ZA PUSTO OSTRVO: 12 KNJIGA

            Dani korone i karantina mnoge su naveli na brojna preispitivanja i sumiranja, podvlačenja crte ispod svega i svačega, pravljenje listi i koječega. Neki su me na fejsbuku i tagovali da kačim korice omiljenih knjiga, kadrove iz filmova itsl. Ali, ne bih da to pišem po vodi, i bacam u bunar zvani FB. Radije ću ostaviti ovde, na blogu, za večnost... do prve solarne oluje.

            Dakle, napravio sam svoj apsolutno najuži, najstroži izbor najbitnijih stvari koje bih poneo na pusto ostrvo, odnosno u totalnu izolaciju, sa sobom – stvari bez kojih se ne bih osećao usamljen, koje bi mi bile društvo bez kojeg ne bih mogao da opstanem, tj. da moj opstanak bude iole smislen (kao što, uostalom, jesu i bez karantina i sličnih vanrednih sranja).

            Znači, u ovom serijalu obznaniću po 12 apsolutno obaveznih stvari za poneti na pusto ostrvo – 12 stvari za 12 meseci u godini, s idejom da svaku od njih mogu konzumirati najmanje jednom godišnje bez ikakvog problema.

            12 KNJIGA

            12 FILMOVA

            12 MUZIČKIH ALBUMA

            12 SAUNDTREKA

            12 STRIP IZDANJA

Pa, da počnemo sa onim najvažnijim!

 KNJIGE 

1. NAKED LUNCH (GOLI RUČAK) – William BURROUGHS

Moja Biblija. Moj Ji Đing. Moja Knjiga Zakona. Moja knjiga za uz uzglavlje (pillow book).

Brutalno crni humor. Nadrealizam. Groteska. SF. Horor. Telesne transformacije. Pornografija. Monstrumi. Mutanti. Ludi doktori. Sumanuti eksperimenti. Orgija mizantropije. Penetriranje u Srž Stanja Stvari: šta je čovek, zaista. Bez uvijanja, bez mitopoetičkih sviranja kurcu, bez zavlačenja i zaslađivanja. Ogoljeno!

A fragmentarno, jezgrovito, sažeto, nabijeno, živahno, sočno, nelinearno, savršeno za nasumično otvaranje i čitanje iz sredine, ili bilo gde da se knjiga sama otvori. Interzona. Ej Džej. Doktor Benvej. Magvampi... Ja ne umem da razmišljam bez njih, oni su mi stalne poštapalice.

2. ZAMAK (DAS SCHLOSS) – Franc KAFKA

Lutanje. Traganje. Bauljanje. Lavirint banalnosti, pakao prozaičnosti, svet bez boga a gladan boga, ili nečeg njemu nalik – gladan sistema, poretka, smisla. Umesto toga, pakao birokratije i neshvatljivih, stalno u hodu menjajućih pravila, propisa, ulaza, prolaza, pristupa, veza bez veze, vrata i prolaza koji nikuda ne vode... Religiozni roman za one koji ni u kakvog boga ne veruju. Avanturistički klaustrofobični roman za introverte, za one koji će i u najudaljenijoj, najegzotičnijoj džungli, kad bi u nju otišli, svejedno pronaći isti lavirint kakav vide u gradu, u svojoj kući, u zamku...

3. SABRANE PRIPOVETKE - Franc KAFKA

Okrepljujuće beznađe koje vraća neki treptaj vere kroz samoiskazivanje toliko prelepo i predivno i preduboko da taj iskaz, makar svojim sadržajem ne nudio skoro nikakvu nadu, zapravo samim svojim postojanjem nešto nalik krhkoj, ali ovde najboljoj mogućoj nadi oličava. Dokumenti o nemoći koji, zbirnim dejstvom, oličavaju skoro nadljudsku moć. Još religioznog štiva za svet bez boga.

4. DNEVNICI – Franc KAFKA

Sve to što rekoh gore, samo još intimnije, još dublje, još potresnije, skoro doslovno krvlju ispisano. Numinozno prosijavanje sa stranica na kojima se izliva Čovek i preobražava se – ne u bube, nego u slova koja ogoljavaju njega, a sa njime i čitav univerzum.

PS: Naše izdanje je u dva toma, ali to je sve jedna knjiga.

5. PUTOVANJE NAKRAJ NOĆI (VOYAGE AU LA BOUT DE LA NUIT) – Luj Ferdinand SELIN

Cinično-melanholično-mizantropska epopeja, mladalački besna, energična, žestoka, bespoštedna – i u tome direktna, sočna, beskrajno zabavna i jezivo duhovita čak i kad je najdublje crna.

