu dovoljno istražene (ako ne računamo onaj zlokobni, nezemaljski pejsaž iza "Mona Lize", i crteže ljudskih i trudničkih iznutrica, rađene prema autentičnim leš-modelima).

3) SPOMENICI KUGI

 

Kuga, najveći masovni ubica u istoriji, horror par excellence! Što se mene tiče, najmemorabilnije ovekovečena u sporednoj ulozi, u filmu THE DEVILS.

Bečlije su joj podigle čak dva spomenika: prvo ovaj bizarni splet amorfnih figura, valjda da je umilostive posle prvog naleta, u znak zahvalnosti što ih nije pokosila baš sve, nego ostavila nekolicinu za seme (i da podignu spomenik).

Kad to nije delovalo baš kako su planirali, pa se g-đica Kuga posle nekog vremena vratila da pobije nakot ovih što je u prvoj turi ostavila da preteknu, e, onda su Bečlije rekle: 

"Nije ni čudo da se Kuga vratila kad smo joj podigli onaj smešan, bedasti spomenik od jedva šes' metara visine što nam čuči u našoj Kinez Mihajlovoj! Ako 'oćemo da je odvratimo od daljih dolazaka, moramo da u njenu slavu podignemo CRKVU, i to da izdaleka izgleda kao da ima minarete, ako 'oćemo da se ratosiljamo bede!"

Tako je i bilo: da umilostive ovu znamenitu velikanku ljudske istorije, Bečlije su joj podigle crkvu oko koje poziram na datim slikama. Iz drugog puta je upalilo, i više se nije vraćala. Prema nekim teorijama, to ima manje veze sa ovom crkvom, a više s tim što ih je neki hohštapler naučio da posle sranja valja ruke prati.

Čudni su putevi ljudski...

Ghoul obrađuje Beč (5): Ukleti dvorac Šenbrun

            Slashfest je meni, kao gostu i učesniku programa, platio put – i smeštaj u hotelu za 4 dana. Pošto su moji apetiti bili nezajažljivi kao i rešenost da overim Beč, po prvi put u životu, onako kako takvom mestu dolikuje, u svojoj režiji sam se snašao za preostale dane trajanja festivala. Konkretno, od ponedeljka 26.09. uveče, pa do subote 01.10. u podne, na legalu sam bio kod ljubaznog wannabe reditelja, austrijanca argentinskog porekla po imenu Huan Karlos Rekalde, koga sam upoznao na Grosmanu 2007.

            Ne mogu reći da smo se tada ne znam koliko snažno sprijateljili, ali valjda sam tokom tog druženja pokazao dovoljno svojih kvaliteta da me ovaj, 4 godine kasnije, i 3 godine posle poslednjeg razmenjenog mejla, bez zazora primi na stan, poveri mi ključeve i totalno poverenje – zapravo, da mi prepusti stan u potpunosti, pošto je zbog nekakvih svojih snimateljskih poslova u bliskoj Nemačkoj, iz stana izbivao tokom većeg dela mog boravka tamo, od srede do petka.

            Karlos je vrlo drag lik prema kome sam se u svom izveštaju sa Grosmana '07. možda malo ogrešio, nazvavši ga "najjebežljivijim gejem koga sam ikada video". Kako ispade, on je ipak samo najjebežljiviji strejter koga sam ikada naživo sreo (devojka mu živi i radi u Nemačkoj), a gejoliko ponašanje koje je ispoljavao na Grosmanu, sa svojim bratom, kako ispade, bilo je samo oblik njihovog specifičnog humora. U svakom slučaju, krajnje pozitivan lik – ne znam baš mnogo Srba koji bi ostavili svoj dom i ključeve i sve nekom površnom poznaniku koga su sreli jednom, nakratko, i pustili ga tu da vršlja po svom nahođenju nekoliko dana.

            Iz moje razmaženo-povlašćene perspektive (da! čak i sada, kada sam na Birou!) meni je kao oličenje Pakla Na Zemlji zvučalo to kako on ovih zadnjih meseci živi i radi. Naime, fanatično je rešen da snimi film u sopstvenoj produkciji, bez fondova i konkursa i producenata sa strane, i sve njegove akcije usmerene su ka tome da namakne dovoljno para za to. 

