MAMULA (aka NYMPH, 2014)

  **(*)  

  2+  

            Najzad sam, na Grossmannu, pre mesec dana, pogledao MAMULU. Iskren da budem, posle više nego razočaravajuće ZONE MRTVIH, nisam baš izgarao od nestrpljenja, niti su mi očekivanja bila dovoljno visoka da zimus prevalim put od Niške Banje do Niša (9 km; 20 minuta busom), u vreme kada je načas igrao u ovdašnjim bioskopima kako bih potrošio jedno veče na njega. 

Ovog puta, na festivalu, kao član žirija za glavni (takmičarski) program, bio sam u obavezi da ga pogledam, pa sam to i učinio – u ljutomerskom bioskopu. I nije bolelo koliko sam se bojao. Dapače.

            O čemu se radi ovde?

            U prvih pola sata živci iole prefinjenog gledaoca su na ozbiljnoj probi dok imamo da pratimo ljubavne i srodne zgode nekolicine mlađih fun-loving osoba: američka novinarka i njena drugarica dođu u Boku Kotorsku da se izležavaju na suncu i brčkaju u slanoj vodi, a pridruži im se ćelavi Balkanoid na kojega trza drugarica, iako ovaj dolazi sa svojom nenajavljenom verenicom. 

I onda: sunce, more, golišave cure, isprazni mužjaci, mini-žurke, zezanje, mnogo brbljanja ("voliš li me, voliš li je..."), a čisto da nam ne udari u glavu sve to sunce i sav taj užasno đubroviti tehno-dens mjuzak i ta sapunska opera, vidimo i neka mlitava ubistva, u prologu, a onda i još jednom usred ove gnjavaže, da nas bar nešto podseti da gledamo neki, kao, horor (kad je već svaki nagoveštaj atmosfere i jezovitosti u korenu ubijen prizorima i dešavanjima koji kao da su preslikani iz neke hrvatske sapunice).

            Ubistvo (duplo) u prologu? Oho – sirena kolje od samog starta, radujete se naivno vi, jer su vas posteri i trejler filma pripremili za nešto što je izvorno trebalo da se zove KILLER MERMAID?! Koješta! Od toga se pozdravite odmah. Sirenu ćete videti, načas, tek negde oko polovine filma, ali zato, u nečemu što je, kao, o sireni-ubici (o, je, tak oriđinalno!) zapravo uglavnom imate da gledate običnog čoveka-ubicu (Miki Krstović) u pretežno zbrzanim, trepni-i-propusti shaky-cam šau-mau scenama blagog krvoprolića "and all that S&M stuff" koje su potpuno dežavi čak i u srpskim okvirima, a o svetskim da i ne govorimo.

            Ko izdrži pola sata ove torture, biće umereno nagrađen – kad se ova antipatična i nezanimljiva žgadija najzad dočepa naslovnog ostrva (ne, ovo nije biografski film o Nadi Mamuli nego se dešava na ostrvcu po imenu Mamula): tu barem dobijamo nešto bombonica za oči (što bi naš narod reko – eye candy) jer ta kamena tvrđava je zaista lepa za videti. 

Tu, najzad, kreće i neka kao akcija, prvo od krimi-triler sorte, s puškama, pucnjavom i jurnjavom, a napokon se, oko polovine filma, to preobrazi u nešto nalik hororu sa elementima skromne i nedomišljene fantastike, kad u igru uđe i – sirena...

            Opšte, otrcano mesto svih komentara koje sam mogao videti na netu glasi: "MAMULA je bolja od ZONE MRTVIH!" Bravo, Šerloče! Alal ti percepcija! Takve opaske, međutim, ne znače mnogo, jer teško je napraviti (mnogo) gori film od ZONE sve i kad bi neko namerno to pokušavao. Ne napraviti napredak, makar i mali, u odnosu na ONO – bilo bi neoprostivo. Kao što moja ocena pokazuje, pomak (od 2- na 2+) nije ogroman, ali jeste primetan, i prijatan.

Dakle, ovog puta su šutnuli onog engleskog epileptičnog slepca koji im je izigravao "direktora fotografije" na ZONI, i svojim neprestanim tresenjem i lošim osvetljenjem dodatno zamrljao i negledljivim učinio ionako duboko problematičan film, a doveli su nešto profesionalnijeg ovdašnjeg čoveka čiji minuli rad, istina, nije nimalo impresivan, ali ovaj je barem uspeo da sve što treba uslika tako da se nešto na ekranu može razaznati; štaviše, MAMULA izgleda sasvim solidno za ovaj nivo produkcije. Dakle, lekcija br. 1: "Uzeti direktora fotografije koji ume da izvuče dobru sliku" = naučena!