Note to self: ovu knjigu sam nabavio još daleke 1992. u jedinom izdanju tada (jedva) dostupnom; u međuvremenu je izašlo novije. Krajnje je vreme da jednu od svojih najdražih knjiga sebi nabavim u pristojno-izgledajućem, novom izdanju. Na gornjoj slici to je ovo neugledno izdanje u sredini, ispod lobanje, bez zaštitnog omota.
Uskoro u mojim rukama, ovo, dvotomno: 

6. SATANIN DNEVNIK - Leonid ANDREJEV

Gledao sam da ovde ne zabušavam previše sa omnibus izdanjima, već da pratim stvarno postojeća. Stoga, biram baš ovo, iako mi se naslovna novela uopšte ne sviđa – zato što se baš u ovoj knjizi nalaze dve priče koje spadaju u sam samcit vrh kratkopisanja, „Eleazar“ i „Juda Iskariotski“, a tu su i još i takođe odlične i vrlo mi drage „On“ i „Život Vasilija Fivejskog“. Ono kad metafizički očaj dosegne te nivoe crnila da se povremeno graniči sa najuzvišenijim delima metafizičkog horora do čijih nihilističkih vrhunaca, ipak, ni Blekvud ni Maken, pa čak ni Lavkraft, nisu dosezali.

7. THE NIGHTMARE FACTORY - T. LIGOTTI

OK, ovde malkice varam jer ovo je praktično best of omnibus. Ali šta da radim, postoji kao zasebna knjiga, i sutra da zatrubi brodska sirena ka pustom ostrvu, OVO izdanje bih spakovao u kofer. Ako bi neki strogi nadzornik baš tražio da uzmem jednu zasebnu zbirku od Ligotija, to bi morala biti TEATTRO GROTESCO (dogodine u Orfelinu)! Dakle, u ovim pričama se metafizički horor Lavkrafta najzad venčava sa crnilom jednog Andrejeva, ali u Dejvid-Linčovskom ambijentu malograđanske banalnosti savremene Amerike, i u snovitim kutkovima i ćoškovima i onirički preobraženim ambijentima njenih pustih škola, industrijskih zona, karnevala, benzinskih pumpi, starih bioskopa koji postaju pozornice teatra apsurda i strave.

8. AUTOBIOGRAFSKI SPISI – Tomas BERNHARD

Dobro, u redu, i ovde malkice varam, jer i ovo je omnibus izdanje sačinjeno od pet prethodno zasebno objavljenih kratkih romana, međusobno povezanih, vrlo kreativno „autobiografskih“. Ako bi neki smarač baš gnjavio da moram odabrati ne „5 u 1“ omnibus nego jedan jedini roman, izabrao bih BRISANJE. RASPAD  (AUSLÖSCHUNG. EIN ZERFALL) delom zato što je zaista sam samcit vrh njegovog pisanja, a delom zato što je najduži – a pošto je Bernhard veoma konzistentan autor, 350 strana Bernharda ću radije poneti na pusto ostrvo nego 150 (STARI MAJSTORI, npr.).

9. THE ANNOTATED TALES - E. A. POE + S. Peithman (ed.)

ovo nije slika mog primerka; moj nema zaštitni omot

Nigde bez Tatka Na Horor. Svaka njegova kratka priča, na svojih desetak strana, sadrži kondenzovan ceo roman, takvo bogatstvo slika, tema i ideja da – ako bih na ostrvo mogao da nosim samo JEDNU knjigu, onda bi to bila ova. Jer ona je kao Alef, za mene u njoj je sadržan zametak, a negde i mnogo više od zametka, SVEGA što me u umetnosti zanima. Ovo konkretno izdanje dovukao sam iz Amerike, izgleda pomalo neugledno jer mu fali zaštitni omot, ali nema veze, unutra je sve besprekorno čisto i lepo, bogato ilustrovano i sa obiljem anotacija koje dodatno pojašnjavaju i kontextualizuju Poove prebogate priče.

Uskoro u mojim rukama i još jedno izdanje anotiranog Poa...

10. THE NEW ANNOTATED LOVECRAFT - H. P. LOVECRAFT + Leslie S. Klinger (ed.)

Nigde bez Sina i Svetog Duha Na Horor. Isto što rekoh za Poa, važi i ovde: to nisu priče, to su koncentrati košmara, nepresušno izobilje slika i ideja koji ocrtavaju moj univerzum i, svojom preteranošću i slikovitošću, čine ga zanimljivijim, bogatijim. Naboj horora bez premca. Ovde, odličan izbor svega najbitnijeg, sa brojnim ilustracijama i anotacijama i pratećim tekstovima.

11. DAWNWARD SPIRE, LONELY HILL: THE LETTERS OF H. P. LOVECRAFT AND CLARK ASHTON SMITH – H. P. LOVECRAFT

Apsolutno mi je nezamislivo da se igde na duže otisnem bez privatnog, subjektivnog Lavkraftovog glasa, i njegovih pregenijalnih, prepametnih, podsticajnih, toplih, ljudskih, inteligentnih pisama. Pošto je on izvrstan u celokupnoj svojoj prepisci, bez obzira kome se obraća, a budući da nisam hteo na kvarno da njegova izabrana pisma u pet tomova tretiram kao jednu knjigu, opredelio sam se za ovaj jedan tom, koji sadrži celokupnu prepisku sa Klarkom Eštonom Smitom, piscem strave sličnih nazora – zato što su kolege po žanru i nazorima, pa najviše govore o hororičnim temama, i zato što knjiga ima preko 700 strana.

