DISORDER (MARYLAND, 2015)

***(*) 

3+

Matthias Schoenaerts (Matijas Skonarts) je jedan od najboljih današnjih glumaca srednje-mlađeg doba (r. 1977) – i kad to kažem, mislim na apsolutno prvi rang, vrlo blizak Madsu Mikelsenu, recimo. To, kao i kod Madsa, znači da je njegovo ime dovoljan razlog da dvaput razmislim hoću li pogledati čak i film čiji mi zaplet i drugi elementi na prvi pogled i ne deluju naročito primamljivo po sebi i koje bih bez njega možda preskočio.

Da, toliko je dobar. Jedan od onih glumaca koji kad se pojave – prosto jedu sve ostalo oko sebe na ekranu. Pojava. Harizma. Intenzitet. Aura. Magija. Sve je tu. Prirodno, neusiljeno. Rođeno + kultivisano. Zrelo. I u punom naponu snage, baš sada.

Prvi put sam ovog Belgijanca baš zapazio u BIKOVOJ GLAVI (Rundskop, 2011: ***), mada sad vidim da je igrao jednog od bezočnih japija i u odličnom trileru LOFT (2008; ***(*)) a bio je i u solidnom horor-psiho-trileru LEFT BANK (Linkeroever, 2008)… Odličan je bio i u RĐI I KOSTI (De rouille et d'os, 2012) itd.

DISORDER je prava pravcata demonstracija moći ovog glumca – praktično, one-man show, iako ima i drugih likova ovde, i dobrih uloga, ali ne kad je on u istom kadru. To je priča o vojniku koji se zlopati sa post-traumatskih sindromom stečenim na nekom od bliskoistočnih ratišta i koji, dok uzalud čeka da ga vojska opet pozove (za njih je on sažvakan i ispljuvan), živi krajnje sjebanim i samotnim životom, izdržavajući se poslovima vezanim za obezbeđenje.

Prihvati posao da pazi vilu jednog kontroverznog libanskog biznismena (trgovca oružjem), prvo sa kolegama (među kojima je očigledno usamljen čak i kad je u društvu) a onda i sam samcit, kad zatreba da pripazi samo na ženicu i sinčića pomenutog biznismena dok je ovaj na putu. Ali, ono što je trebalo da nude običan –mada odlično plaćen–  “baby-sitting” ispostavi se mnogo komplikovanije, i opasnije. Naime, ima nekih mračnih bliskoistočnih likova koji imaju loše namere prema ovoj ženi i detetu…

DISORDER je odlično pogođen (i retko viđen u tako uspelom izdanju) spoj arta i žanra, drame i uzbuđenja, Euro senzibiliteta i američanske zabave. Ono što bi u američkom trileru bio gimik ovde je kičma: dakle, psihologija i karakter tog lika koji doslovno na leđima nosi ceo film. Sve je obojeno njegovom percepcijom: iako je režirano na standardni način, “sa strane” (“sveznajuće”), zapravo je suptilnim postupcima izvedeno da film gledamo kao da je “iz prvog lica” (iako formalno to nije). Film nas stavlja “u cipele” tog lika bar trojako: izuzetnom glumom u koju Matijas ulaže ne samo mimiku nego čitav govor tela, odličnim dizajnom zvuka (uključujući i muziku) i izuzetnom režijom – koju, da čudo bude veće, potpisuje žena: Alis Vinokur.

Čudo, kažem, pa još dvojako: 1) Alisa dosad iza sebe ima samo jedan napadno nezanimljiv film kao rediteljka (AUGUSTINE), a uz to je i napisala jedan izrazito neinteresantno-zvučeći film za drugu rediteljku (MUSTANG), i - OVO; i 2) Alisa je žena, a žene-reditelji se u dosadašnjoj istoriji kinematografije nisu baš istakle trilerima i hororima, i uopšte umećem građenja napetosti onako kako to (prvorazredno!) vidimo ovde na delu.

