THE TERROR (TV, 2018)

**(*)

3-

Овца ми се јагњи, зато ћу бити кратак.

Pogledao sam TV seriju po preogromnom romanu Dena Simonsa, pisca koji mi je delovao vrlo dobro početkom 1990-ih, ali sam prestao da ga pratim čim sam primetio tragove besramne komercijalizacije nesumnjivog (pa tim više protraćenog) talenta – tačnije, kad je počeo da neumereno razvlači, rasteže i nakucava nastavak svog odličnog Hiperiona u Usponu Endimiona, i kad je bez trunke stida uzeo da ejpuje Stevu Kinga i njegove „grupica dečurlije pobeđuje kosmičko zlo tokom letnjeg raspusta“ budalaštine u Letu noći, Zimi podneva, Proleću predvečerja i gde god, kao da je tamo neki bedasti Din Kunc ili Mekemon, a ne pisac (činilo se, na početku) malo višeg ranga. Svaka njemu čast na Hiperionu, zbirci priča Ljubav i smrt i na prve 2/3 romana Pesma boginje Kali (pre nego što taj divno gnusan roman ne devoluira u patetično-otužnu šećerlemicu), ali to je, što se mene tiče, SVE od Simonsa, uz još pokoju kratku priču. 

Njegove cigletine od romana me apsolutno ne zanimaju: život je prekratak da bih čitao beskrajna nakucavanja na po 800-1000 strana u kojima nikakav editor nije imao muda da našem piscu saopšti kako ne mora da čitav svoj jebeni research natrpa u neskraćenom obliku u roman. To što je pošlo za rukom Melvilu u Mobi Diku, jednom, zato što je čovek bio genije, i stvarao u sasvim drugo vreme, i sa smislenom zaleđinom za svoj postupak, ne znači da će uspeti svakoj šuši vek i po kasnije koja to čini samo da bi se razmetala i budžila svoje cigle. Plus, dodatno sam se oladio na to piskaralo nakon što je zdušno izrazio podršku NATO bombardovanju Srbije (u prepisci sa G. Skrobonjom koji je o tome više puta javno govorio i pisao).

Dakle, svakako nisam imao nameru da čitam njegov 'iljadustranični UŽAS, ali kad je Ridli Skot ove godine producirao TV seriju po tome, rešio sam da joj dam šansu – jer, kao, radi se o stravi i užasu u polarnim predelima, što je ambijent gde počinje i okončava se jedan od najvećih horor romana, Frankenštajn, i gde se dešavaju takvi masterpisovi kakvi su Lavkraftov U planinama ludila (uskoro u mom novom prevodu, za Orfelin!) i Karpenterov Stvor (1982).

Ukratko, serija me je umalo ostavila hladnim – i to ne na poželjan način, da učini da cvokoćem od prenetog mi osećaja polarne zime što se steže oko mene zajedno sa pipcima kosmičke strave, nego prosto kroz učinak mlake kurobolje za bilo koga i bilo šta što se tu dešava.

Ne sviđa mi se što ima previše likova i što treba da prođe pola serije, pa da se negde oko 5. epizode (od 10!) najzad izdvoji neki, kao, „glavni“. Dakle, rasplinuta je u smislu involvmenta za bilo kog pojedinog „junaka“, a čak i ovaj kad se najzad izdvoji – mada dobro glumljen, teško da je Lik zbog kojeg bih inače krenuo da pratim neku seriju. A ovi oko njega su takođe tek mlako intrigantni.

Zatim, serija je rasplinuta i dramaturški, gde me je dodatno izgubila svojim vrludanjem između obilate međuljudske drame (sa nezanimljivim likovima!), natprirodne strave (vidi dole!) i nekakve, po meni, sasvim izlišne akcije sa brodskom pobunom koja uzima previše vremena i energije i skreće pažnju sa onoga što sam se nadao da će biti u centru, a to je – natprirodna pretnja.

Prc! Ta „strava“ ovde ispade samo začin za jednu slabo uzbudljivu avanturističku dramu. Kao u onom vicu o tome šta radi Mađarica između dva Slovenca, tako bi se i ovde moglo reći: Šta radi Duh-Međed u priči o istraživačima nasukanim u ledu Severnog pola? Odgovor: SMETA!

Što je još gore, scene horora, kad se jednom dese (prilično retko!), loše su režirane: ili su prebrze i nepregledne, ili previše otkrivaju od neubedljive CGI kreacije tog belog medveda koja deluje previše fejk da bi ikoga uplašila.