12. THE WINE-DARK SEA - R. AICKMAN

Pošto ne posedujem nijedno od omnibus izdanja kompletnog ili skoro-kompletnog Ejkmana, ako bih morao da odaberem samo jednu jedinu njegovu zbirku (a srce mi se cepa što nemam mesta za još, za bar još tri!), onda bi to bila ova, jer sadrži najviše njegovih priča koje najsnažnije obožavam:

"The Wine-Dark Sea", "The Trains", "The Inner Room", "Never Visit Venice", "Into the Wood". Plus, ako već imam da čamim na pustom ostrvu, naslovna priča u zbirci mi je u tom kontekstu neizostavna.

Eto. 12 znači 12, a ne 13 ili 15 ili 20. Žao mi je zbog svih drugih koje nisu upale u ovaj izbor, možda u nekom drugom životu, na nekom drugom ostrvu, ali – pravila su pravila!

Da godina ima 13 meseci i da sam birao po 13 naslova, 13. knjiga na mom spisku bila bi MAJSTOR I MARGARITA by Bulgakov.

14. bi bila ZAVERA BUDALA by Dž. K. Tul.

15. bi bila MUČNINA by Sartr.

16. bi bio STRANAC by Kami...

U idućem nastavku:

ZA PUSTO OSTRVO: 12 FILMOVA

*

POHOD (1968) – Đorđe Kadijević

U nedelju 10. maja 2020, u 17:06 h na 2. programu RTS-a možete pogledati film POHOD: jedan manje znani i ređe prikazivani, a odličan, film Đorđa Kadijevića. Verujem da je mnogima od vas do sada promakao: ako je to slučaj, evo prilike da popunite ovu rupu u svom obrazovanju i da pogledate izuzetan primer onoga najboljeg u klasičnoj srpskoj kinematografiji. Oni koji su ga ranije pogledali mogu iskoristiti ovu priliku da ga obnove u, nadam se, pristojnoj kopiji kakvu ovaj prelepo slikani film zaslužuje (dir. fotografije – legendarni A. Petković).

Savetujem da nikako ne čitate najavu na sajtu RTS-a, jer ona niti zvuči naročito intrigantno, niti poštuje film dovoljno da ga poštedi SPOJLERA: jeste, ladno su napisali i sam samcit kraj filma... Tačnije, prepisali iz drugih izvora, ali svejedno.

Takođe savetujem da, ako dosad niste, najzad nabavite sebi knjigu VIŠE OD ISTINE, KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU koju je pre tri godine objavio Orfelin. Ne čekajte da se ovo blago rasproda. Naručite je onlajn OVDE.

Evo, ekskluzivno ovde na blogu, početka poglavlja ove knjige posvećenog upravo filmu POHOD.

POHOD (1968)

Scenario: Đorđe Kadijević, Branimir Tori Janković

Direktor fotografije: Aleksandar Petković

Uloge: Slobodan Perović, Ljerka Draženović, Severin Bijelić, Dušan Janićijević, Zaim Muzaferija, Janez Vrhovec, Ljubomir Ćipranić.

Produkcija: Avala film

Trajanje: 82 min.

35 mm / crno-beli

 

Pred kraj II svetskog rata jedan seljak, Ćila, radnik na imanju, sakrije se sa teletom i tako jedva preživi nailazak nemačke ekspedicije koja pobije članove porodice simpatizera partizana. U seljaku se javlja duboka privrženost prema teletu i želja da ga sačuva po svaku cenu. Kroz ratnu Srbiju opasnosti vrebaju sa svih strana: Nemci, četnici, partizani... ali on ne želi da priđe nijednima. Bori se sa glađu, pokušajima partizana da mu rekviviraju tele, iz prikrajka posmatra streljanje grupice Cigana i niz drugih primera ratnog nečoveštva...

* * *  

Vaš film Pohod donosi netipičan ugao gledanja na II svetski rat, isto kao što je to učinio i Praznik. U pogledu obrade tematike iz tog vremena Pohod je još neobičniji utoliko što se usredsređuje ne na grupu ljudi već na pojedinca, i to vrlo specifičnog. Kako ste uopšte došli do te naročite tačke gledišta, do vizure baš tog i takvog protagoniste?

Kada smo razgovarali o Prazniku, ja sam kao bitan momenat istakao postavljanje onog osnovnog pitanja koje svaki čovek koji pokušava da se bavi umetnošću mora da postavi, a to je: „Šta ja umetnošću imam da kažem?” Tu treba izbeći jednu veliku opasnost, a to je da umetnik ne dâ pravi odgovor, nego da ili greškom, ili nesvesno, ili na način svojevrsne manipulacije i simulacije, počne da pravi nešto što u stvari nije on.

Vidiš, Frojd razlikuje tri modaliteta ljudske individualnosti. Prvi je id. Šta je id? Id je onaj iracionalni deo moga bića na koji ja nemam nikakav uticaj. Naprotiv, id ima uticaj na mene. I on je idividualno distribuiran, znate. Nije isti kod svih ljudi. Kod nekog je jače razvijen, kod nekog ne. On sâm je, po tome šta jeste, potpuno iracionalan, ali on jako bitno utiče na naše racionalno biće.  

Drugi stepen individualiteta koji Frojd pominje je tzv. ego, ono što ja doživljavam kao ja, kao sebe. To je svesni deo bića. On je pod uticajem ida i crpe energiju iz ida, ali samo onoliko koliko id može da je pruži, ali pošto je id nejednako dat kod raznih ljudi, moj ego može raspolagati samo onim mogućnostima koje mu id stavlja na raspoloženje.

