Evo mog
osvrta na nedavno održani, jubilarni, deseti FESTIVAL SRPSKOG FILMA FANTASTIKE.
Možda neće biti onoliko sočan kao što ste navikli jer, prosto, nemam dovoljno
vremena da zalazim u sitna crevca, ali trudiću se da budem sažet i slikovit ako
već ne mogu da budem minuciozno obducentski nastrojen.
Krenulo
je sa karnevalskom atmosferom, što je sasvim u duhu festivala koji je jedno od
ranijih izdanja otvorio trbušnom plesačicom sa zmijom.
Dakle, zabavno dizajnirane
kreature na štulama, visoke preko 3 metra, dočekivale su i prepadale zbunjene
posetioce na vratima SKC-a, dok su ispred drugi fantastični stvorovi zasenjivali,
plašili, a možda i privlačili masu.
Bilo
je žonglera sa vatrom, bilo je nekakvih vila i žena-zmajeva koje su se
premetale i vrtele ispred SKC-a, i sve je to vrlo lepo izgledalo, kao što slike
jasno govore.
Na
otvaranju su nastupali nekakvi bubnjari, koji su bili dobri i pompezni – a
paralelno sa njima, između bine i prvog reda sa počasnim gostima, skakutali su
i prevrtali se neki momci, parkurci ili kako li se već zovu ti što vole opasnu
igru parkura. Čisto da ostanemo u domenu cirkuzijade.
Momci su bili ok, ali ne
baš savršeno uvežbani i u nekoliko navrata sam imao utisak da je dlaka falila
da se neko tu polomi pred gostima. Srećom, to majmunisanje je prošlo bez
posledica.
U
susednoj prostoriji ubrzo zatim, dok su još trajali filmovi, načeta je
rođendanska torta u obliku mozga: pomalo
bizaran izbor motiva za festival koji se ne može pohvaliti intelektualnim
pretenzijama.
Počastili su se gosti i organizatori, ali i poneki zatečeni posetilac
koji u tom trenutku iz nekog razloga nije bio na gledanju filmova koji su tad
još trajali.
Torta je, kao i sve te koje
se prave pre svega za slikanje, bila
– upravo to, za sliku a ne zaista za jelo: 90% šećera i 10% veštačke farbe.
Toliko
o otvaranju. Ostatak ću, radi preglednosti, podeliti u 3 glavne celine: Gosti – Tribine - Filmovi.
Gosti
Lepo je od države, odnosno
Ministarstva za kulturu i umetanje što su ovom festivalu dodelili 200.000 dinara. Lepo je i od festivala
što je dobar deo toga protrošio da dovede i bogato ugosti čak tri gosta iz
inostranstva. Šteta, samo, što su te goste organizatori uglavnom zadržali za
sebe, i što su oni ostali, umnogome, neupotrebljeni – barem gledano iz ugla
običnog posetioca.
Serđo Stivaleti je ovde već bio pre samo 3 godine: tom
prilikom je vođen javni razgovor s njim, bio je u žiriju za zombije, itd. Ovog
puta nije doveden radi prezentacije nekog novog filma ili bilo kakvog projekta.
Zapravo, nejasno je zašto je uopšte doveden ponovo, pa još tako ubrzo nakon
ranijeg gostovanja, osim ako to nije bilo turistički, da dođe još jednom i da
se malo zeza po Beogradu. U programu, svakako, nije ni na koji način
učestvovao. Dakle, on je samo prošetao okolo, ali publika od njegovog
gostovanja nije imala baš ništa. Nadam se da bar organizatori jesu.
Turski režiser Hasan Karacadag je imao film na
festivalu – ali bizarno je to što ni pre ni posle tog filma nije bilo nikakvo
predstavljanje, najava, Q&A ili bilo šta slično. OK, njegov film zaista
nehumano traje (preko 2,5 sata!) i pokušaj razgovora sa izmrcvarenom publikom
negde oko 01.30h iza ponoći verovatno bi bio fijasko, ali zašto ga neko nije
izveo na binu da NAJAVI film, da kaže neku reč o njemu pred početak – ostaće misterija.
