Novi UBIQ (i horor u njemu)

            

Hrvatski časopis nazvan prem najboljem (ili barem meni lično najdražem) Dikovom romanu, Ubiq, broj 14, izašao je iz štampe ovih dana, a njegov sadržaj krasi i jedan moj prilog.

            Ono što me raduje jeste da je časopis rekonceptualiziran tako da postane (još) otvoreniji za druge fantastične žanrove osim naučne fantastike (SF) koja je do sada tamo dominirala. Verovatno će preovladavati i nadalje, ali lepo je videti da su urednici otvoreniji za ono što nije samo i jedino SF. Ne zaboravimo da je nekadašnji zagrebački SIRIUS bio zatvoren za horror i fantasy (barem u vreme SFRJ – ne znam da li je i danas tako), zadrto objavljujući jedino SF.

            Evo šta urednici kažu o ovom zaokretu:

"U nastojanjima da se kvalitativno i stilski proširi polje fantastičkoga pisanja, Ubiq će odsad, umjesto podnaslova “književni časopis za znanstvenu fantastiku”, biti određen kao “časopis za književnu fantastiku”, čime se odražava i sama dosadašnja situacija u časopisu, a to je usklađenost i domaće žanrovske produkcije sa svjetskom, u kojoj je “SF” počelo označavati “spekulativnu fikciju”, dakle književnu fantastiku uopće. Odlukom da se koristi tradicionalni izraz “književna fantastika”, a ne novoprošireni izraz “spekulativna fikcija” Ubiq naznačava i dalje svoju primarno literarnu misiju i funkciju, pri čemu oznaka “književne fantastike” i dalje pokriva sve moguće fantastičke i spekulativne žanrove od bajke i strave do znanstvene fantastike i fantasyja."

A to nije sve, jer postoji još jedan koncepcijski zaokret: "Najvažnija je odluka otvaranje i književnoga dijela časopisa široj regiji, pa tako već u 14. broju u Ubiqu novele objavljuju npr. vodeći srpski fantastički pisci Goran Skrobonja, Oto Oltvanji i Željko Obrenović." Nije da se poneki autor iz Srbije nije provukao i u ponekom od ranijih brojeva, ali ovaj 14. broj donosi pravu (prijateljsku) invaziju, tim pre što je zajedno sa navedenim piscima prisutan i jedan ovdašnji pisac&kritičar, dr Ghoul! Kako mi je rečeno, tekstovi neće biti "prevođeni" sa srpskog već se objavljuju u izvornom obliku.

Evo još par stvari koje vredi istaći o UBIKU / UBIQU:

"14. broj Ubiqa svojevrstan je prijelazni broj, a od jeseni i 15. broja očekujemo zaživljavanje nove koncepcije časopisa, uz pomlađeno uredništvo, te uspostavljanje jače institucionalne suradnje s piscima u regiji pod pokroviteljstvom Društva “SFera”, ali i jačanje kritičke prakse u samom časopisu.

Cilj je Ubiqa strukovno, kritički i književno ojačati i standardizirati hrvatsku fantastičnu žanrovsku scenu, i regionalno je i europski integrirati (podsjećamo da je Ubiq 2011. dobio Europsku nagradu za znanstvenu fantastiku u kategoriji časopisa), a prelazak u izdavački program Društva “SFera” tome će ne samo iznimno pomoći, nego će i – na neki način – institucionalno natjerati časopis da ide smjerom svoje vlastite zamišljene koncepcije."

            Nego, da vidimo najzad šta ima unutra.

14. broj na 244 stranica donosi sledeće kratke priče, novele i eseje:

Novele
Dorotea Kovačićek: Cacoon
Ivan Lutz: Vlakovi moraju voziti!
Vigor Vukotić: Truli svijet miriše na jagode
Oto Oltvanji: Crno i crveno
Josip Ergović: Popratne pojave
Domagoj Ladika: Glasnik
Marko Marciuš: Putnik
Željko Obrenović: Karton siti
Josip Sanko Rabar: Izvrsna kuharica
Iva Šakić Ristić: Izgubljeni pisac
Veronika Santo: Niz struju…
Aleksandar Obradović: Novčić sudbine
Iva Tkalec: Sastav: 100% društveni uzgoj
Vladimira Becić: Vilinski Štit
Emir Dervišefendić: Deep Space Nine
Aleksandar Žiljak: Minka
Goran Skrobonja: Projekt: Sunce ili Anka, ubica vampira

