ALLELUIA (2014)

***

3+

            Dugo čekani novi film Fabriza du Welza (a da nije bezlična bljuzgava tezga, kao COLT 45) odgledao sam čim se pojavio, pre par meseci, ali tek sad nađoh vremena da napišem koju o njemu: ukratko, nije baš razočarao, vrlo dobar je i pažnje vredan, ali sa svojom snažnom trojkom (3+) ipak donosi primetan pad u odnosu na remek-delo VINYAN (5-).

Znatno mu je konvencionalnija ova varijacija na Honeymoon Killers, i ispričana je na srazmerno konvencionalniji način – naravno, ipak začinjen du Welzovim fetišom prema jarkoj crvenoj boji i sličnim stilizacijama i nadrealizmima i "artizmima" (ružne debele matore žene – skroz frontalno gole), ali kad se ta šminka sljušti, ostaje jedan tek blago natprosečan film o priči koju smo već gledali.

Ono najvrednije, gde ALLELUIA odstupa od filmske rulje i postaje najzanimljivija, jeste u tretmanu ljubavi koji je ne samo neromantičan nego i skoro sasvim anti-romantičan: ovo je zaista retko opor film u prikazu ljubavi kao čiste sumanutosti, ludila koje ispija razum, koje je potpuno iracionalno i (samo)uništiteljsko...

...i, ako se dovede do nivoa ekstremne zavisnosti ("ne mogu da živim bez tebe!" – "za tebe ću učiniti SVE!" – "samo TI si važan/žna, SVI ostali nek idu dođavola!" itsl) postaje ozbiljna patologija. Dakle, ako se gleda kao vrlo crna i okrutna parodija na uobičajene "boy meets girl" romanse, ovo je prilično zabavan psiho-triler.

Sve je tu: s jedne, muške strane – ljigava proračunatost ("muvanje"); s druge, ženske – totalna samounižavajuća adiktivna predanost ("zaljubljenost"), i sve nijanse između: patološka ljubomora, prevara (finansijska) i preljuba, gaženje svega pred sobom samo da si s njim (uključujući i surovo ubijanje, nemilosrdno, ne libeći se ni pred decom), ponižavanje sebe i drugih, pravljenje sebe budalom, divljanje u vrtlogu strasti, stalne nesigurnosti i sumnjičenja ("voliš li me? stvarno? zakuni se!") i, naravno, hladnokrvna izdaja.

Retko je kada na filmu ljubav bila prikazana ovako hirurški ledeno i mračno i antisladunjavo, čak surovo realno, bez uobičajenih šećerlema – moglo bi se čak reći sa snažnom dozom mizantropije: ograničenija publika možda može govoriti o mizoginiji ovde, ali objektivno gledano, i muškarci i žene su u filmu prikazani kao podjednaki idioti što se tiče erotsko-romantičnih nagona i poriva s njima srodnim, samo na donekle različite načine (žene su, ipak, prikazane za nijansu ili dve ekstremnije luđe u ljubavi, for better or worse).

Zanimljivo je da je du Welzov masterpis, VINYAN, ako se ispravno čita, zapravo svojevrsna surova parodija na još jednu kinematografsku (a i šire) svetinju – majčinstvo uopšte, ali pre svega tzv. "majčinski instinkt" i sve iracionalnosti i ludila s njim povezanim, koje se obično idolatrišu kao najsvetije od svih krava i niko ne sme da ih u pitanje dovede. 

U ALELUJI on se usuđuje da brkne u oko još jednoj svetinji, LJUBAVI, koja je, kao što već rekoh, ovde kao malo gde prikazana bez šminke. U oba slučaja, muškarac je samo prividno taj koji kontroliše, koji je naizgled snažniji, a zapravo ženino ludilo je to koje drži kormilo (ko je rekao – kurac?) i koje muškarca vodi u propast.

