***
3
Na nedavnom FEST-u, i
nakon njega, našao sam se u dvostruko neočekivanoj ulozi: kao prvo, zato što mi
se uopšte prilično dopao film EDERLEZI RAJZING, iako ga je pratila fama
problematičnog (dugo snimanje, prekidi, dosnimavanja, prekrajanja...); kao
drugo, što sam se tom (pr)ocenom našao u manjini, jer većini mojih kolega
(kritičara) i prijatelja iz sveta filma DEDER LEZI se nije naročito dopao, pa
sam se našao u paradoksalnoj poziciji da moram da ga branim.
Ima ovaj film svojih
problema, i o njima ću malo niže; nisam ja njih nesvestan, kao što ćete videti,
ali meni oni nisu bili primarni, tj. nisu mi bitnije pokvarili uživanje u njegovim dometima. Ono što je, po meni, najveći kvalitet ovog filma jeste
činjenica da je svetski relevantan, i
da ga, ovakvog kakav jeste, bez transfera blama, dapače s ponosom, mogu
preporučiti nekom strancu.
Mogu čak i sedeti sa strancem i gledati ga bez
vrpoljenja ili potrebe da mu svako malo šapućem na uho: „Znate, da je bilo više
para... Da smo mogli da dovedemo ovog ili onog glumca... Da smo imali bolje
tehničare za efekte ili scenografiju... Znate, Srbija... Ovo je tek drugi naš
SF film... Da samo nije bilo ovih ili onih problema... Nemamo tradiciju žanra... Jer, Srbija, znate...“
I kad kažem
„svetski“, time ne mislim na trećerazredni direct to DVD treš iz Tuki
prodakšna, kao npr. nedavni njegov kvazi-SF-zombi-slešer film, THE
RIFT. Ne, mislim da je EDERLEZI sasvim pristojan, vizuelno bogat
i tematski intrigantan, skoro pa natprosečan žanrovski film koji bi mogao bez
kompleksa da izađe na megdan na svakom relevantnom svetskom žanrovskom
festivalu, ili u reviji nalik onoj kakva je bila „Subverzivna
Srbija“ koju sam pre 8 godina selektovao za Fantaziju u
Montrealu.
Da se ne lažemo,
glavni adut ovog filma je njegov spektakularan dizajn: od izgleda svemirskog
broda, spolja i iznutra, pa do prizora u svemiru, efekata bestežinskog stanja,
i drugog šarenila, to je sve izvedeno besprekorno, svetski, kao da nije naše.
Kvantni skok u odnosu na RIFT, na svim poljima, pa i na vizuelnom. Možda je ovo niskobudžetno, ali ne izgleda jeftino.
Dakle, kad
film pravi neko ko nije reditelj po vokaciji nego grafički dizajner, onda
dobijaš ovo. Neke kolege su izjavile da film podseća na „screen saver“ u
trajanju od 90 minuta, druge kažu da je vizuelnost svuda isto tretirana i isto
akcentovana, i nije to bez Đavla, naročito ovo drugo, ali po meni nije to
toliko drastično primetno da bi bilo nepreskočivi problem (mada je nekima, evidentno, film
bio dosadniji nego meni).
EDERLEZI je vizuelno
bogat i dinamičan, i maksimalno nadomešta činjenicu da se ceo dešava u 2-3
prostorije (da ne kažem sobe, pošto se radi o svemirskom brodu) a meni je već pun
k... ružno slikanih i za oko drljavih filmova u poslednje vreme. Da, stranih;
da, žanrovskih – to sve nešto mračno i muljavo i, kao, gritty a zapravo lenjo i
bez duše smrljavljeno, iz dupeta slikano, nema čovek više ni poštenu bombonicu za oko da nađe!
I zato mi je ovaj „screen saver“ maksimalno prijao i delovao okrepljujuće, iako
strogo gledano ni ovaj žanr ni ova vrsta vizuelnosti nisu baš moja šolja čaja,
kao što to nisu ni njegovi žanrovsko-tematsko-formalni srodnici kao npr. HER ili
MOON.
Naravno, te mrdajuće
sličice i svetalca koja neprestano trepere (s ovim se malo i prećeralo –
naročito u sceni koja nije punjenje Nimani baterija, gore-dole, nego kad
nekakvo svetlo šeta horizontalno po kadru, levo-desno, u pozadini, dok ide
dijaloška scena!) dosadili bi brže da priča nije intrigantna a glumci uglavnom solidni
u njenom nošenju.