Lekcija br. 2: "Odabrati slikovitu lokaciju i izvući maksimum iz nje" takođe je, ovog puta, naučena. Umesto dosadnog, ružnog i neupečatljivog Pančeva (a i to malo što je vizuelno tamo zanimljivo u ZONI nisu umeli da iskoriste), ovog puta je poprište slikovito ostrvce Mamula koje skoro u potpunosti zauzima stara tvrđava-zatvor, čije drevno kamenje i zidine čine zahvalan ambijent za stravu.

Šteta što se u njima ne dešava nešto originalnije i jezivije, odnosno što se tu nije zatekao filmmejker kome je stalo do atmosfere jeze i tihe pretnje, ali šta je – tu je; dok se takav na ovim prostorima ne rodi, na ovo crnogorsko kamenje se iskrcao Milan Todorović "Toki" i sve što je umeo da u taj ambijent smesti jeste – prilično prizemna slešer jurnjava uz hodnike i niz tunele, uz zidove i niz njih, u podrumima i mraku, što je izvedeno tek korektno, ali ništa više od toga. 

No, dobro – eto primera da ne mora svaki ultra-jeftini filmček da izgleda banalno i ružno samo zato što se nema para za raskošnu scenografiju. Gomila jezivih, za horor prikladnih lokacija postoji u regionu, i čeka, tako ready-made, filmadžije s bar malo volje i talenta da ih iskoriste. Neke od njih sam i sâm posetio i slikao u svojim "Serbian gothic" putešestvijima ovde na blogu (vidi OVDE).

I lekcija broj 3. je naučena, a ona glasi: "Ako u Srbiji praviš creature feature, zovi Mikija Lakobriju za efekte maske i kreatura!" Sirena je solidno dizajnirana, kao i to malo krvavih efekata, mada su ovi, mora se reći, prilično svedeni i skromni za film o ubilačkoj sireni a još više o čoveku koji za nju ljude ubija nekakvim sidrom i onda ih komada na parčiće da ih ova lakše proguta.

Nažalost, nije naučena lekcija "Efekti zahtevaju Vreme i Novac da bi bili zaista efektni" – a pošto znam da je ovaj film sniman prebrzo (za samo 16 dana!) i da je pravljen od štapa i kanapa (sa barem duplo manje para nego što je otišlo u ZONU, iako se tamo uopšte ne vide!), neću mnogo da zameram efektima, naročito kompjuterskim – neki su OK a neki baš i nisu.

I, naravno, nije naučena lekcija zvana "Dobar film ima dobru (smislenu, uzbudljivu, znakovitu, originalnu) priču." I na tom polju (nimalo iznenađujuće!) ovaj film škripi skoro isto koliko i ZONA. Istina, kad pogledate da su scenario pisali scenarista TV serija "Cimerke" i "Sinđelići", Milan Konjević, u saradnji sa scenaristom kratkih filmova Između smrti i Jave (nešto apsolutno najodvratnije i najgluplje što sam ikada video među domaćim kratkim filmovima!) i Devojački bunar, Marko Backović, a da im je pomagao čovek čiji je jedini dotadašnji rad bilo pisanje za video igrice, Barry Keating (Wipeout 2048 /Video Game, additional material; Gun Commando, Video Game) – onda stvari i ne deluju toliko užasno. Odnosno, od koga je – super je!

Naravno, likovi su tanki i nebitni; dijalozi su sve sami otrcani klišei, bez duha; traći se vreme na odnose i  situacije koji nikada ne dobiju rezultat (payoff) – cela ta gnjavaža sa novom verenicom; potentni potencijali motiva sirene bacaju se u vodu, neiskorišćeni (recimo, to što samo muškarci čuju njihov zov, i trista zabavnih čuda vezanih za rat polova koja su mogla tu da se upletu) a umesto toga najveći deo filma bavi se otrcanim, milion puta viđenim slešerskim makljanjem, jurenjem, bežanjem, rvanjem, šutiranjem, zasecanjem 'ladnim oružjem i priručnim sredstvima, itsl.

Zaplet je apsurdan čak i za jedan skroz naskroz neambiciozno i zbrzano sklepani C-hororčić: navodno, jedno od retkih ostrva na svetu na kojem još uvek obitava sirena jeste – Mamula, koja se nalazi na ulazu u Bokokotorski zaliv i na 3,4 nautičke milje od Herceg Novog: dakle, na jednom užasno prometnom i vidljivom mestu gde jedna takva tajna nije mogla decenijama da se krije, naročito ako je Miki Krstović klao ljude skoro svakog dana (kako nam to ovaj film prikazuje).

I zašto samo jedna sirena?