I na kraju postoji superego, treći stepen, koji odgovara jednoj svesti koja je već moralna, etička svest i koja posreduje između ida i ega.

Meni se ta diferencija komponenti ljudske individualnosti dopala još u danima moje rane mladosti kada sam prvi put počeo da čitam Frojda. I ja sam se te podele pridržavao i kao istoričar umetnosti: tako sam gledao izložbe. Ja uđem i prvo što hoću da vidim jeste kakav je id kod slikara. Zašto? Zato što znam da, ako idem na ego, naići ću na jednu osobinu ega: znate, ego se da emancipovati i može doći do neverovatno vešte i gotovo zavodljive simulacije umetnosti. Ima mnogo ljudi koji iz ne znam kog poriva ili želje hoće da se bave umetnošću a u stvari nisu umetnici jer nemaju takav id. I to je jedan od najvećih i najdubljih problema koji uopšte postoje u istoriji umetnosti: to je simulacija umetnosti.

To je nešto što je procvetalo u vreme moderne, i zatim postmoderne. Danas imate ogroman broj ljudi koji se uspešno bave umetnošću zahvaljujući tome što hermeneuti, oni koji tumače umetnost, i sami nemaju dovoljno razvijen id da bi prepoznali simulaciju. I tako dolazi do promocije lažnih umetnika. Bilo bi jako teško podići glas protiv takvih jer superego bi morao da ustane i da kaže: „Nije časno, ružno je i nedopušteno simulirati umetnost.“ Ali superego se obično ućutkuje i potiskuje na marginu, ego vlada svetom a ne id; id je taj koji stvara svetove. E, mene je to kao kritičara najviše zanimalo, i zato ja kada dođem na izložbu, odmah vidim da li je neko folirant ili nije.

Znate kako ćete primetiti da imate razvijen id? Ako, kada nakon izvesnog vremena pogledate ono što ste radili i kad se začudite. Kad ponekad ne možete da prepoznate same sebe. Kad kažete: „Bože, da li je moguće da sam ja to radio? Pa, ja ovo ne mogu da ponovim.“ E, to je već znak da id radi, da vi uopšte imate kreativno razvijen id u sebi. A onda dolazi ego sa kojim vi već možete da uđete u manipulaciju.

Kad sam počeo da se bavim filmom, ja sam se upitao: „Šta je zapravo mitologija koju ja nosim u sebi?” Tada sam bio mlad, imao sam tridesetak godina, i već sam prepoznao kod sebe jednu crtu pomalo depresirane melanholije koja je karakteristična za moje standardno stanje svesti, za moj Weltanschauung, a sa druge strane, ako to osećanje treba da dobije određenu fabulu, u pokušaju da se na neki način ikonografski izrazi taj specifični modus melanholične depresije od koje sam ja sastavljen, to je bio siže II svetskog rata, vezan za lično iskustvo, za ono što sam mogao da vidim i doživim, i ono što sam znao o tome, a bio sam veliki dečak kada se taj rat događao. O tome sam najviše i razgovarao, tako da je to ušlo u mene i ostalo, kao najaktivniji siže koji nosim u sebi.

Onda je bilo najpoštenije da ja, ako hoću da budem iskren, pokušam da dam univerzalnu, opštekomunikativnu i opšteljudsku artikulaciju takvim sadržajima, da oni ne bude previše lokalistički, opterećni autobiografskim podacima kao neka vrste obaveze. Ja ih, naravno, nisam isključivao, ali ne zato što sam hteo da ilustrujem svoje vlastite doživljaje, nego zato što sam bio selektivan pa sam osećao da su neki od mojih doživljaja tako sineastični da jednostavno mogu da uđu u film. Iza svega toga, posle filma Praznik, koji tretira fenomen kontrarevolucije u ambijentu tadašnjeg „Jugoistoka“, a sada se to zove „Zapadni Balkan”, iza svih tih fabula i svega što je podložno narativnosti i određenoj vrsti atrakcije, stoji jedna još dublja pozadina koja odgovara onom fundamentalnom osećanju koje čovek nosi u sebi, u odnosu na sebe, svoj život i činjenicu da postoji. To je kod mene do izražaja došlo kroz sklonost ka bavljenju umetnošću, i nije motivisano ničim drugim do njom samom.

Tu je prirodan primer koji često pominjem, rečenica iz Pasternakovog dnevnika, gde kaže: „Pravi razlog da se jedan roman napiše jeste upravo to pisanje“. Posle toga dolazi izgradnja prepoznatljive ikonografije koja odgovara vremenu i zbivanju jedne stvarnosti. Želeo sam da prognam iz sebe sve ono što bi bilo paradigmatično. Ne bih nikoga da imenujem, ali bilo je tako slučajeva da se nekome dopadne da radi tzv. „mediteranski film”, pa se napravi neka naša varijanta toga, pro-latinskog porekla. Ja sam imao samo jednu instinktivnu nagonsku sklonost koju nisam želeo da suzbijem, i ona nije imala toliko veze sa samim filmom koliko sa celim životom, sa pojmom postojanja i ljudskosti. To je ono što izbija iz japanskih filmova tog vremena: taj njihov kredo, što je osnovno kod najvećih japanskih reditelja, Kaneta Šinda, Kobajašija, Kurosave, to je bilo nešto što nije bilo proračunato, nego je njihovo osećanje bivstva, jednostavno – biti na svetu. E to, biti na svetu, na japanski način viđeno, naravno u bojama lokalnog ambijenta, u emocijama koje su čisto lične, to se kod mene podrazumeva.