Izvorna priča po kojoj je ovo rađeno, „Predveče se nikako ne
može“ Zorana Neškovića, dobar je primer zaboravljenog domaćeg SF-a – potentna,
napadno kontemplativna (ali nimalo smarajuća) ruminacija nad pitanjima samoće i
uparivanja, te međuljudskih i međuvrsnih (ljudo-androidskih) odnosa.
Njen bi verni filmski ekvivalent bio bliskiji
Soderbergovom SOLARISU nego ovom EDERLEZIJU, ali filmska adaptacija je sasvim
solidno uzela to kao odskočnu dasku za dinamičniji, komercijalniji,
konvencionalniji i prijemčiviji film koji se dovoljno drži predloška da ne kida
pupčanu vrpcu s njim, ali i razrađuje i dodaje i osavremenjuje puno toga.
Ukratko, ovo je prvi
dobar filmovani scenario Dimitrija Vojnova, i prvi dobar film po njegovim pisanijima. Prvi
put da nije potpisao treš (ANĐELI
3) ili budalaštinu koju su mu drugi prepravljali, nagore (ŠIŠANJE,
O BUBICAMA I HEROJIMA) ili ko-bi-to-uopšte-gledo-i-zašto (MALI BUDO, JESEN
SAMURAJA). Najzad je kucnuo i taj čas da po prvi put nema razloga da kuka „Vidi
šta su mi uradili od pesme, mama“. Ovde je reditelj, za promenu, unapredio njegovo pisanje.
Ali, realno gledano, daleko je od odličnog taj
scenario, i mnogi problemi koje film ima potiču iz njega; Vojnov je samo imao
sreće da, ovom prilikom, rediteljsko-dizajnerska šminka uspeva da donekle
zabašuri neke od njih. Zapravo, neko maliciozan imao bi ovde itekako povoda za
ismevanje i zajebanciju. Počev od kretenskog naslova, recimo.
Na primer, pita me jedna drugarica šta sam gledao
na FEST-u, i ja pored ostalog pomenem i EDERLEZI. A ona će: „Ah, to beše ono nešto o Romima?“ Eto, na to će stalno nailaziti ovaj film, i zasluženo. Sao roma babo babo, sao roma aždaje, eeej,
ederlezi, ederlezi rajzing...
Nevezano za taj debilni EDERLEZI u naslovu (i za
druge Dimbove fetiš-dosetke ubačene, kao npr. Nimani, Tifa itd), šta zapravo
znači taj RAJZING? Šta se tu diže?
Korporacija po imenu Ederlezi? Uzdizanje
Ederlezija? Ali film uopšte nije o tome, ni izdaleka. Ta firma se čak i ne
diže u filmu, nego propada – jer
šalje na intergalaktičko putovanje ogroman, preskup svemirski brod sa posadom
od ukupno JEDNOG čoveka i JEDNE androidkinje (sa premaleckim sisićima!!!), i naravno da se usput desi
da misija bude sjebana i da trilioni dolara (ili rubalja?) odu u crnu rupu zbog
te imbecilne zamisli koju nijedna kompanija, nikada, ni za sto vekova, pa makar
njome rukovodili Cigani iz Kustinog filma, ne bi tako sprovela.
Da ne pričamo o kretenskoj motivaciji za to ogromno
putovanje! Zašto se uopšte taj jedan smrtnik šalje tako daleko? Da tamo nekima
– nejasno kome, vanzemaljcima ili zemljacima? – propoveda nekakvu nedefinisanu
i gluponazvanu religiju, ili beše ideologiju („džiče“, ili tako nešto?). Jedan
jedini čovek leti tolike svetlosne godine da tamo nekima, tamo daleko, usađuje
ne znam koju veru i ideologiju?
What’s in it for EDERLEZI da daje trilione biliona
dolara za to? I zar nema jeftiniji, praktičniji način? I ko je, i kada u
istoriji civilizacije slao JEDNOG misionara, bez ikakve infrastrukture i vojno-tehničke
podrške, da drugima usađuje bilo šta? Koješta. Ali, dobro, recimo da je to
Mekgafin. Uostalom, SVE je ovde Mekgafin, i žanr i sve, samo kako bi se jedno
muško i jedno žensko našli u sobi i počeli malo da kenjaju a malo da se jebu, jer to je sve što je scenaristu ovde zaista zanimalo...