Kritička praksa
Dejan Ognjanović: Pogubno dejstvo vremena u Masci Crvene Smrti E. A. Poea i u Vidovitosti Stephena Kinga
Ante Jerić: Drenje i Viljevo Luke Bekavca ili o divljenju prostoru romana

Bibliografski prilozi
Aleksandar Žiljak: Bibliografija hrvatske znanstvenofantastične novele i kratke priče za 2012. i 2013. godinu

            Što se mog priloga tiče, evo ukratko o njemu.

Pogubno dejstvo vremena u Masci Crvene Smrti E. A. Poea i u Vidovitosti Stephena Kinga

Ovaj rad istražuje temu vremena i motiv časovnika u okvirima gotske priče i horor romana. Ukazuje se na srodnost ove teme sa osnovnom tematikom gotskog horora, kroz vezu vreme – prolaznost – smrtnost – smrt, odnosno kroz strah od smrti kao jedan od temeljnih i univerzalnih ljudskih strahova. Rad analizira konotacije koje teme vremena i smrti imaju u svekolikom Poovom delu, sa naglaskom stavljenim na priču "Maska Crvene Smrti" (1842), kao i na simbolizam motiva časovnika u njoj. Zatim se istražuju aluzije na ovu priču i citati iz nje u romanu Vidovitost (1977) Stivena Kinga, sa ciljem da se utvrde sličnosti i razlike u tretmanu istovetne tematike u dva međusobno vremenski i stilski udaljena dela, koja uprkos tome pripadaju istom žanru (horor).

Za čitaoce u Hrvatskoj, UBIQ odsad ima i nižu cijenu od 50 kn. Časopis će se uskoro naći u prodaji u lancu Algoritam/Profil/Mozaik (čim se dovrši restrukturiranje te novonastale knjižarske mreže), preko novog distributera Hangar 7, a dotad se časopis može nabaviti u SFeri ili (najbolje) kod Hangara 7. Ubiq će se odsad moći nabaviti i na svim konvencijama gdje je prisutan Hangar 7 (izdavač Siriusa B), po cijeni za fanove od 40 kn – prva takva je Marsonikon u Slavonskom Brodu, 31. 5. 2014. Uskoro ćemo uvesti i pretplatu.

Za čitaoce u Srbiji, ako se ne varam, UBIQ se ranije mogao naći u knjižari ALAN FORD. Ako ne, možete kontaktirati izdavača direktno i dogovoriti se oko zvaničnog ili nezvaničnog načina nabavke ovog kao i ranijih brojeva. Važno je da su linkovi u regionu još čvršći i jači, da se saradnja osnažuje i obogaćuje, pa po principu "Ako ima volje, ima i načina", verujem da će svako onaj ko treba uspeti da bez većih problema nabavi 14. broj UBIKA. 

Intervju za "Politiku"

Usred ovog vanrednog stanja i pretpotopskog ludila, u subotu 16. maja je dnevni list "Politika" objavila intervju sa mnom povodom izlaska i nove promocije mog romana ZAVODNIK.

Nešto kraću verziju mogli ste u subotu čitati u štampanom izdanju; ista ta verzija nalazi se i onlajn, na "Politikinom" sajtu, OVDE.

Ali samo ovde, na blogu THE CULT OF GHOUL možete sada pročitati integralnu verziju ovog intervjua.

Pre toga, još jedno podsećanje da će roman, uprkos svemu, biti promovisan i pred publikom u Novom Sadu u ponedeljak 19. maja u 19h, u klubu "Crna ovca".

A sada, evo i pomenutog intervjua.

HOROR SMEŠTEN U SRPSKO SELO

Na koji način Vas inspiriše srpsko selo?

