MASTILO, moja horor priča

             Ja sam pisac epskog zamaha; moje najbolje stvari su romani i novele, pa onda duže priče, pa tek onda one kraće. Minijature me slabo zanimaju, i kao čitaoca, i kao pisca. Do sada sam ih napisao samo dve, i obe su, na neki bizaran način, autobiografske. Kao i obično u mojoj prozi, tako i ovde, između redova se uglavnom zajebavam na sopstveni račun, a u redovima s nekim/nečim drugim. Ova minijatura je više žanrovski obojena (slasher!). Nije bogzna šta, rekao bih, ali možda mestimično ima malo wicked šarma i mogla bi zabaviti čitaoce ovog bloga. Napisana je u jednom dahu, 30. IX 2002. Do sada je objavljena samo jednom, u opskurnom niškom magazinu TRASH (br. 3, 2006. godine), u okviru temata o seksu i hororu. Za ovo njeno obnarodovanje ukrasio sam je sopstvenim crtežima adaptiranim iz stripa TRANSCENDENCE, objavljenog u USA 2002. ali, naravno, ne i u Srbiji.

MASTILO

(c) Dejan Ognjanović

Duboko u sebi, M. je bio tek još jedna osetljiva, poetska duša koja, kao i svi mi, samo žudi za malo ljubavi i topline. Ovaj aspekt svoje ličnosti on je skrivao iza dugo i pažljivo građene persone psihopatskog ubice i seksualnog manijaka. Kako bi ovu personu učinio uverljivom morao je s vremena na vreme da iskasapi poneku neopreznu devojčicu, a ponekad čak i da je siluje. Primer njegovih roditelja doživotno mu je ogadio seks kao metod produžetka vrste; ne želeći da makar i teoretski priđe blizu tome da na svet dovede još jednog bednika poput sebe, M. je svoj seksualni život već odavno sveo isključivo na post-mortem odnose sa naivnim devojčicama koje je pecao na udicu svoje poetske duše.

            Nekada davno, kada su hormoni počeli da divljaju u njegovom telu, on se branio pisanjem poezije. Dok su njegovi drugovi (bolje reći vršnjaci, jer pravih drugova nije imao), upicanjeni u odeću starije braće i kose do bola zalizane gelom, hitali u "muvanje ženskih" on je sedeo u svojoj sobi i pisao ode noći, mesecu, vukovima, itsl. Uobičajene stvari. Nešto od toga je i pokazivao svojim drugaricama. Kao i da nije. Teško je reći da li je stvar bila u preteranoj avangardnosti njegove versifikacije ili u velu koji je stajao između osetljive duše i reči koje su postajale banalne i pre no što bi se trag penkala osušio na papiru. Nakon ovih neuspeha na neko se vreme pritajio, i samo posmatrao taj sve misteriozniji ženski rod oko sebe. Gledao ih je kako iz časopisa za tinejdžerke vade i na zidove svojih soba kače postere slatkolikih, medenih dečaka sa glatkim, zategnutim torzoima i snenim očima što zaljubljeno gledaju u daljinu. Gledao ih je, potom, kako (te iste, sa posterima) za svoje odabranike uzimaju pretežno momke debelih mišica i pivskih stomaka, u čijim pogledima nije bilo ni traga poezije. 

            Nakon nekoliko razočarenja, suviše bolnih da bi se ovde navodila, došao je do uverenja da put do ženskog srca vodi preko stomaka. Imao je jedva osamnaest godina kada se prvi put uverio u istinost ove slutnje. Krem-pita koju joj je malo pre toga kupio u poslastičari ispala je, polusvarena, iz njenog rasporenog želuca, pomešana sa pasuljem koji joj nije on kupio, i sa krvlju – obilnom, mladom, devojačkom. Kopao je dublje po njenoj utrobi u mračnom sokaku iza bioskopa i napokon došao do nečeg što je oblikom podsećalo na srce. Bilo je žilavo, ali uz malo cimanja uspeo je da ga iščupa iz ležišta. A samo je hteo da je uhvati za ruku. Ništa više. Zar je to preterana cena nakon sat i po srceparajuće drame koju je, samo zbog nje, izdržao dosađujući se u tmini bioskopa? Melodrama, sa jednim od onih manekena u glavnoj ulozi. Uzdisala je, zbog njega – zbog te senke na prljavom i iskrpljenom bioskopskom platnu – dok je M. sedeo kraj nje, i nadao se da će se bar osloniti na njegovo rame kad na kraju brizne u plač (bile su to suze radosnice, jer je film, naravno, imao hepi-end). Nije to učinila. Samo je izduvala sline u maramicu i zamišljeno zurila u platno čak i kad je počela odjavna špica. Na svu sreću, kinooperater je prekinuo projekciju skoro istog časa kada su krenula prva slova.

            ''Nemoj,'' rekla je. ''Pa mi smo samo drugovi.''

            Nije mu bilo prvi put da to čuje.

          ''Drugovi,'' je li? 'Samo', je li?" Crveno mastilo u njemu je proključalo. Njegova poezija je u poslednje vreme postajala sve gorča, sve kiselija. Dugo vremena ništa nije mogao da napiše. Onda je shvatio da se oštrica pera može i drugačije upotrebiti.

            Drugovi, je li? E pa, dosadilo mi je više da glumim druga bilo kome. Nemam ja drugova.

            ''Sačekaj onda,'' kazao je u mračnom sokaku iza bioskopa, ''da ti pročitam jednu pesmu koju sam nedavno napisao.'' U džepu je, naravno, bilo samo prazno parče papira, ali ona to nije mogla znati. ''Jao, baš si sad našao,'' bunila se ona. ''Ako baš moraš, čitaj to kad izađemo iz ovog mraka.''