Mislim, svaka čast Katarini Big Love, ali jedna lasta itd. To šta ta žena (Vino Kur!) radi u prvoj polovini filma, kad se poigrava suptilnim nagoveštajima pogrešnosti, sitnim neprijatnostima koje će možda prerasti u probleme i nevolje – pa to je za svaki udžbenik i svaku filmsku školu građenja tihe jeze i nelagodnosti i saspensa! Još bolje i složenije urađen posao nego u takođe ženskom-a-napetom THE INVITATION iz ove godine! Eto, da ne ostane na jednoj lasti – ipak se okreće!

A kad (SPOJLER!) govno odleti u ventilator, kad se hintovi i pretnje najzad razviju u konkretnu akciju i borbu – kako ova režira te scene, bogo moj! Jednu od njih sam vraćao dvaput (iako sam bio nestrpljiv da vidim šta će dalje biti) – iz čistog uživanja da to još jednom smesta overim! Kad krene triler u punom zamahu, ova žena će vas podsetiti zašto se ovo uopšte zove TRILER. Thrill (eng.) = uzbuđenje, napetost! Davno zaboravljeni osećaj prilikom gledanja filma: evo ga ovde, u punoj snazi, na delu!

Ali THE INVITATION je bio „samo“ jedna fina žanrovska igrarija bez prave poente i naročitih likova, stilska egzibicija koja se raspadne na kraju. DISORDER ima ono što nema tamo: ima likove, ima emociju, i ima poentu. I ima madrfaking impakt! Ima ono nešto što me tera da ga se s blaženim osmejkom prisećam, s vremena na vreme, dve nedelje nakon što sam ga pogledao. Većinu filmova koje zadnjih godina gledam – zaboravim u tom roku. Ovaj mi se urezao.

Zašto? Odmah da kažem, zabole me patka za socio-politički podtext, za Liban, za Siriju, za Bliski istok, za francuske veze s tim i drugim nepodopštinama, za Zle Arape... Tim aspektima ovog filma nek se bakću minornije životinjke.

Ono što je mene kupilo ovde jeste dubinski uvid u jedan suštinski sjeban karakter – u ruinu od čoveka koja se još tetura među ljudima a koja nije invalid, ima udove na broju, ne kreće se u kolicima, ima oba oka, nema čak ni ožiljke na koži: ali, ima itekako na duši. A to kako te ožiljke Matijas suptilno, bez glumatanja, bez bečenja, pritajeno ali oh-tako-očigledno i dirljivo-bez-patetike prikazuje... TO je milina gledati! TO – kako je sam u gomili: predivno! TO – kako ne znaš da li mu se problem pričinjava ili stvarno postoji – mega-napeto! TO – kako se sa ženicom koju nasamo čuva NE razvije predvidiva holivudska boy-meets-girl romansa – milina! TO – kad se njegova lična sjebanost suptilno ogoli pred kraj, kad u vilu „Maryland“ dođe i njegov kolega koji NIJE sjeban i smesta svojom normalnošću i zdravljem raskravi istu onu dotad-ladnu ženicu...

I da je ovo do kraja ostalo „samo“ drama, ne bi mi nimalo smetalo. Uživao bih zbog tog lika i zbog njegove situacije i priključenija. Srećom, tu je i šlag u vidu triler-akcije pred kraj, a tu je i jagoda na šlagu u vidu ODLIČNOG kraja. Da, deco. Baš kao i saspens, isto tako se i ODLIČAN ZAVRŠETAK filma u zadnje vreme pretvorio u retku zverku koja se ukazuje kao Jeti ili Nesi, ili ređe. Priča se da to još ponegde postoji, ali KO je zaista zapravo to i video, u nečem skoro napravljenom?!

SPOJLER – NIPOŠTO NE ČITAJ PRE GLEDANJA!