-- Srpsko selo, a naročito ako je zapušteno, u odumiranju, daleko od puteva, u brdima - kao što je bio slučaj sa selom Špaj, odakle je moja majka - izuzetno je zahvalan ambijent za priče strave. Iz ovog konkretnog sela, na jugoistoku Srbije, nosim niz prisećanja koja sam godinama planirao da uobličim u zaplet. Najzad, u romanu "Zavodnik" pokušao sam da oživim tu atmosferu pritajene, preteće tišine i mrklog noćnog mraka koji može da skriva čitav niz stvorenja iz narodnih priča koje mi je baba pripovedala. Takvo selo nalazi se na granici sveta kulture (naselje) i prirode (divljina), i kao takvo pogodan je prag za prelazak u onostrano.

Na koji način ovako dobro održavate saspens u romanu?

-- U organizaciji zapleta rukovodio sam se kako svojim praktičnim, čitalačkim iskustvom, tako i teoretskom zaleđinom u višegodišnjem proučavanju horor žanra, i saspens sam gradio u skladu sa tradicijom najboljih priča o duhovima: polagano uvodeći naratora u svet koji mu je isprva samo pomalo stran (zato što on dolazi iz grada) ali mu postepeno, kako se gomilaju preteći i zlokobni detalji, postaje sve više neshvatljiv i preteći. Naglasak je, s jedne strane, na realističnosti ambijenta i karakterizacije junaka, a s druge na gustoj atmosferi neodređene pretnje koja tek u drugoj polovini knjige počinje da poprima konkretniji oblik. Suština je u ekonomiji izraza i osećaju za dinamiku raspoređivanja jezivih scena i u njihovoj gradaciji prema kraju.

Koliko je Leptirica uticala na Vas?

-- Leptirica je, verovatno, ostavila neizbrisiv trag na svakoga ko se u ovim krajevima bavio hororom, a naročito onim koji je, kao u mom romanu, zasnovan na ambivalenciji između lepote i sveta mraka koju nudi naš ruralni ambijent prepun folklornih verovanja. Ona u našoj kolektivnoj svesti još uvek delaju, bez obzira što ih racionalni um negira. Način na koji je Đorđe Kadijević u svom filmu spojio realizam i fantastiku, horor i humor, lepotu i užas, i kako je svoju stravu bazirao na nečem autentično ovdašnjem, bili samo su neki od putokaza u stvaranju "Zavodnika".

Na slici: spec gost beogradske promocije, Marko Šelić, zajedno sa autorom, Ognjanovićem

A koliko horor filmovi za koje ste usko vrlo specijalizovani?

-- Horor filmovi su verovatno na mene uticali pre svega u smislu toga kako organizovati pripovedanje na ekonomičan, intrigantan i uzbudljiv način, bez rasplinjavanja ali i bez brzanja i "protrčavanja". Podjednako važno je zaplet učiniti što životnijim time da bude zasnovan na upečatljivim prizorima i scenama. S druge strane, u ova vremena marketinški kreiranih "bestselera" u kojima je pisanje redukovano skoro do nivoa scenarija za film ili strip, sa obiljem akcije i dijaloga, moram reći da "Zavodnik" ide putem kojim se ređe ide, koji je ipak bliskiji klasičnim književnim delima negoli usiljenoj brzini i senzacionalizmu današnjih popularnih romana "strave" sa potpuno preslikanom dramaturgijom filma.

Koji autori i kako utiču na Vas?

-- Pored pomenutog i nezaobilaznog Kadijevića, od domaćih uzora najdirektniji je Momčilo Nastasijević, a naročito njegove priče "Istina o opakome", "Zapis o darovima moje rođake Marije" i "Rodoslov loze vampira", u kojima se bavio patologijom srpskog sela i njegovim potencijalima za tragične i jezive posledice. Od inostranih, za moj roman najdirektniji uzor bio je Henri Džejms, čija novela "Okretaj zavrtnja" je poslužila kao model kondenzovanog, višeznačnog pripovedanja.

Kada pišete romam, razmišljate li o njegovoj mogućoj filmskoj ekranizaciji?

-- Ne činim to svesno, jer bojim se da moju vrstu pristupa hororu ovde nema ko da ekranizuje. S druge strane, istina je da ja u svojoj glavi "režiram" neku vrstu filma dok ispisujem tekst romana, jer smatram da je važno, a naročito u hororu, da pisac ima vrlo detaljnu i konkretnu viziju ambijenata i likova o kojima piše. Ako oni nisu predstavljeni živo i ubedljivo, onda ni strava s kojom se suočavaju neće delovati tako.