Film Pohod se bitno razlikuje od Praznika, jer u potonjem se tretira pitanje ili fenomen labilnosti čoveka na životnoj sceni. Glavni junak, zamenik četničkog komandanta, iznenada se nađe u poziciji vlasti, makar i za kratko, i tu između dužnosti, obaveze, mogućnosti, želje, zablude – napravi grešku, i to fatalnu. Film Praznik pokazuje, dajući Montenju za pravo, da čoveku treba pameti da bi mogao da prepozna svoju ludost, što je apsurdno, a mene je ta opsesija apsurdom opčinila još u mladim danima, kroz čitanje Kamija. To je ostalo do danas, takav je moj pogled na svet, on nije odmakao od Stranca i od Mita o Sizifu: mislim da su to najdublje filozofske teksture koje postoje u 20. veku, pa i sve do danas. Nisam našao pisca koji je odmakao dublje od njih u onome što se tiče ljudskog života.

Ta priča u Pohodu je nešto što meni lično još više odgovara, jer to je priča o lutanju, o bekstvu, o izgubljenosti i o usamljenosti. To je svojevrsna anticipacija celog mog života, jer ja sam čitavog života, izvan najužeg kruga porodice, bio usamljen. Nisam imao dovoljno izražen korporativni afinitet, taj smisao za uklapanje u društvo. Jedan trivijalan primer: u to vreme često sam išao u šetnju s jednim bliskim prijateljem, sada pokojnim, i kad god bismo hodali npr. Knez Mihajlovom ulicom, on je uvek voleo da ide posred nje, od Terazija, jer je imao iluziju da će nekog sresti, da će se tu nešto desiti. Ja sam u šetnjama gledao da idemo nekim praznim, pustim, sporednim ulicama, zato što sam osećao veću mogućnost za komunikaciju, da budem sa nekim koga sam već izabrao za to, znajući da tamo spolja, u gomili, nema ništa.

Dakle, ja imam jednu crtu asketizma i gotovo mistične sklonosti prema odricanju, gubitku, samoći i patnji, i lutanju. Upravo to je sudbina glavnog junaka u filmu Pohod. Izgubljen čovek. Ono što je taj film svrstalo u „Crni talas” je upravo ovo o čemu govorim. Tada nije bilo poželjno da se prikazuje jedan čovek koji – u trenutku kad smo mi navodno, posle socijalističke revolucije i pobede nad fašizom, ušli u jedno dugo čekano stanje stvarnosti i do željenog identiteta – taj identitet ne može ni da nasluti, a ponajmanje tamo gde ga u to isto vreme nalazi čitava kinematografija, i ne samo ona, već čitava ideologija tog vremena.

Ja sam hteo da napravim studiju o jednom takvom čoveku, i da ga ubacim u ambijent II svetskog rata, koji je jako pogodan da se jedna takva sudbina realizuje. Glavni lik, koga igra Cica Perović, je takav junak: on luta kroz avetinjski prostor jedne okupirane i razjedinjene zemlje sa teškom sadašnjošću i još težom prošlošću, a sa najtežom budućnošću, koju ja, tada, nisam znao, ali sam je slutio.

E, sad, kakvu sam ja tu identifikaciju imao? Sve svoje filmove radio sam stoga što sam bio u potrazi za identitetom. Naravno, ja sam znao da je to uzaludan posao i da ga nikada neću steći, ali da imam pravo na pokušaj, da je to ono što Vitgenštajn kaže: „To se ne može znati, ali se može pomenuti.” Eto, želeo sam da pomenem to osećanje. I onda sam napravio jednu etidu o lutanju sa simbiotičkim vezivanjem čoveka i životinje, sa istim instinktom, za opstankom, i sa predodređenošću za izgubljenost...

***

Više o ovom filmu i o svim drugim svojim filmovima i serijama Đorđe Kadijević govori u knjizi VIŠE OD ISTINE.

THE INVISIBLE MAN (2020)

**(*)

3-

THE INVISIBLE MAN je imao toliko loš i nezanimljiv trejler da ga početkom godine uopšte nisam ni stavio na moju listu najočekivanijih horora 2020. Delovalo mi je kao generičko džamp-sker gimik-đubre nevredno pažnje. Tri meseca kasnije, i desetine hvalospevnih kritika kasnije, rešio sam da ga ipak pogledam – i video da tu ipak ima stvari vrednih pažnje.

Ovaj film sadrži nekoliko izvanrednih set-pisova, što se u današnjem hororu užasno retko viđa, a još ređe da je ovako vešto realizovano. Znači, odlična je prva saspens scena, u kojoj se žena iskrada iz bogate kućerine svog zlomuža-abjuzera, pazeći da se ološ ne probudi i polomi joj svaku od 206 kosti u telu zasebno.