Valjda se organizatori nisu setili.
Niti je bila nekakva
tribina s njim nekog drugog dana, nevezano za njegov DABBE 6. Kao i sa
Stivaletijem, tako i sa njim nije bio upriličen nikakav program. Izgleda da je
i on ovde došao, pre svega, „da mu vidi put kaput“ – ili da se pokušaju
sklopiti neke zakulisne producentske radnje, poslovni pregovori, saradnja sa
ovdašnjim filmadžijama, itsl. Nadajmo se da su organizatori bili sposobni da
urade nešto bar na tom planu, kad već publika od njegovog fizičkog prisustva
nije imala ništa. Mada, čak i u tom slučaju, teško da je posao Ministarstva da
sponzoriše nečije (privatne) poslovne sastanke...
Glavni gost i najveća
zvezda festivala bio je italijanski režiser Lamberto Bava. Fala Azatotu, barem on je imao svoj masterklas (razgovor je vodio Nenad
Bekvalac), na kojem je publici bilo obećano da će „moći da mu postavlja
pitanja“. Nažalost, i ovo je bilo loše
ogranizovano.
Za ovako nešto značajno – za razgovor sa jednim od
najznačajnijih Italo reditelja, sinom velikana i giganta horora, čovekom koji
je sarađivao sa svim WHO'S WHO IN ITALO HORROR – bio je predviđen SAMO JEDAN
SAT! Da, uključujući i „pitanja iz publike“. Vrhunski besmisleno i neozbiljno
od strane organizatora!
Znači, dovedeš gosta,
platiš mu avion i hotel i hranu i UNUKA da mu pravi društvo (i još brdo nekih
pratećih troškova) – i onda „središ“ da razgovor s njim traje samo sat vremena,
jer si ga mudro smestio pred samu dodelu nagrada, poslednjeg dana, pa nema
vremena ni prostora za duže druženje i razgovor jer tu istu salu treba da
spremaju za predstojeću ceremoniju!
Bekvalac nije baš najbolje
odmerio to malo vremena koje ima na raspolaganju. Krenuo je kao da ima NORMALNO
vreme, znači: opušteno, od Kulina Bana, sa dobro spremljenim pitanjima
različitog nivoa bitnosti i relevantnosti, a onda,
kad je (prekasno!) shvatio
da SAT OTKUCAVA i da se dedlajn primiče, morao je da zbrza priču kad je (idući
hronološki) jedva stigao do DEMONA – nakon čega je ostalo vremena samo za još
tri zbrzana pitanja iz publike pre nego što smo svi zajedno najureni iz sale
kako bi ova bila scenografski pripremljena za svečanost dodele nagrada.
Ovo dodeljeno vreme je bilo
dodatno slabo iskorišćeno zbog činjenice da je Bavin engleski rudimentaran i
neupotrebljiv za iole ozbiljan direktan razgovor pa je stoga morala da bude
angažovana prevodilica sa italijanskog. Ona je svoj posao solidno uradila, ali
sama činjenica da je razgovor bio vođen na taj način duplirala je vreme
potrošeno na postavljanje pitanja i odgovore, tako da je stepen redundance bio
znatno veći nego da je razgovor išao, recimo, na engleskom (kao kad je Beki pre
par godina vodio razgovor sa Stivaletijem).
Znači, Beki postavi pitanje na
srpskom, pa ga ova prevodi na italijanski, pa onda ovaj priča na italijanskom,
pa ga ova prepriča na srpskom... Jasno je da to sve traje mnogo duže nego da
razgovor ide bez medijuma, direktno, na jeziku koji svi razumeju. Zbog toga,
strogo gledano, nismo imali ni sat vremena za razgovor s Bavom... I ovo je
jedna od retkih stvari (mislim, to što Bava ne zna engleski) za koje nisu krivi
organizatori.