KNJIŽEVNA FANTASTIKA (almanah)

            

KNJIŽEVNA FANTASTIKA je naslov almanaha koji je osmislio i priredio Dragoljub Igrošanac, urednik sajta i foruma Art-Anima a objavila "Čarobna knjiga". Prvi broj će biti predstavljen ljubiteljima književne fantastike u subotu, 17. maja, u 20h na Festivalu fantastične književnosti „Art-Anima“.

Evo ekskluzivnog otkrovenja sadržaja prvog, ali nadajmo se ne i poslednjeg broja:

Priče:
- Pavle Zelić: Ribe hodaju

- Adrijan Sarajlija: Zrno

- Ilija Bakić: Prosjak

- Zoran Jakšić: Bezdan

- Zoran Živković: Susret ispred kuće

- Darko Tuševljaković: Ljudske vibracije

- Ivan Nešić: Obasut poljupcima u noći bez mesečine

- Goran Skrobonja: Lift

- Oto Oltvanji: Oči boje biske

- Aleksandar Žiljak: „Der Eisendrache“

Esej:

- Dejan Ognjanović: Propast sveta nije šteta: Motiv katastrofe u romanima Dž.G. Balarda
- Zoran Živković: Hronomocija

- Zorica Đergović Joksimović: Utopija

- Mladen Jakovljević:  Heterotopija u Ubiku i Tamnom skeniranju Filipa K. Dika

- Goran Skrobonja: Brkati Tralfamadorijanac ili: Pisoar Kurta Vonegata                       
                          
Poezija:
- Slobodan Vukanović: Nikad se više nije vratio Aranit

Intervju:
- Pavle Zelić: Slobodan Vladušić

- Majkl Morison: Zoran Živković

- Mina D. Todorović i Tolkin

Prikazi
- “Britansko pitanje” – Kim Njumen i Judžin Bern

- “Sva Teslina deca” – Goran Skrobonja

- “Zovite ju Zemlja” Ivan Lutz i “Digitalni ugljenik” Ričard Morgan

- “Ogledalo za vampira” – Adrijan Sarajlija

- “Okean na kraju puteljka” Nil Gejmen

Obavezna SF lektira

- Preporuke Ivana Lutza

 Aktuelnosti
- Ksenija Prodanović: “Zašto je distopija toliko popularna kod mladih?”

            Cena almanaha je oko 500 din, biće ga u knjižarama "Čarobne knjige" i u onima koje drže njihova izdanja, a tokom festivala će se prodavati po specijalnoj promotivnoj ceni, s popustom od 30%. Potražite ga dok se nije razgrabio!

ZAVODNIK na turneji: KRAGUJEVAC, BEOGRAD, NOVI SAD

Dragi čitaoci, imam zadovoljstvo da vas obavestim o tri promocije mog romana ZAVODNIK koje će se desiti u narednih nedelju dana. Biće prilike da me sretnete naživo, popričate o ovoj i drugim mojim knjigama, nabavite ZAVODNIKA po najpovoljnijoj ceni kao i da saslušate razgovore s nekim zanimljivim i nadahnutim sagovornicima.

Ulaz besplatan: dobrodošli!

sreda
14. maj
KRAGUJEVAC
SKC
19h

Učestvuju:

Danko Kamčevski, doktorand na departmanu Anglistika na FILUM-u,

i Dejan Ognjanović, autor romana ZAVODNIK

petak
16. maj
BEOGRAD
Ustanova kulture Palilula
21h

Učestvuju:

Marko Šelić – Marčelo, pisac i urednik u izdavačkoj kući "Veseli četvrtak",

i autor

u okviru Festivala fantastične književnosti „Art-Anima“

koji sam već detaljno najavio OVDE.

ponedeljak
19. maj
NOVI SAD

klub 'Crna ovca' 

19h

Učestvuju:

Rastko Perišić, magistar istorije filma

i autor

Ujedno se zahvaljujem Oliveri O.

na najzabavnijoj i najoriginalnijoj ZAVODNIK fotografiji do sada,

snimljenoj na jednoj španskoj nudističkoj plaži!