Onda, neko vreme pošto se ona skloni kod sestre i zeta, zlomuž se, kao, samoubije. Ali, ubrzo neko-nešto nevidljivo počne da joj otrže posteljinu s nogu, ostavlja otiske na zamagljenom staklu u kupatilu dok se ova tušira itsl. A zlomuž je, inače, bio (?) nekakav roket-naučnik koji je pred „smrt“ radio na optičkom odelu koje može nosioca učiniti nevidljivim...

Sledi nekoliko zaista odličnih scena horor-akcije, a naročito jedna prolongirana sekvenca u kojoj se ona rve sa nevidljivim, i ovaj je povlači, gura, baca po vazduhu, vuče po podu itd, sve u jednom kadru. Odlični efekti, jezivo osmišljeno i realizovano, naročito ako, kao ja, imate fetiš na nevidljive sile koje podižu i bacaju naokolo bespomoćne žene još od kad sam video prvi horor set-pis u STRAVI U ULICI BRESTOVA (šifra: plafon).

Zatim se svašta nešto zabavno izdogađa i kasnije, da ne spojlujem, ukratko: prve 2/3 filma su vrlo dobre, sa nekoliko pametnih i napetih scena. A onda, pred kraj, počnu twistovi koji fundamentalno podriju smisao cele priče, odnosno toliko je suštinski izvrnu naglavačke i pretvore u what the fuck galimatijas nemotivisanih i neubedljivih budalaština (kako je on OVO? zašto je onaj ONO? Zašto bi IKO ono? itd).

I tada se ova navodna parabola o zlostavljanoj ženi i njenoj patnji u današnjem svetu gde joj niko ne veruje a toxična muškost truje li truje sve što je čisto i nedužno razotkrije kao obična šarada, šarena laža, luna park vožnja zasnovana na jeftinim i nešto malo skupljim fazonima i efektima. Navodni podtekst baca se kroz prozor čak i ako ne ulazimo u pitanje zašto je jedna naizgled pametna žena ikada došla u situaciju da bude udata za tolikog jebenog psihopatu...

...a naročito da ne ulazimo u to da ta žena uopšte nije neka prepička – dobra je Elizabet Mos kao glumica, mogla bi da prođe kao starija i ružnija sestra Džodi Foster (onake kaka je bila u cvetu JAGNJADI), ali svakako je daleko od ljepotice zbog koje bi se ovaj ili bilo koji psiho lomatao i jebavao i ubijao grdne policajce (big no-no!) samo da je povrati. S njegovim parama ovaj tajkun može da ima 10 puta zgodnije ženskinje, a za to ima samo da pucne prstima i one će da mu se materijalizuju kraj uzglavlja i na međunožju kao duhovi što ispunjavaju želje.

Tomu je tako jer ova njuška je bukvalno foto-robot vrste muškarca na koje se žene masovno lepe: ima debele skoro-pa-spojene obrve, tup pogled, četvrtastu vilicu, krupnu telesinu, posesivni je, ljubomorni psihopata, ima supermodernu kuću nadomak mora, i BRDO para. Možda ga ne bi svaka majka poželela za zeta, ali bi ga svaka žena poželela za muža!

A posle kad krene da joj proverava telefon, da je propituje de je i s kim je bila, s kim je dangubila, kad počne da je lema, maklja, gazi, šamara, da joj deli zauške, da je razvlači po patosu, treska o zidove, da joj pesniči trbuh, da je jebe i kad se njoj ne jebe – e, onda je „Jao, majko, šta me snađe, pa bio je tako zgodan i nežan i romantičan...“

Jebi ga, nisi tela onog inteligentnog i duhovitog i zabavnog naočarca što čita i piše knjige, tela si mošus i četvrtastu vilicu i dva metra mišića Hi-Mena: pa, eto ti ga sad, bejbe!

Sve je to, ipak, dovoljno zabavno većim delom svog trajanja da vredi gledanja (na ovu sušu ovaj horor film je, kakav-takav, ipak jedan od boljih) i zato neću da spojlujem kako i zašto se to bukvalno raspadne na kraju, ali budite spremni da taj kraj NEMA JEBENOG SMISLA.

Takođe, nije spojler ako kažem da je fundament objašnjenja kako-zašto tog fensi odela za nevidljivost bezvezan, neubedljiv, bolje da su odma rekli da je to čarobni kaput iz bajke nabavljen kod veštice u šumi, imalo bi ta fantazija više smisla od ovog lažnog mambo-džambo SF-a: nikad ta stvar, sve i kad bi postojala, ne bi baš tako izgledala (100% nevidljivost, bez i trunke lelujanja i sitnih mrdanja u vidnom polju).

Pored toga, i ovaj film kao i svaki drugi o nevidljivosti tupavo ignoriše da čovek (pa time i žena) ima i druga čula, a ne samo vid, pre svega čula sluha i mirisa. To što ovo „odelo“, kao, nije vidljivo, ne znači da se njegovo kretanje kroz prostor ne bi čulo, da to čudo ne bi krckalo i šuškalo ko sam đavo.

Plus, onaj koji ga nosi – živ čovek, a ne duh – mora da bude zakopčan 100%, ne sme ni rajsferšlus da se vidi, inače ode sve dođavola – a to znači obilato znojenje, koje takođe pre ili kasnije mora da se, je li, „čuje“. Tako da, moram reći da je nevidljivost kao takva bolje bila rešena u Verhovenovom ŠUPLJEM ČOVEKU, da je ovo „odelo“ fundamentalno bezveze-neuverljivo, ali to bi mi svakako daleko manje smetalo da je film dobar do samog kraja, odnosno da ta priča, likovi i motivacija piju vodu do odjavne špice. Što, avaj, ne biva...