Gde su bile i šta su radile (SPOJLER! šta – neko će zaista da se iznenadi?) druge sirene koje doplivaju u poslednjem kadru filma?

Motivacija je neubedljiva, a to naročito važi za sve što je vezano dvojicu muškaraca koji se oko sirene akaju decenijama (Miki Krstović i Franko Nero). Tu, istina, postoji nekakav poludupasti pokušaj simbolike. U Mikijevoj jazbini vidimo relikte komunizma, tragove SFRJ, stari grb Crne Gore (iz vremena kad joj se glavni grad zvao Titograd), pa i samu Titovu sliku. 

Miki-koljač na kapi i dalje nosi petokraku. Reklo bi se da on predstavlja ogrezlog autoritarnog Crnogorca. Komunistu.

Njegov suparnik, Franko Nero (poznatiji kao Banović Strahinja), na grudima prominentno nosi krst. Dakle, on je Srbin. Hrišćanin.

I – šta je simbolika toga? Čovek s petokrakom kolje ljude i posle smrti sistema koji ga je stvorio, da bi nahranio mitsko biće, inače oličenje "sujeverja" koje je njegov sistem trebalo da negira i suzbija, a ne da pothranjuje. Njegov protivnik je čovek sa krstom, koji decenijama iz prikrajka prati ove zločine i ne preduzima ništa – sve čekajući pravi čas, naime, da tu dođu strani posmatrači (američka novinarka). 

Da li to znači da je MAMULA film o sukobima i podelama na Balkanu, a pre svega između Petokrake i Krsta: između razuma i vere, budućnosti i prošlosti, napretka i tradicije…? Šta mu onda predstavlja sirena? Nit riba, nit đevojka – nešto kao SFRJ, nit socijalistička nit kapitalistička nego – nesvrstana? Da li je ona duh SFRJ koji iskače iz talasa i proždire hedonističku, imućnu, kapitalom i razbibrigom zadojenu omladinu koja se švrćka okolo i kurči sa svojim jahticama i brodićima?

Žiri festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji izgleda da je mislio baš tako nekako kad je MAMULI dao Drugu nagradu ZA SCENARIO! Evo njihovog obrazloženja:

"Druga nagrada festivala dodeljuje se scenariju filma Mamula za uspešno ispričanu, i u domaćoj kinematografiji atipičnu, priču u žanru horora i fantastike. Pored toga što se obraća širokoj publici, scenario filma Mamula zadovoljava i kriterijume poštovalaca pomenutih filmskih žanrova. Zanatski veštom obradom motiva mitološkog bića iz morskih dubina, scenaristi filma Mamula uspeli su da ostvare za žanr očekivan efekat napetosti, ali i da odu korak dalje, prema političkoj metafori koju film nudi. Žiri ističe i visoke profesionalne standarde koje karakterišu scenario filma Mamula."

  Nadam se da će nam neko razjasniti političku metaforu filma MAMULA u bližoj budućnosti, a naročito gde se u svemu tome nalazi istinska hororična istorija tog mesta – naime, tvrđava Mamula je u oba svetska rata korišćena kao zatvor za neposlušne i nekooperativne, što će reći: pretežno za Srbe. Gde su stvarne žrtve mamule u ovoj "političkoj metafori"? Eto, mislite o tome dok gledate ovaj komadić lepršave razbibrige koji nije ni bolji ni gori od prosečnog današnjeg praznoglavog američanskog hororčića sličnog produkcionog nivoa (direct to DVD).

PS: Dok sam se naglas čudio nagradi iz V. Banje za scenario MAMULE, reče mi jedan filmofil: "Pa šta hoćeš: taj film barem ima početak i kraj!" Lupio sam se o čelo i uskliknuo: "Dođavola, u pravu si! Prosečan srpski film zaista nema ni to! Nagrada je zaslužena!" Prema tome – dabome. Hvala žanru na sitnim milostima.

            PPS: Iako je scenario slab, likovi nikakvi a dijalozi smešni, izvesno poštovanje za uloženi trud zaslužili su Kristina Klebe (koja je i koproducent) za 100% unošenje u "lik", očigledno u svakom kadru, i Franko Nero, za to što ovo nije otaljao kao neku bezveznu tezgu, već se potrudio da nas podseti da je nekada bio sasvim solidan glumac, što se takođe nazire čak i u predugom objašnjavačkom monologu ali još više onda kada govori malo ili nimalo.