Apdejt:
Što se tiče ovog Džičeta – kad sam to čuo u filmu, odmah sam pomislio da ta reč
zvuči suviše imbecilno da bi je čak i Dimitrije Vojnov izmislio. Niko, voleo
bih da verujem, ne može da tek tako izmisli
reč „džiče“ kako bi opisao neku ideologiju ili nešto tome slično. Pretpostavio
sam da ta reč označava nešto vezano za Severnu Koreju, na koju Dimbo
fetišistički otkida – možda je to Kimov nadimak, mislio sam, ili originalni
naziv nekog severnokorejskog filma, ili tako neka opskurna filmska referenca
bez ikakvog smisla, ubačena kao trejd-mark infantilna pošalica.
Malopre mi je skrenuta pažnja da je
džiče, zapravo, naziv zvanične ideologije-religije Severne Koreje. Koga
zanimaju detalji toga, evo OVDE. Međutim, ovaj
nazigled nebitni detalj, ova navodno uzgredna pošalica, dodatno problematizuje
krajnje upitnu svetogradnju (world-building) ovog filma u kojem
severnokorejsko-ruska korporacija (!) sa ciganskim nazivom (!) šalje JEDNOG (!)
Srbina (!) sa dubokim psihoseksualnim problemima (!) da ide na predaleku
planetu i tamo, sam samcit (!) propoveda, ne zna se kome (!) a ni zašto (!), severnokorejsku
ideologiju iz XX veka (!).
Ovo je tim besmislenije što se ta severnokorejska ideologija
džiče zasniva na ideji samodovoljnosti i nezavisnosti: znači, šalješ misionara preko
pola svemira da tamo neke Alfa-Kentaure učini (još više) samodovoljnim i
nezavisnim! Pa jbt, svaka misija ikada igde poslata imala je za cilj da se tamo
neki daleki učine povezanim sa i zavisnim od onoga ko im ideologiju prodaje, a
ne da budu još izolovaniji i odsečeniji. Potpuna nedomišljena, nedokuvana
budalaština!
Plus, gluposti na samom početku, redundantni i
ništaneznačeći natpisi o kapitalizmu i socijalizmu – elem, ciganskonazvana
korporacija je zapravo ruska (!) i šalje kvazisrbina Milutina (kojeg igra
Slovenac, Sebastijan Kavaca, jer u Srbiji nema dovoljno mačoizgledajućih
Milutina; zapravo, u filmu mu ime izgovaraju M'LOOT'N) nakraj svemira da propoveda „džiče“, a povremeno se, zatim, na
monitorima vide ćirilični (ruski) i korejski natpisi, jer scenarista Vojnov ima
fetiš na totalitarizam, pali se na to, radi ga Severna Koreja, iako ovde, na
nivou zapleta i smisla, u pogledu sveta koji kreira, to je sve duboko upitno i
bez veze.
Ima tu i drugih propusta, na raznim nivoima.
Recimo, nauka je u ovom „naučno“-fantastičnom filmu prilično jadna: nejasno je
na koji pogon se kreće ovaj brod i kojom brzinom (čini se da ide na raketni,
što je apsurdno sporo), a pred kraj se sasvim netačno izmišlja neko nenormalno
brzo uništiteljsko dejstvo svemirske radijacije kroz skafander plutajućeg
čoveka samo zato što je scenaristi to tako trebalo za taj nevešto iskonstruisan
„tragični“ kraj.
Citiraću tim povodom doktora za SF, čuvenog ABN-a,
koji je na forumu Fantastika
kazao:
„Дибидус је лоше оно о смртоносној сунчевој
радијацији која као може да прегреје астронаута у скафандру ако је он изван
брода дуже од десет минута. То је без везе. Требало је питати некога ко се
разуме у астрономију. Па, не можете имати филм о путу кроз Сунчев систем а
не познавати како функционише Сунчев систем.