Od atmosfere paranoje, tihe pretnje, jezivog vetra što bruji napolju, bezizlaznosti, čemera večite noći – ima vrlo, vrlo malo; premalo, za taj ambijent i tu premisu. Kod pametnih umetnika – Šelijeva, HPL, Karp – polarni ambijent (nebitno dal severni ili južni) je ultimativna pozornica za dodir sa Sublimnim (Uzvišenim) i Svetim. Kod ovih ovde, u TERORU, od Sublimnog jedva jedno malecko „s“ se nazire u izmaglici. Premalo!

Pomalo me brine što je ovaj TEROR adaptirao taj Kajganić (izedem mu ime!) koji je pisao i novu SUSPIRIJU – ali uzdam se da su brojni problemi ove serije potekli iz romana (čujem da je zapravo ona znatan napredak u odnosu na knjižurinu) kao i iz činjenice da su nju režirali nekakvi dežurni TV odradeci, dok novu SUSPRIJU režira odličan reditelj, Gvadanjino, plus njen koncept je odličan i teško se može tako lako pokvariti. Videćemo, jesenas, da li se od Kajganićevih jaja ikakav jestiv obed može napraviti.

Dodatno me je izgubio osećaj proizvoljnosti tog centralnog fenomena, odnosno veza između tog eskimskog (zlo?)duha i belih ljudi. Način na koji su oni dovedeni u vezu je trapav i besmislen: radi se o pukom nesrećnom slučaju, a ne nekakvom prestupu, hibrisu itsl. Ljudi sasvim slučajno, bez svoje krivice, bez svesti i namere, upucaju šamana koji kao kontroliše Duh-Međeda i onda se ovaj ostrvi na njih simbolizujući --- šta, tačno? Njihovu krivicu što su uopšte tu? Što pokušavaju da nađu „severni prolaz“? Bullshit!

Niti je ta ambicija zla po sebi, niti su oni bili zli po svom ponašanju prema prirodi ili Eskimima da bi zasluživali ikakvu kaznu. Dakle, to što ih strefi, i prirodno (zatočeništvo u ledu, gladovanje, bolesti, itd) i natprirodno (Međedoliki Demon!) deluje krajnje proizvoljno, nema tu nikakve nužnosti niti meni pojmljive simboličke vrednosti u toj „gomili stvari koje su se desile“. Da, ovaj zaplet je za mene samo „a bunch of stuff that happened“ – ali mi za sve to nedostaje „rhyme & reason“.

Plus, ambijent je takođe previše fejk. Ja razumem da nisu mogli ili hteli da idu i snimaju na Aljasci ili tako negde, u pravom snegu i ledu, ali ta rekreacija Severnog pola u studiju previše smrdi po studiju! Kao neki novogodišnji program o Deda Mrazu.

Plus, u mnogim scenama se nisu potrudili makar da kompjuterski nacrtaju oblačiće pare iz usta glumaca: u dobroj seriji ili filmu to ne bih ni primetio, ali u slaboj, eto, i to mi je smetalo. Nisam nijednog trena poverovao da su ovi ljudi stvarno u uslovima užasne hladnoće i večitog leda i da su na ivici smrzavanja do smrti! Moja neverica nije bila suspendovana ni na čas! Čak i Šopolin Igmanski marš je to daleko bolje uradio!

OK, to sa brodovima i posadama i palubama i potpalubljima i kabinama i mornarima – tu ima nešto realizma u scenografiji i u kastingu i u scenariju... ali to je meni daleko najnezanimljiviji deo priče, i džaba im čak i neke hirurško-autopsijske gadosti i sve. A paralelno s ovim iščitavao sam Hodžsonove pomorske priče strave, pa mi je kontrast sa ovim ovde bio tim veći, izraženiji i svežiji.

Zatim: zlikovac je previše stripovski karikirano preteran, sasve njegovim neprestanim zluradim keženjem, kao da kuje urotu protiv Pere Detlića a ne tamo nekih „realistički“ postavljenih likova. 

Idejne konotacije koje tema nameće – istraživači-ledolomci, rušenje limita ljudskog i neljudskog, engleski kolonijalizam i odnos prema domaćim kulturama, sukob hrišćanstva i paganskih „bogova“, itd, itd. --- sve je to samo pipnuto, taknuto, skicirano, ali ništa nije zaista tematizovano, ništa razrađeno, ništa o tome nije zaista REČENO.

It's a bunch of stuff cobbled together – nabacano, pa veštački, tankim užem povezano. Drži se to, istina, ali labavo i jedva, i bez prave potrebe da se uopšte čini toliki trud radi TOGA. I roman, na neviđeno, i serija, na viđeno, deluju mi kao ilustracija ovdašnje izreke: „Na vr' brdo za kašiku pilav.“

Plus, sam samcit kraj – završni cheesy „okršaj“ sa Međedom – to je toliko patetično u svakom smislu, i zbog slabih efekata, i zbog slabo koncipiranih i insceniranih dešavanja, da je mučno i prisećati se tog buđavog sira.