            ''Ne, ne moram,'' kazao je. ''Ne moram nikad više.''

            I izvukao je, iz džepa svog pomalo staromodnog sakoa, penkalo.

            Zabio joj ga je u levo, a onda i u desno oko, do kraja...

            No, to je bilo samo tada, prvi put. Tada je improvizovao. Za one docnije, za njih je bio spreman. Unutrašnji džep njegovog sakoa mogao je da primi i krupnije stvari od penkala.

            Već posle druge devojke ponovo su ga pohodile muze. Staro penkalo je, naravno, bilo neupotrebljivo, ali je i hemijska dobro poslužila. Pisao je kao sumanut, i bez ikakve nade da išta od toga bude objavljeno za života. No dobro, odavno se pomirio sa sudbinom neshvaćenog genija. Pokoljenja koja dolaze, ako uopšte dolaze, biće mu zahvalna što tu hrpu papira čuva na dnu fijoke. Nikada nije bio sebičan. Podeliće svoja osećanja sa drugima; nekada, čak i kad njega više ne bude bilo, ostaće trag. Za sada, uživao je u anonimnoj slavi koju su donosile dnevne i nedeljne novine. ''Niški koljač'' – tako su ga zvali. Žudeo je za nečim originalnijim, nije hteo da bude upamćen pod tako banalnim nadimkom. To ga je i navelo da Narodnim novinama pošalje opširno pismo, potpisano sa ''Noćni slavuj''. U rubrici ''Pisma čitalaca'' objavili su pismo starca koji se žalio na glasnu muziku sustanara, tetke koja je ukazivala na neredovno odnošenje smeća u svojoj ulici, čak i pismo nekog učitelja koji je podržavao uvođenje veronauke u škole – ali M-ovo pismo nikada nije objavljeno.

            Dobro, mislio je. Znači takvu igru želite.

            Njegovo sledeće ubistvo bilo je najgnusnije do tada. Izboo joj je torzo i međunožje preko pedeset puta (teško je bilo tačno izbrojati: patolozi su se kasnije kladili među sobom, ali definitivnog suda nije bilo), odsekao obe dojke i povadio većinu iznutrica pre nego što joj je odsekao glavu i bacio je u kontejner dve ulice dalje. Mačke su je pronašle pre policije.

            Ta teorija o sublimaciji frustracija kroz pisanje je čisto sranje, shvatio je posle petog ubistva. Ništa ne leči osećaj sjebanosti bolje od prolivanja tuđe krvi. Ništa. A naročito ne pisanje. S druge strane, posle svakog klanja osećao se pročišćenijim, i pisao, pisao sve više, i bolje. Ili se bar njemu tako činilo, jer naravno nije bilo nikog drugog ko bi se u genijalnost njegovih stihova uverio. Iako je napisao nekoliko oda usamljenosti, u dubini duše – u onoj dubini koja, uprkos svemu, ipak teži samo da voli i bude voljena – počinjao je lagano da pati zbog toga. Pomišljao je da jedan manji izbor iz svojih dela anonimno pošalje Gradini, ali je nakon privira u najnoviji broj, posvećen savremenoj turkmestanskoj poeziji, odustao.

            Jedine osobe koje je podvrgavao svojim najtananijim osećanjima bile su one koje nikada i nikome više neće moći da o tome pričaju (i smeju se, svakako). Shvatio je da je tako najbolje. Čitao im je svoje pesme u trenucima koji su za njih (mada one to nisu znale) bili odlučujući -jer, ponekad se zamajavao maštanjima o tome da će jednom - - - neka od njih - - - odreagovati na pravi način - - - prepoznati lepotu tih redova i poetskih slika i zaslužiti sebi doživotno uživanje u njima. Možda ga čak i navesti da prestane sa klanjem. Čak, možda, odvesti ga tako daleko da stane i pred oltar. Srećom, pretnja da ponovi grešku svojih roditelja bila je nerealna. Uniformna reakcija M-ovih književnih kritičarki vodila je uniformnoj njihovoj sudbini. Posle nekog vremena on je shvatio uzaludnost svojih nadanja, pa se više time nije ni zanosio. 

''Život je sranje,'' glasili su završni stihovi jedne njegove pesme:

''Ali kad je ništavilo jedina alternativa, čemu onda žurba?

Zgrabi dan, ili noć, ili već šta uhvatiš.

Ionako ne biraš ti.

Svi izbori davno su načinjeni,

a onaj jedini koji je na tebi,

ah – za njega uvek ima vremena.

Uživaj.''

*  *  *

DREAMS IN THE WITCH HOUSE (2005)

**(*)

3-

Stjuart Gordon je za ovu epizodu serijala MASTERS OF HORROR, nažalost, uzeo samo najkonvencionalnije deonice iz inače vrlo dobre, prevratničke Lavkraftove priče, u kojoj se na revolucionaran (mada, pomalo mehanički i neujednačen, ne sasvim ubedljiv) način spajaju moderna fizika (kvantna mehanika) i crnomagijski okultizam (veštičarstvo). 

Kada je iz komplikovane i snolike potke oljuštio sve ono najoriginalnije (snove!), Gordon je ostatak nakitio sa još više klišea. Izbačeno je ono najbolje: međudimenzionalna interkosmička putovanja i bizarne pre-LSD kosmičke vizije i bleskovi neslućenih svetova koje niko pre Lavkrafta nije ni sanjao – za razliku od veštica i banalnih žrtvovanja, opštih mesta žanra. E, sad: kad se izbace skoro svi ti momenti vezani za modernu fiziku i stravu kosmičkih razmera, i posveti se samo uprošćenoj i već viđenoj priči o veštici koja bi da žrtvuje bebu na Crnom Sabatu – oseti se poveća rupa... 

