GROSSMANN 2011: Foto izveštaj

    Žale se neki da je prošlo više od 4 meseca od okončanja najnovijeg izdanja GROSSMANN festivala, a da još uvek ne znaju da li mi je tamo bilo lepo ili šta. Ove pritužbe su sasvim opravdane i biće sada slikovito reagovano na njih. 
    Istina, ovde na blogu pisao sam, i to opširno, o spektakularnom hajlajtu festivala, odnosno o tome Kako sam sreo Kristofera Lija kao i O čemu sam razgovarao sa Kristoferom Lijem. Takođe sam izvestio o tome kako su Aca Radivojević i Dejan Ognjanović promovisali NAŽIVO na Grossmannu (sa audio snimkom tog sočnog izlaganja).

Ipak, evo sada kratkog osvrta i na ostale akcije na prošlogodišnjem festivalu.
Vina je bilo više nego ikada: na otvaranju, na zatvaranju, na organizovanim konzumacijama za goste, svakog dana pre projekcije u bioskopu, na organizovanoj turi u vinske podrume... a kome to nije bilo dovoljno, bilo je vina i u kasne noćne i rane jutarnje sate u letnjoj bašti kafanice KOD HUDEGA MAČKA koju odnedavno drži Grossmannova ekipa. Moglo bi se reći da je vino lilo u potocima – ali ne po pločnicima, nego samo niz grla žednih filmofila.

Društvo je bilo odlično. Tu je bio Aca Radivojević: za razliku od nekih drugih koje bih mogao da imenujem (ali neću), lucidan i nakon litara alkohola sručenih u sebe.

Tu su bili Dinko Tucaković i njegova familija, sveži dodaci u već oformljenoj standardnoj srpskoj trupi. Ove godine je Šijan misteriozno izostao – neki kažu da nije smeo da se sretne sa Menahemom Golanom kako ne bi morao da mu objašnjava zašto ga je ispalio za režiranje filma THE BARBARIANS (koji je kasnije solidno odradio Ruđero Deodato, nekima poznat po tome što smo se lepo družili na Grosmanu pre par godina).

Bili su tu i neizbežni Beki (Bekvalac) i njegova goth-cura (koja ovog puta iz tehničkih razloga nije uspela da izvede planirani electro-industrial-goth party).

Tu su bila i vesela (in non-gay way!) braća Mehtsun, uvek nasmejani i za kulturnu zajebanciju spremni – prava uživanjcija za imati ih oko sebe. Gde su oni, tu je šala, tu je vino, a ni žene nisu previše daleko.

Ovog puta sam se obilnije i kvalitetnije družio sa maskotom festivala, Hudim Markom, koji je, iako crnac, divan čovek, domaćin i pravi Srbin u duši, a vala i na telesini.

Ovog puta nije morao da rmba kao crnac oko festivala, jer su organizatori napokon otkrili zlatnu koku u fori zvanoj "volonteri" – divni mladi ljudi spremni da besplatno, ili za siću, nameštaju stolice, platna i obavljaju druge poslove te vrste. 

Zbog odsustva fizikalisanja i viška slobodnog vremena, Marko je mogao da se posveti onome što mu ionako najbolje ide – animiranju gostiju i popravljanju raspoloženja. Dakle, za razliku od pretprošle godine, kad je njegovo dupe stalno virilo iza neke gomile stolica ili šatri ili kablova, sada smo napokon mogli da se izdašno zajebavamo – što je i glavna poenta festivala (budući da su filmovi bili standardno mediokritetski).

Nažalost, ovoj družini i ovoj zabavi nije se pridružio Abraxas (Son of Pandža), kako je bilo prvobitno planirano. Imao sam žarku želju da ga odvedem na Grossmann, u zezanje, gistro da mu i tamo promovišem onu knjižicu, ali nakon što sam naživo posvedočio njegova glupiranja u Zrenjaninu (tek delimično opisana u izveštaju otuda), a naročito nakon svinjosanja u Kragujevcu (o kome, kao pravi drugar, nisam ništa otkrio u svom šturom i sočnosti lišenom izveštaju sa te promocije) shvatio sam da nije pametno voditi takav nekontrolisani raspad od čoveka na festival VINA. Videvši u Kragujevcu šta je sve spreman da uradi sebi, a šta tek svojim drugarima, zaključio sam ono što bi i svako drugi na mom mestu: sedam dana u vinarskom kraju, u orgijama alkohola i drugih aditiva, sa ovim nezrelim i psihički labilnim klošarom, nije dobra ideja.