То је као да снимате филм о резерватима природе у
Африци, а не знате разлику између газеле и гибона. Забога! Па, астронаут би, у
близини Сатурна рецимо, пре могао да се смрзне. Нити се од радијације умире
онако брзо и временски прецизно одређено. То је баш то-тал-но лоше.“
 |
| Doktor za SF i doktor za horor, pred premijeru prvog dobrog srpskog SF filma |
Takođe:
„Астрофизика је слаба. Hе иде се помоћу ракетних
мотора на Алфу Центаури, нити брзином од неколико десетина километара у
секунди, па да је много важан заокрет око неке планете у циљу “ефекта праћке”
(slingshot effect). Осим ако мислите да путујете милионима година. Да би се у
неком разумном року, унутар једног људског живота, стигло на Алфу Центаури,
потребна је брзина од рецимо сто ХИЉАДА километара у секунди…“
Veći problem od ovoga
su, na planu idejnosti, mizogine i muškošovinističke implikacije o
muško-ženskim odnosima, a naročito o ženskoj psihi, te jednodimenzionalno
okarakterisan lik Milutina, koji je navodno u prošlosti bio višestruko ranjen ženskim
izdajama --- prava psiha za slanje na međuzvezdano putovanje, taj će da vam
bude misionar, bravo Ederlezi-u-usponu Korporacijo, bravo slovenačka
regrutkinjo! ---
pa je sad opsednut samo time da nekako zaleči svoje ljubavne
rane, makar kroz iživljavanje svojih (ili scenaristinih) fantazija o poslušnoj
i podatnoj ženi, a potom i najveće muške fantazije ikada, u tom pogledu, one
pigmalionske: da se bude ženin kreator-osloboditelj, ali ne zaista. Odnosno, da joj se da „sloboda“ – da bude s njim.
Ako li pak ova, zaista slobodna, odluči da ga odjebe – nastaju problemi. Ovo
poslednje potiče iz izvorne priče, i dobro je.
Najveći dramaturški
problem vezan je za kraj filma – dakle, sledi SPOJLER!
Ne čitaj ovo nečitko pre gledanja filma, ako ga planiraš!
Ne čitaj ovo nečitko pre gledanja filma, ako ga planiraš!
Pre svega, usiljeno
je i nenaučno to sve sa radijacijom i Milutinovim „žrtvovanjem“ – njegovo
zaginuće, ako je već moralo do njega da dođe kako bi Muški Šovinista Krapinus Balkanikus
dobio svoje jadno iskupljenje, trebalo je ubedljivije rešiti.
Još gore od toga,
finalna scena je potpuno promašena, i nejasno je da li je za to kriv scenarista
ili reditelj (pod uslovom da je nešto promenio i prilagodio na kraju). Naime,
OK, Milutin je skapao jer je 10 minuta bio u svemiru u skafandru, i to presvisne
na licu mesta, čim je ušao u brod.
Ostavimo nauku i medicinu toga po strani.
Recimo da je to tako. Ali, fuck, kada on u zadnji čas uspe da napuni bateriju
naše Nimani, on klone kraj nje, i umre, a da se između njih dvoje više ništa
pažnje vredno ne desi. Ona, prosto, uzme u naručje njegovo mrtvo telo i poljubi
ga, i to je kraj.
Ovom ravnom kraju nedostaje twist, nedostaje
drama, nedostaje EMOCIJA. Ne može bre onaj da, posle onolike muke, dođe do nje,
oživi je, i skljoka se, a ne dobije ništa, za života, nego samo posthumni lejm
poljupčić.
Trebalo je da se tu nagazi (melo)drama do daske, tu da se vrca od
strasti, od emocije, da suze šikljaju iz androidkinje, da njenu ljudskost
stvarno osetimo i vidimo. Tu je trebalo da se baci u žestoki, glasni ženski
plač, da poverujemo da je postala žena. Na primer.
Ili bar da ona nešto
kaže njemu. Ili on njoj. Ili da uradi. NEŠTO!
Umesto toga, lejm
slou moušn, i pošto reditelja, odnosno dizajnera, više zanimaju lepe šarene
slike nego pričanje priče, a kamoli značenja i poente, ostavljamo nepostojeću
emociju na patosu broda, i vozimo se, polagano, unazad, kroz hodnike, u svemir, da
gledamo još efekata, još lepih slika, još šarenila, sunaca, planeta,
blještavila, ključanja sunca kad već na brodu među akterima ništa ne ključa, i još
brod koji izgleda kao da pada i pada i pada... u svemiru gde nema gore ni dole,
a kamoli gravitacije... i tu EDERLEZI PADA...