NOVA SRPSKA PRIPOVETKA (priredio Goran Skrobonja)

            U prodaji je, najzad, velika, debela, kapitalna NOVA SRPSKA PRIPOVETKA – odnosno, izbor najboljih priča iz antologija koje je Goran Skrobonja do sada objavio (BELI ŠUM, ISTINITE LAŽI, APOKALIPSA... i U ZNAKU VAMPIRA/VAMPIRICE). U knjizi se nalazi i moja priča "Noćenje", iz antologije U ZNAKU VAMPIRA, gde je izašla pod naslovom "Niotkuda". Ovo izdanje zaista izgleda monumentalno: 644 strane velikog formata (16,5 x 24 cm), tvrd povez, zaštitni omot, šiveno, sa platnenom trakom-bukmarkerom. Može se naći u knjižarama, po ceni od 2.420 din. a direktno od Paladina: 1.600 din, pa vi vidite šta vam se više isplati.

            Ovde sam, strogo ali pravedno, već prikazao sve ove antologije (osim VAMPIRICE), pa koga ne mrzi može da se podseti mojih prikaza pretragom na blogu. U donjem sadržaju boldom sam istakao one priče koje su meni najviše prijale i koje smatram baš dobrim.

            Na slici: Ghoul (gore, levo), teleća glava u saftu (dole), knjiga (desno), "Stara Drina" (svuda okolo)

            PS: Za sajam knjiga u oktobru izlazi i najnovija Skrobonjina antologija, HAARP I DRUGE PRIČE (na temu teorija zavera) kao i njegova nova zbirka priča, POKLADE. O tom – potom!

            A evo kako izgleda SADRŽAJ knjige NOVA SRPSKA PRIPOVETKA:

Goran Skrobonja - PREDGOVOR
Aleksandar Gatalica – VEK
Jelena Lengold – DA, LJUBAV NESTAJE
Zoran Ćirić – NOĆNA KRETANJA
Laura Barna – TOPČIDERSKI RUBIN
Miomir Petrović – VIDOSAVA
Mirjana Marinšek Nikolić – OPUŠAK IZ FRIDINE URNE
Ivan Nešić – PRAVIMO SE DA ZNAMO SVE O LJUBAVI
Darko Tuševljaković – DOK NE DOĐU ŠEJTANI
Verica Vinsent Kol – S ONE STRANE VREMENA I VARKE
Đorđe Pisarev – MOJ DRUG BOG ILI 5364
Mirjana Đurđević – KO TI GLEDA PROFIL
Oto Oltvanji – U TEHNIKOLORU, VEČNO MLAD
Neda Mandić-Spasojević – DIREROVA POSETA
Adrijan Sarajlija – HRONOVIZIJA
Vladimir Kecmanović – BAJKA
Dejan Stojiljković – DRUGA STRANA PONOĆI
Milivoj Anđelković – POSLEDNJA POBEDA KIRA VELIKOG
Spomenka Stefanović Pululu – MARA
Marko Pišev – GOSPODIN PEPERMINT
Jovan Ristić – GODINE U MAGLI
Petar Petrović – AJDE DOBRO, SVAKOM SE TO DESI...
Branka Selaković – IZVIN’TE, ŠTA JE S MOJOM KIFLOM?
Mina Todorović – CIGARETE
Vasa Pavković – VAMPIRDŽIJA
Ilija Bakić – KAMENO SAĆE
Vule Žurić – TAJNA CRVENOG ZAMKA
Srđan Srdić – Golem
Zoran Pešić Sigma – GLAD
Đorđe Bajić – CRNA ZVEZDA
  Dejan Ognjanović – NOĆENJE (ex-NIOTKUDA)  
Pavle Zelić – DODIRI
Aleksandar Bjelogrlić – FEBRUAR
Boban Knežević – VAMPIRIJADA
Goran Skrobonja – PROJEKT: SUNCE, ili Anka, ubica vampira

LAVKRAFT u EMITORU (Prikaz)

  

            Svake godine ovde na blogu prigodno obeležim Lavkraftov rođendan (20. avgust) pa eto, i ove godine, nečega vezanog za njega. Ovog puta – detaljni osvrt na spec. broj EMITORA koji sadrži nove domaće priče pisane u omaž ovom piscu. Kratka najava ovoga, zajedno sa još nekim lavkraftovskim dešavanjima i izdanjima, nalazi se OVDE, ali sada je red da kažem i nešto konkretnije o sadržaju. Inače, ovaj EMITOR je izašao otprilike negde za Lavkraftov smrtovdan (15. mart) i mada sam ga pročitao ubrzo potom, sticajem okolnosti i prečih poslova, moj osvrt na njega došao je na red tek sada.