Film je pristojno odrađen (ako ne računamo apsurdnu masku Smeđeg Dženkina), ali previše konvencionalno ne samo za Lavkrafta nego i za Gordona. Lepo je to što beba strada na kraju (kao i u priči), ali to nije dovoljno: od Gordona, naročito posle KING OF THE ANTS, imamo prava da očekujemo više edge-a, više smelosti, najzad – više Lavkrafta... 

           U ovoj verziji SNOVA U VEŠTIČJOJ KUĆI, veštica i njena kuća odneli su ogromnu prevagu, a od snova – ni "s"... A šta je Lavkraft bez snova?

Moj satanistički porno horor strip

             Upozorenje: ovaj post sadrži seksualno eksplicitne crteže i njegova konzumacija ne preporučuje se maloletnim i lako razdražljivim osobama!

            Početkom 2001. godine, u vreme kada sam bio blizak izvesnim strip-krugovima, javila se mogućnost da jedan strani naručilac, za čvrstu deviznu valutu, angažuje ovdašnju radnu strip snagu za crtanje dobro-isplativih porno stripova. Ja sam u to vreme upravio bio završio svoj prvi i jedini strip, TRANSCENDENCE, slučajno, takođe porno-horor žanra, koji je kasnije te godine izašao u Americi (kliknite na naslov ako vam je ovo promaklo).

Pošto je prilika zvučala okej, a meni se usladila ta vrsta posla, uzeo sam da osmišljavam i skiciram pričicu koju bih voleo da nacrtam. Pošto mene u umetnosti sex ne zanima ako nije u službi nečeg drugog – dakle, nisam hteo da se bavim golom erotskom fantazijom – a budući da je naručilac tražio nešto kol'ko-tol'ko popularno, masovno, ne previše nekonvencionalno, ja sam očas posla skockao kratku pričicu na 6 strana kao kompromis između relativno populističkog pristupa koji se tražio i onoga što ja lično volim (grobljanska ikonografija, satanistička tematika, splatter, golotinja, sex, crni humor...).

 

 Onda je, ne sećam se više kako i zašto, taj posao pukao i od planirane pornsploatacije ništa nije ispalo. Ostala je samo skica koju sam napravio za planirani strip – dakle, naglašavam: ovo što sledi je SKICA, sa nažvrljanim čiča-glišama. To je samo rudimentarni plan za raspored slika na tablama, a ne gotov, fino & finalno nacrtani proizvod. Ipak, mislim da čak i u ovom sirovom obliku ove skice jasno pričaju svoju priču i to sve može poslužiti za zabavu i razonodu onih koji vole ovu vrstu materijala. Dakle, ako ste punoletni, bacite pogled na sablast mog XXX stripa kome nije bilo suđeno da se rodi! Kakav gubitak za čovečanstvo! I, još tragičnije, za moj džep!

 

ANGST (1983)

**** 

4+

            ANGST spada u sam samcit vrh liste najboljih među neizvikanim, neopravdano retko hvaljenim i još slabije znanim hororima. Mnogima od vas možda je ovo i najbolji film za koji do sada niste čuli, ili jeste čuli, nekad negde, ali ga niste pogledali jer vam ga niko do sada nije dovoljno ubedljivo preporučio.

            Ovo je prvi i jedini film austrijanca Geralda Kargla – kultni naslov koji sam prvi put gledao početkom ovog milenijuma, zajedno sa buljukom drugih retkih, tada praktično nenabavljivih horora (pre divxa, pre torenta...) koje je u svom kombiju u Srbiju dovezao veliki Italo-Srbin, Giulio The Bastard, u kutiji prepunoj VHS kaseta, zajedno sa brdom mrljavih kopija GUINEA PIG serijala, kvazi-snuffova (uključujući japanski PSYCHO), opskurnih italijanskih horora bez titla i sličnog materijala koji sam mu zatražio na osnovu njegovog spiska.

            Bilo mi je to veliko otkrovenje – bilo, i ostalo. Nedavno sam se podsetio ovog filma povodom 30 godina od njegovog nastanka; tačnije, slovenačka filmska revija EKRAN osetila je da taj jubilej vredi obeležiti, a pošto Glodur zna koliki sam obožavalac ovog filma, bilo je prirodno da me angažuje da napišem prigodni tekst u kome ću objasniti vrednosti i značaj ovog bisera art-horrora. Zbog toga, da se ne bih ponavljao, preporučujem da taj tekst pročitate u najnovijem broju EKRANA, koji je u prodaji od četvrtka, 05. septembra.

            Tekst u EKRANU ilustrovan je ekskluzivnim fotografijama koje sam dobio direktno od reditelja. Neke od njih vidite sada i ovde, na blogu. Nažalost, Kargl i dalje, i dan-danas, nerado govori o tom filmu, ne daje intervjue, ne pojavljuje se u javnosti povodom njega... Na to su me upozorili Bečlije kada sam pre par godina bio na Slash festivalu – naravno da sam, čim sam kročio u Beč, smesta pitao za Kargla: gde je, šta radi, može li se čuti/videti... Rekoše mi da ga je finansijska i svaka druga propast tog filma, u vreme premijere, dotukla i zagorčala mu život, i to nije popravila ni činjenica da je danas ANGST priznat kao značajan i vredan (ne samo) kult film u koji se kunu filmadžije kao što su N. V. Refn i G. Noe (potonji ga je stavio na svoju all time top-10 listu u anketi BFI-ja i tvrdi da mu je to bio ključni uticaj za SEUL CONTRE TOUS). ANGST je u međuvremenu dospeo mnogo dalje od provincijalne Austrije koja nije umela da ceni film, a ovaj, ako ćemo pravo, zaista kao da je pao s neba u tu kinematografiju, otprilike kao SRPSKI FILM u našu. 