A pare zarađuje tako što 1) radi u nekakvim turističkim turama po Beču, valjda kao vodič ili takvo nešto; 2) dežura noćne smene u hotelu, na recepciji i 3) najvažnije i najunosnije: snima, montira i režira turističke filmove posvećene nizu Zamki za Turiste u Austriji i Nemačkoj, i to prodaje s jednim kompanjonom.   

Prosto rečeno: radi, nesrećnik, kao crnac, cima se, juri, vozi satima do datih destinacija, tegli stative i kamere, tamo sve sam snima, onda dođe kući, jedva dremne a već mu je vreme za noćnu smenu, pa kad to odradi, nekad dođe kući na par sati sna a nekad direktno otuda ide, prepodne, da voda turiste po gradu... 

Ukratko, posvećenost kojoj se divim do imbecilnosti, i na kojoj pomalo i zavidim: iako sam ja vredan na svoj način (čitanje, pisanje, gledanje, predavanje, promovisanje...), težak fizički rad i odricanje od sna i dobre hrane duboko su mi strani i odvratni i bežim od njih kao Đavo od krsta, te stoga sa mešavinom respekta, zavisti i sažaljenja posmatram one koji u prolongiranim intervalima, a zarad pretpostavljenog višeg cilja, ovako surovo žrtvuju ne samo svoje vreme, nego i ozbiljno ugrožavaju sopstveno zdravlje (brza, loša hrana; nedovoljno sna, nezdravo isprekidanog; iscrpljivanje do krajnjih granica, itd). Svaka čast – i neka mu je sa srećom, i u bogaćenju, i sa filmom koji potom sprema.

Pošto se srećno zalomilo da Karlos stanuje na par stotina metara od čuvenog zamka Šenbrun (Schonbrunn = Lepi izvor), upravo on mi je bio vodič po predivnom parku i lepotama u okolini ove austrijske kopije Versaja. 

Iskoristili smo, praktično, jedini ceo dan u kome je on bio u Beču, i on je i tom prilikom bio nesebičan domaćin, strpljiv vodič i umešan fotograf, kao i zanimljiv sagovornik, tako da je i moje vrludanje po okolini ovog zamka bilo ispunjeno i svrhovito izvedeno.

Pošto on vrlo dobro poznaje to mesto, znao je gde da me vodi i šta da mi pokaže, uključujući neke kipove, fontane i lokacije koje turisti koji tu bazaju napamet uglavnom preskoče.

            Dakle, sve ovo obišao sam i uslikao u utorak, 27.09. po još jednom u nizu predivnih, sunčanih, prijatnih dana bez žege – toplih taman kako treba za jednu prilično zahtevnu šetnju uz i niz bregove oko Šenbruna.

            Od samog starta ideja je bila da me ne zanimaju ložnice ni kupatila svih tih Franja-Jozefa i njinih konkubina: apsolutno ništa mi ne znači da zveram u skupocene porculanske noćne posude i u pozlaćenu drvenariju ili u "krevet u kome je jednom zanoćio Napoleon". 

            Dakle, na pamet mi nije padalo da bauljam po unutrašnjosti Šenbruna, sve i da je to džabe (a nije)!

            S druge strane, iz ljubavi prema arhitekturalnim, floralnim i kiparskim majstorijama, sa uživanjem sam napjio oči i dušu svim ovim krasotama okolo dvorca, kojima moje reči nisu ni potrebne – slike dovoljno govore. 

            Kao što se na njima može videti, čak i usred tog finog i slatkog i ljupkog mesta našlo se sasvim dovoljno monstruozno-fantastično-hororičnih čuda, da ne ostane sve na raskoši, cveću i sunčevom sjaju!

            Naročito je bilo zabavno otkriti, na vidikovcu iznad zamka, tačnije na njegovom frizu, tragove koji nedvosmisleno ukazuju na štovatelje drevnog Kulta Mitre.

Ovaj kult inače nevidljivim nitima spaja Beč sa malim slovenačkim mestašcetom, Ljutomerom, i njegovom znamenitom Kino-Mitrom, koja je podignuta na mestu drevnog žrtvenika gde su se volovima na žrtvu prinosili ljudi (ili obrnuto, nisam siguran).