U tom smislu je dosledan i način snimanja – sa mnogo krupnih planova, i sa zrnasto-mračnom fakturom slike, kao da je slikano na 16 mm traci, čime se potencira naturalizam neholivudskih fizionomija glumaca i glumica, ovim postupcima dodatno poružnjenim. Imajući u vidu da se radi o najtaštijoj vrsti stvorenja, mora se glavnim glumcima skinuti kapa na hrabrosti i otvorenosti da budu na ovakav način ovoliko ogoljeni i rugobizovani. Jer ipak, jedna stvar je kad igraju rugobe pod naslagama šminke - kojekakve čoveke-slonove, unakažene, maskom MONSTER-poružnjene: glumci vole da se maskiraju i krevelje; ali sasvim druga stvar je kada treba da igraju rugobe bez šminke, samo onim što im je priroda dala, svojim golim licima.

Oboje su odlični, i Lola Dueñas kao patološki zacopana ludača, i Laurent Lucas kao proračunati ljigavac i, zapravo, mekušac, koji na kraju ipak ispadne (malo) veći čovek (i to plati kao i svako ko se ikad zajebao da bude dobar prema ljudskom biću a ne, recimo, prema psu) – ali blagu prednost dajem Lukasu, inače, du Welzovom veteranu. 

Ovaj glumac je već igrao takođe neodoljivo zabavno ljigavog švalera-zavodnika matorih koka u njegovom debiju, CALVAIRE, i posle ALELUJE može se reći da je du Welzu postao ono što je Reimiju Brus Kempbel, tj. omiljena vreća za šutiranje i boksovanje. Veliki rispekt za Lukasa, jer potrebni su veliko umeće i muda da ovako snažno i do kraja igraš puža golaća u ljudskom obličju i da ga, na kraju, i odbraniš kao lik, a da ne deluje da se trudiš oko toga.

Šteta što je reditelj i ALELUJU zamalo pokvario svojom već pomalo napornom sklonošću ka opskurantističkim završecima, koji mu krase SVA četiri filma do sada (da, čak i tezgu!) – s tim što jedino u VINYANu taj kraj samo izgleda zamumuljen, ali ako se pažljivo gleda i tumači, zapravo je jasan i ima snažnog smisla. 

U ostala tri filma, računajući tu i ovaj, ne izluđuje toliko to što ne znamo kako da tumačimo to što se desilo koliko to što reditelj odbija da nam jasno pokaže ŠTA SE DOKURCA uopšte zaista desilo. Istina, posle nekoliko vraćanja i frizfrejmovanja i to postaje nešto jasnije, ali... daj, zajebi s tim više.

I zbog toga, a i zbog nekih drugih odlika nagoveštenih gore, du Welz i dalje obitava u čudnom interregnumu između ozbiljnog autora i sumnjivog pozera. Za krajnju presudu moraćemo da sačekamo njegov naredni film – nadajmo se ne tezgu, nego još jedan iz srca i muda (manje-više), poput ovoga.

True Detective, ponovo

            Posle moronskog završetka I sezone serije True Detective bio sam, blago rečeno, drastično ohlađen na prospekt II sezone. Tokom njene produkcije bio sam dodatno ohlađen distanciranjem njenog tvorca, Picolata, od horora, weirda i svega onoga što je (zlo)upotrebio kako bi našminkao svoju inicijalnu tvorevinu – ne shvatajući, jadnik, da je upravo u tim momentima počivao dobar deo snage i posebnosti i misterije... 

Debil je rešio da u II sezoni tu šminku svede na minimum, i da se posveti onome što smo već milion puta videli u sličnim serijama: obični krimi šenanigani oko manipulacije sa zemljištem i tako neke gluposti za ljubitelje dnevnih novina i prozaičnih sadržaja. Uostalom, evo vam ih mućke oko zemljišta za tzv. "Beograd na vodi" i slične projekte kod nas, pa čitajte storije o tome, šta vas zabole za izmišljeni grad u Kaliforniji?

Uprkos tome, pogledah 1. epizodu II sezone. I šta reći nego - pih. Da nije kredita iz I sezone i zaostatka radoznalosti da vidim da li taj Picoblato uopšte ima nešto zanimljivo na umu - teško da bih ovo dalje gledao samo na konto onoga što je ovde dato.