            Zato je Kargl i meni nedavno, kada sam mu poslao mejl s molbom za intervju, ljubazno odgovorio da je već tolike slične molbe odbio u proteklim godinama da sada ne bi bilo u redu prema njima da baš meni prihvati. Ipak, na netu možete naći jedan jedini intervju – iliti javni razgovor – koji je obavio sa Jorgom Butgerejtom, pa barem neku predstavu o njegovom stanju uma, kao i o njegovom filmu, možete naći OVDE.

            Rekoh, neću da se ponavljam i prepričavam već napisani tekst o ANGSTU. Umesto toga, na ovom mestu okačiću samo neke teze, da bi srpsko, slovenački-nečitajuće čitateljstvo moglo da stekne bar neku ideju o tome šta je taj ANGST i zašto mu dajem svoj Pečat Preporuke. Pa, evo...

            To je jedan od 5-6 najboljih (i najnekonvencionalnijih) filmova ikada snimljenih na temu psiho-ubice. Ili, preciznije rečeno, koji psiho-ubicu koristi da bi iskazao nešto univerzalnije i još mračnije, jer tiče se svih nas...

            Unikatno opresivan, mučan, šokantan i gnusan film: doslovno da osetite nuždu da se istuširate posle gledanja. A to NIJE postignuto eksplicitnim sadističkim iživljavanjem, krvoliptanjem i prosutim utrobama, nego vrhunski upotrebljenim, inovativnim filmskim jezikom. U tom pogledu sličan je inače po svemu drugome različitom remek-delu, TEKSAŠKOM MASAKRU MOTORNOM TESTEROM (1974), koji takođe osećaj mučnine i nesnosne perverzije i gadosti postiže skoro bez imalo splatter efekata.

            Izvanredna, antologijska glavna uloga Erwina Ledera (Das Boot, 1981). Ovakvog psiha još niste videli. I verovatno i nećete. Zahvaljujući njegovoj glumi i specifičnom načinu snimanja ANGST postiže učinak maltene direktnog prenosa iz glave duboko poremećenog čoveka.

       ANGST egzistira na tankoj liniji između žanra i arta, eksploatacije i eksploracije, mučnine i zadivljenosti, između "čistog" i narativnog filma – neuhvatljiv, neodredljiv, težak za definiciju, kao i svi stvarno unikatni, veliki filmovi.

         ANGST ima izuzetan ledeni fascinantni elektro skor Klausa Šulca (Tangerine Dream).

         Najzad, uz sve druge kvalitete koje bih mogao nabrajati, navešću još samo dva:

         - ANGST je savršeni preteča i ujedno hedlajner idealnog double bill-a sa nešto kasnijim masterpisom HENRY: PORTRAIT OF A SERIAL KILLER;

         - ANGST je filmofilski ekvivalent sumanutog crno-crno-crnohumornog, groteskno-patetičnog, skoro-mizantropskog sveta velikog austrijskog pisca Tomasa Bernharda: iako paralele između ovog filma i Bernhardovih dela nisu smesta očigledne, a nekima će na prvi pogled zvučati čudno, siguran sam da će svako ko je dobro, dubinski shvatio ovog pisca a ko pažljivo, i u pravom duhu odgleda ANGST, osetiti srodnost u nazorima i pristupu (što detaljnije objašnjavam u svom tekstu za EKRAN). Još eksplicitnije rečeno: da je Bernhard ikada pisao o liku koji je nekontrolisani, zabludeli, samom-sebi-neznani grandomanski a zapravo nesposobni psiho-ubica, rezultat bi bio prilično blizak ovome.

            Zbog toga, čitajte moj tekst ANGST EATS THE SOUL u novom EKRANU, i pogledajte već jednom ANGST! Ako ste pravi kultista, sigurno ste ga dosad već gledali; ako ste predodređeni da to tek postanete, zahvaljivaćete mi na ovoj preporuci; a ako ste ovde zalutali, to ćete pouzdano znati po tome što će ANGST da vas naljuti, zgadi i smuči vam sve živo, uključujući i ovaj blog. Pa, prema tome, dabome...

         PS: O ANGSTU ću pisati i za jedan od narednih brojeva magazina RUE MORGUE. A u Srbiji? Oh, well... Za Srbiju sam ja samo tamo neki bloger... Ko još ovde zna za mene...?

Birsov zaokret: priče o ironičnom hororu

       Ovaj esej odabrao sam za temat o Embrouzu Birsu koji sam priredio za GRADINU, pre 4 godine. Preveo ga je, kako-tako, Nenad Župac. Ko nije čitao na papiru onda, može to sada, ovde.

Birsov zaokret: priče o ironičnom hororu

M. E. Grenander

            Raskošan život sklon različitim tumačenjima, i nerazjašnjena ličnost Embrouza Birsa, privlače pažnju studenata koji su više izučavali autorov život nego njegovo delo. Sledstveno tome, proizvoljna tumačenja iz pera mnogobrojnih kritičara Birsovog dela, često su nudila pogrešna tumačenja, ali i ispravna tumačenja pogrešnih činjenica. Na primer, u izdanju Hadson Rivjua iz avgusta 1954. godine, Markus Klejn u digresiji na sredini svog članka, raspravalja o preziru Embrouza Birsa prema onima koji su njegove priče okarakterisali kao imitaciju Poovih priča. Birsove priče su, kako tvrdi Klejn, „drukčije od vela horora u Poovim pričama“, jer „one izvršavaju zadatak. One optužuju. Nagoveštavaju ko je ubica.“

            Klejnov zaključak je suprotan mišljenju mnogih kritičara i istoričara književnosti koji su pokušali da ustanove, ili se slepo drže teze, da je Birs Poov nastavljač. Ti pokušaji načinjeni su još u vreme dok je Birs bio živ, i nikada nisu bili snažno opovrgnuti – smatrano je da su Birsove priče podsećaju na Poove. Birs je šestog septembra 1909. godine u pismu Silesu Orinu Housu ironično napisao: „Da sam izostavio tragičnost i natprirodne pojave iz mojih priča, još uvek bi me smatrali Poovim imitatorom, jer bi te priče još uvek bile priče. Zašto bih onda to činio?“ (Neobjavljeno pismo, HM 10255, uz dozvolu biblioteke Henri Hanting, San Marino, Kalifornija. – Prim. a.)