            Osnovni podaci:

  Emitor #486  

64 strane, 115 x 235 mm

11 proznih, 3 poetska, 18 grafičkih dela

cena: 250 din

+ptt,

kupiš 4 dobiješ 5

Naslovnica: Dragan Paunović

Ilustracije: Asterian, Boris Radujko, Dejan Ognjanović, Ivan Tomić, Milivoj Kostić, Miroslav Lazović, Nemanja Radovanović, Relja Antonić, Stefan Mrkonjić, Vladimir Topalović, Zlata Milić

sadržaj:

(ocene su od 1 do 10)

Dejan Ognjanović, DAGON, BOG SRBA

ocena: ?

       Ranija verzija ove priče bila je odabrana među 30 najboljih na crnogorskom (regionalnom) konkursu IZVAN KORIDORA, najbolja kratka priča, 2010. O tome sam već pisao OVDE. Ta priča je, dakle, bila objavljena u Crnoj Gori, a sada, četiri godine kasnije, najzad će se premijerno naći i pred čitaocima u Srbiji. U pitanju je crnohumorna antiglobalistička lavkraftovština smeštena u Niš i Nišku Banju.

Sanja Pavošević Alisa, PROCEP

ocena: 4-

Akciona minijatura od palp sorte, s tvistom, i relativno tankom vezom s Lavkraftom – ne samo po duhu, gde nema ni L od Lavkrafta, nego i po tematici: nekakav "procep" na nebu iz kojeg povremeno iskoči neko čudo da proguta nekog od loših momaka koji jure protagonistu...

Goran Segedinac, U DUBINAMA

ocena: 5+

Lepo je to napisano, atmosferično, pitko i intrigantno, mada je sâmo kalemljenje Lavkrafta na srpski kontinentalni, slatkovodni ambijent ("Pitoma dolina" podno Divčibara) izvedeno klimavo i neubedljivo, kao i povezivanje sa podzemnim vodama. Plus što je preokret prilično besmislen a priča bez prave poente.

Ivan Tomić, SONET O MORSKOJ SATVORI

ocena: pih, poezija

Brod plovi, satvora ga proguta, kraj.

Praćeno simpatičnom karikaturalnom ilustracijom Ktulua nad Beogradom, od istog autora (Tomića).

Filip Rogović, DOLAZAK AZATOTA

ocena: 5

Solidno pisano, pohvalno prisustvo ljudskog (i socijalnog) faktora, ali ovo prilično proizvoljno spajanje "Pikmenovog modela" i "Muzike Erika Zana" umesto kosmičke strave završava sa vrlo prizemnim, prozaičnim "otkrovenjem" da živimo neživot i da nam se crno piše ovde gde smo (tj. Beograd).

Nenad Pavlović, IZMEĐU

ocena: 4-

Čovek se vrati u kuću u kojoj je odrastao, zaspi – a kad se probudi, ona pretvorena u neraspoznatljivi i haotični lavirint koji ga, na kraju, prebaci u drugu dimenziju, gde zatekne još neke izgubljene, pa onda i njima uspe da sjebe maleni procep u "normalan" svet. I to je to. Šta, čemu, zašto, kako...? Eto, tako.

Radoslav Slavnić, ĐAVO BEZ FILTERA

ocena: 3

Prilično nekoherentno i haotično, uninvolving, ravno, uprkos trudu (da ne kažem – naprezanju): mehaničko, zaboravljivo poigravanje klišeima.

Miloš Petrik, SMRT MUSTAFA-AGE DAMUZIĆA

ocena: pih, poezija

Mustafaga nabasa na devet kćeri Dagonovih kako se kupaju; željan da se priženi nekom od njih, umesto toga završi raskomadan. U desetercu.

Relja Antonić, SELO PLESAČA

ocena: 4+

Nevešt, ali mestimično simpatičan pokušaj da se Lavkraft prebaci u zabrđa i zaprđa Istočne Srbije i njihovog okult-folklora: previše je toga nabacano i početnički zagušeno referencama na hevi metal pesme, filmove, stripove i sâmog Lavkrafta. Ovaj fan-fiction deluje kao prva ruka premise koja je, s malo više researcha, pameti i ambicije, a manje prvoloptaških aluzija, mogla da pruži znatno više.

Dušan Kovijanić, BESANOST

ocena: 2

Rutinsko, epigonsko protrčavanje kroz neke teme i slike iznosi neuživljena i neubedljiva priključenija izvesnog Artura Birčama koji luta kroz kapije sna... i luta... i luta. Da bi ga na kraju odneo nightgaunt. Naravoučenije? Deco, ne radite ovo kod kuće.

Miloš Petrik, DANIĆKI UŽAS

ocena: 5

Partizani krenu da ruše staru crkvicu u nekom selu, smeštenu navrh stene-kule, a ne znaju da je ispod nje džinovski puž-golać, ili tako nešto... Živahno pisano, ozbiljno-zajebantski, ali nedovoljno je i jednog (ozbiljnosti) i drugog (zajebancije) + poenta je upitna.