Šta biva na kraju ove balade? Na kraju naš Matijas, ponesen emocijom, kad se bogatunska vila pretvori u bojno polje a on se skroz vrati u modus za koji je treniran – kad postane UBILAČKA MAŠINA (TM) – malkice pretera sa ubijanjem jednog od tih Arapa, ili šta li su već ovi Vučićevi prijatelji. Što je još gore, to preterivanje izvede naočigled svoje štićenice, i ona vidi koliki je on psiho. I on vidi da ona to vidi. Plus, suoči se direktno i sa samim sobom. Zajebano! Odjednom nema ništa od maštarija koje je dotad gajio, da ode s njom i detetom u Kanadu, da ih smesta „skloni na sigurno“, a onda, ko zna, možda bude i nešto više... Ali patka: sad kad ga je videla ogoljenog kao psiha, od toga nema ništa. I on je prepušta kolegi, priznaje poraz.  Oni odlaze na aerodrom. On ostaje u vili.

A onda – ona se vraća. I grli ga.

I taman kad površan gledalac krene da vrišti: „Ua! Holivudski hepiend! Sranje! Pokvariše ga u zadnjem minutu! Nerealno! Nikad ona ne bi...!“ itsl. Ja vam moram reći: „Hello! Da li ste sigurni da se to zapravo stvarno desilo? A šta ako je ovo njegova materijalizovana vizija, halucinacija...? Finalni prikaz njegovog definitivnog potonuća i propasti, poslednji znak da za njega oporavka i povratka u 'normalni' svet – NEMA?! Da on, od ovog časa, obitava samo u svetu prikaza, halucinacija...?“ Da, kraj jeste dvosmislen, otvoren, ali zapravo, ako se samo malo zamislite, moja varijanta je daleko smislenija i realnija od alternative, da se ova žena stvarno vratila zbog ovog sjeba-na-dve-noge.

U svakom slučaju, NAČIN na koji je to sugerisano je predivan, elegičan, tužan i lep istovremeno, tako da to prevazilazi reči. A tamo gde su reči nedovoljne, dolazi – muzika. I film se završava izuzetno hipnotičkom, tužnopsesivnom pjesmicom (instrumentalom) Gesaffelstein - "Aleph".

Ako se primite na pesmu, odmah da kažem: ceo taj album je OK, ali ništa drugo na njemu nije ni blizu ovoj stvari...

I baš kao što je Matijas, sa svojom fizionomijom, savršen za igranje siledžija sa zlatnim srcem i mračnom dušom, tako je i ovaj film ispod svojih prividnih žanrovskih obeležja pre svega jedna drama karaktera – melanholična, zavodljiva, uzbudljiva, podsticajna intelektualno i emocionalno, i realizovana sa tako moćnim baratanjem filmskim jezikom (zvuk, muzika, kamera, montaža, režija, gluma...) da je to milina gledati čisto larpurlartistički, i nevezano za to „o čemu je“, a još više ako ste skloni da se saživite s jednim ovakvim fuckup likom... Plus, nije za bacanje ni to što originalni naslov aludira - makar i nesvesno - na Ejkmanovu gorkoslatku priču "Još jedan pas" koju imate u zbirci HLADNA RUKA U MOJOJ...

THE NEON DEMON – Nova gledanja

 

            Pogledao sam ovaj film čim je došao u bioskope, i na blogu se na njega ubrzo osvrnuo OVDE. U međuvremenu je postao dostupan i organima skidanja sa neta. Ko ga je tek ovih dana pogledao, može se sad prisetiti mog rivjua, a njegovom promišljanju može dodati i sledeće amadmane.  

            Naime, kao prvo, javio mi se prijatelj i kolega iz Crne Gore, filmski kritičar i teoretičar Aleksandar Bečanović (o čijim sam knjigama i drugim delima već pisao ovde na blogu – potražite to) sa svojim osvrtom koji mislim da vredi pažnje, odnosno šteta je da ostane samo u našoj privatnoj korespondenciji. Zato, s njegovim dopuštenjem, sada i ovde na blogu plasiram njegov amandman mom rivjuu.

