IT FOLLOWS (2015)

*** 

3

            "Prokletstvo trojke", avaj, i dalje vlada hororom: uz sve naše nade i molbe Azatotu, uz sav hajp žanrovskih i drugih glasila, uz sve cviljenje od uživanja horor fanova širom interneta - IT FOLLOWS, ipak, ne uspeva da prebaci ocenu koja označava vrlo dobar, gledljiv, zabavan solidan film, i da se popne za stepenicu više, da pređe u društvo momaka koji znače "odlično, sjajno, polugenijalno, skoro pa izuzetno, još malo pa antologijsko".

            Ne; ONO PRATI je tek jedan OK horor, vredan pažnje i gledanja, sa sasvim pristojnim kvalitetima, ali kad se sve sabere i oduzme, to je ipak tek nešto malo iznad proseka, nikakva revolucija niti antologija, ništa za višestruko gledanje i proučavanje i promišljanje i gustiranje natenane.

Fin filmčić koji izgleda bolji nego što jeste samo u poređenju sa generalno debilnim hororima koji danas vladaju scenom, ali sam po sebi, uz svoje određene kvalitete, ipak sadrži i ozbiljne nedostatke koji mu krešu krila i spuštaju ga među, recimo, OCULUSE i BABADOOKE ovih godina.

Iako su im zapleti različiti, pristup i dometi su donekle slični: u sva tri slučaja pokušava se sa dramom, sa ozbiljnošću, bez treša i bez "pet drugara u kombiju" i bez FFF-a i komendije; pokušava se sa ozbiljnom, nereferencijalnom, nederivativnom, strejt stravom; 

i u sva tri slučaja, filmovi su umanjeni donekle preteranom proizvoljnošću koncepta, zatim napadnom simbolikom, i najzad – smrtno dosadnom, nevešto sprovedenom "sumornošću" koja iz njih isisava skoro svaki nagoveštaj zabave, uživanja, radosti u hororu.

Da skratim, jer prezauzet sam ovih dana važnijim pisanijima.

Šta je ovde dobro?

+ Koncept je relativno originalan: ko se jebe, proganja ga svaki-put-drugačija "utvara seksa", koju mora da prenese sledećoj žrtvi. Sličan fazon kao u RINGU, samo što ovde umesto gledanja kasete imamo seks; a isti je i "lek": prenesi dalje, pa nek drugi trlja glavu s problemom; uostalom, neće ni njemu/njoj ništa biti ako prenese sledećem, a ovaj sledećem itd. Ukratko: jebite se, ljudi!

+ Likovi su zamišljeni i odglumljeni realističnije nego što smo u ovakvim filmovima navikli, uključujući tu i neke životne, a u žanru retko (na ovaj način) viđane odnose – npr. "najbolji drug & komšija" koji bi da bude nešto više "drugarici" koja, pak, ima drugog. To njihovo druženje ima u svojoj inscenaciji nešto životnije od uobičajenih klišea.

+ Za razliku od 9/10 današnjih horora, ovaj ima nekoliko efektnih horor scena (da ne nabrajam i ne spojlujem sad), zasnovanih na sugestiji odnosno na pretnji koja ima ambivalentan a ne eksplicitni palp izgled (iskežene face, demoni, čudovišta, duhovi…). To će reći da režiser zna šta i kako radi, kako slika, kako frejmuje, gde/kad seče, itd.

+ Muzika je izuzetna: pravi blast from the synth past, zvuči kao Tangerine Dream iz zlatnih 1980-tih horor dana (The Keep, Manhunter, Near Dark). Istina, moram reći da je muzika maltene bolja nego što film zaslužuje – štaviše, ponegde i odskače od scena na koje je nalepljena: jeste lepa za uho po sebi, ali je često u slaboj vezi sa time što, kao, ilustruje u datom trenutku.

Šta fali?

- Idejnost je problematična, jer opet se vraćamo na staru ideologiju slešera "Sex is bad, mkay? If you fuck – you die, mkay?" Dobro, nije to baš toliko debilno kao u doba Petka 13-og, jer ovde je poenta radije "Pazi s kim se fukaš, možeš se pokajati" pa je stoga "demon" ovog filma ne toliko seks kao takav, koliko polna bolest; znači, uz malo pameti i pažnje može se taj "demon" izbeći.

- Tempo je previše letargičan, a likovi previše nezanimljivi da bi se njihova priključenija pratila sa dubokom unesenošću: nema tu one sočnosti i duše koje je Krejven u svojim zlatnim danima umeo kao niko da proizvede (A Nightmare…, Scream) a da, opet, time ne naruši stravu. 