            Birsovo poricanje Poovog uticaja nije omelo kritičare da nastave da stvaraju pogrešnu geneologiju. Taj napor dostigao je svečanu apoteozu u studentskom radu Artura Milera, gde je on pokušavao da dokaže poreklo nesreće u Birsovim pričama. U članku „Uticaj Edgara Alana Poa na Embrouza Birsa“ u časopisu Amerikan Merkjuri (maj, 1932), Miler je izneo, u strogom redu, impozantan broj sličnosti između dvojice pisaca, ali nije izneo dokaz šta je to Birs „pozajmio“ od Poa. A broj Tajms literari suplajmanta od 17. septembra 1954. godine, samo je nastavio konvencionalni postupak tumačenja stvaralaštva dvojice pisaca kao dela tradicionalnog nacionalnog horora.

            Stoga se Klejnova jeres treba ispraviti, jer truje i navodi na pogrešne zaključke generacije i generacije čitalaca. Klejn bazira svoje zaključke na osnovama koje zaprepašćuju svojim implikacijama. Kod nekoliko pisaca, i to mnogo više nego kod Birsa, insistiralo se na tome da  funkcija njihovih dela nije da ispričaju priču, optuže i nagoveste ko je ubica. Ovo je zadatak novinarstva, koje je uprkos tome što je dobro plaćeno (Vilijam Rendolf Harst plaćao je 100 dolara nedeljno), Birs prezirao. Ali literatura je nešto drugo. „Nećeš se susreti s muzom ako nešto moraš da uradiš za nju“, karakteristična je Birsova izjava o toj temi. (Pismo Blanšu Paringtonu iz 28. avgusta 1892. Pisma Enbrouza Birsa (San Francisko: Klub čitalaca Kalifornije, 1922), strana 10. – Prim. a. )

            I pored svega, uprkos tome što smatram da su to pogrešne premise, verujem da je Klejn dobro zaključio kad je napisao da Brisove priče „nemaju veo horora kao Poove“, više iz estetskih nego didaktičkih razloga. Kao prvo, Birs je pored horor priča pisao i komične, emotivne, tragične priče, itd. Kao drugo, kada se koncentrišemo na njegove horor priče videćemo da se veoma razlikuju od Poovih na način na koji još uvek nisu analizirane, i ustanovićemo ih kao zasebnu vrstu koja je sasvim posebna. I zato ću u ovom eseju analizirati neke Birsove horor priče i dokazati u čemu se razlikuju od Poovih.

            Ukratko, verujem da je Birsov jedinstevni doprinos u razvitku kratke priče u tome što postoji poseban način na koji se ironija kombinuje sa hororom. U svakom horor priči, emocionalni efekat uglavnom je zasnovan na snažnom strahu. Po koristi sva sredstva kako bi osnažio krešendo u klimaksu, gde obilato koristi, na primer, bizarne okolnosti: usamljenu kuću na ivici brda, prostoriju za mučenje španske inkvizicije, podzemnu grobnicu iznad drevnog porodičnog zamka, itd.

            Birsov metod je sasvim drugačiji. On dodaje ironični obrt koji je ugrađen između strukture i likova, tako da osećamo snažan strah pomešan sa gorkim shvatanjem da je emocija surovo neprikladna. (Keri MekVilijams je istakao ovu činjenicu: „Njegove priče nisu, osim nekoliko izuzetaka, toliko ispunjene strahom, koliko podsmehom i ironičnim strahom, a čitalac je uplašen zbog pronicljivog kombinovanja fraza i scena... “ Predgovor u: Kerol D. Hol, Obmana oko Birsa i Poa, (San Francisko: Klub čitalaca Kalifornije, 1934.), strana 5. – Prim. a.) Ono što dobijamo je nova forma. Skoro sve Poove horor priče imaju jednostavan zaplet i kumulativne su u svom emotivnom naboju; Birsove najbolje priče imaju složen zaplet sa elementima ironije koji proizvode emotivni efekat. 

            Birs je, povrh toga, doživljavao ironiju na krajnje osobit način. Mnogi autori koji su je koristili – O. Henri mi odmah pada na pamet – učinili su to manipulišući načinom pripovedanja. Drugim rečima, narator polusvesno krije ili drži po strani suštinske informacije dok njima ne zaskoči nepripremljenog čitaoca – obično malo poštujući verovatnoću i strukturu likova – do one tačke u izlaganju gde misli da će dostići maksimalni efekat iznenađenja. (To izneneđenje je obično tako neočekivano i zasniva se delom na verovatnoći, da se taj efekat zapravo može okarakterisati kao ošamućivanje.) Kada se ova tehnika primeni na horor priču, onda je možemo definisati kao „ironičnu horor priču“.