Da ne budem pogrešno
shvaćen – ništa se ja ovde ne žalim LIČNO, nego PRINCIPIJELNO, uzimajući u
obzir vizuru prosečnog posetioca festivala. Gledano lično, ja nisam nezadovoljan: Stivaletija sam iscrpno intervjuisao
pre 3 godine, i deo tog intervjua plasirao sam čak u spec.
izdanje RUE MORGUE-a.
Znači, MENI on nije trebao
ne znam koliko ovog puta, a to malo što sam novog hteo da ga pitam, pitao sam
ga u par navrata kad sam ga sreo u SKC-u, ili na ulici ispred. Dapače, tom
prilikom mi je i kazao nekoliko zabavnih exkluzivnih stvari: recimo, da se
pregovara sa Netflixom koji razmatra da se radi DELLAMORTE DELLAMORE kao TV
serija, po ugledu na ASH VS. EVIL DEAD; da je Arđento ove jeseni izbacio u
Italiji svoju autobiografiju, i da ona sadrži neke bizarne momente, recimo da o
Klaudiju Simonetiju ne piše NIŠTA, sem u nekom grupnom nabrajanju – a čovek je
svojom muzikom DEFINISAO ugođaj njegovih najboljih filmova! Itd.
Turčin me nimalo nije
zanimao: prelistao sam na Jutjubu njegov čuveni DABBE i to mi je delovalo
prilično dosadno. Pogledao sam njegov film na festivalu, i on me uglavnom smorio.
Zaseban rivju imate OVDE.
Dakle, njega nisam imao šta da pitam i nisam se s njim ni upoznao, iako sam
mogao, da sam hteo. Svejedno, bezveze je što nikakav javni razgovor s njim nije
bio organizovan.
Što se tiče Bave, do njega mi
je zaista bilo stalo – manje zbog njegovih filmova, više zbog priče o njegovom
ocu i o ljudima sa kojima je sarađivao. Njega sam uspeo da uhvatim i iscedim za
jedan Ghoul's Trade-Mark 'Nobody Expects
the Spanish Inquisition' Interview – dakle, uradili smo prilično opsežan razgovor
u trajanju od preko sat i po (na narastajuće zgražavanje prevodilice!), i ja
sam uspeo da dobijem odgovore na VEĆINU pitanja koja sam imao na umu.
Nažalost, kad se radi preko
medijuma to nikad nije tako sočno i
lepo kao kad je direktno – bez obzira što je Bava Junior bio očigledno
raspoložen za priču, video je da govori s nekim ko ima i Ljubav i Znanje, i
šteta je što su imali nešto zakazano zbog čega sam morao malko da zbrzam kraj
intervjua i da odbacim 5-6 planiranih pitanja. Dva najbitnija od njih sam
kasnije iskoristio priliku da postavim na zbrzanom „master klasu“ ali... eto, i
tu mu beše taj prokleti „interview interruptus“.
Inače, ove subote (19.12.) u
Politici
je preko cele poslednje strane „Kulturnog dodatka“ objavljena skraćena verzija mog intervjua s
Bavom, pod (redakcijskim) naslovom „Horor nasleđe iz porodične biblioteke“. Ja
sam zadovoljan. Kad se poslednji put u Politici
govorilo o HORORU preko cele celcate strane?
Pominje se i festival, ima slika
sa dešavanja, dakle promocija po propisu s moje strane. A jadni organizator
„nema“ para ni da plati putni trošak nekome ko je toliko činio, i čini, za
promovisanje istog ovoga čime se oni bave – pa i samog festivala – na kojem je,
uostalom, i ovog puta učestvovao ne samo kao „publika“ nego i kao govornik na
jednoj od tribina.
Ali, nema veze.
Organizatori imaju svoje prioritete. A dr Ognjanović, očigledno, nije među
njima. Ni blizu.
Uprkos svemu, ja ću se
truditi (kao i do sada) da pokažem više poštovanja prema „domaćinima“ nego što
su oni pokazali prema ovom starom gostu, saučesniku i saradniku te promoteru.