Da je udica - pa i nije neka. Sećate se kako je 1. epizoda I sezone grabila za muda i smesta stvarala adikciju i želju, čak nestrpljenje za JOŠ? E, ništa slično u ovoj mrtvopuvačkoj, dosadnoj epizodi.

Da je ne znam kolko zanimljivo - nije. Da nešto posebno obećava - teško. Korektno je to: ipak je tu budžet, nabudženi (ali generički) reditelj akcijaša, dobri glumci... ali sve je napadno neizuzetno. TD1 se smesta nametnuo kao nešto posebno. TD2, za sada, ne obećava posebnost ni u najavi.

Da ovo priđe ma i trećini posebnosti I sezone (da, čak i sa svim njenim samozaseravanjem na kraju)? Biću zaprepašćen ako se to desi. A da dobaci bar polovinu (ultimativno skrnave) I sezone, to već sad ozbiljno sumnjam. No, pogledaću i narednu epizodu. Ali smanjenih očekivanja.

            Umesto detaljnog obrazlaganja gornjih impresija i slutnji, poslužiće mi citati iz Hafington Posta koje mogu i doslovce da potpišem: uštedeće mi vreme i trud (koje nemam za bacanje) da pišem o nečemu ovoliko neinspirativnom kao što je TD2, a što su drugi već pametno rekli.

"I love that each of these characters are lost souls struggling to find purpose, but it's difficult to actually feel anything while watching them." 

            =Jeste, teško je zanimati se za ovoliko klišetizirane i nezanimljive likove.

 

"When I finished the first episode (of TD1), I was stunned. I wanted more, and I wanted it right then and there. I loved it so much that I was very forgiving of the contentious finale. I was expecting at least a tinge of that in Season 2. But if I weren't paid to write about pop culture, I would have little impetus to keep watching."

            =Da, prve dve epizode TD1 sam slistio u cugu čim sam na Fejsu kod nekih američkih prijatelja video da se u seriji aludira na Kralja u žutom; naravno, serija me je kupila grdnim kvalitetima nevezanim za Čejmbersovu pričicu i koncept: režija, gluma, likovi, dijalozi, vajb... bila je to čista magija. A takvoj magiji nema ni traga u 1. epizodi II sezone.

"There is hope, but my biggest gripe is how unfocused and overcrowded the opener felt. If I were to judge Season 2 based on the premiere, it doesn't seem like the show has much of a hook. It's self-serious in all sorts of uninteresting ways."

            =Da, sat vremena ekspozicije, uvoda u neke nezanimljive likove, sa užasno lošim ritmom i mudom, a sve neprestano oscilira između dosade i nenamerne auto-parodije...

"none of the characters so far feel a fraction as original as Rust Cohle or Marty Hart. And when they finally met in Sunday's episode, you could almost feel their own lack of enthusiasm for what's to come."

=Makar i glavni likovi I sezone bili zasnovani na klišeima (hej, ovo je detektivska serija, PULP, a ne Dostojevski!), bili su takvi da u čoveku bude snažno zanimanje: kakvi su neka su, ali zanima te šta će dalje s njima biti... Hell, čak bi možda i poželeo da se družiš s nekima od njih... 

A ova trojka ovde, pih: jedan siledžija-kreten (Kolin Farel, najbolji i najmanje nezanimljiv u triju), jedan impotentni bezlični mladunac sa ratnim ranama i mnogo tragikomičnog broodinga (Tejlor Kič – da, kič, zaista) i jedna policajka napadno sjebane familije (tatko je nekakav Nju ejdž guru sektaš smešno neprikladne duge kose /Dejvid Mors/ a sekica – porno "glumica") koju tek korektno ali neintrigantno igra Rejčel Mek Adams, ko god ona bila. (Ne, na donjoj slici nije ona...)