Dakle, ovo je bilo JEDVA toliko zanimljivo da se nateram da odgledam do kraja, mlako zaintrigiran ali svakako neuzbuđen i neoduševljen. Čini mi se da je naš narod ovde, po forumima i fejsbuku, bio daleko naklonjeniji ovome, valjda kupljen onim što im je delovalo kao „realizam“, „ubedljivost“, „originalnost“ itsl. Kritike su isključivo povoljne (računajući i strance, tj. Amere), svima je ovo bilo super. Pa, OK, baš mi je drago zbog vas. Ja ovime nisam bio kupljen, iz razloga koje sam gore naveo.

A sad, da vidim ono jagnje...

GLAS U NOĆI – Vilijam Houp Hodžson

            S velikim ponosom i radošću najavljujem višestruko jubilarnu knjigu: deseti naslov u ediciji „Poetika strave“ objavljujemo upravo na stotu godišnjicu od junačke pogibije u I svetskom ratu velikog, a do sada na srpskom skoro neobjavljivanog klasika strave, Vilijama Houpa Hodžsona (William Hope Hodgson, 1877-1918). Moj izbor njegovih najboljih horor priča pod naslovom GLAS U NOĆI (prema njegovoj najčešće antologizovanoj priči) objaviće Orfelin početkom juna, a ovom prilikom upravo raspisujemo pretplatu. Detalji o pretplati na kraju teksta – ali prvo, nešto malo o ovoj knjizi i našem autoru.

            Hodžson može biti skoro potpuna nepoznanica ovdašnjim čitaocima, jer do sada je na srpskom dostupna bila samo jedna njegova priča, u jednoj nasumično sklepanoj knjizi kojoj neću ovde da pravim reklamu. Plus, čitaoci stripova imali su priliku da čitaju odličnu adaptaciju njegovog romana KUĆA NA GRANICI (koji bih ja, da sam se pitao, radije preveo kao KUĆA NA KRAJU SVETA). 

Dakle, jedna jedina priča i jedan strip – od čoveka koji je zaista važan klasik žanra i pisac kojem se Lavkraft izuzetno divio, i o kojem je pisao: „Hodžson je, uz Blekvuda, možda jedini pisac koji se veoma ozbiljno bavi nestvarnošću.“ I još: „Malo je onih koji se mogu meriti sa Hodžsonom kada naznačuje blizinu strahotnih sila i čudovišnih entiteta putem uzgrednih nagoveštaja i naizgled beznačajnih pojedinosti ili kada prenosi osećanje sablasnog i nastranog.“

            Evo šta je o njemu pisao časopis Bookman u vreme izlaska njegovih knjiga:

            „They are books of the kind that, once read, cannot be easily forgotten... There is no one at present writing who can thrill and horrify to quite the same effect.“

(October 1909, vol. 37, p. 54)

„Mr. Hope Hodgson plays deftly on the strings of fear, and his new novel stamps him a fascinating panic-monger with a quick eye for all the sensational possibilities of ghost lore.“

(June 1913, vol. 44, p. 142)

„He is an adept in the art of giving you the 'creeps', and he sees to it that you extract the last ounce of fearful delight from the thrill before he lets you down with a comfortable explanation.“

(August 1916, vol. 50, p. 142)

A evo kako počinje moj opširan (31 strana) pogovor o ovom fascinantnom čoveku i piscu, pod naslovom

Vilijam Houp Hodžson: Abhumani kosmos

Vilijam Houp Hodžson je nepravedno skrajnut pisac, sveden na kultni status među manjim brojem poznavalaca, iako zaslužuje veću posthumnu slavu od brojnih svojih poznatijih savremenika i naslednika. Istina, stvarao je u jeku najzlatnijeg doba jezovite književnosti, na samom početku 20. veka, kada su svoja najbolja dela objavljivali takvi giganti kao što su Maken, M. R. Džejms i Blekvud, pa se donekle našao i u njihovoj senci, a život mu je naglo, upadljivo prerano bio prekinut upravo u godini u kojoj je Lavkraft napisao svoju prvu zrelu priču („Dagon“, 1918) i njome započeo opus u kojem se umnogome odražava i nastavlja Hodžsonov. Međutim, bizarnim sticajem književnoistorijskih okolnosti, Lavkraft je svog neznanog književnog sabrata otkrio tek tri godine pred smrt, kada je ogromni deo svog književnog dela već bio stvorio. Tako je došlo do toga da se, iz današnje vizure, između njihovih dela može videti čitav niz podudarnosti, a da se, opet, ne može govoriti o uticaju već samo o značajnoj sličnosti, u ponekim aspektima čak i do nivoa sinhroniciteta.