Intervju: Roberto Rekioni, novi urednik DILANA DOGA

Znatna kraća verzija ovog intervjua objavljena je u dnevnom listu POLITIKA za 12. maj 2014. Evo integralne verzije tog razgovora koja, zbog prostornih ograničenja, nije mogla u celosti da bude objavljena u POLITICI.

Dilan Dog: povratak korenima

Roberto Rekioni

intervju

(c) Dejan Ognjanović

(c) fotografije Aleksandar Nešić - Kreša

Roberto Rekioni je novi glavni i odgovorni urednik Dilan Doga, jednog od najčitanijih stripova u Italiji, ali i u Srbiji (gde ga izdaje "Veseli četvrtak"). Tokom gostovanja na nedavno završenom festivalu stripa u Nišu, "NiFest", razgovarali smo sa Rekionijem o razlozima popularnosti fenomena Dilan Doga koji traje već više od četvrt veka, kao i o krupnim promenama u serijalu koje je on inicirao kako bi, posle kraće stagnacije, ovom stripu povratio staru slavu, kao i o sličnostima između Italije i Srbije zbog kojih se ovaj strip, kao svojevremeno Alan Ford, naročito uspešno primio baš na našim prostorima.

- Svi znaju da je Dilan Dog veoma popularan strip u Italiji, ali – da li se radi o masovnom uspehu ili "kultnom" uspehu, kako u pogledu tiraža tako i kritičarske recepcije?

-- U oba smisla Dilan beleži masovan uspeh. Trenutno se u Italiji redovni mesečni broj prodaje u tiražu od 200.000 primeraka. Nije najčitaniji strip u Italiji, tu titulu nosi Teks, ali zaista dobro prolazi.

- Kad smo već kod toga, kako prolaze Teks, ili recimo, Zagor, u pogledu tiraža?

-- Teks se prodaje u tiražu od 300.000 a Zagor oko 40.000. Zagor više nije tako jak kao nekada.

- Zagor se prodaje u tiražu pet puta manjem od Dilana?

-- Da! Sada je Zagor u okvirima "kulta". Ali nije masovno čitan kao Dilan. Dilan je svojevremeno, kada se pojavio, u poznim 1980-im i početkom 1990-ih, bio društveni fenomen. Bio je to junak koji je presreo i na neki način nagovestio duh tog vremena. Veoma je neobično raditi na takvom liku zato što veoma veliki broj ljudi Dilana doživljava kao deo svog života i zbog toga svaku odluku vezanu za taj lik i njegove avanture doživljavaju lično. Ako poželim da nešto kod njega promenim, veoma se bojim da ne izazovem njihov gnev.

- Kako Dilan prolazi u drugim evropskim zemljama?

-- Taj strip se trenutno objavljuje u Nemačkoj, Francuskoj i još nekim zemljama, i ide dobro, ali ne mogu reći da tamo ima isti nivo popularnosti kao u Srbiji. Ovde su italijanski stripovi oduvek bili popularni. Mislim da je vaš narod veoma prijateljski nastrojen prema Italiji.

- Zbog čega mislite da je to tako? Da li možda imamo sličan mentalitet, ili je nešto drugo u pitanju?

-- Mislim da se Srbija i Italija u velikoj meri poklapaju u pogledu tipa humora, način života je vrlo sličan. Ovde viđam lica i ulice veoma slične onima u Italiji. Ima, naravno, i razlika, ali... čudno je. Zbog tih dodirnih tačaka čini mi se kao da je deo italijanske kulture prisutan ovde.

- A kako objašnjavate to što je Dilan postao toliko popularan u Italiji baš u vreme kada je italijanski horor film počeo da posustaje i nestaje sa scene?

-- Mislim da Dilan nije toliko povezan sa horor talasom 1980-ih. Mislim da je taj strip više povezan sa klimom bunta protiv duha hedonizma, reganizma, itsl. Dilanov tvorac, Ticijano Sklavi, mrzi taj duh reganizma i sve što je on proizveo u kulturi, mrzi japije i tu vrstu "uspeha" u životu. Dilan je anticipirao "Generaciju X" kako ju je definisao Daglas Kopland, i obraćao se mladim ljudima iz 1990-ih, sa novim senzibilitetom. On je prvi počeo sa političkom korektnošću.