Odnosno, likovi nisu loši, ali jedva dosežu nivo zvani OKEJ: drže vodu ali ništa za pamćenje (ista boljka kao OKULTIS i BABA ĐUKA).

- Proizvoljnost koncepta je donekle kvalitet (weird, iracionalno, neizvesnost, ne se znaje…) a odnekle nedostatak, kada taj anything goes počinje da smeta sa svojim apsurdnim neobjašnjivostima. 

Ne, ne tražim da mi se crta do poslednjeg slova kako sve ovo funkcioniše, kako je nastalo ovo "seks prokletstvo" i zašto ima baš ovaj oblik, baš ova pravila, zašto se javlja baš kroz onakve prikaze itd. ali opet, bar malo nekog privida reda i smisla ne bi bilo loše. 

Zašto baba? Zašto goli muškarac? Zašto silovana devojka? Ako već nisu od krvi i mesa, zašto krvare kad se u njih puca?

Šta, tačno, biva sa žrtvama jednom kad ih stigne to što ih PRATI? Curu na početku nađu sa jednom nogom zalomljenom unapred (vidi sliku); originalan prizor ali, šta s tim? To je sve?
 
Momka koji strada kasnije - ženska prikaza praktično siluje. Implicira se da mu time nekako isisa životnu energiju, ali suviše je to mutno prikazano, a on na kraju - samo malo bleđi nego inače: ništa mumija i facijalna deformacija a la RINGU žrtve. Fali nam treća žrtva bilo kog pola za patern (if any); ovo, ovoliko, deluje previše proizvoljno.

- Odsustvo jakih set-pisova, previše anderstejtmenta, sumnjivo-plitka idejnost, neupečatljivi likovi, mlak završetak… sve to nisu strašne boljke da se film pokopa pod zemlju, ali akumulirane ovako ipak opterećuju ono što u njemu valja, i naginju ga ka trojci.

Znači, gledajte, plašite se, uživajte, i – pazite šta (i s kim) radite!

VUKODLACI (1)! WOLF COP (2014)

            Vukodlaci! Na mase i na buljuke! Gomila vukodlačkih filmova izašla u poslednjih pola godine! Zakon velikih brojeva je neumoljiv – nešto tu mora da valja! Ili ne? Hm, videćemo...

           

WOLF COP

CAN, 14

**(*)

2+

            VUKOPAJKAN je kanadski pokušaj palp-krimi-noar-horora o smrdljivoj pijanduri u uniformi koju ujede vukodlak, što ovoga pretvori u noćnog borca za pravdu.

To znači da on postaje branitelj opšteg mesta u ovim petparačkim scenarijima – malih privrednika, dragstora i sličnih sitnih prodavaca na udaru sitnih pljačkaša.

Postavši vrsta superheroja, i on, kao takav, mora da ima svoje specijalno vozilo: ako može Betmen da ima Betmobil, može i ovaj da ima Vukmobil! Budalaština, ali za decu i mlađe tinejdžere te stripadžije ovo možda čak i bude svarljivo.

A onda se iza sitnih lopova i džeparoša otkrije i malo veća zavera u mestu, sa nekakvim šejpšifterima i nekom nabudženom mitologijom i masterplanovima (zeeev, zaboravio sam već detalje, dal ima neke veze s "Krvavim Mesecom" ili sa krvlju vukodlaka il tako nekim sranjem koje je neophodno da bi se... postiglo nešto strašno veliko i opasno... zeeev...).

To dovodi do okršaja sa ovim čudima sa obiljem osrednjeg CGI-ja i nimalo saspensa ili zabavnosti u tom limp dick finalu.

Film počinje srednje-obećavajuće, a onda već posle prve trećine krene da tone prema kraju, čim ispuca svoja 2 ½ fazona i postane sve usiljeniji, sve nezanimljiviji.

Efekti maske su pristojni, ali nema ih baš mnogo, i nisu po sebi dovoljan razlog za gledanje. 

Sama transformacija (obavezan deo svakog poštenog WW filma!) rešena je tako što je vukodlak već gotov ispod ljudske kože, pa samo treba pocepati tu kožu, i eto njega gotovog, rutavog, ispod.

Ukratko, ako niste mnogo probirljivi, ako volite palp-treš i žanrovske bućkuriše bez mnogo pretenzija a kamoli ozbiljnosti, plus baš izgarate za vukodlacima, ovo je dovoljno podnošljivo za jednokratno neobavezno osmatranje.

MEDVEDI (2. deo)! GRIZZLY (aka RED MACHINE, 2014)

U okviru akcije "Mama Priroda nije samo cveće, ptičice i drveće", evo nama i drugog upozoravajućeg filma na temu krvožednih šumskih svaštoždera.