            Ako ste čitali moj tekst, setićete se da sam ja sam ja, na prvo gledanje, intuitivno i visceralno osetio bol (i pogrešnost) neverovatno šugavog skoro-offscreen uklanjanja glavne zvezde nekih 15-20 minuta pred kraj filma, i nagovestio sam krajnju dosadu i nezainteresovanost za tu „kulminaciju“ bez katarze ili ičega, ali Bečanović je to lepše i sočnije objasnio i elaborirao.

            Međutim, to nije sve! I ja sam još jednom pogledao ovaj film, i sada imam neke nove uvide da dodam svom rivjuu – kao i ovome što Bečanović piše. Dakle, pročitajte prvo šta je kolega imao da kaže, a odmah ispod njega naći ćete i moj odgovor na to.

            Upozorenje: SPOJLERI!  

Nek ne čita ko još nije gledao.

The Neon Demon

osvrt by Aleksandar Bečanović

Pročitao sam ti txt o The Neon Demon i u mnogo čemu se slažemo, ali mislim – jer ti očigledno mnogo više cijeniš Refna nego ja – da kritika nije bila onako radikalna kakvu film zaslužuje. The Neon Demon treba pokazivati kao školski primjer kako auteur može da počini kardinalni grijeh, a kardinalni grijeh se ne oprašta: s obzirom na početnu očaranost, dobijena raz-očaranost je neoprostiva.

            Uživao sam u prve tri petine filma. Dok god The Neon Demon djeluje kao fetišističko ljubavno pismo upućeno Elle Fanning, mise-en-scene perfektno funkcioniše, bez obzira na videospotizaciju slike. U filmu se stalno pominje kako Jesse ima prekrasnu kožu, koju Refn pretvara kad god može u bijeli ili blijedi alabaster (dakako da u tome ima nešto od fašističkog koncepta, što je indikovano i 'arijevskim' izgledom Fanning), pa glumica zaista - kao model - postaje lutka, suviše lijepa da bi imala neki svoj unutrašnji specifični agens: to je cijena savršenstva, koje je po prirodi (sic!) stvari - artificijelno.

Fascinacija je na neki način primarno površinska: fetišizam, bez obzira na svoju frojdijansku etiologiju, i jeste fascinacija objektom-zamjenom, detaljem, površinom, formom, figurom: upravo zato što nema 'dubinu', ona i može biti tako seksualno i označiteljski intenzivna. Glorifikacija ljepote u filmu je uvijek već čin usredsređivanja, snatrenja, oniričkog fokusiranja, zbog čega posljedično naracija mora biti zaustavljena, ili postaje sasvim irelevantna, tek banalno funkcionalna.

To je povratak filma na same njegove početke, na sam izvor, na samu osnovu vlastite origin-alnosti: sedma umjetnost je i istorijski prvobitno 'kinematografija atrakcije'. Dok su stvari bile tako postavljene, meni u The Neon Demon nije bila potrebna ni priča, ni zaplet, ni psihološka kompleksnost likova, svakako ne moralističke pouke, jer je bilo obezbjeđeno sve ono što je – sineastički esencijalno.

Problem nastaje onda kada Refn odlučuje da uvede nedostajuću 'dubinu' u film i to će imati, POSLJEDIČNO, katastrofalne posljedice i na vizuelnom i na narativnom planu: ovakvo narušavanje zauzete (meni se činilo) beskompromisne fetišističke pozicije otkriva The Neon Demon kao apsolutni promašaj, ne samo u domenu teze da film eto nije dobar, nego i kada se radi o inherentnim zakonitostima kinematografskog aparata kao takvog.