- Ali, nije li to strip koji se po mnogo čemu suprotstavlja tzv. političkoj korektnosti?

-- Da, ali sam Dilanov lik je takav: on je vegetarijanac, on živi povučeno i skromno, on je antipod hedonizmu osamdesetih i u tom smislu je anticipirao ono što je bilo dobro u devedesetim. To sam nedavno napisao u jednom uvodniku za Dilana Doga: ubrzo posle ovog stripa pojavili su se Nirvana i "Generacija X" i mnogi mladi ljudi su odrastali uz njih, a sve njih je anticipirao Sklavi sa hororom i svojom postmodernom vizijom. To je, po meni, bilo ključno za njegov uspeh.

- Čitaoci su, svakako, najnestrpljiviji da saznaju nešto više o promenama u serijalu koje se će desiti sada kada ste vi preuzeli kormilo kao njegov glavni urednik. U čemu se one tačno sastoje?

-- Rad na Dilanu za mene sada se svodi na povratak korenima, idemo nazad na osnovu tog stripa, na Sklavijev stil i pristup. Dilan je poslednjih godina bio pretvoren u običnog detektiva koji ide okolo i istražuje, ali više kao posmatrač. Meni se to nije dopalo. Dilan treba da bude u centru pažnje, on je nepokretni pokretač čitave priče, i to onaj koji treba da uznemirava. Ako bih ga, recimo, uporedio s Teksom, za kojega takođe povremeno pišem scenarije, moglo bi se reći da je Teks vrsta lika koji nema nikakve sumnje, on već zna šta je šta, zna odgovore na sva pitanja. Dilan je drugačiji: Dilan ne nudi krajnje odgovore, već samo postavlja pitanja. Znači, Teks daje odgovore, Dilan nudi samo pitanja. Pored toga, Dilan živi u Londonu današnjice, u Londonu koji svako može da vidi danas. To je dinamičan grad, etnički vrlo raznolik, a u Dilanu Dogu do sada na primer nisu toliko bile prisutne kineske i indijske zajednice. Ona vrsta splatera koja je postojala u starim epizodama Dilana danas više nije vrsta horora koja će čitaoca šokirati. U novoj seriji imaćemo, dakle, i priče koje navode na razmišljanje, ali i one jednostavnije i brutalnije.

- Ako vas dobro razumem, nove epizode neće sadržati toliko mnogo prolivanja krvi, nego će biti strašne više u psihološkom smislu?

-- Biće u oba smisla. Stiven King je svojevremeno kazao: "Ako ne mogu da vas naježim, ja ću barem da vas zgrozim." Moj cilj nije samo da nekoga uplašim, nego i da ga uznemirim.

- Kao u epizodi "Mater Morbi", koja je bila neka vrsta prekretnice i u Dilan Dog serijalu, ali i u vašoj karijeri?

-- Tako je, "Mater Morbi" jeste ukorenjena u stvarnosti, ali to je pre svega priča o mojoj krvi. Ona nije samo o Dilanu, jer Dilan je ponekad "kemp", pomalo i luckast, ili je čist splater, nije baš svaka epizoda ozbiljna, odnosno naročito ambiciozna. Ponekad uspevaju i bleskaste priče, kao što je npr. "Ružičasti zečevi ubijaju", koju ja veoma volim, ona je OK, ali u Dilanu ima mesta i za teške i ozbiljne priče kao što je "Sećanja nevidljivog čoveka" i za one kao što je "Ružičasti zečevi ubijaju".

- Filmovi su oduvek bili velika inspiracija za Dilana, još od Sklavijevih dana, kada su neke epizode predstavljale veoma originalne re-imaginacije poznatih filmskih dela, ne nužno horor žanra, kao npr. "Posle ponoći" prema istoimenom Skorsezeovom filmu. Da li će se u novim epizodama videti odraz današnjeg horor filma, sa trendovima koji su sada popularni?