 

"it's still missing the awe-inspiring confidence of its predecessor. We were all wowed by Rust and Marty's story because it was so richly embedded in literature, philosophy and the psychology behind the season's crimes, and it felt certain of its direction from the start. Now, though, these three lost detectives, and the truth behind the dead city manager, fall as flat as Rust's metaphorical circle."

=Vrludajući nezaplet bez ikakvog fokusa – odnosno krajnje mlakog izgovora za to (nestanak nekakvog budžovana – tek na samom kraju mu nađu leš pa priča može da počne) ne nudi ništa naročito za pod zub.

"OK, ovo je samo 1. epizoda," reći ćete – "Picoblatova genijalnost će doći do izražaja u narednim epizodama, želimo da verujemo, on nas ne bi izneverio!" A ja kažem – ako se po jutru dan poznaje, ovo će biti jedan tmuran i bezličan dan bez padavina niti ičega za pamćenje. No, videćemo.

Nego, da se vratimo nečem zanimljivijem vezanom za ovu seriju, tj. za njenu I sezonu.

Izašao je novi broj fanzina EMITOR, a u njemu pored ostalog možete naći i kraći tekst pod naslovom "True Detective: Koliko je Rast Kol zaista seksi, ili zašto žene vole paćenike" koji potpisuje Tijana Tropin. Sam po sebi tekst i nije bogzna šta – prilično neuspeo ženski pokušaj da se našali sa gledateljicama ove serije, ali i sa onima (muškima) koji su njome bili razočarani (na kraju), tekst koji bi hteo i jare i pare, ali to je teže ostvariti nego što izgleda. 

Nije baš Mekounahej ali - curice, to vam je što vam je. Ili ovaj paćenik ili Farelovi brkovi!

Ipak, tekst nije loš, umereno je zabavnjikav, i vredi ga pročitati makar kako biste mogli bolje da pratite moj odgovor na njega.

Tekst imate onlajn, OVDE.

 

A moja reakcija na njega je – ovde:

dr Ognjanović: Objasnila ova Jvrvtvrvćka!

Ghoul: Mnjah. Šta je objasnila?

dr Ognjanović: Pa to, da je Mekhounekhej mnogo dobar baja, naročito kad pati: prosto budi materinski instinkt u ženskinjama. Žude da ga zaštite, da mu pomognu, da mu metnu zavese i muškatle u opusteli stan, da mu rode potomstvo, da s njim nastave greh i grešku prokreacije...

Ghoul: Pih. Žene. A o čemu bi drugom one?

dr Ognjanović: ... I da je cela serija zapravo jedna bromansa, da nam je Picolato dekonstruisao "buddy" krimiće tako što je... uh, ne znam, što je pokazao sjebanost i jednog i drugog, bez žena.

Ghoul: Svuda pođi, (svojoj, if any) ženi dođi...

dr Ognjanović: Pa da, večito žensko vazda nam ga diže...

Ghoul: Dobro, ne sporim. Ali što onda umesto Žutog Kralja nije stavio Magnu Mater?

dr Ognjanović: Pa ok, stavio bi, možda, da je za nju čuo, nebitno.

Ghoul: Pa naravno da je nebitno, u tome i jeste problem sa serijom. Žuti Kralj, Magna Mater, Njarlatotep, Jog Sotot, Pera Detlić, Ubo Šatla – štagod...

dr Ognjanović: Hvataš se za sitnice. Suština je drugde. "Scenarističke i rediteljske odluke su konsekventno donošene..."

Ghoul: Ajde? Konsekventno? Računajući tu i onaj nekonsekventni rasplet?

dr Ognjanović: Nogekako! Naročito taj rasplet! "Ova serija prikazuje razvoj i sazrevanje glavnih junaka na vremenskoj skali..."

Ghoul: Sazrevanje? Za šta? Da padnu jedan drugom u naručje, brbljajući o "pobedi svetla" zasnovanoj na komatoznoj halucinaciji? Ili u naručje neke Jvrvtvrvćke, koja će da im malo provetri sobu i obriše prašinu s knjiga o serijskim ubicama i raznim psihopatologijama?

dr Ognjanović: Što da ne? Valja se i to!