Drugim riječima, čim je prestala režiserova BESRAMNA stilizacija, ukazala se SRAMOTNA banalnost projekta: etika je potpuno obesmislila estetiku. Krah, dakle, nastupa onda kada 'blještavu' površinu zamjeni psihološka 'dubina': povrijeđeni modeli i odbačena lezbijka i bukvalno na kraju izbrišu Fanning sa scene i iz scene. Nasuprot vizuelne motivacije kojoj je sva svrha ljepota (to je i najčešći oblik larpurlartizma na filmu), dobili smo izanđalu 'motivaciju' koja ne može da dobaci dalje od najgoreg stereotipa (grozni Hollywood i još groznija modna industrija).

Samo tako se i može objasniti aberacija ili je preciznije kazati DEFORMACIJA da u zadnjih penaestak minuta filma uopšte nema Fanning: sve ono što je Refn investirao ispada da je bilo - nepotrebno i neopravdano, jer Jesse i nije bila pravi lik (ah da, ona je samo lijepa na površini i ništa više), to su ove naprasne kanibalke, čije motive trebamo da kontempliramo, dok je sve ono prije toga, nekih sat i po filma, ionako bilo, jel'te, isprazni fetišistički spektakl.

Zato i tvrdim da je The Neon Demon ne samo film koji poriče samog sebe, koji opovrgava sve svoje kvalitete, nego i jedan od najgorih filmova u novom milenijumu koji dokazuje da je Refn, i pored sve citatnosti, teški ignorant, fingirani radikal. Da li je strukturno moguće, da li je uopšte moguće zamisliti Hitchcockov film sa Ingrid Bergman i Tippi Hedren, Bunuelov film sa Catherine Deneuve ili von Sternbergov film sa Marlene Dietrich u kojem se glavna glumica ne pojavljuje u posljednjih petnaestak minuta? I rest my case.

* * * 

The Neon Demon

dodatak by Ghoul

            A sad opet malo ja!

            U međuvremenu sam pogledao DEMONA još jednom, i evo šta imam da dodam.

            Bečanovićevo čitanje je intrigantno i nije bez Đavla, ali ipak mislim da je promašeno u samom temelju: naime, poređenje sa gorepomenutim divama i njihovim tretmanom kod drugih velikana filma u ovom slučaju ne stoji. Refn ne idolatriše Elle Pfenning – njegov cilj u ovom filmu je da razotkrije i satirizuje NAKARADNI pojam lepote koji diktiraju Holivud i modna industrija. Zato kod njega L. Fannying izgleda tako bolesno bledunjavo i musavo tokom većeg dela filma – u nekim scenama sam doslovno očekivao da joj pocuri slina iz nosa koliko bolesno, grozničavo-prehlađeno-migrenozno izgleda!

Daleko od toga da je El Feningo nekakav NJEGOV ideal lepote, mislim da je Refn uzeo devojku koja izgleda kao karikatura onoga što se danas smatra lepim: ona je 1) premlada (barely legal!), 2) prežgoljava (40 kila sasve krevetom!) i 3) prebleda (bolešljiva, krhka, polumrtva, skoro NEKRO-idealna!). 

Istina je da se mnogo u filmu PRIČA o njenoj lepoti, i istina je da se većina likova PONAŠA *kao da je* Ell Effing stvarno God's Gift to Womanhood – ALI, the proof is in the pudding, odnosno u onome što imamo pred svojim očima a što, jbg, mora se priznati, baš i nije bogzna koliko LEPO – osim ako nismo sledbenici NEKRO-PEDOFILNIH bledo-anoreksičnih ideala koje nam Fashion Industrija u kooperaciji sa Industrijom Zabave prodaju kao „Lepotu“.

U tom svetlu, The Neon Demon pomalo hipokritički radi isto ono što i Industrija koju bi da kritikuje: odnosno, uzima komad mesa (Le Funning) i mesi ga i oblikuje, takvo nesvesno i pasivno, za svoje potrebe ne mnogo različito od onoga kako onaj ćelavi fotograf u jednoj od najboljih scena filma macka „zlatnu“ farbu na njeno bledo golo telo kojem bela pozadina samo još naglašava skoro-prozračnost i nekrofilnu neživost.