-- Ja sam veliki posvećenik filma. Horor danas nije baš u svojim najsjajnijim trenucima – ali nije ni u najgorim. Recimo, prilično su mi se dopali filmovi Džejmsa Vana, Podmuklo (Insidious) i Prizivanje zla (Conjuring). To je zabavna vrsta horora, kao vožnja u luna-parku, nije to nešto naročito duboko, ali jeste interesantno. Takođe mi se svideo novozelandski film Voljeni (The Loved Ones). Po meni je to jedan od najboljih horora u poslednjih deset godina iz slešer podžanra. Vidim, takođe, mnogo dobrih stvari u nekim TV serijama zasnovanim na hororu.

- Koje, na primer?

-- Recimo, Hanibal. Naročito druga sezona Hanibala, to je za mene jedna od najboljih horor serija ikada snimljenih: zaista je uznemirujuća i ima odličnog negativca, Hanibala Lektora (Mads Mikelsen)...

- Kad već govorimo o negativcu, možete li nam dati neki nagoveštaj o novom velikom Dilanovom neprijatelju čija je pojava najavljena u novoj seriji?

-- Uopšteno gledano, postoje dve glavne vrste negativaca. Neki su obična čudovišta, poput zveri, dok su neki veoma inteligentni. Ovde je u pitanju veoma inteligentan zlikovac: on na izvestan način oslikava današnjicu i ono kako ja doživljavam zlo današnjice. Zlo koje se javlja u Dilanu Dogu je moj odgovor na zlo koje vidim u svetu. Recimo, tzv. "krvavi dijamanti". Evo, na primer, smartfoun je "krvavi dijamant" jer ga u nehumanim uslovima, za mizernu naknadu, prave deca u kineskim gradićima. Po meni, "sveti" Stiv Džobs je zao čovek.

- Da li to znači da će ovaj zlikovac biti u potpunosti ljudskog porekla, ili ima i nečeg natprirodnog oko njega?

-- To je teško definisati. On jeste čovek, ali radi stvari koje su prilično nehumane.

- Da li će u novoj seriji, pod vašim uredništvom, biti nekih promena u pogledu strukture epizoda i pripovedanja, u smislu – priča iz više nastavaka, i tome slično?

-- Ne, neće biti nastavaka: svaka epizoda će i dalje biti za sebe. Ali pojedine epizode stvaraju narativni luk, u smislu da pričaju neku veću, povezanu priču, ali tako da za njeno praćenje i razumevanje nije neophodno da ste čitali ranije epizode. Nešto kao ono što imate u TV seriji "Doktor Haus". Znači, postoji kontinuitet, ali ne toliki da ne možete pratiti zasebne epizode. Ideja je da bude više takavih narativnih lukova, i oni počinju od prve nove epizode koja izlazi septembra, pod naslovom "Smrt ponovo rođena". Taj luk čini prvih šest epizoda ove nove faze, i u njima će se desiti većina velikih promena u serijalu: inspektor Blok odlazi u penziju (ali to ne znači da sasvim nestaje iz serijala), u Skotland Jard dolazi novi inspektor Karpenter koji Dilana ne podnosi jer ga smatra šarlatanom, i mnoge druge promene koje će poremetiti Dilanov ustaljeni svet.

Na slici: Novi lik, inspektor Karpenter

- Kako izgeda proces stvaranja scenarija – ne onih koje sami pišete, već drugih autora kojima ste sada urednik? Da li imate brejnstorming sesije, ili im vi dajete sinopsis, ili ideje, ili oni sasvim autonomno dolaze sa svojim zapletima...?

-- Što se tiče ovog prvog narativnog luka, ja sam napisao glavne ideje vezane za njega i tražio od scenarista da se pozabave nekim aspektima toga. Za one priče koje su sasvim autonomne i ne pripadaju narativnom luku, scenaristi su slobodni da rade po svojim idejama. Naravno – ne potpuno slobodni, jer rade u skladu sa određenim uputstvima koja sam sročio u saradnji sa Ticijanom Sklavijem. U takvim slučajevima, scenarista mi dolazi sa idejom, mi o njoj razgovaramo, i onda kada kažem da je to dobro, da može da se radi, on ide i radi sam na njoj. Neke od novih epizoda pisao sam ja sam, a neke drugi scenaristi, ali nakon što su ideje prodiskutovali sa mnom.

- Da li ćete i dalje nastaviti da radite sa istim scenaristima koji su do sada radili na Dilanu?