Ghoul: Ne sporim, ali nekako je to sitno kao naravoučenije.

dr Ognjanović: Eh, sitno. A šta bi ti? Kosmičku stravu? Konsekventno sprovođenje nihilizma: da Rast, u Karkosi, umesto one šarene laže i mrtvog deteta (ko pomenu kliše?) vidi zjapeći ponor univerzalnog crnila, da se suoči sa izluđujućim paradoksom, sa košmarnom opscenošću toga da budeš nešto što ne zna šta je a opet veruje da zna, nešto što je zapravo ništa do majušna čestica što sačinjava telo Velike Crne Svinje Koja Se Valja U Velikoj Reci Crnila koja se nama ukazuje u vidu izlazaka sunca i nebodera, kao svi oni čvorovi prošlih dešavanja i rasplitanje tih čvorova u budućnosti, kao rođendani i sahrane, kao sateliti i mobilni telefoni i rakete lansirane u svemir, kao nacije i narodi, kao zakoni prirode i zakoni čovečanstva, kao porodice i prijatelji, kao sve, uključujući tu i ove reči koje ispisujem? To bi ti?

Ghoul: Pa, recimo. Tako nešto. Ako ćemo da budemo konsekventni...

dr Ognjanović: Ali, kako ne razumeš, kad je toliko prosto: suština je u tome da nema smisla – iza višedecenijske mega-zavere stoji degen iz trećerazrednog hororčića, Karkosa je samo napušteni bunker kojeg je neki nadahnuti scenograf nakitio kao za spot Merilina Mensona, Žuti Kralj je kostur, lutka, ukras...

Ghoul: Crvena haringa, kao što već rekoh u svom rivjuu...

dr Ognjanović: Samozavaravanje! Pred suštinom: ljudi se "suočavaju sa svojom nedostatnošću i prolaznošću!"

Ghoul: Aha. Tako što prigrle "Treće oko" i njegova njuejdžersko-pravoslavno-paganska obećanja zagrobnog života-paralelnih dimenzija i Svetla S One Strane...

dr Ognjanović: Jbg, daj šta daš! "Vizija ljubavi s one strane groba..."

Ghoul: Pih. To čak i meni zvuči previše nekrofilno.

dr Ognjanović: "Kao da je zabranjeno poverovati u štogod da bi se čovek bar malo utešio..."

Ghoul: Makaršta!

dr Ognjanović: Kad smo kod toga, daj pristavi kakao dok ja skidam 3. epizodu III sezone HANIBALA. Tamo nema ovih sranja sa "vizijama ljubavi s one strane groba..."

Ghoul: Što jes – jes, to se zove konsekventna serija! Naravno, ako je ne ukenjaju u zadnjoj epizodi. Ali nešto sumnjam u taj scenario.

dr Ognjanović: Dobro, kad će rivju...?

Ghoul: Biće, nadam se, u narednim nedeljama. Ako mi daš tren predaha od svih ovih tvojih prevoda, pogovora, radova, prikaza i članaka...

dr Ognjanović: Ehhh... Videćemo... (Zuri u prazno belilo kompjuterskog monitora koje traži da bude ispunjeno – zuri, ali ne žuri.)

Vršački gotik

  

            Evo kratkog, slikovitog izveštaja o mom nedavnom povratku u Vršac, grad koji mi je drag kao i svaki u kojem imam prijatelje – a ovde ih imam nekoliko. Povod je, ovog puta, bilo autorsko veče u organizaciji "Tačke susretanja", i izveštaj o tome već imate ovde.

            Red je sad da obznanim i neke druge slikovite radnje i akcije od mogućeg interesa (za čitaoce ovog bloga) kojima sam se bavio tokom tog vanredno prijatnog vikenda (još prijatnijeg nego kada sam prvi put bio u Vršcu, jer tada je duvao prilično hladan vetar).

            Vratio sam se i ovog puta u vršački park da obiđem lavkraftovsku Dagon-fontanu: sada je, kao u onom vicu o ludacima u bazenu, bilo čak i vode u njoj!