Tanja B. Trkulja, STIGIJSKA KOB

ocena: pih, poezija

I to loša. Rimovanje po ključu aa bb cc dd, stihovi bez ritma i duše, krajnje prozaično i prozodično brbljanje koje je, eto tako, podeljeno na stihove sa rimama, ali od poezije – ni P, od Lavkrafta – ni L.

Marko Trivunčević, BALABAN

ocena: 4

Evo najzad Lavkrafta na (slanom) moru – crnogorskom. Simpatičan ali ipak neubedljiv pokušaj spoja nekih lokalnih legendi sa pipcima i HPL čudesima, previše veseo i razdragan, previše ovozemaljski, i previše, previše objašnjenja (tj. nimalo misterije, neizvesnosti, strave...). Ipak, slikoviti ambijent ima svoju draž, i priziva ono što je tu moglo biti...

Damir Mikloš, UŽAS BELINE

ocena: 3+

Majstor za grafite crpe farbu iz močvare na periferiji, ispod poda svoje kućice, a čak i kad njega više nema – užasi koje je oživeo počnu da prizivaju mamu Šub Nigurat iz dalekog svemira... Još jedna reakcionarna pričica s naravoučenijem: Deco, ne radite ovo kod kuće, odnosno – umetnici su prokleti, bolje bi bilo da ih nema, da ne prčkaju po zabranjenim istinama, da nam ne šire percepciju jer tako samo prizivaju ZLO koje će uništiti svet kakav (mislimo da) poznajemo. 

            
          Ono što je Lavkraftovu prozu činilo i još uvek čini posebnom jeste njen osobeni svetonazor - filozofija u njenoj pozadini, odnosno u njenom korenu. Sve njegove kreature, demoni, bogovi, sve teme i motivi, služili su iskazu njegovog viđenja čoveka i sveta. U ovim pričama ovde ne nazire se nikakav stav, ideja, a kamoli filozofija autora; ne samo što te priče nisu verne Lavkraftovim nazorima (to nisu ni dužne ni obavezne da budu) nego što se u njima ne vidi ni neki alternativni, drugačiji, osobeni stav njihovih pisaca. Osim ako stav nije nešto tako otrcano kao "Ko mnogo čačka po zabranjenim stvarima sustići će ga kazna - a vrlo lako može da izazove i smak sveta!" Piscima je, takođe, promaklo da je Lavkraft bio pre svega pisac atmosfere pa onda akcije; u ovim pričama ima mnogo akcije, a malo atmosfere. Ukratko, priče u ovom EMITORU omašile su Lavkraftov DUH a oponašale samo njegove površno shvaćene motive (vodena čuda, pipci, apokalipsa, ludilo...) koji kao da su preuzeti iz druge ili treće ruke (filmovi, video igre, stripovi, epigonski pisci) a ne na samom izvoru, u pričama HPL-a.

          Sve u svemu – ovo izdanje je hvale vredno na nivou ideje, ali osrednje na nivou izvedbe. Podnošljivo je za jedan pionirski poduhvat; idući put (ako ga bude) nadam se da će se u ovoj tematici okušati i iskusniji, dokazani domaći majstori fantastike i horora – mada, realno, ne bih realno očekivao da se to desi, jer ovdašnji hororisti su uglavnom previše načeti Kingom, Herbertom i Simonsom da bi adekvatno pojmili i preobrazili jednog Lavkrafta. Ipak, ovdašnji ambijent će svakako biti dovoljno zanimljiv ovdašnjim (ne previše probirljivim) fanovima Lavkrafta da pruže šansu ovim pričama. Za sitne pare ipak dobijate lepo dizajnirano, nakićeno i čitljivim tekstovima popunjeno izdanje.

Gde se još može nabaviti:

sastanci Društva "Lazar Komarčić" ponedeljkom u Domu omladine

u knjižari Beopolis u Bg,

u Lemijevoj knjižari u NS 

A čitav broj može se sad čitati i onlajn, OVDE!

Grossman 2014 (5. deo) – Hudi i ostali mački

U petak, 18. jula, žrtvovao sam organizovani odlazak na bazen, i to mi nije teško palo, jer niti plivam niti volim bazene, ali mi je zato teško palo naknadno saznanje da se i tamo služio gulaš. Ovo se, kako vidim, polagano pretvara u festival filma, vina i gulaša – i ja nemam ništa protiv ovakvog razvoja stvari!