            Moglo bi se, čak, reći da je Hodžson svojim pričama i romanima najavio dolazak pisca koji je, u vreme njihovog objavljivanja, bio tek mladić; odnosno, da je Lavkraft nezavisno od Hodžsona izgradio i još dalje odveo ideje i koncepte čije književne artikulacije kod svog prethodnika, u vreme pisanja, nije ni bio svestan. U svakom slučaju, Hodžson je izuzetno zahvalan ne samo za čitalačko uživanje per se nego i za proučavanje, jer njegovo delo do nivoa školskog primera ogoljava određene aspekte horor proze na prelomu 19. i 20. veka, a na sličan način može se koristiti i kao lupa za uvećavanje i rasvetljavanje brojnih temeljnih elemenata poetike H. F. Lavkrafta.  

Zaronimo, stoga, u okeanske dubine i kosmičke tmine Hodžsonovog književnog univerzuma kako bismo bacili svetlo na njegove crne bisere i često nebrušene dijamante, jer u njima se ogleda mnogo toga najvrednijeg od stravične proze prve polovine prošloga veka.

Lavkraft pre Lavkrafta

            Vilijam Houp Hodžson je, na samom početku 20. veka, pionirski anticipirao brojne teme, postupke, pristupe i nazore koji će, potom, obeležiti čitav taj vek i ostati relevantni do današnjih dana. Nezahvalno je baviti se nagađanjima o alternativnoj istoriji, recimo onoj u kojoj se Lavkraft nikada nije rodio ili, recimo, u kojoj su njegova dela istrulela u petparačkim časopisima a da nisu vaskrsnuta u knjiškom obliku kroz Arkam Haus te su, time, ostala zaboravljena i nepoznata narednim generacijama čitalaca; ali, da nije bilo Lavkrafta, a da je neko Hodžsona ranije razotkrio novim čitaocima onako kako su to Lavkraftovi prijatelji i sledbenici sa delima ovog pisca konzistentno činili u decenijama nakon njegove smrti, moglo bi se pretpostaviti da bi Hodžson danas ljubiteljima i proučavaocima strave lako mogao biti Lavkraft umesto Lavkrafta. 

            Duhovitom igrom sudbine, iako njihova dela imaju znatnih sličnosti, teško je zamisliti dva međusobno različitija čoveka: bolešljivi, mršavi i visoki Lavkraft naspram onižeg, ali mišićavog i zdravog bodibildera Hodžsona; bledunjavi knjiški moljac koji je retko mrdao iz rodnog mesta protiv punokrvnog, suncem opaljenog bivšeg mornara koji je tri puta oplovio svet; jedva jednom oženjeni pa ubrzo razvedeni neromantik prema flertujućem romantičnom momku popularnom kod dama (zatim srećno oženjenom); čovek kontemplacije naspram čoveka od akcije; jedan umro u bolničkom krevetu, drugi poginuo na bojnom polju... Ali, posthumno, okreće se kolo sreće: onaj prvi sa svakom decenijom od smrti sve je popularniji i čitaniji, a drugi, nažalost, sve više zaboravljen i sveden na tek omanji kult i fusnotu u istoriji književnosti strave.

Pa opet, uprkos ovim razlikama, književno-istorijski posmatrano, Hodžson je bio taj koji je prvi, vizionarski, čak ludački smelo, ne obazirući se na okolinu, tvrdoglavo utro put tamo gde nikakvog puta do tada nije bilo, već samo žbunje ili poneka urasla kozja staza...

(...)

Šta je, tačno, i kako uradio Hodžson, i time obogatio poetiku horora, pročitaćete u ostatku ovog pogovora, u samoj knjizi, a naravno, moći ćete to i sami da prosudite, čitajući njegove najbolje priče. A koje su to? Da kažem koju o sadržaju...

Hodžson je najslavniji po svojim pričama smeštenim na okean: njegovo moreplovačko iskustvo omogućilo mu je visoku dozu realizma u ovim pripovestima, što daje još veću snagu mračnoj fantastici, onda kad zaigra. Zato, od ukupno 11 priča koliko sam odabrao za zbirku GLAS U NOĆI, njih 7 dešava se u nepreglednim okeanskim prostranstvima gde ljudi dolaze u dodir sa raznoraznim čudima, čudesima i čudovištima.