Pored toga, gluma
ovog Kavace je slabunjava. On kroz ceo film ima jedan te isti izraz i istu
intonaciju glasa (kao za trejler – duboko grleno recitovanje). Iako bi njegov
lik trebalo da prolazi kroz nekakve emocionalne bure i prevrate, to se na
ekranu ne vidi. Recimo, mi iz jedne replike, a ne iz njegove glume, saznajemo u jednom trenu da je „u
depresiji“.
On je više maneken nego glumac ovde; ima da ide od tačke A do tačke
B, tamo gde mu gazda kaže, i da izgovara neke replike, i pozira u slou moušnu
sa pornićarkom Stojom u nekim kakti „erotskim“ scenama videospotovske
kvazierotičnosti, samo kamin fali; to bi stvarno bilo genijalno da je neki
upaljeni kamin stavljen u pozadinu svemirske kabine.
On bi trebalo da je čovek, a jednako je mehanički, neživ,
arteficijelan kao ova androidkinja – maltene sam očekivao twist na kraju, da se
ispostavi da je on android koji to ne zna (kao u Skotovom BLEJD RANERU). Povrh
svega, on je i SRBIN, BRE, ali to BRE nigde ga nema; da lupi šakom o sto, da
opsuje sočno, da otera sve u tri pizde materine, da padne u dert, napije se
šljivovice... Ništa od toga... Lejm... Ne šalji ženu da radi muški posao, i ne
šalji Slovenca da igra Srbina.
Porno Stojadinka se
bolje pokazala, jer navikla je da bude objekat, pa je, kao takva, ko stvorena
za dizajnera Bodrožu da je namešta tamo-vamo, slika odavde-odande, da je obasjava
svetlima i lampama i šarenilima odozgo i odozdo i sa strane. To malo emocije i
glume što se od nje zahtevalo, korektno je izvela.
Ništa za spektakl i nagrade, poput one koju je
dobila na najnovijem patetičnom izdanju FEST-a (patetičnom u pogledu stranih gostiju), ali kad je u datoj ponudi ova
pornićarka bila jedna od najvećih zvezda, ako ne i najveća (Ištvan Sabo,
izvini!), eto morali su njoj da daju nagradu za najbolju glumicu! Poštene
domaćice-glumice – vi, drugi put. It’s a man’s world! Kome se ne sviđa, nek ide
na Alfu Kentauri da promoviše „džiče“. Uostalom, kad su mogli da nagrade ono
mrtvo puvalo Kavacu (jeste, i on je dobio nagradu!), red je i Stoja da se omasti, kad je već došla u dedovinu da je svi mediji tretiraju ko da nije slavu stekla kuropušenjem i kurolomatanjem...
Dobro, da sumiramo:
film ima brojne probleme, neke krupne i mnoštvo sitnih, i neki potiču od
nedovoljno slojevitog i razrađenog scenarija, a neki od nezainteresovanosti
reditelja da se bavi pričom i emocijom, ali sve u svemu, ovo je ipak ogroman
skok u odnosu na mizerni RIFT, i veliko postignuće za ove krajeve, pre svega na
tehničkom i vizuelnom planu.
Zato sam voljan da prstom na vagi malko nalegnem da
ovo što bi, na pravdi boga, da nije „naše“, bilo negde oko 2+/3-, ipak dobije
čistu trojku jer, kao što već rekoh, svaki domaći film – pa makar bio on i na
engleskom, i sa stranim "glumcima" – koji u meni ne izaziva veći transfer blama
već je uradio ogroman posao, i ja sam spreman mnogo toga da mu zato oprostim.
Eh, da – prelepe
slike EDERLEZI RAJZINGA (foto by Kosta Glušica) praćene su isto tako svetski
odličnim muzičkim skorom Nemanje Mosurovića, koji zaslužuje aplauz i svetska
priznanja i angažmane.
A budući da je tomu
tako, zaista želim uspešan festivalski i bioskopski i DVD život ovom filmu na
što više belosvetskih teritorija. Pokazali su da je ponekad i NEMOGUĆE u Srbiji
– moguće, i za uspešno okončanu lavovsku borbu da od ovoga ispadne relevantan
film vredi zažmuriti na oko, ili dva, na pomenute (i nepomenute) nedostatke i
tretirati ovo kao čašu koja je polupuna.
Sledeća će valjda biti punija.
PS: Ovaj film je mali
korak za čovečanstvo, ali veliki za srpstvo!
PPS: Već samo postojanje
ovog filma je najveći SF, veći od bilo čega u filmu (uključujući tu i "levu" budućnost)!