Bila je to žrtva koju sam podneo kao član žirija – naime, zbog tehničkih problema prethodne večeri nije bio prikazan mađarski film HEAVENLY SHIFT (ISTENI MUSZAK, 2014) a pošto je delovao veoma obećavajuće, nije mi teško palo da posle doručka u hotelu odem do bioskopa i odgledam ga u vanrednom terminu, u rano popodne (13h!). Olakšavajuća okolnost je to što se ispostavilo da je BOŽANSTVENA SMENA najbolji film festivala (vidi moj rivju).

Pre svega toga, umesto brčkanja i ghoulašenja, u podne sam uradio intervju s Tilom Klajnertom, rediteljem filma DER SAMURAI (2014) a on mi se kasnije pridružio u bioskopu na projekciji filma INDIANA JONES AND THE TEMPLE OF DOOM pa smo ga zajedno, sa velikim uživanjem, uz mnogo smeha i komentara, odgledali sa 35mm trake! Kao zakleti mrzilac Spilburgera, ja sam taj film zaobišao u bioskopima, onih dana, i pogledao ga tek znatno kasnije, na TV-u. Ovom prilikom dao sam mu novu šansu – i on ju je itekako iskoristio. Egzaltaciju ovim filmom izručiću uskoro u zaseban tekst.

Posle ovog spektakularnog double bill-a bacio sam se u kraću popodnevnu dremku kako bih bio svež i čio za Master class koji sam uveče imao da vodim sa Đorđem Kadijevićem na trgu. Ono što mi naročito cepa srce jeste to što sam, uvek odgovoran, uvek pouzdan i profesionalan, zbog toga odlučio (ne bez žaljenja) da preskočim i drugu organizovanu konzumaciju vina u natjecanju za nagrade; prvu konzumaciju preskočio sam jer se delom poklapala s mojom promocijom ZAVODNIKA a delom s početkom MAMULE. Neučestvovanje na ovim konzumacijama jedina je krupnija senka i kajanje koje nosim sa ovogodišnjeg, otherwise odličnog, festivala. No, šta se tu može – trezan i lucidan otišao sam na javni razgovor s Kadijom (foto izveštaj + audio snimak toga imate OVDE) a kada se to sve završilo kako je jedino i moglo, s gromoglasnim uspehom, požurio sam da bar delom nadoknadim propušteno i napijem se...

...Ipak nisam bio pijan ni približno kao jedan mortus zateturani član žirija (koga neću imenovati – ali čisto da se zna da to NIJE bio Slovenac!) tokom večernjeg većanja koje je bilo pomalo naporno, delom zbog ovog pijanog, delom zbog njegovog militantnog nedopadanja prema SAMURAJU (koji je Slovencu bio najbolji), delom zbog pohotljive zaljubljenosti tog starkelje u sirene iz MAMULE (zajedno sa "all that S&M stuff in there...") ali sam, uz malo čvrste ruke i suzdržane, učtive ali stroge kontrole ono što je moglo da se pretvori u beskonačno repetitivno brbljanje do zore presekao i na papir stavio glasove nas trojice, tako da smo do nekakvih rezultata ipak došli, uz ogradu da ćemo ih korigovati sutra popodne u finalnoj sesiji, nakon što odgledamo i Mađara (koji je na kraju dobio naše glasove za najbolji film).

Poslednjeg dana festivala, u subotu 19. jula, razmahala se Subverzivna berza – odnosno mini sajam raznih đinđuva i tričarija, polovnih CD-a i ploča, nešto malo alternativnih knjiških (da ne kažem – fotokopiranih) izdanja itsl. Tu je svoje mesto našao i GHOUL SHOP, sa ZAVODNICIMA, NEKRONOMIKONIMA, filmskim posterima, originalnim DVD-ima i tako time – čisto da malo podignem nivo ovog dešavanja i popravim mu prosek, u smislu ponude koja je zaista vezana za festivalska, žanrovska dešavanja.

I to je prošlo sasvim solidno, barem na mom štandu: istina, na jednom ovakvom festivalu očekivalo bi se i još više fanova ovakvih knjiga i filmova, i još bolji biznis – ali ajde, ovo je bila tek prva godina, i uprkos svemu zaradio sam određenu količinu deviza, tako da neću da kukam. Naročito zato što su ljupke volonterke stajale na štandu nekoliko sati, na užarenom suncu, dok sam ja tu proveo oko pola sata, kada je najviše biznisa i ostvareno.

Završna ceremonija i dodela nagrada ove godine nije imala uvertiru u vidu vinskog posluženja (kriza? u Sloveniji?! u EU?!!), ali je zato samo dešavanje bilo lišeno nepotrebnog kićenja, scenografije i ekstravagancije (kao npr. one godine kad je bio Kristofer Li) a kamoli preteranog blebetanja. Bilo je odmereno i kulturno, taman kako treba.