Tih 7 priča su, ovim redom:         

Glas u noći

Olupina

Misterija olupine

Tropska strahota

Kameni brod

Dozivanje u zoru

Iz srca oluje

            Zatim, druga vrsta priča po kojima je Hodžson najslavniji jeste serijal o okultnom detektivu, Karnakiju – svojevrsnom pretku Martija Misterije i Dilana Doga – koji istražuje slučajeve ukletih kuća i paklenih pohodilaca. Odabrao sam tri najbolje priče o Karnakiju, i to:

Kapija za čudovište

Zviždava soba

Velika Svinja

            Najzad, tu je i „Eloi Eloi Lama Sabachthani“ koja ne spada ni u kakav ciklus ili tematsku celinu; radi se o priči koja donekle podseća na Makenovog „Velikog boga Pana“ – naučni eksperiment (pokušaj rekonstrukcije uslova Hristovog raspeća) dovodi do neočekivano demonskog rezultata.  

            Želim ovom prilikom da naglasim da je novela Velika Svinja (jedina u ovoj zbirci koju sam ja lično preveo) možda najgrozomornija, najpaklenija, i jedna od najstravičnijih horor priča koje sam ikada pročitao: fascinantni primer obrade „paralize sna“ u spoju sa kosmičkom stravom dostojnom Lavkrafta.

            Dakle, deset priča plus jedna novela, i stvari na koje ste već navikli: opširan, stručan pogovor by dr Ognjanović i veoma detaljna biografija koju sam uobličio na osnovu mnogobrojnih izvora, a kakva nigde drugde, u ovom obimu i sa ovoliko podataka i detalja, ne postoji – ni na Vikipediji, ni u enciklopedijama horora... Imate je samo u desetoj knjizi edicije „Poetika strave“ - GLAS U NOĆI.

            Prevode deset priča su uradili Arijana Luburić Cvijanović i Igor Cvijanović, finalnu novelu je preveo dr Ognjanović, a za ilustracije je ovog puta bio zadužen novi dodatak Orfelinovoj familiji mračnih umetnika – Danilo Andrić. On je, osim naslovne i zadnje korice, forzeca i najavne strane, uradio još pet različitih unutarnjih ilustracija. Evo jedne od njih, za priču „Iz srca oluje“:

            Sve to u tvrdom povezu, na oko 280 strana, šiveno, čvrsto i lepo, bez bojazni da vam se raspadne već nakon prvog čitanja, tako da možete višestruko da se vraćate ovoj knjizi, a da mogu i vaša deca zatim da čitaju...

            I sve to dobijate za samo 900 din, ili jedva malo više od 7 eu! Pa gde još ovako nešto možete dobiti za tu siću? Nigde, eto gde. Zato, podržite Orfelin i uplatite pretplatu za desetu knjigu naše brzorastuće biblioteke nezaobilaznih klasika strave. Još tri knjige ove edicije, na kojima se uveliko radi, čekaju vas do Sajma – plus, naravno, ultimativni NEKRONOMIKON.

Pretplatna cena za ovo izdanje iznosi 900 dinara, a pretplata traje od 10. maja do 10. juna.

Izlazak knjige iz štampe očekuje se početkom juna.

U toku pretplate možete naručiti i druga Orfelinova izdanja po pretplatnim cenama:

Edicija Poetika strave

·         A. Blekvud – Vrbe (700)

·         H.F. Lavkraft – Šaptač u tami (700 dinara)

·         M. R. Džejms – Zazviždi i ja ću ti doći (Rasprodato!)

·         R. Ejkman – Hladna ruka u mojoj (1.000)

·         Š. Džekson – Ukleta Kuća na brdu (900)

·         Š. Le Fanu – Karmila (900)

·         A. Maken – Veliki bog Pan (900)

·      Tomas Ligoti – Pisar tame (1.000)

·         A. Blekvud – Drevna svetla (900)

Edicija Gluvo doba

·         D. Ognjanović – Zavodnik (800)

Knjige Ransoma Rigsa

·         Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu (900)

·         Grad pustoduha (900)

·         Biblioteka duša (900)

·         Priče o čudnovatom (900)

Edicija Srpska mitologija

·         Prognana bića (2.000)

·         Buntovnici (1.700)

·         O biljkama, životinjama i predelima (1.700)

·         Iščezli (1.700)
(ili 7.000 za sve četiri u kompletu, sa spec. zaštitnom kutijom)

Đorđe Kadijević

D. Ognjanović i Đ. Kadijević – Više od istine, Kadijević o Kadijeviću (1.900)

 

Knjige treba platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85 - svrha uplate = GLAS U NOĆI), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.

Knjige isporučujemo poštom na adresu koju naznačite a poštarinu plaća Orfelin.