Birs nije baš uvek koristio ovu umetničku tehniku. Ali u njegovim najboljim pričama, ironija se ne nalazi u polusvesnom afektiranju naratora, već u izvesnoj vezi između tog lika i događaja u fabuli. Stoga sam izabrao da te priče ne nazovem ironične priče horora, nego ironične horor priče, jer ironija nije veštački nakalemljena u naraciji, već predstavlja integralni deo same radnje. A kako se postiže efekat ironičnog horora? U osnovi, to zavisi od jake psihološke povezanosti između intelektualnih, emotivnih i čulnih faktora u ljudskoj ličnosti. U Birsovim pričama ironičnog horora, reakcija lika na okolnosti u kojima se zadesi uključuje sva tri nabrojana faktora. Prvo, on je intelektualno svestan opasne situacije – obično veruje da mu ona ugrožava život ili čast. Drugo, ova spoznaja u njemu izaziva strah, koji se produbljuje do horora, a odatle vodi do ludila. Treće, ova emocionalna uzburkanost rezultira određenom psihičkom reakcijom – obično ogromnim ushićenjem i ubrzanjem čulne percepcije, a ovo kasnije nagoveštava usporavanje subjektivnog protoka vremena.

Očigledno je da je baza ovakve psihologije intelektualna spoznaja straha. Isto kao što je očigledno da bi se ova psihologija mogla koristiti u dobrim pričama koje nemaju elemente ironičnog horora, gde bi snažan efekat straha na protagonistu bio postepeno rastući. (Zapravo, ovakve priče piše Po.) Birs, međutim, stvara intelektualnu svesnost prema kojoj kompletna psihologija straha protagoniste odlazi na pogrešan put; dakle, sve emotivne i čulne reakcije koje slede su pogrešne, i čitaočevo opažanje grozota koje postaju činjenice realne situacije je ono što daje osobitu jasnoću hororu Birsovih priča.

            Recimo, na primer, da lik vidi smrtonosnu zmiju u spavaćoj sobi. On „zna“ da će ujed zmije biti smrtonosan. Ovo intelektualno opažanje rezultira emotivnom reakcijom u vidu straha. Ili recimo da se čovek vraća posle dugog odustovanja kući i ugleda radosnu ženu kako mu trči u susret. On „zna“ da će se za koji trenutak zagrliti; zbog toga on „oseća“ zadovoljstvo. U svakom od ovih primera, intelektualno opažanje potpuno odgovara emotivnoj reakciji. Ali pretpostavimo da u drugom primeru, čovek misli da je žena koja mu trči u susret njegova supruga, a to je zapravo komšijina žena koja trči da mu javi kako mu je u međuvremenu umrla žena. Emotivna reakcija biće ista kao i prethodna – zadovoljstvo – ali će efekat priče biti ironičan, jer je njegovo opažanje netačno i njegova emotivna reakcija biće bolno neprikladna.

            Pa je tako ova veza između misli i emocije integralni deo Birsove interpretacije ljudske psihologije, a nije veštačka šema koja je nadređena njegovim pričama kao što je i sam pisac prokomentarisao u dva pisma. Birs je napisao svom sledbeniku Džordžu Sterlingu u pismu iz 29. januara 1910. godine: „Znate da sam uvek bio uveren da osoba ne može verovati u osećanja dok ne nauči da misli.“ A u pismu Polardu iz 29. jula 1911. godine: „Da bi se ispravno osećalo, mora se ispravno misliti i znati.“ (Rukopisi oba pisma su vlasništvo Njujorške biblioteke. Citate koristim sa njihovom dozvolom. – Prim. a.)

            Priča „Jedna vrsta oficira“ verovatno predstavlja najjasniji primer za intelektualno opažanje opasnosti u Birsovoj psihologiji. Premda mislim da je ova priča pre tragedija nego horor, naveo sam je jer je od ogromnog značaja za Birsovo postavljanje lika u situaciju „da zna“. U ovoj priči je, na primer, čak i vojska nesvesna vrsta znanja: „Iza pojedinačnih misli i emocija kao sastavnog dela on oseća i misli kao jedinica. I u ovom velikom sjedinjenju leži vrhovna mudrost koja je suma svog dostupnog znanja.“ Prema tome, „ljudi su tupavo svesni da sve nije baš dobro“ i „osećaju nesigurnost“, dok oficiri „mudro govore predosećajući da to nema mnogo smisla.“ (Svi citati iz priča su iz: Sabranih dela Embrouza Birsa, Izdavačka kuća Nil, Njujork i Vašington 1909-12., str. 178-196. – Prim. a.)

            Međutim, kapetan Rensom, koji „ima sposobnost da misli“ razume situaciju veoma precizno. Kada mu je general Kameron rekao: „Nije ti dozvoljeno da znaš bilo šta“ –Rensom to naređenje shvata bukvalno i ponavlja ga poručniku Prajsu. Kako kasnije saznajemo, Kameron je pogrešno procenio misleći da je Rensom „sklon tome da ima svoje mišljenje“, jer kapetan čini fatalnu grešku ponašajući se suprotno znanju koje poseduje. Sa „mehaničkom tačnošću“, koju tog dana pokazuje cela armija, Rensom samo ispunjava svoju dužnost, slepo izvršavajući naređenja i svesno uništavajući svoje ljude. I zato mora da plati cenu za svoju smrtonosnu akciju: kada ga general Materson upita da li zna šta je učinio, on priznaje da zna. Materson ga, šokiran, pita: „Znao si šta si učinio, a sediš tu i pušiš?“

            Renson pokušava da se opravda naređenjima koja je morao da izvrši, iako su bila suprotna njegovom stavu, ali kada se okrene ka poručniku Prajsu (general Kameron je ubijen) i upita ga: „Da li znate nešto o naređenjima koja su mi data?“, Prajs, kome je rečeno da ne sme da zna ništa, kaže: „Ne znam ništa o tome.“ I Rensom je osuđen od iste vrste oficira kakav je on: od onog ko se mehanički povinuje naređenjima znajući da su pogrešna, i šalje svoje ljude u smrt.