Šteta, jer ipak je to Slovenija, domovina Sinove omiljene grupe LAIBACH. Štaviše, bio je tu i lično prisutan moj imenjak Dejan Knez iz LAIBACHA, koji je, btw. i autor festivalskog plakata. U holu ispred bioskopa behu izloženi neki njegovi (hororičniji, eksplicitniji) radovi, zvanično neupotrebljeni jer su bili previše morbidni za ovaj sve ambiciozniji i finiji festival.

Šteta što SIN nije bio tu: ala bi se družio s ovim, ala bi imali o čemu da pričaju... Ali, ne u ovom univerzumu. Zapravo, kad bolje razmislim, sve i da je Abraxas bio tamo, teško da bi bio u stanju da promuca neku smislenu reč: verovatno bi se, umesto toga, valjao pijan po pločniku i sekao ruke srčom, ili bi kunjao u nekom ćošku, čemeran i obeznanjen.
Bez njega se, ipak, obezbeđenje oko Kristofera Lija osećalo mnogo opuštenije (i besposlenije) dok sam razgovarao s njim.

Splavarenje Murom bilo je značajno bezbednije i laganije bez takvih elemenata u čamcu, pa smo tako i ovog puta reku odradili bez ikakvih incidenata.

Na spiralnom stepeništu u vinskom podrumu niko se nije ni spotakao a kamo li pao.

Takođe, niko nije upao u džinovsku gotski nakićenu burad.

Jedino urlanje proizvedeno je na generalnoj probi za izbor Scream Queen (ovde sam ja sa zvezdom sedmog dela PETAK 13-ti, Dajanom Barouz, predsednicom žirija za vrištanje)...

...kao i na samom natječaju za najbolju vrištavicu (pobednica, moja favoritkinja, na slici):

Bilo je tu nekih zombija i monstruma, ali samo zahvaljujući mejk-apu Kumalakantine ekipe (Lakobrija je ove godine izostao sa festivala).

Nakaze i grozote, senobiti i samosakaćenje bili su rezervisani samo za horror postavke umjetničkih družina koje su prezentovale svoje kostime i maske i lutke i ilustracije fanta-horror provenijencije, ali niko nije zasecao svoje meso niti nanosio sebi opekotine trećeg stepena na kožu, kao što nakon *nekih* promocija ume da se desi, kad alkohol ubije i to malo mozga.

Antihrišćanski ekscesi bili su rezervisani samo za suptilnu blasfemiju – ovde, kraj raspeća na jednoj pčelarskoj farmi gde smo svratili da okušamo med-rakiju: nije loša, mada preslatka čak i za moj slatki zub. Istina, ošamutila me malo, ali na svu sreću, za razliku od nekih, ja i pod alkoholom umem da ostanem pod kontrolom – što se i pokazalo kada su me, neplanirano, iznenada, tako opijenog odvezli da razgovaram sa Hristiforom Lijem.

Sve u svemu, odlično društvo i odličnu atmosferu nisu narušavali nikakvi ekscesi niti detinjarije, tako da je festival protekao u najboljem redu i sa zabavom kakva priliči zrelim, odraslim i odgovornim ljudima sposobnim da se nose sa alkoholom i drugim aditivima a da se time ne pretvore u gnjavatore i smarače i nezrelu klinčuriju, nego da ostanu vedri, zabavni i društvu prijatni do kraja, čak i onda kada ih noge jedva nose do hotelske sobe.
Eto, tako je – sjajno i veselo – bilo i na ovom Grossmanu!

Ghoul's view of THE WOMAN (2011)

*(*)

2-

    Teško je danas pronaći listu najboljih horora iz 2011. na kojoj se negde (često u samom vrhu, pa i na prvom mestu) ne nalazi THE WOMAN. Ali, to je tako samo zato što je teško danas pronaći ljude istančanog ukusa koji još uvek kapiraju horor. Prosto rečeno, ako u nečijih top-10 vidite THE WOMAN (ili KILL LIST, o kome uskoro) - znajte da se radi o osobi koja vam ne misli dobro. Ili, prostije, koja ne misli. Tačka.
    Ima filmova kod kojih postoji dovoljna margina za neslaganje: različiti ukusi, nazori, estetički principi, poetike... Ali THE WOMAN nije takav: ovo je najobičnije đubre po svakom zamislivom smislenom kriterijumu, i onaj kome se ovo đubre iskreno dopada ima neki ozbiljan problem.