Šteta, jer ovde su postojali ozbiljni potencijali na konotativnom planu – ispod svih gimika ima ovde pametnih uvida u mehanizme funkcionisanja toksične muškosti, porodičnog abjuza, načina delovanja tog abjuza na ženu i njenu okolinu, itd itd, ali sve je to samo šminka i šlag preko jednog pretežno solidnog, a na kraju frustrirajuće imbecilno raspletenog filma.

POSSESSOR (2020)

**(*)

2+/3-

            U svetu vrlo bliske budućnosti postoji tehnologija ulaženja u tuđe umove i tela. Nešto tako revolucionarno moglo bi da se koristi za stvarno korisne i zanimljive svrhe, korisne za ljudsku vrstu uopšte, recimo da se uđe u mozak neke kreature poput urednika SVINJFORMERA, pa da se iznutra proučava šta se jebeno dešava u mozgu (if any) takvog jednog subhumanoida, kako TO zaista razmišlja (if at all), šta zapravo oseća (if at all), kako sagledava samoga sebe (if at all)...

Umesto toga, ovaj tehno-mambo-džambo se koristi za mnogo prozaičnije svrhe: hajdžekuješ tuđe telo i mozak tako što otmeš čoveka, kvazilobotmizuješ ga kroz vrh lubanje, ubaciš iglom čip ili tako nešto čime se ugnjezdi tuđi identitet u to „vozilo“, a onda upravljajući njime ubiješ od ranije ciljanu pravu žrtvu. Zatim povičeš „Beam me up, Scotty!“ i tehno-pape u nekoj garaži vrate um plaćenog ubice nazad u hibernišuće mu/joj telo sekund pre nego što ono drugo, hajdžekovano, puca sebi u usta.

Kad sve ovo potpisuje Brendon Kronenberg, son of David, reklo bi se da imamo recept za uspeh? Tatko je naizgled digo ruke od ovakve žanrovske (sf-horor) tematike, iako njegov roman CONSUMED pokazuje da nije to baš sasvim pregoreo, dapače; a bilo je i glasova da bi mogo režirati TV seriju po njemu, što bi bilo fenomenalno, ako se desi! Međutoa, dok se to ne desi, ako se uopšte desi, ostajemo sa next-best-thing, njegovim potomkom.

Možemo li najzad uskliknuti: „Iver ne pada daleko od klade?“

Nažalost, ne. Pre će biti: „Bez starca nema udarca.“ A i to samo ako smo srećni.

Kako ispada, drugi film Kronija juniora je mutant tematike tatkovih ranih i dosade njegovih poznih filmova. Gledajući ovog POZESORA stalno sam se pitao: „Kako možeš da napraviš nezanimljiv i dosadan i uninvolving film od tako zabavne premise?“ A onda se setih. „Ah da. ANTIVIRAL.“

Znači, uzmeš plot koji je spoj SKENERA i VIDEODROMA, ubaciš obilate doze identitetskih opsesija Filipa K. Kurca (TAMNO SKENIRANJE), a na kraju balade dobiješ samo malo krvavijeg tunjavog Larija Fesendena... U svojoj nadobudnoj ubeđenosti da pravi strašno pametan film, Kroni Jr. panično beži od svakog pokušaja zanimljivosti, a kamoli saspensa – pri čemu je nejasno da li zapravo od toga beži, ili bi hteo da je napravi ali ne ume. Ima tu i jednog i drugog, ali rekao bih da je previše od ove letargičnosti namerno tu, kao deo misguided koncepta, tako da se prilično ravna linija ovog filma nije desila iz neznanja, nego iz pogrešno primenjenog znanja.

U teoriji, na nivou koncepta, ovo je mogla biti zaista ultimativna modernizacija Filipa Kurca, naročito kad ono „Izvucite me odavde!“ ne upali, kad uljez-ubica postane zarobljena u telu i umu badisnečovanog čoveka, i kad tračci njegovog identiteta počnu da joj kvare pokušaje da se vrati u svoje telo. U praksi, imamo dva problema.

1) Nominalno glavni lik, ta belokosa žena-ubica (koja inače ima muža i klinca i tzv. „normalni“ život, izvan ovoga) je Zlikovac koji em što ubija druge ljude (primarne žrtve), em ubija i one otete marionete kojima se služi za to, čime ovi potonji ne samo što bivaju mrtvi, nego i doveka uništene reputacije, budući pretvoreni u ubice (uglavnom sebi bliskih ljudi). Znači, sa takvom osobom nema saučestvovanja, baš nas briga za njene muke i probleme, dal je gde i kako zaglavila, želimo joj da umre u najgorim mukama.

S druge strane, njeno „vozilo“, njen uzapćeni lobotomizovani nesrećnik, taj nesuđeni bogatunski prizetko, ne zaživi kao punokrvni lik, a naročito ne kao tragični, s kojim bi trebalo da se saživimo i da navijamo za njega; u par scena ima poludupastih pokušaja toga, ali ništa više. Avaj, glumac koji ga igra deluje kao mrtvo puvalo: em mu je fizionomija tako nekakva njanjava, em su mu gluma i lik postavljeni tako da alijeniraju umesto da involviraju. I tako: zeeev...