            „Jedna vrsta oficira“ je jedinstvena među Birsovim pričama, ne samo zbog ironije – to je tipično – već zbog toga što glavni junak ne dela na osnovu svog znanja. U Birsovim pričama tipično je da lik dela ili reaguje, i temelji sve na onom što najbolje zna – ironija leži u tome što je ono što lik zna fatalno pogrešno.

            Situacija u horor pričama mora da bude takva da pobudi strah; otuda ona mora da bude opasna, ili da stvara utisak da je opasna. Najbolje Birsove priče ironičnog horora mogu se podeliti u dve grupe: one u kojima je situacija opasna, sa protagonistom koji misli da je situacija bezazlena i ponaša se u skladu s tim; i one u kojima je situacija bezazlena, s protagonistom koji misli da je situacija opasna i ponaša se u skladu s tim. U svakoj od ovih grupa, čitalac može da, kao i protagonista, pogrešno razume situaciju ne saznajući istinu do kraja priče; ili može sve da vreme zna da se protagonista vara. Razumevanje čitaoca kontrolisano je naracijom.

            U prvu kategoriju spadaju priče „Događaj na mostu Sovine Reke“ i „Čikamauga“. U obe priče, protagonista se oseća sigurno u zaista opasnoj situaciji. Osećanja Pejtona Farkuara u „Događaj na mostu Oul Krik“ „nisu saglasna njegovim mislima. Intelektualni deo njegove prirode već je izbrisan; on ima snage samo da oseća.“ Mada mu se odjednom, „sposobnost mišljenja povratila; znao je da se konopac pokidao i da pada u reku... Njegov mozak bio je energičan baš kao i ruke i noge; misli su mu brzo nadolazile.“ On misli (pogrešno) da je uspeo da se nekim čudom spasi u poslednjem trenutku.

            Dečak u priči „Čikamauga“ veruje da je grupa osakaćenih i krvavih vojnika na koju nailazi „vesela družina“, koja ga podseća na „šarenog klovna koga je video prošlog leta u cirkusu“. Dečak ne prepoznaje svoju uništenu kuću i misli da su vojnici zanimljiv prizor.

            Prateći ove intelektualne nesporazume vidimo da su emocionalne reakcije neprikladnojezive. Farkuar gori od želje da se vrati kući žudno zamišljajući susret sa svojom ženom. Dečak u „Čikamaugi“ provodi vreme igrajući se sa ranjenicima na koje nailazi, „nepažljivo... ističe dramatičan kontrast između svog smeha i njihove grozne ozbiljnosti.“ On čak pokušava da kao svinju zajaše jednog ranjenog vojnika koji puzi, dok se veselo igra ispred svoje zapaljene kuće. 

            U obe priče protagonista ima neobične fizičke reakcije. Farkuarova čula su neobično izoštrena: „Nešto odvratno remeti organski sistem, pa sam morao da ga povećam i pročistim, tako da sada može da primeti stvari koje ranije nije primećivao.“ Oseća svaki talasić vode na svom licu; vidi žilice svakog lista koji pada sa drveta na obalu reke, vidi insekte na njima i prizmatične boje na kapima jutarnje rose. On čak vidi kroz nišan puške čoveka na mostu koji puca na njega. Čuje i zujanje komaraca... lepet krila muva, mrdanje nožica vodenih paukova, komešanje tela riba. Sve ovo posmatra u usporenom vremenu; u intervalu proticanja vremena, dok je kucanje njegovog sata tako odsečno i jako da mu bode uši kao ubod noža.“

            S druge strane, u priči „Čikamauga“ dečak oseća stvari koje su nenormalno tupave. On je gluvonem, i to je činjenica koja mu omogućuje da prespava bitku: „Nije čuo pucnjeve pušaka i riku topova.“ Kad prepozna mučeno i unakaženo telo svoje mrtve majke, i sa zakašnjem shvati rusvaj oko sebe, dečak počinje da neartikulisano plače – nešto između vrištanja majmuna i mukanja ćurke – bezdušno zavijanje, satanski zvuk, jezik đavola.“

            U “Događaju na mostu Sovine Reke“, čitalac shvata pravo stanje stvari tek na samom kraju priče. U „Čikamaugi“ on je stalno svestan realne situacije i ironije u dečakovom reagovanju na događaje; narator to odmah saopštava čitaocu: „Dete nije primetilo sve ovo; to bi mogao da primeti stariji posmatrač.“ Zbog ovoga, u „Čikamaugi“ je zgražavanje snažnije, a ironija se konzistentno oseća od početka do kraja. Nismo svesni naratorove manipulacije tačkom gledišta, kao što je to slučaj u „Događaju na mostu Sovine Reke“. Efekat iznenađenja nam izmiče na kraju; dobijamo sve jači i konstantniji emocionalni efekat.

            U drugoj grupi priča – koje predstavljaju „Jedan od nestalih“, „Jedan oficir, jedan čovek“, i „Čovek i zmija“ – tehnika ironičnog horora je suprotna. U osnovi bezopasna (ili u krajnjem slučaju ne tako strašna) situacija je pogrešno predstavljena kao izuzetno opasna; protagonista emotivno reaguje onako kako bi reagovao u opasnoj situaciji, i priča se završava njegovom smrću.