    Ovaj film je najkonciznije objasnio jedan lik na Fejsbuku, koga ću ovde citirati: "it looks like some lesbian separatist feminist from the 1970s wrote it". Tako je. Valeri Solanas ne bi napisala ekstremniji, gluplji, muškomrzačkiji scenario od ovog kojeg su prouzročili Laki Mek Ki (debitovao sa podnošljivom MAY a onda tonuo sve niže i niže) i Džek Kečap (ovo je tačniji speling njegovog prezimena Kečam). Kečap je autor niza krvoločnih splatter romana; po jednom od suzdržanijih napravljen je solidan hororčić THE LOST, o kome sam već pisao, a takođe je sočinio predložak za OFFSPRING, takođe prikazan ovde.

    Sad, treba znati da je OFFSPRING *nastavak* romana OFF SEASON (koji nije filmovan), a da je THE WOMAN nastavak OFFSPRINGa. Jedino ako ste svesni ovog podatka – koji se nigde ne promoviše, jer se ŽENA narodu izdaje kao stand-alone filmić (što nije ni čudo, jer se nastavlja na opskuran, nezapažen hororčić koji je malo ko čuo a kamoli video) – imaće bar nekog dalekog prisenka smisla početak i kraj filma, koji su, bez toga, savršeno besmisleni jer neiniciranima dolaze niotkuda.

    Divlja žena, u ritama, gaca po šumi i kolje offscreen kerove koje proždire skoro naživo, sirove. Otkud ona, šta ona, kako ona, zašto ona? THE WOMAN nam ne kaže. Nju bi trebalo da prihvatimo kao nekakav samopodrazumevajući fakat. Ona je, naprosto, THE WOMAN. Ona je – ŽENA (za sva vremena)! Stopljena s Prirodom (Majkom), kao što kliše kaže.

    Ali ovo nije ona romantičarska ŽENA iz Geteove famozne faustovske opaske: "Večito Žensko vazda nam ga diže!" Ovo je divljakuša, sirova, opasna. Vučica. To vidimo po povremenim pozerskim kezovima koje upućuje kameri. "UUUU, al' sam opasna." Wish-fulfillment fantazija i poster-cura za sve militantne (lezbo a može i hetero) feministkinje. Kad porastem, biću ŽENA!

Klinački, al' jebi ga – neke cure izgleda padaju na ovu vrstu infantilnog empowermenta. A i neki dečki koji, gonjeni grižom savesti zbog milenijumskog tlačenja žena od strane njihovih otaca i dedova, sada spremno gutaju svako govno poput ovog "filma", kako bi pokazali da su "liberalni", i da osuđuju falocentrizam zapadne civilizacije. Ali, hej, postoje valjda i pametniji i dostojanstveniji načini da pokažete ženama da ih poštujete (ili da im se uvučete u gaćice) od hvalospeva jednom evidentnom komadu ĐUBRETA?
Čekajte, da li neko ZAISTA ozbiljno shvata ovo ĐUBRE? Jel se neka žena (ili neki muškarac) ozbiljno prima na ovaj muško(auto)šovinistički pamflet i smatra ga validnom, smislenom kritikom patrijarhata i realnim (mada artistički preuveličanim) prikazom postojećih tendencija naše kulture? Izgleda da je tako.

Ali, koliko površan neko treba da bude pa da proguta ovu gomilu tragikomičnih stereotipova i pamfletaških karikatura kao nešto što je relevantno za tzv. stvarni život? Pa ovaj MUŠKARAC i njegov jednako zli SIN isto su toliko realni i ubedljivi kao i oni skinhedi iz SISANJA koje je fantazirao i projektovao Dimitrije Vojnov, a praznoglavci progutali kao nekakav satirički prikaz "naše stvarnosti i aktuelnih problema u društvu". Koješta.
Ovo je pamflet u kome su *sve* žene Svetice i Paćenice i Žrtve, a *svi* muškarci su Zlikovci, Pokvarenjaci i Ženotlačitelji. Ali BUKVALNO svi.
Na samom početku vidimo ženu na bazenu u knjigu uronjenu.