Što se tiče Bave, inače,
zapažam da je bio sa posetiocima na blagoj distanci: ništa neljubazno – slikao
se sa svakim ko je to hteo, potpisao je šta mu je bilo tutnuto, ali bi se odmah
zatim okrenuo nazad svom bubuljičavom unuku, i nije se upuštao u srdačnije
interakcije (opet za razliku od Stivaletija, pre 3 godine). Možda to ima veze
sa njegovim nevladanjem engleskim jezikom (ej, čovek koji je snimao u Njujorku,
koji je radio sa Amerima i Englezima... ah, ti Italijani!). Ili je naprosto
takav karakter... Uglavnom, bio je KOREKTAN, ali ne mnogo više od toga.
Tribine
Snimak obe tribine možete
videti OVDE.
Tamo je i detaljnija najava ove na kojoj sam ja učestvovao, pod naslovom "Urbane legende - fantastični narativi
kao filmski potencijal".
Što se tiče one druge, na
kojoj nisam učestvovao (iako sam napisao knjigu na tu temu!) – ukratko evo
najave i osvrta:
DOMAĆI FILM
FANTASTIKE DANAS
– gde smo bili i gde idemo
–
Da li
je Leptirica prvi srpski horor film? Kako bi domaća kinematografija
izgledala da nije bilo komunističkog režima? Kakva je budućnost domaćeg horor
filma i filma fantastike? Na ova i još neka pitanja iz oblasti filma, pokušaće
da nam odgovore autori knjige Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike,
sa gostima.
Učesnici: Dragan Jovićević, Miroljub Stojanović,
Dušica Žegarac
Moderator: Đorđe Bajić
Da,
tako je zvučala najava iz programa. Ali, NAJAVA JE LAGALA! Pre svega, iako je
Jovićević bio viđen kako cirkuliše SKC-om tih dana, na ovoj tribini se nije
pojavio, niti kao učesnik, niti kao „publika“. Umesto njega, mikrofon je
preuzeo njegov saučesnik iz pomenute knjige, Joca Ristić. Ne znam da li ta
rokada ima neke veze sa mojim ne baš nežnim (ali pravednim) osvrtom
na Jovicin deo knjige... Uglavnom, Jovica mi se uredno javio,
izdaleka, mahanjem, uz svoj trejd mark facijalis od uva do uva – dakle, ništa
rukovanje, ništa ćaskanje, ali eto... Ćaooo...
Takođe,
NAJAVA JE LAGALA i po pitanju sadržaja tribine. Da li
je Leptirica prvi srpski horor film? Nije nam rečeno. Kako bi domaća
kinematografija izgledala da nije bilo komunističkog režima? Skoro ništa o tome
nije rečeno. Kakva je budućnost domaćeg horor filma i filma fantastike? Nemam
pojma, jer time se niko na tribini nije bavio.
Umesto
toga, moderatora Bajića su više zanimali kurioziteti, tipa kako je bilo bolno
Dušici da glumi pod žuljavim sočivima u Fulčijevoj ENIGMI, itsl. Ristić je
kazao ponešto vredno da se čuje o nastanku njihove knjige, a Stojanović je
izneo jedno prilično bizarno (re)definisanje Cvetana Todorova i njegove
definicije fantastike (na šta nisam hteo da reagujem kako me ne bi doživeli kao
nekakvog sabotera i kvari-igru).
Strogo gledano, na
festivalu se u poslednji čas pojavila i treća tribina - "They're Coming to Get You, Barbra - o nekim aspektima zombi
epidemije" – ali njoj nisam prisustvovao jer sam u isto vreme radio
intervju s Bavom.
Uzgred, u najavama su
pominjane i nekakve izložbe – kostimi Ljubice Dolašević, skulpture Arpada
Slancika, fotografije Aleksandra Zeca i 3D arta Vojislava Vukadina. Ako je to
stvarno negde bilo izloženo, meni je promaklo. Ne znam ni gde je bilo, ni da li
je bilo. Video sam samo „Marsovca“ u SKC kafiću i – prve večeri – jednu nekro-crkotinu
i jednu otkinutu ćelavu žensku glavu koje je priložio Lakobrija da ukrasi
ambijent za otvaranje.