            ...Pošto sam napario oči tom lepotom, sa Karlosom odoh u knjižaru takođe okultnog naziva - SATYR, koju mi je nekoliko prijatelja preporučilo da overim. Zaista, radi se o jednoj od najbolje snabdevenih knjižara po pitanju literature o filmu (pretežno na engleskom) koje sam video. Avaj br. 1: Ponuda je za moj ukus previše mejnstrim, i nađoh jedva tuce knjiga koje bi me navele da se mašim za džep; Avaj br. 2: Cene su previše presoljene za moj džep, tim pre što neke od njih mogu bez problema i smesta da naručim onlajn, da mi dođu na kućni prag, za doslovno dvostruko nižu cenu. Uprkos tome, proveo sam oko sat i po cunjajući po tom divnom mestu koje, pored knjiga, nudi i odličan izbor gigantskih filmskih postera – samo zbog izbegavanja gnjavaže sa transportom toga do Srbije odustao sam od bacanja para na neke od njih. 

            Posle toga rastao sam se od Karlosa, koji ode svojim poslom, a ja se bacih na skeniranje još jedne obližnje prodavnice starih knjiga na engleskom, ali ni tu ne nađoh ništa vredno da teglim sa sobom u avion. I uopšte, moram reći da sam tokom ove posete svoje uobičajene knjižarske perverzije sveo na minimum i nisam se mnogo ni trudio da traćim dragoceno vreme na proklete knjižurine. Tih par sati nakon obilaska parka Šenbrun behu jedini koje sam potrošio na potragu za knjigama. Tokom celog boravka u Beču uspeo sam da kupim jednu jedinu knjigu, a i nju samo reda radi, da se ne vraćam kući baš bez ijedne. Naime, u jednoj antikvarnici kraj koje sam slučajno prošao na putu ka nečem drugom, našao sam WHY I AM NOT A CHRISTIAN by Bertrand Russell: odlično očuvan hardcover sa zaštitnim omotom, baš lepo izgleda, za 7 E. Iako to imam u e-izdanju, i nije baš ni neki veliki prioritet, ipak je to lepo izdanje imati. Kupovina te knjige bila je praćena jednim genijalnim komentarom. Naime, u tom trenu je sa mnom bio i Edgar Pera, portugalski reditelj o kome ću tek pisati. Videvši šta kupujem, ovaj veseljak primeti: "WHY I AM NOT A CHRISTIAN? Ha! That's obvious! Why would you buy a book about that? WHY I AM A CHRISTIAN – now, that would be a book worth reading!" Naravno, složio sam se s njim, ali knjigu ipak kupih, pored ostalog i kao suvenir, pošto konvencionalnije suvenire iz Beča ionako nigde i ni za koga nisam pazario.

---Nastaviće se---

THE INNKEEPERS (2011)

**(*)

3-

Moj stav prema reditelju Taj Vestu dobro je dokumentovan na ovom blogu – od mrzovoljne smorenosti njegovim debijem ROOST preko prijatne iznenađenosti besprekornom re-kreacijom onog najboljeg iz horora s kraja '70-ih i početka '80-ih u najboljem mu filmu THE HOUSE OF THE DEVIL (2009) pa do skrnavog uživanja u njegovoj osvežavajućoj tezgi koju su mu producenti na kraju zakenjali u simpatičnom sikvelu CABIN FEVER 2.

Kredite koje je kod mene zaradio sa HOUSE… nije bitnije potrošio u CF2, jer čak i taj film svedoči o ozbiljnim potencijalima reditelja koga i dalje smatram jednim od retkih mladih američkih filmmejkera u koje se uzdam i od kojih očekujem dobre stvari. U tome me nije bitnije poljuljao ni INNKEEPERS: iako ga ne smatram naročito uspelim filmom, njegovi kvaliteti i promašaji zanimljivi su i respektabilni, a u čemeru koji se danas američkim hororom zove, čak i ovaj grešni filmić izdiže se kao dašak svežine i polu-okrepljenja.

Zaplet je jednostavan, sačinjen od sledećih elemenata: veliki hotel pred zatvaranjem, 4-5 gostiju, dvoje poslednjih preostalih nameštenika i duh koji se navodno javlja u hodnicima. Zaplet je nebitan. Duh je nebitan. Predistorija "duha" je nebitna. Nažalost, čak i strava je nebitna. Sve što je Vesta ovde zanimalo jeste da kreira dvoje simpatičnih, blago otkačenih mladih ljudi, i da ih prati dok se oko njih skoro ništa naročito ne dešava.