Ova NULA od osobe (po sopstvenom priznanju – nema nikakva znanja ni talente, ali eto, rodila se „lepa“, a „u tome leže pare“, pa što da to ne iskoristi kad već nema šta drugo) postaje NEŠTO (namerno ne kažem NEKO) tek kad na njeno belo ništavilo Sluge Industrije namackaju šminku, farbu, šljokice, tek kad ona postane Manekenka Ništavila. Refn prema tome ima kritički a ne afirmativno-fetišistički odnos.

Stoga, ponavljam, ne mislim da je L. Pfenning ovde tretirana kao IDEAL bilo čega, ni lepote ni karaktera – njena lepota je upitna, površna, napadno neharizmatična (kakva crna Denev, kakva Ingrid, kakva Ditrih! Ona ne dobacuje ni do Hedren!) a njen „lik“ je svesno predstavljen kao odjekujuća praznina.

Navodni „fetišizam“ je ovde zapravo ironizovan, parodijski, a ne iskreno posvećeni (kao kod Hiča i drugih). Zbog toga je, mislim, baš tako – na prvo gledanje frustrirajuće – Feningica bukvalno ćušnuta iz filma. Krajnje neslavno je bačena, bez ikakve drame, melodrame, katarze, potpuno neslavno završi – ne s treskom nego s cviljenjem!

Ta nagla i besmislena smrt, tako prozaično inscenirana, ima dejstvo šoka (i parodije) na tragu, recimo, neslavno-smešne pogibije Sema Džeksona u DEEP BLUE SEA, kada našeg „heroja“ usred nekakvog celomudrenog monologa kraj bazena u tren oka zaskoči i proždere Velika Bela Ajkula. Ali čak i njegov kraj ima dozu drame i snažnog efekta. A ovu Barbiku samo ćušnu, ma gurnu je u prazan bazen kao vreću đubreta (što ona i jeste) – uostalom, i poslužiće kao đubrivo za ružičnjak, bar oni njeni delovi koji neće biti kanibalizovani.

Prema tome, na drugo gledanje, nemam problem sa tim krajem. Odnosno, konvencionalni gledalac u meni radije bi, možda, gledao konvencionalni rasplet u kojem imamo mnogo više slešera – u kojem se Ela Feningitis jurca sa ove tri lezbo-gracije po vili i oko vile i po podrumima i tavanima i po avliji jedno pola sata, i sa hladnim i vrućim oružjem ih kolje (u samoodbrani!) jednu po jednu a krv šiklja po onim lepim tapetama itd.

Ali sad, kad sam pronikao u to šta se ovde zapravo dešava i zašto, ne bih rekao da je Refn išta omašio, kako mu Bečanović spočitava – zato što Refn, po meni, uopšte nije radio to što je Bečanović priželjkivao; Refn je pravio sasvim drugi film, sa drugim konceptom i namerama, i u skladu sa njima, takvim kakvim sam ih gore ocrtao, i njegov kraj je dosledan i smislen.

Tih 20 minuta BEZ Ele Fejking postoje tu da podcrtaju koliko je ona zapravo NEBITNA, koliko nam malo fali odsustvo ništavila (jer, može li uopšte NIŠTA da nedostaje?!), jer njena praznina zamenjena je prazninom njenih fašistički uniformisanih koleginica i naslednica, Manekenki Ništavila, koje će da đuskaju uz nesnosno bljutavu odjavnu pesmu i uz nju da, svojim nakinđurenim kostur-telima, prodaju kojekakve šampone, parfeme, gaće, obesmrđivače, automobile, frižidere i šta god im plate da garniraju svojom „lepotom“.

ZAPAZI KUKASTE KRSTOVE!
SLUČAJNOST? NE BIH REKAO!

