***
3
Evo još jednog sasvim
dobrog kosookog
zombi filma u istoj ovoj godini! Prvi je bio opštepoznati, izvikani,
prehvaljeni korejski Train
To Busan,
a sad nam evo stiže i nešto manje znani i manje hvaljeni a zapravo u ponečemu
bolji film: japanski I Am a Hero.
Film je rađen prema
mangi i za junaka ima šonjavog, neuspešnog crtača istih. To je povod za neke
iznenađujuće promućurne i proživljene i ubedljive i rečite momente, na samom
početku, vezane za njegov život i okolnosti, ali i za meta-manga promišljanje,
maltene na globalnom nivou (u smislu njihovog globalnog impakta, koliko god on
ne bio smesta očigledan nekome ko sedi u nekakvoj bednoj japanskoj kancelariji
s nekolicinom luzera i osmišljava ih).
I uopšte, prva polovina filma krcata je odličnim
stvarima: te manga-povezane scene su prilično zanimljive i nekonvencionalne,
naročito za jedan zombi film, jer pružaju realističnog junaka i svet u kojem se
ovaj kreće. Zatim, njegov prvi susret sa zombijem je – njegova sopstvena
devojka. Ta scena je izvanredna, kako zbog emocionalne pregnantnosti, tako i
zbog komičnih momenata (on je toliko šonjav i toliko odbija da prihvati to što
mu i oči i uši kazuju da je u stanju jedino da unedogled zbunjeno ponavlja
njeno ime – kao da ova ima „samo“ nešto jači histerični napad a ne da se
pretvorila u neljudskog monstruma željnog samo da ga izgrize do smrti).
Scena je tim žešća što a) dizajn zombija je malkice odmaknut od klasičnog i pomeren više u
grotesku (tipično za mange ali netipično za Z-filmove da te kreature toliko
izgledaju kao zločeste karikature);
b)
kretanje zombija je iznenađujuće – ja barem ne pamtim da sam negde video
zombijku koja se kreće kao gimnastičarka sa slomljenom kičmom: to se baca
nogama, ide četvoronoške, izbacuje noge preko leđa i glave, ma ne da se
opisati, ali vrlo je creepy – skoro insekatsko kretanje, kao da je kičma
slomljena ali to njoj nimalo ne smeta da se vrti tamo-vamo; i c) režija te
scene je odlična, sve je to uzbudljivo, frenetično i savršeno tajmirano, sve do
finalnog iznenadnog impakta.
Zatim sledi vrlo dobra scena zombifikacije u
manga-ofisu, sa poprilično prosute krvi, i jedna od najboljih od moje omiljene
podvrste u ovim filmovima: kada zaraza poprima globalne razmere i to što se dešava postaje više nego jasno, na
javnom mestu, sa masovnim scenama i ludilima. Ova ovde, snimana u dužim
kadrovima, sa obiljem trik-fazona sa telima koja uleću u kadar i sleva i
zdesna, koja neočekivano padaju s neba, skaču jedna na druga, sa mikro
set-pisovima unutar ovog velikog, stvarno je divna za gledanje i perfektno
orkestrirana.
Ona kulminira novim set-pisom, kada naš mangaš
upadne u taksi sa jednom curicom i kad im se i taksista zombifikuje tokom
vožnje, što dovodi do odlične scene jurnjave po auto-putu dok nema pilota, ovaj
taksiste za volanom, pošto budala hoće njih na zadnjem sedištu da grize a auto
ko jebe, nek se skrši o druga kola ili o ogradu puta...
Tu negde dolazimo do polovine filma, i na tom mestu
se on lomi i račva u nešto manje zanimljivo. Naime, ispadne da je, kao, visoki
čisti planinski vazduh planine Fudži povoljniji za ljudski opstanak, da tamo
gore zombija navodno nema mnogo, i kad ovaj šonja i curica odu tamo – počinju
klišei.
Ukratko, ona se takođe zombifikuje, a on naiđe na mikro-društvo u
turističkom centru koje je ustrojeno kao nešto između onih u filmovima 28 DANA
KASNIJE i ZORA MRTVACA (rimejk) – i, nažalost, tu i naš filmić
postaje skoro nepodnošljivo derivativan u odnosu na ova dva pomenuta naslova.
Naravno, sve je to i dalje lepo režirano, ima i
nadalje solidnih akcionih set-pisova i krvoprolića, ali manje je to i nadahnuto
i memorabilno i dotad-neviđeno, film upada u šine davno postavljene, a tematika
na početku zacrtana ili nagoveštena, a vezana za mangaša i njegovu
neuklopljenost u svet, gura se ustranu, odnosno na samom kraju razrešava se
krajnje banalno i uvredljivo glupo.
I Am
a Hero naposletku nije imao na pameti ništa pametnije nego da se
okonča scenama masovnog pokolja, gde šonja najzad dohvati oružje kojeg se tako
dugo tako uspešno klonio, i to je zaista bilo respektabilno i inventivno dok je
trajalo; već sam se nadao da ćemo imati junaka zombi filma koji ne ubije
nijednog zombija u celom filmu! Ali, patka!
Umesto toga dobijamo samo još jednu fantaziju
ispunjenja moći za neiživljene tinejdžere (a i starije) koje život gazi, svi ih
ponižavaju i ismevaju a oni sanjaju da dođe i njihovih 5 minuta kad će svima pokazati! Pa tako i ovaj naš – pokaže da
ume da roka zombije mecima posred njihovih krvlju-ispunjenih lubanja, pa ih
pokoka na desetine i stotine, i tako na taj klinački „mačo“ način, obliven
tuđom krvlju, može da sebi i drugima kaže da je, eto, postao „heroj“. Odnosno,
genocidaš u najavi. Ali film ne pokazuje ni trunku nagoveštaja ironije prema
tome. Ne, trebalo bi da mu aplaudiramo, valjda.
I to mu dođe neki patetičan kraj filma koji je
obećavao mnogo više mozga na početku. Šteta. Ipak, ovo što ja zameram mnogi
neće ni primetiti niti će im smetati: ipak su ovo Japanci u svom boljem
izdanju, i ovo je blago natprosečno realizovan film koji, uprkos tome što tone
u deža vi derivativnost u drugoj polovini, ipak ima dovoljno duha i duševnosti
i kreativnog splatera da zaslužuje gledanje.