-- Da su ostali isti scenaristi, ostale bi iste i priče. Ako sam hteo da donesem nešto novo, morao sam da dovedem i neke nove ljude.

- To znači da de Nardo više neće pisati Dilana?

-- Hoće, ali mnogo manje, isto kao i di Gregorio, Marcano. A Gvaldoni nikad više. Recimo, neke scenarije koji su bili prihvaćeni pod prethodnim urednikom, ali nisu bili realizovani, ja sam morao da dorađujem i sređujem: radi se o epizodama koje izlaze pre početka prvog narativnog luka, idućeg septembra.

- Ko će onda biti glavni pisci sada?

-- Paola Barbato. Simeoni. Neki veoma važni scenaristi Dilana će morati da odu. Paola nije pisala Dilana godinama, kao ni ja, kao ni Meda. Ja sam pozvao nazad Paolu, Medu i Enu da stvorimo novog Dilana Doga.

- A biće i nekih novih imena, potpuno nepoznatih čitaocima Dilana?

-- Da. Prvi među njima je Điđi Simeoni. On je radio neke duže storije za Bonelijevu ediciju "Oči tame". On je zaista odličan pisac horora. Veoma sam ponosan na njega i baš ga volim. Onda, tu je Mateo Kazali, koji radi za D.C., onda Paola Baraldi, i najzad, jedan veoma neobičan scenarista, Ratiger, koji potiče iz andergraund strip scene. Uradio je veoma uznemirujuću strip-knjigu pod naslovom "Trama" ("Sinopsis"). To je nešto najjezivije što sam pročitao u poslednjih dvadeset godina.

- Kad smo već kod uznemirujućih stvari, da li ste možda gledali Srpski film, i kako vam se on čini?

-- To nije loš film. Za mene nije previše relevantan. Video sam u tom filmu neke dobre stvari i neke koje mi se nisu dopale, ali nisam baš razumeo zbog čega je izazvao tolike polemike. Sigurno nije zbog nasilja jer sam viđao i ekstremnije filmove od njega. Sigurno tu postoji i neka politička konotacija.

- Možda zato što je bolje napravljen od tih jeftinih splatera na koje mislite. Ima viši nivo produkcije i glume nego što očekujete u toj vrsti filma.

-- Da, da, vrlo moguće... Po meni, to nije loš film. Dobar je.

- I na kraju, neizbežno pitanje. Pošto vam je ovo prvi put da ste u Srbiji, kako vam se čini ono što ste videli? Ali recite iskreno: znamo da nismo baš u svojim najsvetlijim trenucima...

-- Za sada sam video samo Niš, i veoma su mi se dopali ljudi u Nišu. Neki delovi Niša podsećaju me na Italiju iz 1980-ih, i to i u pozitivnom i u negativnom smislu. Italija je danas mnogo komplikovanija i artificijelnija. A ovde me izgled ljudi i to kako govore veoma podseća na moju mladost i to mi se baš dopada. I ljudi su veoma... ne samo ljubazni, jer ljubaznost je nešto što se lako može oponašati, nego... osećam volju da se nešto radi, entuzijazam. Kad se osvrnem oko sebe, vidim zemlju koja nije prošla baš kroz lep period, ali ne kuka mnogo zbog toga, već se trudi da izvuče ono najbolje što može. To je meni kao Italijanu lepo videti pošto smo mi skloni sa se stalno nešto žalimo i kukamo.

- Da li vas je Srbija možda inspirisala za neku epizodu Dilana Doga?

-- Možda! Vodili su me da posetim Ćele Kulu i njome sam oduševljen. Mislim, to je užasna stvar u smislu toga šta se tu desilo i zašto je napravljena, ali u tome se ipak krije odlična priča.

* * *

PS: Bilo je nekih neodumica među čitaocima oko cifara pominjanih  tiraža Teksa, Dilana i Zagora koje je Rekioni izgovorio, pa i sumnji u prevod itd. Ja ne znam da li je on u ove cifre ubrajao i redovna i spec. izdanja – uglavnom, možda moje pitanje nije bilo 100% precizno, a možda je i Rekionijev srednje-slabi engleski kriv – ali prevodilac (Kreša) svakako nije.

Evo audio fajla, pa poslušajte i prosudite sami da li izrečeno odgovara prevodu.