Kad ona ignoriše nabacivanje frajera iz vode, ovaj joj dobaci: STRUMPET!

Kako genijalna, koncizna kritika muškog uma: "Neće da se brčka = kurveštija!"
Odmah zatim, vidimo trojicu dečaka koji tlače sirotu nezaštićenu curicu.

Glavni DEČAK (sin MUŠKARCA) to posmatra ladno, i ne pomišljajući da je brani.

Umesto toga, ide da ubacuje loptu u koš, jer ga je OTAC tako naučio.    Ćale ga stalno prepituje koji mu je % pogodaka. Uspeh se meri time koliko je puta ubacio lopticu u rupicu. Kako genijalna, koncizna kritika muškog uma: "Vrediš onoliko koliko koševa postigneš!"

Zato je naš DEČAK ozlojeđen kada ga na školskom dvorištu nadmaši – curica!

"You're too good", priznaje on nevoljno. Ali odmah zatim se ušunja u učionicu i zalepi joj žvaku u češalj, tako da kasnije može da je počupa u pokušaju da joj pomogne. Pravi mali psihopata. Kako genijalna, koncizna kritika zlogukog uticaja patrijarhalnog vaspitanja i falocentrične kulture uopšte!

A gde je tu ŽENA? ŽENA je objektifikovana. Ona je sluga unutar patrijarhalne kulture: lik koji igra Anđelija Betis (MAY) školski je primer paćenice: donosi mužu pivo, rinta, kuva, pere, puši… a stalno ima neki debilni pogled kao ona karikatura koju Sonja Savić igra u BRAĆI PO MATERI. To je ŽENA ukroćena. Muškodebilizovana i pasivizirana do nivoa krpe za patos.

Za to vreme, ŽENA Neukroćena (Poliana Mekintoš) – luta šumom i zubima kolje sitnu divljač. SLOBODNA. Izvan (muške) kulture. Divlja.

Ali neće, majci, zadugo! Ubrzo se nađe na nišanu MUŠKARCA. A jednačina je jasna: MUŠKARAC = oružje (destrukcija). Prvi put on ŽENU spazi preko nišana. ŽENA = objekat (muškarčevog pogleda). To je taj jebeni GEJZ (gaze) o kome se tolika izdrkavanja nalepiše na artiju tokom poslednjih par decenija u feminističko-psihoanalitičkoj i kvir teoriji. Evo ga ovde – školski primer GEJZA. Muški GEJZ (gaze, not gays!) koji frejmuje ženu, definiše je, kontroliše, sputava, svodi na objekat – na SISU! Sadizam i voajerizam penetrativnog muškog GEJZA – buljenje u golu ženu, u sisu. Prajsles.

Da ovo nije slučajno, već da nam Laki demonstrira svoju verziju feminističkih traktata (nenamerno parodiranih jer su na brojčaniku odvrnuti do 11. podeoka!), vidimo malo kasnije, kada DEČAK izbuši rupu u daskama i u međuvremenu zarobljenu ŽENU posmatra u podrumu voajerski, kroz rupicu.

Šta nam se time hoće reći? Da je MUŠKARAC (čak i nezreo, čak i kao DEČAK) opsednut time da ženu kontroliše, sputava, objektifikuje, rašomoniše, seksualizuje, eksploatiše, da je siluje svojim GEJZOM pre nego što u nju prodre svojim PENISOM (transverzala puška – nišan – ključaonica – penis). Dete je otac čoveka, ali je takođe DEČAK – sin MUŠKARCA, naslednik falusne ženotlačeće pošasti i zato za njega u ovom pamfletu – nema milosti. Vratiću se još na ovo.
Dakle, ŽENA. U nišan ulovljena. U mrežu uhvaćena. Zarobljena. U podrum zatvorena.

Zašto? Zato da bi je MUŠKARAC – "civilizovao". Da bi suspregao njene Prirodne NAGONE. Da bi je kontrolisao! Da bi putem NASILJA zauzdao njenu PRIRODU (i njenu pretpostavljenu slobodu da zubima naživo kolje sve što stigne, uključujući druge ljude; da, da, neki od nas su ipak gledali OFFSPRING, a uostalom ŽENINA priroda jasno ispliva na površinu i ovde, pred krah filma. Ona je KANIBAL, alright).
I zato, imamo ovde doslovno RASPETU ženu. ŽENA = HRIST! Žena rastegnuta na krstu falocentrične kulture. DESTRUCTION OF THE FEMININE (enter Ljiljana Bogoeva Sedlar, Ted Hjuz, divlji vepar, Šekspir i Srpska Radikalna Stranka, uz fanfare).