            Džerom Siring u priči „Jedan od nestalih“, ubeđen je da je puška nabijena, povlači oroz i uperi je direktno u glavu – on misli da će puška opaliti ako načini i najmanji pokret. U priči „Jedan oficir, jedan čovek“ kapetan Gref, ne samo što pogrešno razume situaciju, već ne razume ni sopstveni karakter. On misli da je hrabar čovek, „njegov duh je human, a njegove sposobnosti mnogobrojne. On veliča svoju ličnost.“ Ali kada počne puškaranje, „njegova koncepcija rata se menja... Rat sad ne zauzima uzvišeno mesto u ratnikovoj duši. Mirovanje prouzrokuje introspekciju. On radije analizira svoja osećanja, nego što opaža razliku između hrabrosti i posvećenosti. Rezultat je promišljeno razočaranje.“ Kad konačno spozna svoj karakter, on shvata svoj kukavičluk, ali još uvek misli da učestvuje u opasnoj bici. 

            U priči „Čovek i zmija“ Harker Brajton misli da gmizavac ispod njegovog kreveta stvarno postoji i da pokušava da ga hipnotiše pogledom. U početku „on je više oduševljen čudnom situacijom nego što je uplašen; to je odvratno, ali apsurdno.“ On pomišlja da pozove slugu, ali pomišlja „da bi to trebalo da učini iz straha, koji on, međutim, ne oseća.“ A onda razmišlja o mogućnosti da ga zmija napadne: „Ove misli obuzimale su Brajtonov um i terale ga na akciju. Taj proces nazivamo promišljanje i odlučivanje. Prema tome se određuje da li smo pametni ili nismo.“ Ali on precenjuje svoje snage emocionalnog otpora, i čini fatalnu grešku: „Nisam toliko velika kukavica, koliko se izgleda plašim samog straha.“

            U svim ovim slučajevima, protagonista emocionalno reaguje na onu situaciju u kojoj misli da je ekstremno izložen opasnosti. Džerom Siring je hrabar čovek, i dok puzi napred u svojoj izviđačkoj ekspediciji, njegov puls je „normalan, a njegovi nervi su mirni, kao da pokušava da uhvati vrapca.“ Kad vidi da mu je puška uperena u glavu i seti se da je nabijena, on „se oseća zabrinuto. Ali to je daleko od straha.“ Postepeno, on postaje svestan bola u čelu; a kad otvori oči, bol nestane; kad ih zatvori, bol je ponovo tu. Onda počinje da se sve više i više plaši. Kad se zagleda u bure baruta, bol u njegovom čelu postaje jači; on padne u nesvest i delirijum.

           

Džerom Siring, hrabar čovek, opasan neprijatelj, jak,

odlučan ratnik, bio je bled kao duh. Oklembesio je

vilicu i izbečio oči; trepće kao sojka; hladan znoj

izbija mu po celom telu; on urla od straha. On nije

lud – on je preplašen.

Kad je kapetan Grefenrid čuo svoje ljude kako se smeju njegovom kukavičluku, zacrveneo se „od srama“, što je „uzburkalo njegova osećanja. Pritisak zbog njegove nervozne organizacije bio je neizdrživ.“ Agitacija je takođe spopala i Brajtona, mada je on razuman čovek. Strašna snaga zmije koja ju je umislio, plašila ga je, i konačno, i on je urlao na smrt preplašen.

U ovim pričama, kao i u onima koje spadaju u prvu grupu, protagonista reaguje neobičnim psihičkim senzacijama. Siring „ranije nije opazio kako su svetli i sjajni“ vrhovi udaljenog drveća, „ni kako je tamnoplavo nebo, čak i među granama, gde se mešalo sa zelenim... Čuo je cvrkut ptica, čudnovato pevušenje ševa na poljani. “ Vreme se usporilo, nebo se raširilo, a on je postao samo skup osećanja:

Nije mislio na dom, ili na ženu i decu, zemlju ili slavu.

Kompletno sećanje bilo mu je izbrisano. Svet je prolazio

pored – ni traga nije ostalo. Ova zbrka greda i dasaka

je jedinstveni univerzum. To je besmrtnost vremena – svaki

bol bio je večni život. Večnost je otkucavala.

Uplašen, kapetan Grefenrid se „naizmenično hladio i grejao“, izgledao kao pas, zaboravljao da diše „dok ga na to nije podsetila vrtoglavica“. Kad je nameravao da se povuče, video je da hoda sporo kao starac. „Tajna ljudskog kretanja je otvorena: nešto steže naše mišiće. Da li je važno ako pripremnim molekulima ukinemo slobodno kretanje?“ Njegovo lice poprimilo je „pepeljasto bledilo“, pa je onda pao sa stolice i zastenjao.

           

Čuo je negde u daljini neprekidno lupanje bubnja,

nejednake zvuke udaljene muzike, nezamislivo divne,

kao zvuke eolske harfe... Muzika je prestala, pre se

može reći da se polako pretvarala u zvuk groma.  

Pejzaž, svetlucajući sa suncem i kišom, protegao

se ispred njega, opasan dugom koja je tvorila ogroman

luk koja se protezao iznad stotine gradova.

Pejzaž se podigao i nestao; on je pao na zemlju. Lice mu je bilo bledo i krvavo, zenice proširene, na usta mu je izbila pena, dok se koprcao prema zmiji u konvulzijama.

Sva trojica muškaraca umrla su od straha; Brajton i Siring od napada panike; Grefenrid se ubio jer više nije mogao da toleriše neorganizovanost svog nervnog sistema. Ali sav njihov strah i bol bili su bespotrebni – Siringova puška već je bila prazna; Grefenridova bitka bila je zapravo sitna čarka; Brajtonova zmija bila je ustvari preparirana životinjka sa iskolačenim očima. U ovim pričama, kao i u „Čikamaugi“ i „Događaju na mostu Sovine Reke“, Birs je ironični horor zakrenuo u drugom smeru.