Sa potonjima sam se obilato
slikao – hvala Dukiju the Dušmanu na fotkama.
Filmovi
Dugometražni
Turski horror DABBE
6 bio je gledljiv i tek mestimično poluzabavan.
Filipinski TERMITNJAK
nisam pogledao jer nije bilo apsolutno nijednog zainteresovanog gledaoca za to,
izuzev Marka Piševa i, donekle, mene. Onda nam je čovek koji je taj film već
pogledao kazao da se ne radi o filmu fantastike, da nema horora, i da se radi o
teškoj dramurdi o incestu. Kako je i zašto OVO završilo u programu OVOG
festivala, pitanje je na koje MOŽDA odgovor znaju organizatori. Mada, sumnjam i
u to. Uglavnom, nismo hteli da smaramo dežurne tehničare, da puštaju
verovatno-nezanimljiv film samo za nas dvojicu, pa smo Marko i ja otišli u neki
drugi, življi, zabavniji noćni život.
Posle ceremonije zatvaranja
je (valjda? ako je bilo publike?) bio prikazan i neki jeftini španski slešer,
ali sam to skroz smetnuo s uma: zgrožen –po meni- promašeno podeljenim
nagradama, požurio sam da napustim tu lokaciju. Zajedno sa Vanjom Čankovićem svratio
sam, zatim, do „Tri šešira“, gde je bio najavljen neki kao afterparty ili
druženje sa gostima. Međutim, atmosfera se pokazala vrlo nabudženom i
neprijatnom (ne samo zbog napadnih violinista i njihovog gudanja i opšte gužve
i krkljanca u kafani) a aranžman sedenja nepodoban bilo kakvom druženju sa
gostima, pa smo odatle otišli na čašicu razgovora na jedno tiše i prijatnije
mesto...
Kratki filmovi
Izlišno je da se osvrćem na
svaki bogovetni kratki film. Kazaću po koju samo o onima koji su mi još uvek u
sećanju. Pre toga, samo ću s vama podeliti jedno uopšteno zapažanje: na
prethodnim festivalima i revijama domaćih filmova prevagu su odnosila TREŠ
„ostvarenja“. Na ovome, sad, festivalu, zapažam dominaciju artsy-fartsy
smaračina, nedokuvanih kvaziartističkih opskurnih „šta je pisac teo da kaže“
ezoterija sa komplikovanom nelinearnom „dramaturgijom“ i nepotrebno zamršenim i
nejasnim „pripovedanjem“ iza kojeg se ne krije – ništa!
Da vidimo što je žiri nagradio ove
godine:
Najboljim domaćim filmom
desetog Festivala srpskog filma fantastike (FSFF) proglašen je “Ozon” Branka Sujića i Mirka Miloševića
– u pitanju je savršen primer za ono što gore rekoh: artsy-fartsy sporoća,
nedokuvana opskurna SF ezoterija sa komplikovanom nelinearnom „dramaturgijom“
koja je suviše sterilna i uninvolving da bi se neko uopšte naprezao da mozaično
razbacane fragmente sklopi u nešto nalik smislu. Ovo je manje film a više
vizit-karta za firmu koja radi CGI efekte. Koji su, uzgred, sasvim
konvencionalni.
Film “Ozon”, osim nagrade
Koskar za najbolji srpski film, osvojio je i nagradu za najbolje vizuelne
efekte.
Najboljim u regionu ex-YU
(bez Srbije) proglašen je “Secret Lab of
Nicola Tesla” Bruna Razuma iz Hrvatske – nisam gledao.
Koskar za najbolji scenario
dobio je film “Noćna linija” Marka
Backovića. U pitanju je prvi snimak koji potpisuje Backović koji zapravo liči
na film. Nije to zaista ništa naročito, twist je bzvz (sve je bio san!), ali za
promenu nije slikano kao „home movie“. Backović već raste u naslednika Tukija
(ZONA MAMULE).
Publika je proglasila najboljim
“Savršen kroj” Mirjane Kike
Milošević. To je opet nekakav opskurantizam u kojem ništa živo nisam shvatio:
šta, ko koga zašto kako...?