MAUS (2018)

*(*)

2-

            Na ovogodišnjem FEST-u imali smo sumnjivu privilegiju testirati svoju toleranciju, širokogrudost i otvorenost za različita gledišta plaćanjem karata za još jedan srbomrziteljski film koji nam eksplicitno, bez pardona i bez uvijanja, pokazuje koliki su Srbi monstrumi a koliko su bosanski Muslimani sirote, ničim izazvane žrtve. U proteklih četvrt veka Chetnixploitation je prerastao u stameni, plodni (brojem, ne postignućima) podžanr, i bogata je konkurencija inostranog Srbo-demonizujućeg dreka (IN A LAND OF BLOOD AND HONEY, HUNTING PARTY, KILLING SEASON...) ali i samomrziteljskog valjanja u govnima (TURNEJA, ORDINARY PEOPLE...).

Ipak, moram vam reći, u svoj toj dubioznoj konkurenciji fašistoidnog gebelsovskog kultur-rasizma neviđenog u novijoj istoriji – anticilizacijskog fenomena čiji negativitet prosto nema pandana u filmmejkingu 21. veka: ni Rusi ni Arapi nisu bili baš ovoliko „filmski“ ocrnjeni u skorije vreme – MAUS nosi šnjur po transparentnosti svoje antisrpske agende koja se čak i ne pretvara da je nešto drugo, nešto više, nešto kulturnije. Ne, MAUS je „goli ručak“ Chetnixploitationa, rađen maltene po priručniku SRBODEMONIZACIJA ZA TUPANE, i nešto ovoliko ogavno nismo videli još od zloglasnog francuskog CAGED koji nam je pokazao kako su Srbi klali i prodavali tuđe organe na Kosovu...

Šta imamo ovde? Ukratko: Bosanka izbegla u Nemačku i tamo našla sebi Švabu (začudo, bledolikog, da ne kažem arijevca, a ne nekog Turčina, što bi valjda bilo logičnije). S njim se ona načas vrati u postojbinu kako bi sahranila upravo pronađene i identifikovane ostatke svoje familije pobijene u (naravno) Srebrenici. Na putu iz Srebrenice ka aerodromu (sarajevskom) – njihov auto se pokvari u šumi. A u šumi žive Srbi. Zli Srbi, treba li reći? Ne, jer film nam jasno pokazuje – a čak i jednim nedoljivim parčetom dijaloga explicitno kazuje – da među tim narodom neke druge sorte i nema. Nema dobrih Srba.

Dakle, u šumi i dalje načičkanoj (srbopostavljenim) minama, nađu se praznoglavi Evropljanin Aleks, koji nema pojma o istoriji ovog regiona i koji sve olako i prostodušno shvata („Ma daj, pa nisu svi Srbi zločinci!“) i Selma, koja je na teži način naučila da se ne naginje kroz srpski Prozor („Pa to su Srbi, naravno da su zločinci!“). Tu ih ubrzo sretnu dva srpska zgubidana koja tu, eto, lutaju, malo u krivolovu a malo u krvožednom lovu na nevine žrtve (TM). Nanjušivši da curica nije Nemica nego Nevina Žrtva par excellence (Bosanka!), ovi natural born killers ne mogu ništa drugo nego da se s njima upuste u igru mačke i mausa...

Овца ми се јагњи, зато ћу бити кратак.

A ionako sam već toliko toga napisao o ovim Chex filmovima, svi su oni u suštini isti, pa da ne zalazim u sitna crevca ovom Zlom govancetu, evo samo nekih detalja.

- ŽRTVA je i ovde = Bosanka. Dakle, žena. Kao i u svim Chex filmovima koji za temu imaju Bosnu. ALI, postavlja se onda pitanje – gde su bili (musli) muškarci  za to vreme? Zašto nigde nema ni traga od prikaza slavne Vojske Bosne i Hercegovine? Gde su te slavne Zelene beretke, što nisu ovekovečene na filmu? Gde su filmovi o njihovim slavnim bitkama, o njihovim velikim pobedama nad srpskim „agresorima“, o njihovoj junačkoj borbi? Ne, sudeći po ovim filmovima, ništa takvo nije postojalo ubosni. Svi filmovi o "ratu" ubosni su filmovi o ŽENAMA. Vrlo simptomatično. Bosanski muškarci, if any, mora da se osećaju kao poslednje šonje, nevredne da se o njima snimaju filmovi.

Ako verujete ovim CHEX gebelsijadama, Bosnu su nastanjivala tri naroda: 1) Zlisrbi (60%), bradati i/ili namrgođeni, uvek u maskirnim uniformama; opresori; 2) Jadnebosanke (30%), lepe musli žene – napaćene, silovane itd.; žrtve; i 3) Mrtvobosanci (10%), muški civili, nenaoružani, pasivni i mrtvi; statisti. 

Ubosni, po ovoj propagandi, nisu živeli Jugosloveni (a zapravo ih je najviše tamo bilo, izvan Srbije!), niti svetovni musliji kojima se fućkalo za Allaha, nego samo zadrti vernici (MAUS počinje musli molitvom naše Selme, „Ya Hafizu“...).