    U prvom planu su MUŠKARCI. ŽENE kokošije ćute u pozadini i krše prste. Ne smeju da zucnu. TATA pokazuje ŽENU svome SINU, koji je već zatrovan falocentrizom (putem košarkaške lopte), pa zato kao najnormalniju stvar prima to da je ćale doveo i u podrum zatvorio ženoliki komad štroke i smrdljivih prnja: štaviše, smesta se zainteresuje za ovu novu IGRAČKU. Jer, ipak, vreme je ovom pubertetliji da jednu igračku (LOPTA) zameni drugom, lepšom, mekšom, toplijom igračkom (ŽENA). Klinja je, razumljivo, nestrpljiv. Ali ipak, prvo mora OTAC da je overi.

    A kad se Sonja Savić drzne da pita muža ne bi li bilo pametnije da ŽENU predaju nadležnim organima umesto što je drže zatočenu u podrumu, rezultat je očekivan.

    Za to vreme, PAĆENICA BR. 2 (u daljem tekstu: ĆERKA) najveći deo filma provodi sa (suprajz!) - paćeničkim izrazom lica (što Laki "suptilno" potcrtava otužnim emo pesmicama na saundtreku).

 
Prvo mislimo da je to samo nužan proizvod njenog obitavanja u jednoj falocentričnoj ženomrzačkoj kulturi, međutim NE, nije samo to; ima JOŠ. Naime, glupača je ZATRUDNELA. Posle jednokratnog druženja s nekim momkom, ova knjigoljupka – ova STRUMPET – je na putu da postane MAJKA. To je ne čini naročito veselom. A nimalo ne pripomaže OTAC, taj ARHI-ZLIKOVAC, koji u jednoj neverovatno tragikomičnoj sceni (ej, ne izmišljam ovo!) na njene molbe da ne puši, jer joj smeta dim – 'ladno zapali cigaretu. Odvratna muška šovinistička svinja!!!

Nenamerna komendija dostiže svoj vrhunac (ili dno, zavisi kako ste raspoloženi i koliko ozbiljno ovome pristupate) u poslednjih pola sata. SIN rašomoniše TATKA dok se noću iskrada iz bračne ložnice pravo u podrum, da onodi ŽENU. Dok klinja zuri u primarnu scenu pato-feminističke vizure (dakle, SILOVANJE raspete ŽENE), šaljući svoj GEJZ kroz rupicu u dasci, MAMA leži budna u krevetu, svesna gde joj je muž i šta radi, ali je sposobna samo za paćenički pogled u daljinu i ništa više.

Po principu "majmun vidi, majmun radi", i SIN poželi da se poigra sa ŽENOM dok je TATA na poslu. Tu dolazi do jedne od bizarnijih omaški u ovom ionako skrnavo napisanom i režiranom filmu. Naime, ono što nam Laki pokazuje jeste – SIN koji kleštima čupa zube iz ŽENINE vilice. U toj akciji ga prekine SESTRA. Nema nikakve elipse (osim što se zubarski radovi dešavaju van kadra), očito je da je to SVE što je SIN tom prilikom uradio ŽENI. Međutim, kad se ĆALE vrati s posla, MAMA krene sa žvakom: "Znaš li ti šta je tvoj SIN malopre uradio? Otišao je kod ŽENE i neprikladno je dodirivao! ĆERKA ga je zatekla sa jednom rukom na njenim grudima a sa drugom… u gaćama! Dodirivao se dok je nju vatao!"

Pa dobro, Laki, koga ti ovde zajebavaš? Je li ovo "naknadna pamet" (tj. glupost) sa kasnije napisanim dijalogom koji potire ono što si nam već pokazao, ili šta je? Gde je ovde kontinuitet? Kome sad da verujemo, svojim očima (u sceni koja je snimljena iz perspektive ŽENE, pa prema tome nema govora o "nepouzdanom naratoru", odnosno stilizaciji toga što SIN radi iz ugla njegove poremećene psihe) ili rečima MAME (koja ne bi lagala)? Lucky, get your facts straight!

Enivej, tu krene porodična svađa kao iz najgoreg srpskog filma. Njen vrhunac vidite na slikama.