Nagrada Piramida za
najbolji film na zadatu temu “Urbane legende” dodeljena je odlukom festivalske
uprave filmu “Iza zatvorenih vrata”
Davida Kolakovića. On, zapravo, obrađuje ruralne legende, ali žiriju to nije
smetalo. To je simpatično kao pokušaj, ali ipak neuspeo, trapav pokušaj da se
spoje japanske prikaze (doslovno, Sadako x 2!) sa nekakvim srpskim zaseocima u
planini. Ima tu nepotrebne pompeznosti (glasna muzika i dron-snimci iz vazduha
– dok lik, prosto, hoda ka selu i ništa vredno tolikog akcentovanja se ne
dešava) i obilja nenamernog smeha proizvedenog kako slabom glumom glavnog i
jedinog lika tako i odsustvom smisla za tajming jer su slabom montažom pojedini
željeni šokovi i strava podriveni... imate film na Jućubu, pa proverite i
sami...
Od
strane ponude, pomenuću HOTEL ZLO (CRO, Krešimir Pejić, 2015, 27’), predug i
tonalno nesiguran pokušaj dead-pan parodije koja nije dovoljno smešna, odnosno
tokom većeg dela filma čovek se pita da li je humor ovde nameran ili ne. U
svakom slučaju, predugo i premlako. Znatno zabavniji bio je NINDŽA ELIMINATOR
4: FRANCUSKA VEZA (NINJA ELIMINATOR 4: THE FRENCH CONNECTION, Mathieu
Berthon, USA, 9’), fejk trejler koji je istinski duhovito parodirao
akciono-fantazijsku treš-exploataciju, pre svega hongkonšku.
Da li
to znači da na festivalu nisam video nijedan domaći film koji mi se svideo? NE!
VIDEO SAM JEDAN! I, naravno, ni žiri ni publika nisu mu dali ništa. Zato mu ja,
sada i ovde, dajem Ghoul's Seal of
Approval, a mladi reditelj (III godina FDU) bi –ako zna šta valja- trebalo
time da bude zadovoljniji nego da je dobio Koskara! U pitanju je NEVENOV SAN: DANSON (Petar Pešut,
2015, 13’).
To je jedan bizaran film
apsurda, otkačen, nepredvidiv, zabavan, smelo i nekonvencionalno stilizovane
naracije, karakterizacije i ambijentacije – često me je podsećao na prozu Bruna
Šulca, mada –kako kasnije čujem od autora, on Šulca još nije čitao. Svejedno,
bilo je to vrlo osvežavajuće, i nadasve prijatno videti film nekoga sa
osobenim, unikatnim stilom, vrlo nesrpskim, vrlo neovdašnjim. Ugođaj je
bliskiji EURO-art filmovima (Polanski), ili njihovim filtracijama u USA (Linč)
negoli standardnim žanrovskim (američkim) prežvakavanjima.
Poslednji put kad
sam video nešto ovako dobro, domaće, kratko, bilo je pre 3 godine – upravo ono kad je Stivaleti prvi
put bio ovde! – u filmovima onog Novosađanina koji je ejpovao, ali zabavno,
Tsukamotoa. Ovaj Pešut ne ejpuje nijednog filmadžiju. Ipak, staću ovde sa
pohvalama, jer uzorak je premali za dalekosežne zaključke, pa da se ja ne
zanesem a reditelj da se ne uobrazi... Ipak, voleo bih da ovo bude nagoveštaj
jednog ozbiljnog autora i jedne nesvakidašnje filmografije u močvari domaćeg
filma fantastike.
Toliko od mene za sada...
Moj intervju s Bavom Jr. sledi
za koji dan...
PS: Pored zvaničnih fotki sa FB stranice Festivala, u ovom postu korišćene su i fotke koje su samo za mene napravili: Dušman, Bekvalac, Vanja, Mladen - kojima na gomili zahvaljujem!
Fotke iz filma DANSON poslao mi je sam reditelj: hvala i njemu.