INNKEEPERS je produžetak Vestove Poetike Smaračine ™ koju je dosledno sprovodio u svojim ličnim projektima (promašenom ROOSTu i vrlo uspelom HOUSE…) – ali mu producenti mudro nisu to dopustili u, ipak, fun-loving CABIN FEVERU. Vest je učenik i sledbenik Larija Fesendena, koji mu je producirao oba autorska dela, a sada i ovo treće, a inače je patrijarh i najdosledniji (+ najdosadniji) praktičar vrste napornih horor-dramurdi u kojima se ništa naročito ne dešava, ima mnogo međuljudskih interakcija između pretežno nezanimljivih likova, sve ostaje dvosmisleno (ali naginje ka napadno psihološkom) i koje se obavezno završavaju frustrirajućim antiklimaksima. Srećom, Vest je ipak zabavniji, duhovitiji i talentovaniji Fesendenov učenik, i za njega još uvek ima nade.

U suštini, ako se pažljivije zagleda, INNKEEPERS počiva na BLEFU: iako, navodno, želi da bude drama, da prati karaktere, da se bavi psihologijom – ovaj film zapravo nema karaktere. Umesto toga, imamo dva entiteta krajnje jednodimenzionalno svedena na sitne pošalice i (uistinu životne, ubedljive) vickaste interakcije, ali – iza toga ne samo što ne postoji nikakva dubina, nego ne postoje ni likovi iole složeni i vredni tog imena. Na tom izolovanom mestu gledalac ne sazna ama baš ništa o tome ko su ti ljudi, odakle dolaze, kuda idu, šta planiraju kad se hotel zatvori za koji dan; zašto žive, what makes them tick?! Imaju li neke nade, strahove, traume iz detinjstva, sjebane familije, sex disfunkcije, egzistencijalne ili metafizičke nelagode…?

Ništa od toga.

Umesto bilo čega sličnog, imamo da zdravo za gotovo prihvatimo Njegovu ciničnu indiferentnost prema Njoj, hotelu, duhovima i univerzumu, kao i Njenu opsesiju da se kamerama vrzma po pustim hodnicima u nadi da će uloviti duhicu davno umrle devojke. Ova zamerka ozbiljna je po sebi, ali u načelu nije fundamentalna; avaj, u ovom konkretnom filmu ona to JESTE – zato što završetak filma u potpunosti zavisi od toga ko su ti ljudi, i zašto rade to što rade.

SPOJLER (select to read): Temeljna dilema filma sastoji se u tome – da li u hotelu postoji prava duhica, ili su njene mlitave "manifestacije" plod slučaja, prirodnih dešavanja i poremećene psihe. INNKEEPERS se sve do samog kraja poigrava sa "možda jeste, možda nije, moje srce tajnu krije" ali to njegovo koktiziranje sa "daj ćaći dinju" pristupom, nakon izvesnog vremena, postaje kontraproduktivno i frustrirajuće – jer ipak, tu smo zbog dinje, zar ne, a ovaj nam stalno maše njome pred nosom, a nikako da nam je da! Drugim rečima, Vest prećeruje sa anderstejtmentom i sa svojim golicanjem "šuška se, šuška, da tu ima duška". A kada se na kraju ispostavi da duška gotovo sigurno nema, i da je psihologija bila glavni činilac – to je em neubedljivo dramaturški (zato što Taj Lik nismo upoznali dovoljno da bismo imali ikakav stav o njegovoj/njenoj psihi) em je prazno i antiklimaktično dramski, jer nameravana tragičnost završetka nema rezonancu tragedije – opet iz istog razloga: mi taj lik uopšte nismo upoznali!

Ono što valja u filmu: simpatični glumci, a naročito preslatka Sara Paxton, i njihove zabavne (mada irelevantne) zajebancije; dobra lokacija, solidno iskorišćena; Keli MekGilis ovde ima jaču i bolju ulogu nego u promašenom STAKE LAND, iako je i njen lik medijumke prilično besciljan i u krajnjem saldu nesuštastven za film; nekoliko solidnih spooky scena (od kojih je najstrašnija: kad nakon dugog tizinga dirka klavira 'sama' lupne jedan glasan ton! brrrr! sve vam je jasno!); izvanredan, pompezni, orkestralni skor (kao u najboljim danima horora) – i to mu je to.