Obratite pažnju na demonski kez psiho SINA: pa dobro, u kom to univerzumu dete koje posmatra porodičnu svađu ima na faci kez zadovoljstva kao ovaj mali skot ovde? Na kom to nivou stvarnosti SIN navija da TATA prebije MAMU?
Ali ovo su ionako karikature a ne živi ljudi, i nikakva filmska "stilizacija" ne može da opravda ovo silovanje psihologije, karakterizacije i motivacije zarad jeftinih i neubedljivih ideoloških "poena"! Ako je ovo do sada bila stilizacija na nivou Zagora, od ove scene se ulazi u "moustache twirling" teritoriju splatter verzije Mikijevog Zabavnika u kojoj Hromi Daba šutira Mini u stomak pre nego što je siluje…

Zapazi tek ovu pozu: kada lezbo-nastavnica dođe u kuću minut nakon što je MAMA nokautirana, MUŠKARCI usprave u kuhinji njenu polusvesnu, klonulu telesinu na stolici (kao, mama je malo umorna, drema…), a SIN stoji na vratima kuhinje kao ČUVAR KONC LOGORA! Mali zlikovac kao da je došao iz škole KEVINA – dečaka o kome MORAMO DA RAZGOVARAMO, tj. već jesmo. KEVIN je, btw, profesionalnije režiran i kompetentnije glumljen od ŽENE, pa je uspeo da veći broj nepažljivih gledalaca obmane svojom "visokom klasom" – ali u srži, to je ista praznoglava, neubedljiva, muškomrzačka konstrukcija kao što je i ŽENA.

I tu već kreće CIRKUS koji mi možda ne biste poverovali da se zbiva u nekom filmu za top-listu (osim za top-listu nadrealista!) – ali zato, slike govore više od reči. Dakle, OTAC odlepi skroz. Nokautira lezbejku, veže je konopcem i krene da je vuče kroz celu avliju sve do ambara.

Kako genijalan, slikovit prikaz milenijumske torture nad ženskim rodom, oživljen čarobnim Lakijevim filmskim slikama! Pure cinema!

ĆERKA dotrči u odbranu, ali ta mala emo PAĆENICA nema šanse pred arhi-zlikovcem, PATER FAMILIJASOM IZ PAKLA. Osim toga, otac je podseti da je STRUMPET.

Lezbejku bace u kavez sa razbesnelim džukelama. Tinejdž psiho, naravno, sladostrasno uživa u patnjama ove žene – a da nije još premlad za brkove, i brkove bi uvrtao dok se cereka gledajući njeno stradanje.

Ali pre nego što se na nju bace Džeki i Lesi, grbaču joj zaskoči SUPRAJZ koji je Laki lukavo čuvao za kraj. Naime, iz kućice za pseta iskoči – još jedno degenče poput onih kanibala iz OFFSPRINGA: odrpano, na četiri noge, prljavo, i gladno sirovog mesa. Ingenioznim smislom za storiteling, Laki nam je ostavio da pročitamo Kečapov roman ako hoćemo da saznamo KO i ŠTA je to jebeno čudo koje niotkuda tu iskoči, jer se to u filmu ne vidi i ne kaže (tačnije, implicira se, u par reči, ali samo onima koji znaju šta znači reč "anophthalmia")!

Tu kreće orgija loših ali izdašnih efekata maske: koža se kida, krv lipti, ali sve je prilično slabo napravljeno i jedva dobacuje do nivoa jeftinih italo horora iz poznih 1980-ih (ništa od Đaneta de Rosija ovde!)
Emo PAĆENICA, za to vreme, oslobodi ŽENU. Anđela Betis, praktično, pogine od odgrizenog obraza: efekat više liči na to da joj se neko sa krvavom stolicom posrao na facu.

ŽENA ode u ambar da jebe oca (u vr' guzice!) ovim zlim MUŠKARCIMA: nema milosti, nema oprosta, nema predaje. 

 

Prvo ubije klinca na jedan od najimbecilnijih i fizički neizvodljivijih načina u svekolikoj istoriji čovečanstva: iz dva udarca nekakvom daskom ili limom ona ga bukvalno prepolovi posred srede – ali pošto smo ovde odavno rekli "Zbogom, stvarni svete", teško da će nekome smetati što se ljudsko, pa čak ni dečačko telo ne može baš tako lako cap-carap prepoloviti (pa još dok stoji na nogama). A još manje će neko imati problem sa stradanjem deteta koje nam je, tokom celog filma, prikazivano kao odvratnija nakaza od Demijana i Kevina zajedno!