PS: Još jednom zahvaljujem kolegi Bečanoviću čiji me je osvrt inspirisao za ovaj osvrt.

UKLETA KUĆA NA BRDU Širli Džekson – USKORO!

U izdanju novosadske izdavačke kuće Orfelin početkom oktobra izlazi roman Ukleta kuća na brdu Širli Džekson, delo koje se svojevremeno nalazilo u najužem izboru za američku Nacionalnu nagradu za najbolju knjigu, i koje predstavlja jedno od najboljih literarnih ostvarenja dvadesetog veka iz domena natprirodne strave. Odnosno, ako se pita urednik i prevodilac ovog izdanja, Ukleta kuća na brdu je najbolji horor roman ikada objavljen, i to vam potpisujem, možete me slobodno citirati.

Ovim klasičnim delom horor književnosti iz 1959. godine, Džeksonova je izgradila reputaciju majstora gotskog i psihološkog horora. Radnja romana odvija se u velikoj usamljenoj kući na brdu, staroj osamdesetak godina, u kojoj dugo vremena niko nije stanovao. A zaplet počinje kada grupa istraživača natprirodnog dolazi da istraži glasine o paranormalnim pojavama koje se navodno dešavaju u njoj. Glavnu junakinju Elenor, čudnu, usamljenu i pomalo tajanstvenu 32-ogodišnju ženu, opsedaju mračne sile kuće, čineći da po prvi put u svom životu oseti sreću i da negde pripada.

Širli Džekson se u ovom delu u većoj meri oslanja na stvaranje utiska jeze nego na prikazivanje eksplicitnih scena užasa, umešno koristeći složene odnose između misterioznih dešavanja u ukletoj kući i psiholoških stanja junaka.

Forzec knjige (tj. strane odmah posle korice)

Književni teoretičari tvrde da je ovo delo na direktan ili indirektan način uticalo na najpoznatije savremene pisce horora, a među onima koji to svakako ne kriju nalaze se imena poput Nila Gejmena, Stivena Kinga i Ričarda Metisona. Po ovom romanu snimljen je klasični horor film The Haunting (1963) Roberta Vajza, koji se s pravom smatra jednim od najboljih horor filmova svih vremena (iako je knjiga mnogo bolja). Kadrovi iz njega krase ovu najavu.

U svojoj knjizi Danse Macabre Stiven King ovo delo ocenjuje kao najbolje delo horora druge polovine dvadesetog veka i posvećuje mu opširan prikaz. Tačnije, King je kazao: „Mislim da su Ukleta Kuća na brdu Širli Džekson i Okretaj zavrtnja Henrija Džejmsa jedina dva istinski velika romana o natprirodnom u poslednjih sto godina.“

Ukleta kuća na brdu Širli Džekson biće objavljena kao peta knjiga u okviru edicije „Poetika strave“.

Prevod je uradio urednik edicije, Dejan Ognjanović.

Naslovna strana i oprema knjige delo su Aleksandre Dević.

Evo šta su još neki rekli o Širli Džekson i o ovom delu:

„Postoji zavodljivost u načinu na koji ona svoje čitaoce vodi tačno do one tačke na kojoj će ključni šok biti primenjen... Učinak je u tome da smireno pripovedanje kulminira, skoro neobavezno, u užasu.“

- Džejms Hilton (James Hilton, „The Focus of a Dream“, New York Herald Tribune Weekly Book Review) -

„Svojim kratkim pričama i romanima Džeksonova je stvorila standard moderne priče o duhovima u kojoj su ukleta kuća i ukleti um sinonimi.“

- Stefan Đemijanovic (Stefan Dziemianowicz, "Contemporary Horror Fiction, 1950-1998" in: Neil Barron (ed.), Fantasy and Horror) -

„Ukleta Kuća na brdu je vrhunski zanimljiva i napeta priča o duhovima koja je, kao i sve dobre priče o duhovima, anatomija svojih likova. 'Ukletost' kod Džeksonove je u njenoj poremećenoj junakinji a ne u samoj kući – postoji mogućnost da je toksična individua zarazna za druge i za sebe.“