Sedeo sam pored Kadije i video da se nije meškoljio niti gunđao – štaviše, kada je došao red da izađe na pozornicu, on je, kako to samo on ume, na licu mesta improvizovao jedan dirljiv i duševan kraći govor, pravo iz srca, i pobrao je salve aplauza. Bilo je očigledno da mu je iskreno drago što je ovde, i što i na ovaj način dobija priznanje, makar i sa zakašnjenjem, i daleko od Srbije – iako je on i ovog puta ponovio pomalo jeretički, ali njemu se može: da i Sloveniju doživljava kao svoj dom podjednako kao i Srbiju.

I publika, i mediji, i gosti – svi su mu jeli iz ruke, i bilo je to okrepljujuće videti, naročito nekome ko zna u kako neveselom stanju se on inače nalazi već skoro dve godine. On je, potom, otišao na trg da proveri kakvog je kvaliteta kopija SVETOG MESTA koja je išla sa DVD-a: naime, prekasno je sročen ovaj deo programa a da bi se zaobišle sve gnjavatorske procedure sa YU Kinotekom oko dobijanja 35mm kopije koje uključuju i mesec dana čekanja na odobrenje ministra kulture da odobri izlazak kopije filmske trake iz zemlje da bi išla na festival!

Usledio je afterparty – ali ja sam pre njega mudro ipak otišao u hotel na večeru jer sam upozoren da nas posle toga čekaju neke skromnije grickalice i sendvičići i pizzice. Bio je to mudar potez, iako je i after-posluženje bilo sasvim OK, kao i vino.

Tom prilikom je Arpad Slančik festivalu poklonio svoj najnoviji uradak, mini-skulpturu - kažem mini samo u poređenju sa full-body egzibicijama kakve je inače ovde izložio – izrađenu na licu mesta, u Ljutomeru, tokom trajanja festivala.

Ovaj spoj ljudske glave i vodenice za meso izazvao je adekvatnu pažnju okupljenih, kao i isprobavanje toga da li mašinerija radi.

I Kadiji se to očigledno dopalo, kao i druge Slančikove skulpture – čuo sam ga kako hvali njihovu materijalnost, telesnost, opipljivost, taktilnost, fakturu... Eto, sad kad su Grosmanovci dobili ovu divnu vodenicu za meso, od sledeće godine mogu da organizuju festival filma, vina, gulaša, pljeskavica i ćevapčića. Šta je festival ako se stalno ne razvija u novim pravcima?!

To veče sam se maksimalno potrudio da nadoknadim propušteno prethodnih dana, kako u vinu tako i u zezanju s Markom i Tomažem, tako da finalni skor nije bio tako loš, kao ni oproštajni paketić koji su mi spremili u znak zahvalnosti za svu pomoć i saradnju na festivalu i oko njega.

Narednog dana, u nedelju 20. jula, valjalo je krenuti nazad – "zaaa Beeeeograd" – ali ne s firmom Krstić, nego novim, dobrim, brzim autom kojega obezbeđuju domaćini. Elem, Kadija se hvalio da ga je spec. vozač dovezao iz Bg do Slovenije za oko 4 sata pa sam rešio da to proverim, i umesto sa Bekvalcem (koji je planirao da nazad krene kasnije tog dana) nazad odem ranije, tim bržim autom koji je vozio Kadiju. Istina, u zadnji čas su se u to vozilo udenule dve šmizle iz beogradskog Doma omladine koje su, inače, tu bile u gostima; ni na koji način nisu učestvovale u programu. Njima nije baš bilo po volji i moje prisustvo, na koje nisu računale, jer bilo nas je troje na zadnjem sedištu, a najnesrećija je bila cura koja je imala da sedi na sredini. Ipak, na njihove uzdahe i gunđanje nisam se obazirao: nakon kratke ali odlučne replike da sam ja deo paketa sa Kadijom, te mi je mesto tu, i da ne znam otkud sad one tu i šta uopšte hoće, nisam se dalje upuštao ni u kakav razgovor sa njima, i u potpunom miru i tišini (ako ne računam mozgoubijajući pop mjuzak sa radija) glatko smo se dovezli u Beograd, sa minimalnim zadržavanjem na granici sa Srbijom.

I tako je, eto, okončana prva faza ovog mog radnog, plaćenog letovanja (po principu Business + Pleasure). U Beograd sam otišao da malo dođem sebi od pet dana na Grosmanu i da ostavim deo prtljaga koji mi neće uskoro trebati. Proveo sam jednu noć kod Kadije, jedno pre-popodne kod Piševa i drugo veče-noć kod Ace Radivojevića a već u utorak me je čekao put na drugi inostrani festival: Kratkofil u Banjaluci. Slikoviti izveštaj i otuda sledi, uskoro...