GRIZZLY

**(*)

2+

Nasuprot skoro svemu što smo videli u BACKCOUNTRY-ju došao je red na nemaštovito ali barem direktno nazvan filmček grizzly (ponegde i pod debilno zavaravajućim nazivom RED MACHINE). On nije bogzna koliko bolji od gorepomenutog, ali je barem nešto malo zabavniji.

U pitanju je B-movie koji ne pati od bolesti zvane "stvarnost", ne trudi se da nas uveri kako je ovo sve moguće niti da je "zasnovano na stvarnom događaju". Grizli ovde ne pojede samo jednu žrtvu u čitavom filmu kao onaj lenjivac iz BACKCOUNTRY-ja; 

ne, deco, on izede bar pet-šes' nesrećnika koji su pošli u šumu na "Prvomajski uranak", a to ne vidimo u trepni-i-propusti kadrovima, nego polagano i fino, da se mogu lepo osmotriti kandžama iskidana lica, otkinute ruke i odgrižene face. Ima ovde dovoljno sirovog mesa za na skaru...

Ukratko, ovo je nešto kao znatno profesionalniji rimejk istoimene orgije neukosti i debilizma, C-filma grizzly Vilijama Girdlera iz 1976: i ovde su sirasti likovi i situacije i preterivanje na mnogim nivoima (istina, golotinje ima načas u jednoj sceni, šifra: sise), ali barem poseduje elementarnu dozu onoga što naš narod naziva "entertainment value".

Tome, pored dobrih efekata maske, pomaže i nesvakidašnje jaka glumačka ekipa: mužjačina sa ženskim prezimenom – Tomas Džejn (MISTER Džejn!), seksi žena sa najrogobatnije odvratnim imenom na nekoj lepotici u poslednje vreme – Pajper Perabo (zvuči kao nadimak nekog Mister Noovog avio-mehaničara!), 

čovek sa dva imena bez prezimena – Skot Glen (ili Glen Skot? To mu dođe nešto kao naš Filip David!) i najzad, brat od tetke Džoa Bob Brigza, Bili Bob Tornton, koji ovde igra antipatičnog i "zlog" (krivo)lovca sa vrlo prijatnim šarmom i bad boy harizmom.

Medved je, avaj, pretežno CGI piksel (i nešto malo maske za krupne planove čeljusti), a finale sa istom takvom pirotehnikom, vatrama i eksplozijama je prećerivanje s fantazijom čak i za ovaj nivo, ali, kažem – nije to nezanimljivo ako naštelujete mozak na ove (niske) frekvencije.

Takođe, prećeralo se i sa dramom između dvojice braće: pajkan (mister Džejn) i iz zatvora pušteni Džejms Marsden (igrao u nekim superherojštinama; meni nepoznat) sa različitim motivima (i koškanjima) idu u šumu, gde ničim izazvano i nizašta upotrebljeno GLUVA Pajperka (Džejnova ženica) proučava životinjke dok besni grizli glave grize svemu što mrda... Ipak, sve u svemu, ovo je simpatičan, gledljiv palp za kasnonoćnu razbibrigu.

PS: A ako baš želite da, za promenu, pogledate IZUZETAN film o grizlijima, ljudima i Mami Prirodi (ali i o toliko još toga drugog zabavnog i pametnog), moj Pečat preporuke ipak ide na remekdelni dokumentarac Vernera Hercoga, GRIZZLY MAN.

MEDVEDI (1. deo)! BACKCOUNTRY (2014)

   

            U okviru akcije "Prvomajski uranak" prigodno se podsećamo toga da ljudi vole da odu u prirodu, zapišavaju zelenilo i peku roštilj na otvorenom jer takva akcija nas vraća u naše slavne polumajmunske, pećinske dane – ali kao što voli čovek da prezalogaji na otvorenoj vatri ispečenu kobas'cu ili ćevap, tako i Mama Priroda, preko svojih divljih agenata, voli da malo čalabrcne one koji zabasaju malo dublje sa njenih utabanih staza.

            Dakle, svi vi koji ovih dana idete u šume i divljine kako biste osetili "Dodir prirode" TM, imajte na umu da vas tamo može dočekati i nešto mnogo krvoločnije i opasnije od krpelja, a to su – DIVLJI MEĐEDI! I pod time ne mislim samo na polupijanu "urbanu" ili gejačku stoku koja pali vatre, pušta turbo folk buku usred zelenila i ostavlja plastiku i ostalo đubre svuda za sobom. Ne, mislim i doslovno na medvede.