A kamoli da su ubosni živeli neki Srbi kojima nije bilo do ratatatata! A ponajmanje neki Srbi koji su kao nenaoružani civili završili zaklani ili drugačije pobijeni (uglavnom na svoje verske praznike, čisto da im se zasoli rana) od strane muslimana i njihovih bliskih bliskoistočnih bradatih prijatelja, mudžahedina (koji, takođe, uprkos snažnom prisustvu ubosni, i dalje ostadoše nereprezentovani u bosanskim i inim filmovima o tom ratu)! I, naravno, ubosni nije bilo ni Hrvata, ako je verovati ovim filmovima. A zar bi filmovi lagali?

Lik na slici je: Hrvat, Musliman ili Srbin? Imate 3 puta da pogađate

- Dakle, pošto narod Zlosrba nije imao ženke, morali su da se razmnožavaju silovanjem Jadnobosanki. Ne, čekaj, ne samo što su morali nego su se time naslađivali – što ih čini evolutivno nižim bićima čak i od Lederfejsa i familije mu iz naprednog, zapadnog Teksasa. Tamo, Kuvar lepo kaže: „I just can't take no pleasure in killing. There's just some things you gotta do. Don't mean you have to like it.“ Zlosrbi, međutim, vole da zasole ranu – pa zato, evo kako pozdrave Jadnobosanku došavšu da sarani svoju posrebreničenu familiju:

Ovaj dodatni, extra sadizam vidimo i drugde u filmu, više puta. Recimo, čujemo Zlosrbe kako psuju: „Kurvo, jebem li ti sve mrtvo!“ Znači, nije to samo rat za teritoriju, bogatstvo, pljačku, žene, ovo ono, kao normalni ljudi (npr. Englezi) kad ratuju. Ne, nego ovi hoće da im ogade život (pre nego što im ga oduzmu); hoće da im oskrnave sve sveto (a naročito mrtve!) – i hoće da im zatru svaki trag postojanja!

- Dodatni dokaz koliki su to izrodi vidi se i u tome što oni odbijaju tzv. „bosanski“ identitet – ne nazivaju sebe Bosancima nego Srbima! U jednom trenu u filmu oni kažu: "We are not Bosnians, my friend. We are Serbs." Kao u čuvenoj istoimenoj pesmi. Jer opštepoznato je, među CHEX-erima, da je sranje ubosni počelo zato što su Srbi hteli da ostanu Srbi.

- Ono što je najzabavnije u ovom filmu (uslovno rečeno, jer zapravo skoro nimalo zabave tu nema) jeste koliko se srpsko Zlo podrazumeva. Nije potreban nikakav povod, makar i najmanji; nikakav okidač, provokacija, NEŠTO što bi ovu dvojicu podljudi pokrenulo iz Stanja 1: Letargija u Stanje 2: Mučenje i Stanje 3: Klanje. Ne, nema tu nikakve motivacije za njihovo ponašanje – npr. osveta, da neko od njih recimo prepozna Selmu pa kaže: „Aha, tvoj brat je zaklao mog oca“ itsl. Jok. Dovoljno je samo da otkriju da je ona – Selma, i da se prozor sam od sebe stvori i otvori kraj nje. Ovi će je gurnuti kroz njega s neminovnošću zakona fizike. Selma + Srbi = Sranje!

Uzgred budi rečeno, naša „Selma“ tj. glumica Alma Terzić je zaista posvećena veteranka Chetnixploatacije: osim u ovom đubretu igrala je i kod Branđeline u ZEMLJI MEĐEDA (aka U zemlji krvi i meda), kao i u filmovima Snijeg (Post traumatic life of the Bosnian Muslim widows and daughters after their husbands and fathers were murdered by Bosnian Serb Army) i Crossroads (Benjamin is a young poet from Turkey, works in Bosnia as a volunteer to help the extrication of dead bodies from the mass graves. He comes to Bosnia in order to escape from his past). Pored toga je veteranka serije Lud, zbunjen, normalan, kao i nekoliko TURSKIH sapunjara, tipa Muhtesem Yüzyil: Kösem, Fatih, itd.

            - Na kraju, tj. na početku: naslov filma explicitno aludira na strip MAUS Arta Špigelmana, o naci holokaustu Jevreja (miševa) – sa kojima se ovde muslimani izbosne identifikuju, da ne kažem natječu za titulu Najveće Žrtve.