Sasvim dosledno ovom nakaradnom "naturalizmu" (a la BRAINDEAD!) – ŽENA našem zlom TATKU zabije šaku u stomak i iščupa mu creva kao da je krpena lutka, dok on vrišti k'o curica. Štaviše, ona mu iščupa i srce (što je, u skladu sa slobodno shvaćenom fizionomijom i zakonima prirode, prosto ko pasulj: otprilike, kao da bereš jabuku: cap, i gotovo) i zagrize ga pred njim. EAT THIS, SUCKER!

Sledi hepi-end: muškarci su mrtvi (HA!HA!), ostale samo ŽENE. Pod uslovom da ova trudna STRUMPET ne rodi sina. Ali nju ko jebe, jer ŽENA uzima pod svoje ono anoftalmično četvoronožno degenče (koje je iz neobjašnjivih razloga smesta prihvata za gospodaricu) 

 

...i sa sobom odvodi najmlađu ĆERČICU, pretpostavljamo zato što je još neiskvarena falocentričnom indoktrinacijom, pa za nju još uvek ima nade da u šumi, u PRIRODI, 

pod okriljem BOGINJE MAJKE, izraste u slobodnu militantnu feministkinju koja će, bez ikakvih skrupula, da proždire muške iznutrice…
THE END.

Da sumiram: početak nema veze ni sa čim (ko je i šta je i odakle je ŽENA?), a kraj ima još manje (otkud degenče i zašto i curica prihvata da ide sa njima, a trudnica ih pušta da joj odvedu sekicu bez protesta?). Likovi su karikirani do imbecilnosti. Motivacija i ponašanje nemaju veze sa psihologijom i stvarnim svetom u ma kom smislu te reči. Unutrašnje nedoslednosti i neubedljivosti prevelike su za bilo koga sa aktivnim mozgom tokom gledanja (Kako je feralna ŽENA opstala tako dugo, toliko blizu civilizacije, neprimećena i neuhvaćena? Kako je ova familija uspela da od vlasti sakrije svoje degensko dete tako dugo? Kako je ovoliki psihopata poput OCA uspeo da tako dugo funkcioniše u toj zajednici a da niko ne posumnja šta mu se u familiji zbiva? Mislim, film ipak počinje porodičnom zabavom na kojoj su: dakle, ovi se, kao, druže sa nekim, kao, ljudima...). "Dramaturgija" je zasnovana na proizvoljnosti i anything goes pristupu, pa zato nema ni saspensa ni strave, a ni šoka – osim šokantnog treša u koji ovo vrlo brzo skrene a pred kraj vala i eksplodira nepojmljivim nivoima đubrovitosti. Kamera je loša, mnoge scene su naprosto nepregledne i nejasne zbog lošeg frejminga i osvetljenja. A šta tek reći o antologijski imbecilnoj odluci da se veći deo filma pokrije nekakvim užasnim "alter" i "emo" pop pesmicama na saundtreku? Pa samo zbog toga ovog Lakija treba pokriti smolom i perjem i ISMEJATI ga iz Holivuda!

Što je najjadnije, čak i ta feministička agenda podrivena je grotesknim situacijama i preglumljavanjem i karikiranjem, a naročito bezmoždanim storitelingom sa njegovom jeftinom, ispraznom "katarzom" u vidu masovnog pokolja koji značenjski ništa ne kazuje o oslobođenju potlačenih žena, osim: blažene su cannibal women in the avocado jungle of death, jer one će naslediti zemlju. I tako, pošto je Laki malo nervozan, ova imbecilnost na kraju sasvim prikladno potone na nivo jedne debilne Trome.

Ocena 2- data je ovome samo zato što je ŽENA umereno zabavna za gledanje, isključivo kao nenamerna komendija. Nikako drugačije. Kao horor – ovo je anemično, neuzbudljivo, nenapeto i negadno. Kao feministički pamflet – ovo je plitko, neubedljivo i jadno čak i za taj žanr. Feminista u meni zgrožen je ovom travestijom, a još više onima koji su blagonakloni prema njoj. Ova ŽENA zaista ničim ne zaslužuje da prema njoj budete džentlmen.