Evo, zato, kratkih ali slikovitih osvrta na dva nedavna, nova filma na temu šumskih izletnika koji najebu od strane medveda. Prvi je

BACKCOUNTRY

**

2

            Ne padajte na reklamu i najave: ovo NIJE horor film, nego drama, pa još "zasnovana na stvarnom događaju". Ukratko, momak vodi đevojku na izletište u šumama, van jeka sezone, i van utabanih staza. To je kraj u kojem je odrastao i on je zapeo da joj pokaže jedno prekrasno mesto, nekakvo zabačeno jezerce gde je, navodno, ludački divan pogled.

Sreću mu na tom putešestviju prvo pokvari mrcina sa irskim akcentom, Erik Balfur, prema kojem je ženica neopravdano srdačna i bezveze ga –iako im je potpuni stranac, prvi put viđen u toj šumetini – pozove na večeru, a ovaj ubrzo pokaže vrlo zajebano lice...

            Da stvari budu još gore, naš kreten se narednog dana, naravno, izgubi, a tamo gde curicu odvede nema ni J od jezera. Ona je, naravno, besna, a on patetično prizna da je u celo to sranje uvukao nju i sebe kako bi je baš tamo zaprosio.          

            Znači, imamo film o dvoje imbecila koji rade stvari koje pametni ljudi ne rade, pa stoga imamo i eksplicitno naravoučenije x 2:

1) kad ideš u šumu, ne udaljavaj se mnogo od staza, ne kurči se pred ženskom po svaku cenu jer imaš jake šanse da te zezne ona druga Ženska, zvana Mama Priroda; nosi sa sobom mape, i ne ostavljaj mobilni u kolima ("neću to sranje uz sebe, želim ODMOR"; e, a kad se izgubiš u šumi i ne znaš gde si, idiote, onda se odmori i od mozga i od života!);

2) kad usred šume po prvi put vidiš neznanca, a on izgleda znatno veći i jači od tvog momka, nemoj ga zvati na večeru, pa makar i zato da bi dečka malo pravila ljubomornim, jer bi ovaj mogao da vam oboma zagorča i večeru i veče sa svojim "Tko jači – tlači" nastupom.

A kad na tu i takvu scenu stupi još i krvoločni međed, pruži se prilika i za treće naravoučenije:

3) Ako već sa sobom nosiš SPREJ PROTIV MEDVEDA, nemoj da čekaš da ti zver otkine sve udove sa trupla pre nego što jebeno rešiš da ga njime nešto malo prsneš!

Sve u svemu, ovo je solidno snimljen ali konceptualno nezanimljiv film o krhkosti muškog identiteta s početka 21. veka (pakao su drugi ljudi; pakao je priroda; pakao su drugi medvedi!) u kojem se uzgred, na minut-dva, pred sam kraj, pojavi i jedan grizli.

            Za pohvalu je to što su koristili pravog medveda, a ne kompjuterski nacrtanog: to svakako dodaje uverljivosti. Ali i uverljivost je ponekad precenjena vrlina: nismo ovde došli da gledamo direktan prenos stvarnosti niti ilustraciju tamo nekog člančića iz crne hronike ("Izletnika pojeo medved; Lokalci kažu – Š'će u riljano?") kakvih ima svako malo, nego da se zabavimo i naučimo nešto korisno.

            Zabave ima MALO, i od sorte drugačije od onoga što plakati, trejleri i najave obećavaju (horor), a čak i kao drama je to vrlo jednodimenzionalno, površno i mlako. To je tako naročito zato što slepo držanje za "stvarnost" čini i dramaturgiju tankom: jer – SPOJLER! – kad medved proždere momka (u brzim kadrovima, ali sa odličnom i vrlo realističkom maskom i krvavim efektima), curica samo otrči kroz šumu u bezbednost, pređe čamcem jezero, i vrati se u civilizaciju, čak i ne ubivši prethodno medveda na neki spektakularan način (ne, deco, meda ovde preživi) – a kad dođe, sva nikakva i iznurena, u "civilizaciju", tamo je dočeka Balfur kao vođa nove grupe turista.

            Znači, bilo kuda, međed (ove ili one vrste) – SVUDA!

E, ako procenite da ti ćevapi kupljeni na "Akciji" u Megamarketu vrede ove i ovakve Akcije sa međedima po šumama i gorama, a vi izvolite. Ali barem uz ćevape ponesite sa sobom i mapu i mobilne telefone.

Srećan vam Walpurgisnacht, drevni Praznik "Rada"!

---U idućem nastavku. GRIZZLY!!!