- Džojs Kerol Outs (Joyce Carol Oates, “Editor Joyce Carol Oates on the enduring spell of Shirley Jackson”, Library of America)

„Još od Poa nije bilo strastvenijeg pesnika hirovitog i nenormalnog, 'grotesknog i arabesknog'... Majstor jednostavnog stila, ona je bila vrhunski ekonomičan umetnik čija je odmerena, jasna dikcija davala priči američkog gotika preciznost kakva se ne može naći kod Edgara Alana Poa, Natanijela Hotorna ili njenih drugih prethodnika. Ono što je 'htela da kaže' – da su ljudska okrutnost i nepouzdanost života jedine sigurnosti u našim zagonetnim životima – bilo je oštro, ali ona je to umela da iskaže iskreno i bez buke.

- Džek Saliven (Jack Sullivan, "Shirley Jackson," in: Supernatural Fiction Writers, ed. E. F. Bleiler)

  

Legendaran je početak ovog romana:

„Nijedan živi organizam ne može zadugo da nastavi postojati razuman pod uslovima apsolutne stvarnosti; čak i ševe i zrikavci, po nekima, sanjaju. Kuća na brdu, bez razuma, stajala je sama naspram tih brda, držeći tminu u sebi; stajala je tako osamdeset godina i mogla bi da stoji još osamdeset. Unutra, zidovi su se uzdizali, cigle se glatko susretale, podovi su bili čvrsti, a vrata smisleno zatvorena; tišina je postojano ležala naspram drveta i kamena Kuće na brdu, i šta god da je hodalo tamo, hodalo je samo.“

King za ovaj početak u Danse Macabre kaže: „Malo je opisnih pasusa, ako ih uopšte ima, u engleskom jeziku koji su bolji od ovoga; to je vrsta tihe epifanije kojoj se svaki pisac nada: rečima koje nekako prevazilaze reči, rečima čiji je zbir veći od sume pojedinačnih delova.“

Pregradna strana ispred svakog poglavlja

Peta knjiga u ediciji „Poetika strave“ (i prvi roman u njoj) ima 272 strane, u tvrdom je povezu i ušivena je. Ovaj roman Širli Džekson preveo je (i napisao pogovor i biografiju) dr Dejan Ognjanović, a likovno i grafički ga je opremila Aleksandra Dević.

Puna knjižarska cena će biti 1.210 dinara, a za pretplatnike 900, i u tu cenu su uključeni i troškovi poštarine.

Uz pretplatu na roman Širli Džekson možete naručiti i Lavkraftovog Šaptača u tami (800 dinara), Zazviždi i ja ću ti doći M. R. Džejmsa (800 dinara), Hladnu ruku u mojoj Roberta Ejkmana (1.000 dinara), Zavodnika Dejana Ognjanovića (800 dinara) i Poetiku horora istog autora (1.500 dinara).

Novac treba uplatiti na račun Orfelina (Kosovska 23, Novi Sad), ProCredit Bank 220-73108-85, a svrha uplate je: Pretplata na knjigu. Potom treba poslati mejl na orfelinns@gmail.com sa podacima: Ime i prezime, tačna adresa i broj mobilnog telefona, kao što treba naznačiti i naslove knjiga za koje se kupac odlučio.

Pretplata traje od 13. septembra do 10. oktobra, a isporuka knjiga je između 10. i 20. oktobra. Oni kupci kojima to odgovara svoje knjige mogu preuzeti i na Sajmu knjiga u Beogradu koji se ove godine održava između 22. i 30. oktobra.

Podsećam: do Sajma će Orfelin izdati još dve knjige:

KARMILA i druge priče strave – Šeridan Le Fanu

i

BOŽJA VOLJA – Đorđe Kadijević

Više o njima, uskoro.