To sve nije dovoljno za zaista dobar film: naime, dobri su to sastojci, i od njih je mogla da ispadne memorabilna poslastica, ali umesto da ih stručno pomeša, zamuti, ispeče, skuva i aranžira u masterpis, Vest se zadovoljio time da nam ih poređa na stolu. Da, teletina je mlada i sveža; da, lukac je zelen i ekološki; da, krompirići su mladi i lepi; da, svi začini su na broju. Ali – jelo nije spremljeno; samo smo koktizovani tim sastojcima, koje smo pogledali, pomirisali, voda nam je krenula na usta, i taman kad su crveca krenula da krče a želudac da mljacka – Taj Vest je rekao: "Okej, to je sve za danas: pušćaj odjavnu špicu!"

INNKEEPERS savršeno ilustruje razliku koju su engleski romantičari pravili između WIT (dosetka) i IMAGINATION (stvaralačka imaginacija). Vest je nesumnjivo witty, i površnu publiku lako će da zavede svojim simpa likovima i njinim vickastim priključenijima, ali zahtevniji gledalac neće ovde zaista naići na IMAGINATION u njenom ozbiljnom, kreativnom smislu. Naravno, budući da je 98% današnjeg američkog horora lišeno čak i WITa, po principu "daj šta daš" i ovakav film se ističe.

Zaista šteta.

A bio je tako blizu tome da napravi nešto značajno. Umesto toga, INNKEEPERS jedva nudi dovoljno za pod zub, dok čekamo od Vesta neku promišljeniju i do kraja dokuvanu poslasticu.

P.S. Ovaj film gledao sam na SLASHFESTU u Beču. Trenutno nije dostupan za skidanje uobičajenim piratskim kanalima.

Ghoul obrađuje Beč (4): Groblje Zentralfriedhof

24.09. subota (nastavak)

            Nakon obilaska Muzeja Maćehe Prirode i njene nakazne, neželjene, abortirane dece – kao i ogavnih kožnih i potkožnih pošasti koje je Magna Mater namenila za preživele – logičan sled koraka bio je da obiđem i pohranilište posmrtnih otpadaka onih koji, ipak, nisu bili za u teglu ili prepariranje: jednom rečju, za "normalne". Rešio sam da zapucam odmah na najveće groblje – ne samo u Beču, nego, pazi sad ovo: NAJVEĆE U CELOJ EVROPI! 

Da, tako kažu: groblje "Zentralfriedhof" navodno je najveće u Evropi, i jedno od najvećih na svetu. Ima oko tri miliona stanovnika – više nego što je živih Bečlija danas, računajući čak i Srbe! – raspoređenih u oko 300.000 grobova na oko 2,5 km2. Pored ovih fascinantnih statističkih podataka, ovo groblje – i samo ono! – hvališe se sa još dva značajna fakta:

1) Baš na njemu sahranjeni su neki od najvećih austrijskih kompozitora ikada – tu su bačene Mocartove kosti, tu su Betoven, Brams, Šubert, Štraus otac i sin, itd. Tu je čak i Falko ("Rock me, Amadeus")!

2) Upravo na ovom groblju snimljeni su neki od najantologijskijih kadrova u istoriji filma – konkretno, čuvena završna scena u remek-delu THE THIRD MAN Kerola Rida.

Ali, o slavi i antologiji – u idućem nastavku. Za sada, evo izbora nekih od lepših grobova i spomenika koji su mi privukli pažnju, a koje smo slikali naizmenično ja i moja pratilja, Špijunka Darling Lilit (vidi prethodni nastavak ove epopeje za detalje).

Vreme nas je poslužilo izvanredno: i tek pred kraj mog devetodnevnog uživanja u Beču skrenuše mi pažnju na to koliko sam bio privilegovan i srećan. 

Naime, ovako lepo vreme u septembru, u Beču, nije viđeno u poslednjih 135 godina! How convenient! 

Dakle, bilo je sunčano, vedro i toplo, ali bez žege i njoj shodne gnjavaže – idealan dan za šetnju u parku, što ovo groblje i jeste (kao i u većini civilizovanog sveta, a za razliku od Srbije, gde su groblja pretežno nekakve odvratne deprimirajuće parcele nakrcane besmislenim spomenicima, kičastim i ružnim kao što su i duše ispod njih počivših).