            Tom prilikom, ničim izazvan, završio sam u kratkom filmu o izvesnom Miti Kombajnu ("najslavnijem vršačkom klošaru svih vremena"), u režiji legende andergraund scene, ne samo Vršca nego i čitavog Balkana – osobe pod umjetnim imenom Wostok.

            Ako baš insistirate, taj film ("Čovek ili mit?") možete pogledati ovde. Odmah napominjem da je moje učešće u njemu sasvim u duhu deadpan treša koji Wostok neguje, a što sam improvizovao na licu mesta.

            Odmah zatim otišao sam u vršačku katedralu, jednu od tri najveće na Balkanu. Ostale dve su u Hrvatskoj; stjecajem okolnosti, bio sam i u onoj najvećoj, u Zagrebu, kojom prilikom mi je vodič bio izvesni istoričar umetnosti za koga su neki od vas možda čuli: zove se Đorđe Kadijević.

            Kad sam kod Kadijevića, prva asocijacija na njegovo ime je Leptirica, dakle Milovan Glišić – et voila: u ovoj katedrali zatekoh spomen jednom zločestom Crnom detetu iz jedne druge znamenite Glišićeve pripovetke (da, znam da znate – "Glava šećera")...

            Naravno, iskoristio sam priliku da se smesta ispovedim zbog učešća u Wostokovom filmu.

            I uzgred sam zatražio zaštitu od prilično okrvavljenog Hrista. Ah, ti katolici: da li bismo uopšte imali splatter danas da nije bilo njih?

            Popodne smo se popeli i na najveći vrh u Vojvodini (contradictio in adjecto?), tj. na Vršački breg, i overili tamošnju ukletu (ali ne Ćele) Kulu. Društvo su mi pravili učesnici promocije od prethodne večeri: pisci Dejan Mak i Ilija Bakić, te moj drugar i domaćin, Ivan K, i Časlav V. koji je na izvestan način skrivio moj dolazak.

            Bila je to prilika za foto sešn sa ZAVODNIKOM

i sa upravo izašlim Blekvudovim VRBAMA

ali i sa drugim novim dodacima mojoj sve napučenijoj biblioteci.

Iako je dan bio sunčan, čak i previše za moj ukus, pogled koji se sa ovog vrha pružao u daljinu, na basen mrtvog Panonskog mora, bio je magličast i blago gotski. Ili barem suicidalan.

Silazeći s brega zabeležili smo i nekoliko potpuno nadrealnih detalja, sasvim prikladnih za dan koji je na svoj način otvorio Wostok: prvo je tu bio nekakav zaostali tenk,

a odmah pored i utamničeni magarci koji, valjda, služe za igru deci iz obližnjeg parkića i za slikanje kojekakvim hodočasnicima koji se tu zadese.

Na vidikovac kraj stare (i svakako uklete) crkve stigli smo taman na vreme za spektakularan zalazak sunca,

i za hororičnu večernju propoved

a obližnja ruševina (svakako ukleta) kao da je bila teleprontovana sa lokacije nekih 300 km južnije, iz sela koje je nadahnulo ZAVODNIKA,

pa je bilo neizbežno da i nju overim, uprkos opasnosti od zmija, beskućnika ili barem "nagaznih mina".

Ništa od tih ili nekih drugih loših stvari nije me tu zadesilo, dapače: popodne je bilo izuzetno prijatno, kako jedino i može u ovako dobrom društvu – gde se isticao Ilija sa svojim vicevima, šalama, pošalicama, igrama reči, šaljivim anegdotama i drugim burleskama po kojima je poznat onima koji imaju privilegiju da im je poznat.

Posle ne baš kratke i jednostavne potrage za zaista prijatnim ambijentom, na kraju pronađosmo jedan koji meni nije bio oduran, pa veče skončasmo u finom kafiću gde su neki pili pivo a neki smo dobro, domaće, crno vino.

Sve u svemu, vredelo je doći. I opet ću, i opet ću, ako bude sreće...