            I pre nego što se javi neki dušebrižnik sa komentarom tipa „Ajde bre Gule, učitavaš svašta u jedan bezvredan film, nije to bitno, neka kenjaju šta oće, neće im uspeti u njihovim gebelsovskim namerama, niko pametan neće zaozbiljno da shvati ovo parčence govneta“ – moram vam reći da stoput ponovljena laž biva doživljena kao istina ne samo u Srbiji, gde nepismeni narod to guta i posle samo dva ponavljanja, nego i u belome svetu.

            U liberalnoj Americi, recimo, na prestižnom žanrovskom festivalu, ovo gomno se ovako najavljuje: „A superlative horror parable, this shocking film is an indictment of modern history, war and the difficulties of reconciliation. It is a story for our times.“

            Još gore, ovo zlodelo neki ne smesta očigledno glupi kritičari predstavljaju kao „Educational filmmaking“! Da, MAUS će da ih obrazuje o konfliktu o kojem inače ne znaju ništa, ili vrlo, iz TV dnevnika. Izvesni Emmet Duff je ovu zloguku demonizaciju nazvao „edukativnom“, i još veli: „If the viewer is already familiar with the Serbian oppression of Bosnian Muslims, his approach may prove grating and contrived, but to a new student, the scaffolding is visible but illustrative.“

            Dakle, umnogome i zahvaljujući CHEX produktima kao što je MAUS, sad je opšte mesto koje ne treba dokazivati da su musliji ubosni trpeli nekakvu opresiju od strane Zlosrba, tih nekadašnjih zdušnih boraca protiv nacista koji su sad doživeli da ih upravo s nacistima upoređuju:

Veli Emmet Duff: „Maus is not literally connected to the Art Spiegalman comic, but in appropriating the title, Herrero presents this story of persecution in ironic juxtaposition to the universal condemnation of Nazi war crimes. The specifics of this story are worth understanding, but the main point is to shed light on an underrepresented atrocity, and the Western world’s complicity in that representation. Horror has long been an excellent vehicle for political messaging, though rarely this concise and direct. If one could imagine Maus as an apolitical horror movie, it would be a fair film, though particularly cruel and unforgiving. But the voice of the creator uplifts it, and as a Trojan horse for its humanist sociopolitical messaging, it is excellent.“

Po ispoljenoj pameti, ovaj Emmet Duff je trebalo da se zove – Elmer Fudd, ali svejedno, dobronamerno-neznalački Zlo-perpetuirajući rivjui poput njegovog (OVDE) postali su opšte mesto.

- Ali završni udar ovog zlog filma je i najbezobrazniji: na kraju Srbi ispadoše krivi i za muslimanski terorizam u Evropi! Naime, naša Selma preživi mučeništvo u zemunicama i tunelima trogloditskih Zlosrba, ali je time toliko „načeta“ da na kraju, usred Berlina, ona doslovno „pukne“, tj. počne da puca na nedužan svet.

Dakle, ima li kraja tom bezobrazluku? Kao što je CAGED srpske žrtve trgovine organima pretvorio u počinioce, a abolirao zločince (Šiptare), tako sad MAUS pokazuje da su Srbi, branioci Evrope od musli fundamentolizma, zapravo donosioci i izazivaoci tog zla! Da Srbi nisu silovali Selmu, ne bi im ona sad pucala po Berlinu!

Ya Hafizu Vista, bejbi!

Od ovolikog silovanja zdravog razuma, logike i smisla čovek može samo da zanemi – pa zato i ja na ovom mestu ostajem bez reči i odjavljujem se!

PS: Ovo govno je baš u ovom trenu postalo dostupno piratima, ako slučajno poželite da ga overite. Ima ga svuda: Pajrat bej i gde god hoćete... Čudi me samo da mu na FEST-u naši velikodušni žiriji ne dadoše neku nagradu...

PPS: Pošto je sve u ovom filmu toliko preterano i karikirano i odvedeno do iza groteske, on je na ivici da se pretvori u PARODIJU CHEXA. Neko dobronameran čak bi ga mogao, mestimično, tumačiti kao izvrgavanje ruglu osnovnih CHEX principa – ali, avaj, takva dobronamernost ovde nije zaslužena.

Mada, kad pogledam ovu kreaturu iz njene vizije, nisam baš siguran...

SPS: Zaboravih reći da se uvreda na ovu povredu sastoji u činjenici da je MAUS jezivo nemaštovit onda kada bi trebalo da se zahukta i bude najzabavniji, odnosno u torturi, u igri mačora i mausice... Dok se bavi pretnjama i slutnjama, tu čak i ima nešto zanimljivog filmmejkinga (kad se, iz njene vizure, šuma ispunjava izmaglicom, recimo); ali jednom kad Zlosrbi krenu s mučenjem – počinje i mučenje gledaoca u napadno dosadnom, razvučenom, nemaštovitom i glupom filmu...