Hell, u ovom filmu čak i Henifer Džejson Li deluje kao na fletlajnu, ko Bolji život tema usporena 10 puta, samo ne toliko dobro. Na osnovu POZESORA, i nedavne ANIHILACIJE, pomislio bih da je jedna od najživahnijih glumica 1980-ih doživela nekakav šlog ili tako nešto, i sad vozi na autopilotu, gazi samo anderstejtment i tiho mrmljanje, da je samo nisam video kao živu i super-aktivnu žeravicu kod Tarantina u MRSKOJ OSMORKI. Znači, ona može i hoće, kad joj to reditelj traži. U suprotnom, ovde je neki gledalac lako može i ne primetiti, i zabezeknuti se na kraju, čitajući špicu: „Šta? Henifer je bila ovde? Kad gde šta?!“

2) Reditelj neće da nam bude lepo. On neće da nas zabavlja. On kao da smatra da je interesantnost, uzbuđenje, saspens, režijski set-pis nešto prevaziđeno, za klince, za Holivud; on bi da nam da spori, turobni Art. Prc! Dok sam ovo gledao, sve vreme sam imao fleševe na SKENERE, ne zato što je ovo nekakav besramni plagijat tog filma, jer nije – ali, s druge strane, Tatkov film jeste o korišćenju fantastičnih moći da se ulazi u tuđe umove, da se drugi ljudi papetmasteruju, da budu ubice, jeste film o pitanjima identiteta i o vrludanju glavnog, bezlično-njanjavog lika između Dobra i Zla...  

SKENERI prosto pršte od dobrih ideja i od memorabilnih likova i scena koje se urezuju u pamćenje, iako strogo gledano spada u Kronijeve slabije, nekoherentnije filmove, jer plaća danak svom specifičnom nastanku: zbrzanom, nedomišljenom, inventing as we go along (i.e. as we shoot the goddamn film). A eto, čak i taj falični (ali mega-dinamični, uzbudljivi i intelektualno-podsticajni) Tatkov film sinu je nedostižan.

Otud se i za POZESORA (koji btw naslovom nenamerno aludira na istonazvani Italo Exorcist rip-off o kojem sam odavno pisao OVDE) može reći isto što odavno rekoh za ANTIVIRAL, naime, da od pomalo površno shvaćenog "arta" uzima preduge kadrove, letargični ritam, afektiranu glumu protagoniste i prenadrkanu ubeđenost u sopstvenu "ozbiljnost". Pritom je potonja uglavnom lišena unikatnog suptilnog (a ponekad i ne tako suptilnog) smisla za crni humor koji je Tatko obilato ispoljavao u svojim ranim radovima. 

I još bih dodao, kroz samocitat, da ovaj film, isto kao i ANTIVIRAL, prečesto deluje kao mrtvoozbiljno mrtvopuvanje koje nije baš lišeno DUHA, ali je štedljivo i maltene stidljivo u njegovom plasiranju i razvijanju, kao jedan od onih uštogljenih profesora ubeđenih da ozbiljnost podrazumeva odelo, kravatu, spor unjkav glas, odsustvo viceva i ma kakvih pošalica te suvoparno nabrajanje i deklamovanje tokom predavanja.

Da ne bude da ovde ništa ne valja, reći ću: koncept je dovoljno originalan i zanimljiv da, čak i ovako njanjavo tretiran, nije sasvim neinteresantan za gledanje; fotografija Karima Husaina je vrlo dobra, i proizvodi neke zanimljive, onirične efekte relativno jednostavnim sredstvima; efekti maske su izuzetni, a ima ih proprilično, naročito u vidu krvopljusa, jer odavno nisam video u ovoj meri, ovako razuzdano šikljajući splatter (istina, izmiče mi poenta tolikog insistiranja na tome, sem da se naglasi koliko je ružno i loše, mkay, ubijati druge ljude); i nađe se ovde-onde, i izvan tih scena klanja, poneki fin kadar, idejica, uglavnom nerazvijena (npr. kako je to biti žena u telu muškarca tokom sexa s drugom ženom? uopšte, kako je to biti u telu koje nije tvoje, kako je gledati u ogledalu lik koji nije tvoj...?), a tu je i jedna prilično zabavna i creepy scena vizije/sna/brain-farta u kojoj se naše momče nešto kao igra sa maskom od face žene-ubice koja mu je zaposela um.

Inače, ako pogledate druge kritike na netu, Ameri mu uglavnom jedu iz ruke i dižu ga u nebesa kao najbolji fanta-horor u novijoj istoriji. Ko zna, možda sam ja kao jedan od ona dva starca iz Mapet šoua i ne kapiram revoluciju savremenog horora, ne vidim Zlatno doba jer živim u prošlosti...

Bilo kako bilo, meni je bilo neprijatno dok sam zamišljao seniora kako ovo sa sinom zajedno gleda. Mada, vrhunac horora bio bi, u stvari, ako se ovo Tatku iskreno dopalo, i ako je reko: „Bravo, sine, ima na komu ostanuti carstvo.“