Grobovi koje ovde vidite ne pripadaju velikanima I reda, odnosno onima čija bi imena nešto značila čitaocima u Srbiji, ali jesu bili viđeni ljudi u svoje vreme, na lokalnom planu; a i imućni, sudeći po velelepnim zagrobnim svetilištima.

Bogati, raskošni, velelepni spomenici, kitnjasti kao i čitav Beč – kitnjasti, kažem, ali uglavnom ne kičasti. Uostalom, procenite sami.

Na svu sreću, Lilit je svoju dečicu natovarila na vrat mužu, punom razumevanja, kako bi se potpuno posvetila mojim ghoulish aktivnostima i preokupacijama te bajoslovne subote, pa tako samo na groblju tog dana provedosmo barem četiri ako ne i celih pet sati.

Moram da istaknem da je Lilit ne samo spremno izlazila u susret mojim najbizarnijim hirovima (poput Majke prema svom razmaženom jedincu) nego i da je najhladnokrvnije, kao prava Žena-Zmaj, reagovala na ghoulish provokacije. 

Pokazala se za nijansu žilavija i stamenija čak i od mene, i u trenucima kada sam se polagano približavao granici toga da noge počnu da mi se umaraju od celodnevnog lutanja po alejama groblja, ona je u predvečerje te subote i dalje skakutala kao divokoza, podbadala me i zezala dok sam sedao na poneku klupu e ne bih li došao dahu i bar malo olakšao nogama kojima je suđeno da na sebi nose takav teret kao što sam ja.

Neuništiva kao rumunska gimnastičarka, Lilit je jurila okolo u potrazi za grobom Harija Lajma, svog idola i role-modela (zbog njegovih aktivnosti sa vakcinama za đecu, of kors).

Pritom uopšte i nismo obišli celo groblje, za to bi nam trebao bar još jedan dan, ali najvažnije je da smo, nakon nešto lutanja, uspeli da pronađemo sve značajne lokacije, znamenite grobove, pa čak i famoznu aleju iz TREĆEG ČOVEKA. Slikovita svedočanstva o tome – u idućem nastavku.

Inače, ovaj dan posvećen meditiranju nad truležnošću egzistencije – nad mutantima, degenima, bolesnima, trulima naživo i namrtvo, nad lobanjama i kosturima, nad memento mori, nad in media vitae in mortus summus, nad sic transit gloria mundi itd. – krunisali smo, Lilit i ja, odlaskom u kafanu, kako bismo simbolički demonstrirali pobedu života nad smrću (makar i trenutnu, kratkotrajnu!).

U duhu tog simbolizma, ja naručih, predvidivo ali s jezikom u obrazu, Bečku šniclu, dok se Lilit bavila nekim travama i gljivama. (Inače: Bečka šnicla u Beču nije bila loša, dapače; ali nije bila baš nešto primetno bolja od nekih koje sam jeo u Srbiji – osim što je ovde bila od teletine a ne od prasetine.) Pošto nam glad za životom, pobuđena celodnevnim morbidarijama i grobljarijama, ni time ne beše utažena, prošetasmo još malo po uzavrelom gradu, do navodno najbolje slastičarnice, gde ovaj spektakularan dan krunisasmo sladoledom.

For the record: te istorijske subote bio sam, skoro punih 12 sati u neprekidnom cugu u društvu sa Lilit – pothvat koji nisam tako skoro izveo sa nekim – a da me pritom nimalo nije smorila. A ni ja nju, izgleda, jer htela je još. O našim daljim avanturama (naglašavam: Lilit je udata i verna žena, i naše avanture bile su strogo čedne i kulturno-umetničke prirode!) – u narednim nastavcima! 

PS: Eh, da: kao da sva ta celodnevna orgija senzacionalnih senzacija nije bila dovoljna, nakon što se rastadoh sa Lilit, odoh pravo u CASINO bioskop, gde u okviru SLASH festivala u 22.30h pogledah THE RAID i meraklijski se nauživah u njemu: to je svakako jedan od tri najbolja filma koja videh u ovoj godini! Dakle, ovaj dan, 24.09. zaista je za svaku antologiju!